Prethodni nastavak priča o putovanju po italijanskoj pokrajini Apuliji u septembru 2024. godine sam završila tako što sam pomenula da sam kola iznajmljena na jedan dan ostavila na nekom parkingu u gradiću Santa Marija di Leuka – maltene prvom na koji sam naišla. Mislila sam da odatle mogu lepo da odem peške da malo prošetam po ovom mestu na krajnjem jugu poluostrva Salento.
Uostalom, evo karte na kojom može da se vidi gde se ovo tačno dešavalo:
Tako zaista i jesam krenula, pa sam se prvo uputila ka svetioniku na rtu Santa Marija di Leuka koji sam takođe pomenula u prethodnom nastavku priča.
Usput sam mogla da bacim pogled na veliku marinu koja postoji u ovom gradu.
Santa Marija di Leuka, detalj
Čak sam i prešla par stotina metara, ali sam se onda predomislila i samo snimila još jednu fotografiju marine, a onda sam krenula da se vraćam.
Santa Marija di Leuka, detalj
Naime, par dana ranije sam se naglo sagla dok sam nosila veliki ranac na leđima i to mi je napravilo problem – verovatno sam pokrenula nekakav išijas. Prvog dana kada mi se to desilo gotovo da nisam mogla ni da hodam, ali sam sada bila dosta pokretljiva, doduše uz gotovo sve vreme prisutan blagi bol ili makar osećaj neprijatnosti.
Ovog dana sam dosta dobro izdržavala, ali sam sada počela malo više da osećam bol, pa sam onda zaključila da je bezveze da besmisleno hodam ka svetioniku kojeg sam već videla (i snimila), a dodatni detalji me u stvari i nisu zanimali. Doduše, u neposrednoj blizini ovog svetionika koji je drugi po značaju u Italiji, nalazi se i bazilika Santa Marija de Finibus Tere, što znači da je crkva posvećena Sv. Mariji (po kojoj je i grad dobio svoje ime), uz dodatak koji znači „kraj zemlje“. Bazilika je podignuta od 1720-1755. godine.
Sve ovo mi se ipak nije činilo kao dovoljno jak razlog da nastavim dalje, pa sam se jednostavno okrenula i pošla nazad.
Takođe sam imala u vidu i da sam kola parkirala na bezveze parkingu koji je ipak bio udaljen od centra, pa sam se zato vratila po kola i njima spustila do same obale. Namera mi je bila da tu makar malo prošetam, što sam i učinila.
Santa Marija di Leuka, detalj
Obala je delovala dosta uspavano, bez puno ljudi, a glavni razlog je svakako bio vreme. Nije bilo hladno, ali je duvao vetar, a tamni oblaci koji nagoveštavaju kišu prekrivali su deo neba.
Santa Marija di Leuka, detalj
Ja sam na jednom mostiću koji vodi ka moru napravila selfi, a onda sam otišla u jedan bar gde sam popila kafu. Bilo mi je potrebno nešto da me malo razbudi, a i da ujedno odmorim svoju kičmu, leđa i noge.
Selfi u gradiću Santa Marija di Leuka
Posle fine pauze sam krenula ka kolima, napravila još par snimaka šetališta pored mora, a onda sam nastavila dalje.
Santa Marija di Leuka, detalj
Moje sledeće odredište je bio grad Galipoli na zapadnoj obali poluostrva Salento, a on je od Santa Marija di Leuka udaljen nepunih 50 km.
Ponovo me je put proveo i pored kamenih potpornih zidova i mada su ovi verovatno napravljeni uz pomoć savremene mašinerije, i dalje mi je sve to bilo upečatljivo.
Poluostrvo Salento, detalj
Osim toga, pomalo su me brinuli i tamni oblaci koji su prekrivali nebo u pravcu u kojem sam vozila, ali sam na kraju uz puno sreće prošla bez kiše (sve do kasnije uveče, ali mi to više tada i nije bilo toliko bitno).
Poluostrvo Salento, detalj
Galipoli je grad na obali Jonskog mora i on se sastoji od starog grada podignutog na ostrvu koje se nalazi u neposrednoj blizini kopna i novog dela grada koji je na kopnu. Posebno je zanimljivo da su ova dva dela povezana mostom sagrađenim u XVI veku.
Mene je put doveo do jedne od glavnih ulica u novom delu, Corso Roma, koja vodi direktno ka mostu i starom delu grada, a poučena iskustvom iz Santa Marije di Leuke, sada sam kolima došla gotovo do kraja ulice da bih imala manje da pešačim. Tako mi se i posrećilo da sam našla dobro mesto za parkiranje, pa sam mirno mogla da krenem u obilazak.
Ipak, leđa i desna su me sada dosta boleli i bilo mi je jasno da će ovo biti ubrzano obilaženje. Za početak sam došla do samog kraja „poluostrva“ na kojem se nalazi novi deo grada i odatle sam imala lep pogled i na stari deo grada i na most koji spaja ova dva dela Galipolija.
Galipoli
Tamni oblaci su pravili dramu na nebu i stvarno je bilo zanimljivo da se posmatraju.
Galipoli
S druge strane, baš u vreme kada sam krenula da prelazim most, jedan sunčev zrak je uspeo da se probije kroz oblake.
Galipoli, detalj
Odmah mogu da kažem da nisam ni obratila pažnju na sva zanimljiva mesta koja postoje u ovom gradu, a kamoli da sam ih posetila ili snimila. Iskreno, zbog onog bola i neprijatnosti pri hodanju nisam uopšte bila raspoložena. Nije sam bol bio toliko jak da bi mi pravio problem, nego me je brinulo da mi se problem ne pogorša i ta briga mi je kvarila raspoloženje. S druge strane, smatrala sam da kada sam već stigla do ovde, ipak treba da se malo i potrudim. Samo malo. Mislim da u Galipoliju može da se veoma lepo provede više vremena nego što sam ja to učinila, ali šta da se radi...
U svakom slučaju, već na ovim prvim fotografijama koje su ovde objavljene može da se vidi jedno od znamenitih mesta, a to je Citadela u Galipoliju koju su Vizantinci podigli u XIII veku.
Galipoli, detalj
Ja sam odlučila da ne uđem u stari grad baš direktno, već da malo idem i okolo, da bih tako stekla bolji utisak o ovom mestu. Tako sam sa jedne uzvišice gde se ulica blago penje mogla fino da se osvrnem i lepo vidim i noviji deo Galipolija, ali i deo luke.
Galipoli, detalj
Ipak, u ovom trenutku me je najviše zanimao stari deo Galipolija, a tu svakako postoje razne slikovite kuće uključujući i jednu lokalnu crkvu.
Galipoli, detalj
Uskoro sam se ipak uvukla u uske ulice starog Galipolija i tu su prizori bili veoma slikoviti i lepi.
Galipoli, detalj
Galipoli, detalj
Galipoli, detalj
Galipoli, detalj
Galipoli, detalj
Tako sam došla i do glavne crkve u gradu, tj, do katedrale u Galipoliju koja je posvećena Svetoj Agati Sicilijskoj, a zvanično se zove Konkatedrala bazilika Svete Agate device.
Galipoli, detalj
Izgradnja ove barokne crkve je započela 1629. godine, a završena je 1696. Pročelje crkve je veoma lepo i bogato dekorisano.
Galipoli, detalj
Ovde sam odlučila da više ništa ne obilazim po Galipoliju, već samo da se lagano uputim nazad ka kolima. Uzgred, samo par stotina metara dalje, ali u suprotnom pravcu od onoga kojim sam krenula, nalazi se i prilično lepa gradska plaža – Spjađa dela Purita (Spiaggia della Purità) koja se obično pojavljuje na slikama koje reklamiraju ovaj grad.
Ja sam, međutim, došla do južne strane Citadele u Galipoliju, a onda nastavila ulicom koja prolazi pored zapadne strane citadele.
Galipoli, detalj
Galipoli, detalj
Ova ulica na kraju skreće prema mostu, pa sam se tuda i ja uputila.
Galipoli, detalj
Ubrzo sam sela u kola i krenula dalje. Bilo mi je jasno da mi mirovanje u vidu sedenja prija, ali sam u planu imala još jedno obilaženje, mada sam znala da ono neće trajati dugo. U pitanju je bio gradić Galatina u sred poluostrva Salento. Iako je optimalna razdaljina između ova dva grada oko 23 km, mene je navigacija zbunila u jednom delu, tako da sam na kraju vozila nekoliko kilometara više, ali mi to nije smetalo. Važno mi je bilo da sam našla dobro mesto za parkiranje veoma blizu crkve koju sam htela da posetim. Radi se o bazilici Svete Ekaterine Aleksandrijske (Basilica di Santa Caterina d'Alessandria).
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske
Mada je ova crkva podignuta u periodu od 1383. do 1391. godine nesumnjivo romanička po stilu izgradnje, na njoj se mogu uočiti i gotički uticaji, kao i vizantijski i normanski. Na njenom pročelju se posebno ističu izuzetno lep i bogato dekorisani portal, kao i rozeta.
Izgradnju crkve je naručio Rajmondo Orzini del Balco (oko 1350-55 – 1406). Verovatno ga ne bih ni pominjala da nisam čitala da je on izgradnju crkve i njenu posvećenost Sv. Ekaterini naručio nakon povratka sa Sinajske gore i posete tamošnjem manastiru Sv. Katarine (videti: https://www.svudapodji.com/egipat-2008/). Ono što je posebno zanimljivo je legenda da je on na kraju svog boravka na Sinajskoj gori, prilikom ljubljenja ruku svetice (naravno, kao deo moštiju) odgrizao jedan njen prst i doneo ga u Italiju. Navodno se te svete mošti čuvaju u srebrnom relikvarijumu koji se nalazi u riznici ove crkve.
Unutrašnjost crkve se sastoji od glavnog broda i po par bočnih brodova sa obe strane. Tu su i blago oštri lukovi na zidovima koji odvajaju brodove, krstasti svodovi u glavnom brodu i niži poluobličasti svodovi u bočnim brodovima, kao i izuzetno lepi kapiteli na stubovima,... Ali, ono što je mene posebno oduševilo ovde su freske koje su rađene u prvoj polovini XV veka, a bogatstvo njihove izrade je apsolutno izvanredno. Utisak je izuzetan i ovo je jedna od crkava za koju smatram da mora da se obiđe ako se dolazi na jug Italije.
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Direktno uz baziliku se nalazi i kloster koji je takođe freskopisan, a u potpunosti je rekonstruisan između XVI i XVII veka.
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Bazilika Svete Ekaterine Aleksandrijske, detalj
Što se samog grada Galatine tiče, tu može da se vidi i lepa barokna crkva Sv. Petra i Pavla veoma bogato dekorisanog pročelja koja je podignuta 1633. godine na temeljima grčke crkve. Kada se na internetu traži Galatina, obično se fotografija upravo ove crkve pojavljuje, a ne bazilike Svete Ekaterine Aleksandrijske, međutim, ja više nisam bila raspoložena da hodam i obilazim, pa sam se samo vratila do kola i uputila nazad ka Maljeu.
Uostalom, trebalo je da vratim iznajmljena kola i onda da hodam oko pola sata da bih došla do sobe u kojoj sam spavala u ovom gradu, ali kada sam sve to uradila prijalo mi je da mogu malo da legnem i opustim leđa.
Ipak, nisam previše dugo mogla da ostanem u tom položaju. Naime, odavno sam ručala i trebalo je da sada nešto pojedem.
Ovom prilikom sam pronašla neki restoran u blizini i tamo se uputila. Kako se ispostavilo, bilo je to jedno spektakularno dobro iskustvo. Ali, prvo sam morala malo da požurim jer je kiša počinjala da pada i to jako. Na svu sreću sam imala onu jaknu koju sam kupila u Lečeu.
Malje, detalj
Za početak sam uzela pivo, jer sam planirala da samo nešto malo čalabrcnem. Ali, ovo je bilo posebno mesto, pa čak ni pivo nije služeno u tipičnim čašama, mada je svakako bilo veoma ukusno.
Deo večere u Maljeu
Nešto sam sama izabrala, a nešto mi je vlasnik restorana preporučio, a svakako je bilo tu puno hrane. Na kraju sam uspela da pojedem skoro sve. Ne žalim – bilo je zaista vanserijski.
Deo večere u Maljeu
Dok sam lagano završila svoju večeru, kiša je prestala da pada. Ja sam lagano krenula ka svojoj sobi i mirno i zadovoljno otišla na spavanje.
Malje, detalj
Narednog jutra sam se fino probudila, leđa i noga me nisu previše mučili, dopakovala sam svoje stvari i onda shvatila da mi nešto fali. Bila je to moja nova jakna i ubrzo sam uvidela da sam je zaboravila u restoranu u kojem sam prethodno veče jela. Ništa nisam mogla da uradim, pošto je bilo rano prepodne, a restoran svakako nije bio otvoren u to doba dana.
Na svu sreću, dočekao me je divno sunčan dan, tako da mi jakna makar nije bila potrebna. Ali je vreme bilo toliko lepo i inspirativno da sam ponovo snimila par znamenitih obeležja grada pored kojih sam prošla.
Crkva Santa Marija dele Gracije u Maljeu
Stub Kolona dela Madona dele Gracije
Da bih došla do svog narednog odredišta, a to je bio grad Matera u regionu Bazilikata, morala sam vozom da se prvo prebacim do Lečea, a zatim i do Barija. Tamo sam
praktično menjala i železničku stanicu, pa sam dalje išla lokalnim vozom do Matere.
Za početak je voz iz Maljea ponovo prolazio pored maslinjaka i ograda od dobro poređanog kamenja, a ja sam ponovo bila impresionirana (kamenitim ogradama, ne maslinama).
Poluostrvo Salento, detalj
Poluostrvo Salento, detalj
U Lečeu sam imala dovoljno vremena da sam kupila kafu i popila je sedeći za jednim od stolova poređanim na platou ispred železničke stanice. Dok sam ja ispijala svoju kafu, ispred mene se grupa biciklista koja je do ovde došla vozom spremala da krene u vožnju. Biciklizam je izuzetno popularan u Italiji i u svim vozovima postoji prostor da se bicikli unutra uvezu i tako prebace do željenog odredišta. Ono što mi se u ovoj situaciji posebno dopalo jeste da su svi biciklisti (meni) delovali starije od mene. Uvek me obraduje kada vidim ljude u „poodmaklim godinama“ koji su i dalje puni života i energije.
Scena ispred železničke stanice u Lečeu
Ali, ni ja nisam baš previše loša za svoje godine. Mada sam ovih dana na putu imala više ili manje problema sa kičmom, leđima i desnom nogom (već ranije pomenuti samodijagnostikovani išijas), ja sam i dalje odvažno i energično veći deo svoj prtljaga nosila na leđima, a ostatak ispred sebe. Doduše, nisam imala apsolutno nikakav izbor.
Autoportret na železničkoj stanici u Lečeu
Dakle, iz Lečea sam se vozom prebacila do Barija, a tamo sam morala da pređem na susednu železničku stanicu (praktično zgrade jedna do druge, a pruge su u početku postavljene paralelno) jer ta druga opslužuje lokalne linije, uključujući i liniju do grada Matera.
Bilo je dobro da sam prethodno već bila u Bariju, a tom prilikom sam i proverila tačno gde je ta druga železnička stanica i gde se kupuju karte, jer mi je sada prijalo da se što manje pokrećem imajući u vidu ukupnu težinu mog prtljaga i stanje moje kičme.
I tako, sa kupljenom kartom, mogla sam mirno da sednem i da sačekam voz za Materu.