Narednog jutra sam opet morala da ustajem oko 5 ujutru, što je već počinjalo da mi biva običaj, ali ovaj put je to bilo da bih avionom išla za Limu. Ne samo da sam uštedela na onih preko 30 sati vožnje autobusom okolo naokolo, već sam ovako u Limi bila rano i već oko 10 sati pre podne uzimala recept za seviće od Virhinijine mame.
Ubrzo sam se spremila i otišla do Muzeja zlata. On je relativno blizu Muzeja nacije i apsolutno vredi da se poseti. Od mesta gde sam izašla iz javnog prevoza (da, da, to su i dalje bili kombiji koji nisu bili u mojoj veličini) do muzeja prošla sam između kuća koje su očigledno pripadale veoma bogatim porodicama. Kako sam to mogla da zaključim? Pa, sve su bile okružene savršeno lepo održavanim zidovima visokim verovatno 3 metra i više na čijem su se vrhu nalazili redovi i koturovi bodljikave žice kroz koje je evidentno prolazila struja, jer su se videli nekakvi „strujni elementi“. U odnosu na one razbijene flaše na vrh zida koje sam videla na jugu Perua, ovo obezbeđenje je svakako bilo „haj-tek“. Od samih kuća su mogli eventualno da se vide krovovi, a naravno izvirivalo je i drveće. Bilo mi je jasno da su ljudi koji žive u njima neuporedivo bogatiji u odnosu na mene, ali sam se pitala da li bih ja volela da živim u izobilju okružena savršenom lepo održavanim zidovima od 3 metra sa bodljikavom žicom i strujom na njihovom vrhu. Naravno, bilo je to samo retoričko pitanje.
Muzej zlata nije mnogo veliki, ali je veoma dobar i vredi da se vidi. Glavna stvar u njemu, a to mu i ime kaže, jeste velika i impresivna kolekcija predmeta od zlata i srebra iz pred-kolumbovskog perioda. To je sve smešteno i izloženo u podrumskim prostorijama. U prizemlju je praktično mini vojni muzej: razno oružje, uniforme, itd. Ni to nije loše, ali je bilo zaista pretrpano. Na prvom spratu ima tekstila i tapiserija.
Kada sam završila sa obilaskom muzeja, vratila se u San Isidro (deo Lime u kojem sam boravila) i čekala Virhiniju da se vrati s posla. Zatim smo išle malo u nabavku, ja sam kupila kartu za Truhiljo, a ona neke zalihe za restoran. Mada smo obe bile umorne, čekale smo zajedno do uveče jer sam autobus imala u 23:00. Fino i udobno sam se smestila u autobus, rančić stavila u krilo, preko njega jaknu koja je ujedno služila i kao mali pokrivač, i bila sam spremna. Do sada sam se već uvežbala da dobro spavam u prevozu, mada mi je krevet i dalje bio omiljeno mesto za spavanje.
Ujutru rano sam stigla u Truhiljo. To je grad na severnom delu obale Perua. Razlog zašto sam ovde došla bio je sledeći. Ja sam imala još samo nekoliko dana za obilaženje Perua pre rezervisanog leta iz Lime, a nekoliko kulturnih dobara sa liste Uneska koje sam htela da vidim. Tako sam planirala da odem i do Nacionalnog parka Huaskaran sa divnim planinskim vrhovima i do lokaliteta Ćavin, ali mi je nekoliko ljudi tokom puta sugerisalo da to preskočim da bih uspela da dođem do muzeja u Lambajekeu gde su smešteni artefakti pronađeni u grobnici Gospodara iz Sipana. Jesam se malo dvoumila, ali sam odlučila da ipak prihvatim predlog koji su mi ljudi davali, pogotovo što sam pored Truhilja ipak imala jedan lokalitet sa Uneskove liste, a to je Ćan Ćan.
Dakle, kada sam stigla u Truhiljo, prvo sam otišla u hotel gde sam prvo malo dospavala, a onda i prošetala po gradiću. Nije bio loš. Ima nekih simpatičnih delova, a i veoma lepih kuća. One oko glavnog trga su posebno lepe i doterane. Nebo je inače sve vreme bilo oblačno. Još pre polaska na put čula sam da evropsko leto nije dobar period za obilazak obale Perua, jer je stalno oblačno. Stvarno je tako i bilo. Ne vidoh ja tamo ni sunca ni meseca.
Truhiljo
Dok sam šetala po gradu palo mi je na pamet da bih mogla da odem kod frizera da mi opere kosu, a ne da se mlatim sa hotelskim tušem kroz koji je lagano curela tek neka mlaka voda. Sednem ja tako u stolicu, spremna sa uživanje u doživljaju pranja kose, kad oni uzmu bokal i krenu da me zalivaju hladnom vodom. Dobro, voda nije bila baš hladna iz slavine, bila je sobne temperature, međutim to je u stvari značilo da jeste bila hladna. Ali, kosa mi je u tom trenutku već bila mokra, tako da nisam imala neki izbor i pustila sam da stvari idu svojim tokom. Završilo se tako što su mi kosu prosušili peškirom i to je bilo to. Na svu sreću napolju nije bilo previše hladno, tako da sam preživela izlazak na ulicu sa vlažnom kosom, ali mi više nije padalo na pamet da idem kod frizera. Doduše, uskoro sam se vraćala kući, pa nije ni bilo potrebe da eksperimentišem.
Šetajući po Truhilju, upoznala sam nekog Migela. Bilo je to tako što sam ja hodala ulicama grada, a onda mi je jednostavno prišao jedan momak, predstavio se i počeo da priča sa mnom. Pitao me je odakle sam i kada sam mu rekla, a sve ovo je bilo na španskom, on je na srpskom samo raspalio: „Ma ‘de si, bre, u pi... materinu!“ Ja sam se potpuno zbunila. Ispostavilo se da je radio na kruzerima i da je tamo upoznao neke ljude iz Srbije i Crne Gore. Očigledno su bili dobri ortaci!
Zatim sam otišla do stanice mini busa kojim sam se odvezla do mesta gde se nalaze Vaka del Sol i Vaka de la Luna. Taj lokalitet je nekoliko kilometara udaljen od Truhilja i tu je pustinja skroz na skroz. U sred te pustinje pripadnici plemena i kulture Moče (100 – 800 n.e.) sagradili su dve velike građevine. Jedna je posvećena Suncu, ona je veća, šta više ogromna, i zapravo je najveća građevina od ćerpiča, odnosno, nepečene cigle u Amerikama (misli se na Severnu i Južnu). Dobar deo nje je razrušen, što zbog vremena, što zbog Španaca koji su mislili da ima sakrivenog blaga u njenoj sredini, ali su našli samo cigle. U vreme kada sam se ja tamo zadesila, ona je bila zatvorena za posete, odnosno više nije bilo dozvoljeno da se na nju penje. Izgleda da je nekada moglo.
Prilaz ka Vaka de la Luni. Da ne bude zabune, to je ova smeđa građevina u sredini. Ovo veliko iza je brdo koje liči na piramidu.
Druga, manja građevina, Vaka de la Luna, bila je zato otvorena za posete, a i zanimljivija je jer ima i veoma lepe freske. Iza nje se nalazi kamenito brdo koje se zove Bela planina (Sero blanko) i pošto ima oblik piramide, Moče su je smatrale svetom planinom.
Što se tiče Vaka de la Lune, pretpostavlja se da je to bilo njihovo svetilište posvećeno Mesecu, što joj i ime kaže. U pitanju je za mene veoma neobična građevina u okviru koje se danas ide sa jedne platforme na drugu, gledaju se razne prostorije i hodnici, i sve je prepuno stubova sa nadstrešnicama koje štite Vaku, ali ima i dosta skela da bi se bolje prišlo nekim delovima na kojima arheolozi i konzervatori još rade. Sve ukazuje da su Moče prvo sagradili manju građevinu, pa su onda preko dodavali još materijala za veći model, pa su posle to isto uradili za još veće svetilište. I tako više puta. Dođe mu k'o Babuške.
Vaka de la Luna
Glavno božanstvo u okviru kulture Moče bio je strašni bog Ai Apaek i njegov naslikani lik može veoma lepo da se vidi na nekim zidovima. Generalno gledano, Vaka de la Luna je prilično impresivna građevina stara skoro par hiljada godina. Prosto sam bila iznenađena njenom impozantnošću, jer nisam očekivala tako nešto. Napravljena je od cigala od blata, ali u njoj takođe ima reljefa i zidnih slika koje su rađene kao freske. Naravno njih nema puno, negde su u pitanju samo ostaci boja, negde su to serijska ornamentika i frizevi, ali ima i nekih divnih, obojenih složenih kompozicija koje su dobrim delom preživele. Tu su ratnici plemena Moče, zmije, ptice, ribe, biljke svih vrsta i mnogo toga drugog, i sve to priča razne priče onima koji se u to razumeju. Ja sam samo gledala i divila se.
Vaka de la Luna
Kada se popne na vrh Vaka de la Lune, veoma lepo može da se vidi ostatak lokaliteta sa preostalim temeljima, ali i sa obližnjom Vaka del Sol. Ona jeste ogromna i impresivna, ali deluje kao građevina na samrti, tako da je baš dobro da je zabranjeno da se na nju penje. Tu, na samom lokalitetu oko obe Vake, vidi se samo pesak, ali se nešto dalje prema okeanu nazire tanki zeleni pojas.
Nakon što sam obišla ovaj lokalitet, vratila sam se u Truhiljo. Po dogovoru sam se predveče našla sa Migelom i onda smo otišli na papa reljena, što znači punjeni krompir, i to je bilo super ukusno. Kuvani krompir se izgnječi kao za krompir-pire, pa se od njega napravi poveći kroket u čijoj je sredini mleveno meso koje je već pripremljeno sa začinima, pa se to onda prži u ulju. Služi se sa kupusom, majonezom i ljutim sosom. Ono što je bilo zanimljivo jeste da se sve to dešavalo na sred ulice. U stvari, ne baš na sred ulice, već na trotoaru, ali mu to nekako dođe na isto. „Kuhinja“ je bila smeštena u kolicima – butan boca i gorionik, a na gorioniku duboki tiganj sa uljem. Nepržena papa reljena je već bila pripremljena, i kao i kupus salata tu je donesena u velikim loncima, a jelo se završavalo na licu mesta. To je ujedno značilo i da je bilo toplo. Gotova papa reljena se stavlja na plastični tanjir, zajedno sa dodacima, dobije se plastični escajg i papirna salveta, a sa strane su bile poređane čak i plastične stoličice da čovek može lepo da sedne i na miru jede. Ja se ranije nisam usuđivala da jedem tako na ulici, ali me je Migelovo prisustvo ohrabrilo i veoma sam mu zahvalna što je predložio da tu dođemo. Toliko, da sam i naredno veče tu izašla sama na večeru jer je ta papa reljena bila zaista prste da poližeš.