Naredno jutro je bilo predivno i sunčano, ali ja nisam imala puno vremena da uživam u njemu jer sam morala dalje. Sledeće odredište bilo je Potosi i do tamo sam išla grupnim taksijem. Vožnja ne traje dugo i kada sam stigla, prvo sam se smestila u hotel, ostavila stvari, a zatim krenula u obilazak gradića.
Potosi je najviši grad na svetu, u smislu da je grad koji se nalazi na najvećoj nadmorskoj visini. Naravno da postoje sela i naselja koja su viša, ali što se tiče gradova, tu je Potosi na prvom mestu sa zvaničnom nadmorskom visinom od 4100 m. Za divno čudo ja nisam mnogo osećala ovu visinu i osim eventualnog ostajanja bez daha dok sam se penjala njegovim strmim ulicama, nije bilo nekih problema.
Potosi nije ostavio na mene utisak kao Sukre. On jeste veoma lep i simpatičan grad, ali je posle Sukrea ostavljao slabiji utisak nego što bi to objektivno bio slučaj. Ipak, apsolutno vredi doći i videti. Glavni značaj Potosija je taj da su se u njegovoj blizini, na planini Sero riko („bogata planina“), nalazili najveći rudnici srebra na svetu. Priča ide da je neko vreme nakon dolaska Španaca, neki lokalni čobanin ostao zaglavljen na planini u toku noći, pa je upalio vatru da bi se zagrejao. Sutradan je na mestu gde je upalio vatru moglo da se vidi nešto metalno što se presijava. Bilo je to srebro. Toliko ga je bilo da su prvi rudnici bili površinski kopovi. Dakle, bukvalo su samo grebali po površini da bi se došlo do srebra. Najveći deo španskog kolonijalnog bogatstva dolazio je upravo iz ovih rudnika koji su funkcionisali oko 200 godina. U međuvremenu su prešli i na podzemnu eksploataciju, ali danas više nema dovoljno srebra, već se u rudnicima uglavnom vadi kalaj.
Ova promena u rudnom bogatstvu, tj., njegovo osiromašenje, može lepo da se vidi i na primeru takozvane Kuće sa tri ulaza – ulazi su dekorisani i na prvi pogled bi se pomislilo da je u pitanju rezbarija u kamenu, ali nije. U pitanju je cigla, a preko toga malter, koji je onda izrezbaren. To je značajno jeftinija tehnika i to jasno upućuje na osiromašenje grada nakon što je srebro isisano.
Kuća sa tri ulaza, Potosi
Prvo sam šetala po gradu, slala mejlove i kupila kartu za Ujuni za naredni dan. Posle sam sela u kafe gde sam sačekala da se posle pauze za ručak otvori glavni muzej. To je Kraljevska kovnica novca. Odnosno, bila je nekada, ali se danas kao muzej tako zove. Muzej važi za najbolji u čitavoj Boliviji. Zgrada je sva od kamena i sagrađena je više kao tvrđava, a svojevremeno je služila da bi se iskopano srebro tu pretvaralo u poluge koje su se zatim slale u Španiju. Poseta muzeju je potpuno organizovana po grupama i mora da se ide sa vodičem. Obilazak je bio pomalo čudan, jer je vodičkinja prvo otključavala vrata prostorije u koju bi se ušlo, ispričala bi šta ima, a zatim bi, dok je grupa razgledala tu prostoriju, ona zaključavala ta vrata i otključavala nova da bi se prešlo u drugu prostoriju. To je ujedno značilo i da je obilazak trajao veoma dugo. Uz put nas je vodičkinja pitala odakle smo, pa kad sam joj ja rekla za sebe bila je prijatno iznenađena. Kaže da u 5 godina koliko tu radi još nije naišla na osobu iz Srbije. Ne mislim da sam prva, ali zaista verujem da sigurno malo ljudi iz Srbije dolazi ovamo. Bilo kako bilo, meni boravak tu i obilazak tog muzeja uopšte nisu prijali. Bila sam odlično obučena, ali je unutra bilo veoma hladno i debeli zidovi su dodatno izbacivali iz sebe vekovnu hladnoću. Osim toga, ja nisam posebno osetljiva na energije, ali obilazeći ove „pogone“ u kojima su skapavali robovi ili lokalno stanovništvo, naravno nedobrovoljno, i slušajući užasavajuće priče o ljudskoj patnji, sve vreme sam imala doživljaj kao da čujem i osećam krike i jad tih jadnih ljudi. Sve u svemu, izdržala sam da obiđem veći deo muzeja, ali sam na kraju odustala i izašla ranije.
Kraljevska kovnica novca, Potosi
Pošto sam izašla napolje, bilo mi je već bolje, pa sam krenula u veoma laganu šetnju po gradiću. Osim ovog muzeja, prelepih kuća iz davnina, Potosi takođe ima i veliki broj crkava i one sve imaju jednu zajedničku, veoma specifičnu odliku. Naime, crkve tradicionalno treba da budu orijentisane po liniji istok-zapad, ali su ove ovde sve orijentisane tako da im je portal u pravcu Sero riko, a to je ka jugu. Uvek me užasne to opušteno i proizvoljno ljudsko tumačenje božjih zakona koje kroz istoriju, pa i dan-danas, dovodi do katastrofalnih posledica. Pa pošto očigledno svako može da tumači sve kako mu padne na pamet, evo i mog doprinosa tom trendu. Kako ja tumačim ovu orijentaciju crkava u Potosiju je sledeće – važna je orijentacija istok-zapad zbog boga, ali i nad tim postoji još važnija stvar, a to je – srebro! Brrr... Evo, opet mi jeza u kostima, kao kad sam bila u Kraljevskoj kovnici novca.
Bogata planina (Sero riko), Potosi
Ipak, da ne ispadne baš sve loše u vezi sa crkvama, one su generalno lepe, a kameni portal crkve San Lorenso je poseban zato što je jedan od najboljih primera kombinacije hrišćanske umetnosti i mestiso stila, tj., umetnosti Anda.
Za razliku od Sukrea, gde je zabranjena izgradnja savremenih građevina, u Potosiju je to dozvoljeno, ali se arhitekte i urbanisti ipak trude da se to radi tako da se uklopi u okolinu ili makar da potpomogne isticanju lepote starijih građevina. Jedan od primera je fasada jedne novije zgrade koja je sva u ogledalima pa se tako u njoj odražava jedan stari zvonik.
Savremena zgrada u Potosiju
Osim užurbanih ulica, ima i mirnih delova grada, ali se svuda vidi da je Potosi nekada bio veoma bogat. Na vrhuncu je grad imao preko 200.000 stanovnika, a to je bilo vreme kada je i London imao sličan broj stanovnika. Potosi ih sada ima oko 130.000. Šetajući po gradu, primetila sam da osim velikog broja crkava postoji i veliki broj tabli koje reklamiraju advokate. Ne znam čemu to, ali sudeći po broju ovih tabli ispada da je ovde najveća koncentracija advokata po glavi stanovnika na koju sam ikada naišla.
Takođe sam prošla i pored jednog luka, Arko de kobiha, koji obeležava granicu grada iz starih vremena. Iza luka su živeli robovi. Kao što sam već pomenula, glavna radna snaga u Potosiju bili su robovi. Dovozili su ih iz Afrike u ogromnom broju, a veliki broj njih je ubrzo umirao zbog napornog rada na tako velikoj visini. U Kraljevskoj kovnici novca, postoji jedan ogroman drveni točak koji je morao da se gura u krug. Pošto su mule umirale posle par meseci od napora i visine, vlasti su za taj posao uposlile afričke robove (valjda im je bilo jeftinije) koji su se nazivali ljudske mule. Četiri mule jednako dvadeset robova. Osim afričkih robova, u rudnicima je radilo i lokalno stanovništvo. Španci su iskopali neki propis Inka iz davnina po kojem je lokalno stanovništvo imalo „radnu obavezu“ od 10-ak godina. E, baš su tu našli da se pozivaju na lokalne propise.
Arko de kobiha i Sero riko, Potosi
Usput sam svratila i u jednu turističku agenciju da vidim da li imaju da ponude nešto što bi meni bilo zanimljivo. Oni su mi sa puno entuzijazma ponudili turu koja vodi u obilazak rudnika, ali sam ja to odbila – danas nema robova, ali se priča da preko 1000 dece između ostalih rade u njima. Ja sam rekla da to ne mogu da gledam, a ovi iz agencije su pokušali da me ubede tako što su rekli da se od novca od poseta turista odvaja određeni deo da bi se poboljšali uslovi rada u rudnicima. Zgranuto sam im uzvratila da to valjda treba da obezbede vlasnici rudnika, a ne da zavise od usputnih turista, i izašla iz agencije.
Ti rudnici jesu jedna od glavnih atrakcija u Potosiju. I ja sam originalno planirala da ih posetim i mislila sam da zbog toga u gradu ostanem 2 dana, ali kada sam još pre dolaska u Potosi pažljivije pročitala o čemu se tu radi odustala sam. Nekada je na planini Sero riko bilo oko 6000 rudnika. To je jedino mesto gde su vlasti bez potresanja dozvoljavali obožavanje Đavola. Pretpostavljam da je to bilo ovako. U masovnom pokrštavanju svih na koje su naišli, Španci su pričali o raju i o paklu u kojem vlada Đavo, govoreći o paklenim mukama i užasima koji tu čekaju sve koji na kraju tu završe. Pošto su uslovi u rudnicima bili neopisivo grozni, radnici su verovatno smatrali da ne može nigde da bude gore nego što je tu, pa su počeli na posebne oltare u rudnicima da donose poklone ne bi li umilostivili vladara pakla. Čak i danas, glavna reklama se bavi time koliko je teško unutra. Ti rudnici su i dalje užasni: prljavi, tesni, vreli (oko 40 stepeni C), opasni (odvaljuju se stene, pa su kacige obavezne), a i dalje su na velikoj visini. Ti rudnici nisu ukras ili tek opomena na užasne ljudske patnje iz prošlosti, već se u njima i dan danas radi i to pod tim teškim uslovima. Ja to jednostavno nisam želela da gledam. To što znam bilo mi je dovoljno i previše.
Zato sam već narednog dana krenula za Ujuni. Čekajući na prevoz na neformalnoj stanici koja je služila i kao mini pijaca, posmatrala sam dešavanja oko sebe. Lokalne žene su mnogo živopisnije obučene od muškaraca. Dobar deo njih stalno nosi tradicionalnu odeću koja je veoma lepa. Takođe dobar deo njih nosi i šešire raznih oblika. Kada prodaju nešto, to poređaju oko sebe, a one same sede na zemlji ili prostirci, ili ponekad i čuče. Mnogo ređe imaju hoklice. One i veoma naporno rade i to se vidi po veličini tereta koji često nose na leđima, uključujući i bebe i omanju decu. Sve to smotaju u ćebence, pa ga prebace preko ramena i vežu spreda u čvor.
Takođe sam prošla i pored kolica puna limenih lonaca. Ljudi sede oko kolica sa činijama i tanjirima i kusaju kuvana jela koja se na licu mesta prodaju iz tih lonaca. Hrana u Andima, to je barem moj utisak, vezana je za dosta pravila: seviće i saltenjas se jedu samo pre podne, a popodne i predveče ništa što je eventualno hladno, ali mi je najviše od svega bilo neobično to koliko vole, tj., obožavaju supu ili čorbu i „nešto kašikom“. Ovo je toliko jako izraženo da na pijacama, svi redom u vreme ručka drže tanjire i kusaju. Supe/čorbe sa puno rezanaca, a zatim i razne varijante tzv. kuvanih jela. Bilo da sede na ulici okruženi džakovima krompira koje prodaju ili u radnji u velikom broju pijačnih prodavnica za kuvanu hranu, oni u svakom slučaju ručak i „nešto kašikom“ ne propuštaju ni za živu glavu. Ono što propuštaju je hleb. Hleb u našem smislu u stvari gotovo da ni ne postoji. Postoje lepinjice raznih oblika ili zemičke. Oni ovo objašnjavaju time što uz obrok uvek imaju juku, krompir ili pirinač, ali kod nas i da jedemo samo krompir-pire, verujem da bi većina naroda to jela uz hleb. Ja mislim da je to pre zato što im pšenica nije tradicija, ne raste na velikim visinama, a verovatno je i bila mnogo ređa od kukuruza (kad je donesena iz Evrope), pa samim tim i skuplja. Bilo kako bilo, hleb je relativno retka pojava. Naravno da može da se kupi, ali se tradicionalno koristi samo za doručak.
A onda je stigao autobus koji je do Ujunija trebalo da me doveze za oko 6 sati, pa je tu bio kraj posmatranju lokalne garderobe i zavirivanju u tuđe tanjire.