Italija – Apulija 2024, 4. deo (Alberobelo, Martina Franka)

Gradić Alberobelo u italijanskoj pokrajini Apuliji poznat je po svojim kućicama čiji su krovovi napravljeni od kamenih ploča, a imaju karakteristične piramidalne, konusne ili kupolaste krovove. Mada je ova tehnika, gde se ploče krečnjaka postavljaju stepenasto, postojala u ovom delu sveta još tokom praistorije, izgradnja ovakvih kuća je na području današnjeg Alberobela započela polovinom XIV veka. Objekti sagrađeni u ovom stilu mogu da se vide širom Apulije, a pogotovo u dolini Itriji. Međutim, oni su najbrojniji i najkoncentrisaniji upravo u gradiću Alberobelo i ja sam ovde došla upravo da bih uživala u slikovitosti trulija, kako se ove kućice zovu (jednina – trulo, množina – truli). U kvartovima Rione Monti i Rione Aja Pikola postoji preko 1600 ovakvih objekata.

Generalno gledano, truliji su podizani kao privremena skloništa i skladišta na poljima, ali i kao objekti za stanovanje vlasnika manjih imanja ili poljoprivrednih radnika. Vremenom su se na području današnjeg grada Alberobela formirala dva naselja koji su danas sastavni delovi grada.

Shvativši važnost ovih trulija, delovi Alberobela su kroz dobijanje statusa spomenika baštine zaštićeni još u periodu između 1909. i 1936. godine.

Posle divno prospavane noći, probudila sam se vedra i čila, i to prilično rano. Relativno sam se brzo spremila i krenula u još jednu šetnju po Alberobelu sa željom da iskoristim dobar položaj sunca, i odsustvo oblaka i previše ljudi, kako bih ponovo fotografisala. Sve je ispalo baš tako, a krenula sam od vidikovca sa kojeg se pruža divan pogled na kvart Monti.

Alberobelo

Ponovo sam se spustila do ravnog dela između dva uzvišenja i odatle sada snimila kvart Monti.

Alberobelo

Bila sam izuzetno zadovoljna da sam ovde došla ovako rano. Tu i tamo bi se pojavilo neko ljudsko biće, ali mi je pre svega bilo važno da je svetlost bila izvanredna, a prizori... Pa, bila sam u Italiji, a tu je nekako sve uvek lepo i slikovito.

Alberobelo

Ponovo sam krenula jednom od glavnijih ulica koje idu uzbrdo, pa sam onda skretala levo ili desno dok ne dođem do neke druge veće ulice, i tako više puta, fotografišući razne delove koji su mi ovog jutra zapadali za oko. Da li mi je bilo dosadno i da li me je mrzelo da fotografišem i neka mesta koja sam već videla i snimila prethodno popodne? Apsolutno ne! Uživala sam u svakom trenutku i bila veoma razgaljena.

Alberobelo

A onda sam rešila i da malo dam neki smisao svojoj šetnji, a ne samo nasumično da prolazim kroz ove uličice. Naime, mada su truli sami po sebi već izuzetno slikoviti i zanimljivi, postoji nekoliko objekata ovog tipa koji se po nekoj odlici posebno ističu. Tako sam prvo otišla do „Sijamskog trula“ (Trullo Siamese) koji se tako zove pošto su u pitanju dva trulija koja su spojena u jedan. Prvo sam ga pogledala sa jedne, a onda i sa druge strane.

Alberobelo

Sada sam se vratila do ravnog trga/parka između uzvišenja, a onda ponovo popela do – vidikovca. Činilo mi se da se sa svakim pomeranjem sunca po nebeskom svodu lepota predela po svojoj formi menjala, a ipak po svojoj suštini ostajala konstantna.

Alberobelo

Zatim sam malo, ali samo malo zašla i u područje kvarta Aja Pikola. Ovde sam došla do jednog trga koji se danas zove Pjaca XXVII mađo, ali se na više mesta pominje da je tu nekada bio trg koji se zvao Pjaca del Merkato koji je predstavljao istorijsko područje tržnice koje je spajalo kvartove Monti i Aja Pikola. Moram da priznam da nisam baš sigurna da li je ovo baš to mesto, ne deluje da jeste (meni bi bilo logičnije da se misli na današnji prostor između dva uzvišenja), a i na tabli pored važnog trula kod trga piše da je tu nekada bio trg pod nekim trećim nazivom. Hoću da kažem da nisu uvek dokumenta i mape sasvim jasni. Ali, pošto se ovaj trg u dokumentaciji koju sam koristila pominjao kao važan, a razne mape pokazivale da je to baš ovde, ja sam došla i snimila ga.

Alberobelo

Na samom trgu se nalazi i Muzej teritorije (Museo del Territorio), ili Istorijski muzej (Museo Storico), koji je smešten u nekadašnjoj Kući Pecola (Casa Pezzolla) nazvanoj tako po svom nekadašnjem vlasniku koji je bio lekar, a živeo je krajem XVIII veka. Ovo mesto je zanimljivo jer je to najveći kompleks uzajamno povezanih trulija, a dodatno je zanimljivo da su različiti truliji dodavani u različitim vremenskim periodima. Ali, čak i da sam htela da svratim u muzej, bilo je previše rano i on nije bio otvoren.

Alberobelo

Izmakla sam se malo, pa sam snimila ovaj kompleks i sa druge strane.

Alberobelo

Zatim sam se vratila i do povećeg centralnog trga – Pjaca del Popolo, a kod samog severnog ugla trga se nalazi još jedan zanimljiv objekat.

Alberobelo

U pitanju je kuća koja se zove Kaza d’Amore i to zvuči kao „kuća ljubavi“, ali... Kuća je u stvari dobila ovaj svoj naziv po prvom vlasniku koji se zvao Frančesko d’Amore. Dakle, nema nikakve veze za romantičnom ljubavlju.

Alberobelo

Kuća je podignuta 1797. godine i ima nepravilnu osnovu. Zanimljiva je zato što je predstavlja prelaznu graditeljsku fazu od rustičnog trula ka palati. Objekat je podignut od cigala i u njegovoj izgradnji se koristio malter, ali je krov napravljen od tankih ploča od krečnjaka, pa u tom aspektu podseća na truli.

Na trgu Pjaca del Popolo se nalazi i lepa zgrada opštine i ona nema nikakve veze sa trulijima, ali eto, da se vidi da u Alberobelu postoje i drugačije građevine.

Alberobelo

Jedna od drugačijih građevina je i glavna crkva u Alberobelu – crkva Svetih Kozme i Damjana.

Alberobelo

Crkva je podignuta 1882. godine na mestu kapele iz XVII veka. Spolja deluje izuzetno impozantno, a tome doprinosi i njen položaj, dok unutra vlada mir i elegancija.

Alberobelo

Da bi se posetio još jedan značajni trulo, potrebno je da se prođe upravo pored ove crkve, a Trulo Sovrano se nalazi nešto dalje. U pitanju je jedini trulo u Alberobelu na sprat koji je u međuvremenu pretvoren u muzej.

Alberobelo

Ovaj trulo je podignut u prvoj polovini XVIII veka. Do gornjeg sprata se dolazi unutrašnjim stepenicama, a zanimljivo je da su to jedne od prvih koje su napravljene koristeći malter. Razlog zašto je ovo zanimljivo jeste da su se truli gradili bez maltera, tj, koristeći tehniku „a secco“ ili takozvani suhozid. Prvobitni vlasnik je bio sveštenik, a kasnije se objekat koristio kao sudnica, kapela, dućan, manastir i kao privatni stambeni objekat. Danas je u vlasništvu porodice Sumerano. Takođe je značajno i da su 1785. godine ovde privremeno bile smeštene mošti svetih vračeva Kozme i Damjana koji su zaštitnici grada. Najviši deo je kupasti krov iznad prostorije na gornjem spratu čiji se vrh uzdiže do visine od 14 m.

Alberobelo

Na osnovu onoga što sam čitala, apsolutno vredi da posetilac uđe unutra i pogleda truli i na taj način, ali je on bio zatvoren u vreme moje posete, tako da sam samo mogla da ga malo obiđem spolja.

Alberobelo

Sada sam se spustila do železničke stanice, a uskoro sam bila i u lokalnom vozu koji me je vodio do mesta Martina Franka. Već sam rekla da su truliji najzastupljeniji u dolini Itriji, a ova železnička linija me je praktično vozila kroz tu dolinu. Osim puno polja, maslinjaka i vinograda, često sam usput mogla da vidim i trulije.

Alberobelo

Železnička stanica u Martrini Franki je od istorijskog centra udaljena oko 1 km, tako da je potrebno oko 15 minuta peške da bi se došlo na pravo odredište. Takođe je potrebno i da čovek ide malo uzbrdo, ali to nije ništa dramatično. Usput se prolazi kroz novije delove grada, ali kad kažem „novije“ to ne znači da su u pitanju zgrade iz XXI veka od stakla i metala.

Martina Franka

Nadomak istorijskog centra sam prošla i pored jedne poslastičarnice koja je na vratima imala nalepnicu sa koje se videlo da radnja pripada profesionalnoj mreži sladoledžija (Sladoledžijski umetnici ili Artisti del Gelato) koji za svoje proizvode koriste 100% prirodne sastojke. Naravno da sam tu svratila. Uzela sam dve kugle sladoleda – jedna je bila kombinacija bergamota i đumbira, a druga kombinacija badema i smokve. Oooooo.... kakvo je to uživanje bilo!

Martina Franka

U blizini ove poslastičarnice sam uočila nekakvu vrstu urbanog buvljaka, pa sam i tu malo prošetala. Ne zato što me je nešto zanimalo da kupim, već više da vidim kako to sve izgleda i kakvi su lokalni običaji.

Martina Franka

A onda sam se kroz gradski park Vila Garibaldi uputila ka istorijskom centru.

Martina Franka

Stari grad ili istorijski centar u Martini Franki je prepun uskih i zavojitih uličica, a postoji i veći broj većih ili manjih trgova. U to područje se može ući sa više strana, ali sam se ja odlučila da za početak koristim gotovo „glavni ulaz“, a to je sa trga Pjaca XX setembre. Duž trga je zasađeno drveće, a to sve vodi ka kapiji Santo Stefano (Porta Santo Stefano).

Martina Franka

Čim se prođe kapija dolazi se do još jednog trga – Pjaca Roma, a tu je i palata iz XVII veka – Palaco Dukale.

Martina Franka

U okviru grada ima više zanimljivih crkava, palata i manastira, i ja sam se potrudila da ih sve ili skoro sve obiđem, ali glavna lepota gradića dolazi od njegovih uličica i trgova, kao i različitih detalja koji se tu mogu uočiti. Mislim da je sasvim dovoljno i da se besciljno luta po ovom delu grada i da posetilac bude sasvim zadovoljan iskustvom.

Martina Franka

Ja sam za početak pratila glavni pravac od Porte Santo Stefano, pa sam tako ubrzo došla i do trga – Pjaca Plebišito.

Martina Franka

Šetajući po gradu, ja sam ovde došla i nešto kasnije, pa sam ponovo fotografisala kada je sunce imalo drugačiji položaj. Zato ću sada da koristim fotografije iz obe serije (ovo možda nije bitno drugima, ali jeste meni).

Na trgu se nalaze dve značajne građevine – jedna je Univerzitetska palata (Palazzo dell’Università) sa sahat-kulom (na sledećoj slici levo), a druga je Bazilika San Martino (na slici desno).

Martina Franka

Naziv Univerzitetska palata ovde nema nikakve veze sa obrazovnom ustanovom, već dolazi od termina koji se u južnoj Italiji koristio da označi sedište opštine ili lokalnog parlamenta, naglašavajući univerzalnu prirodu takve ustanove čiji je zadatak bio da vodi računa o zahtevima svih društvenih klasa.

Krajem XV veka je za sastanke lokalnog parlamenta u Martini Franki izabrana zgrada na ovom mestu. Zgrada je pretrpela značajne izmene u periodu od 1734-1761. godine u skladu sa tada dominantnim baroknim stilom, a takođe je podignuta i sahat-kula. Drugi sprat je podignut u XIX veku.

Univerzitetska palata

Univerzitetska palata, detalj

Druga značajna građevina na ovom trgu je zborna crkva Sv. Martina Turskog, koja je na ovom mestu zamenila stariju crkvu iz XIV veka. Crkva koja se danas ovde vidi je podignuta od 1747. do 1785. godine, mada je posvećena još i pre završetka izgradnje.

Zborna crkva Sv. Martina Turskog

Zborna crkva Sv. Martina Turskog, unutrašnjost

Na trg Pjaca Plebišito se nadovezuje još jedan trg nepravilne osnove, ali izuzetno lep i šarmantan. U pitanju je trg koji se zove Pjaca Marija Imakolata.

Martina Franka

Ovde nema nekih istorijski značajnih građevina, ali je mesto apsolutno čarobno. Pošto sam videla nekoliko kafića i restorana, odmah sam znala šta ću prvo da radim, a to se vidi na sledećoj fotografiji.

Martina Franka

Dok sam tu sedela, intenzivno sam upijala prizore oko sebe – s jedne strane je tu bilo raznih zanimljivih detalja, a sa druge su sunce i oblaci stalno stvarali nove efekte, tako da sam posle popijene kafe još malo tu ostala da bih fotografisala.

Martina Franka, detalj

Martina Franka

Na sledećoj fotografiji se vidi i Pjaca Marija Imakolata, ali i zborna crkva Sv. Martina Turskog.

Martina Franka

Sada sam krenula u šetnju po Martini Franki tražeći neke crkve, ali usput uživajući u slikovitim uličicama.

Martina Franka

Tako sam došla i do crkve Sv. Vida (Chiesa di San Vito) koja je jedna od najstarijih crkava u gradu – podignuta je krajem XIII veka i početkom XIV veka. Stroga fasada je urađena od tesanika, a zvonik sa tri luka je dodat u XV veku. Crkva je bila zatvorena u vreme moje posete.

Crkva Sv. Vida

Zatim sam prošetala do još jedne lokalno poznate crkve, crkve Sv. Dominika, ali je zbog tesnih ulica bilo teško da se ona sagleda u potpunosti. Zato sam morala da joj pročelje slikam iz bočne ulice.

Martina Franka

Crkva Sv. Dominika

Ovu baroknu crkvu je 1745. godine podigao jedan dominikanski monah i ona je povezana sa dominikanskim manastirom iz XV veka. Unutrašnjost crkve je veoma impresivna i lepa.

Crkva Sv. Dominika, unutrašnjost

Sada sam nastavila sa svojom šetnjom po Martini Franki, ali sam imala veoma bitnu i konkretnu misiju. Usput sam ipak obraćala pažnju na lepe i slikovite detalje koje Martina Franka ima u izobilju.

Martina Franka

A onda sam došla i do mesta koje sam tražila – bio je to jedan dobar lokalni restoran. Oči su mi bile malo previše gladne, pa sam naručila i ozbiljno predjelo, i ozbiljno glavno jelo, ali sam se na kraju izborila sa svime.

Prvo su stigle „grickalice“ i voda.

Ručak u Martini Franki

Za predjelo sam uzela apulijsku pastu – orekjete na barski način (Orecchietta Barese).

Ručak u Martini Franki

A za glavno jelo – tradicionalna bračola (Brasciola alla tradizione).

Ručak u Martini Franki

Sve je bilo apsolutno divno ukusno, a posle mi je bilo potrebno par sati da bih došla k sebi jer sam se prejela. Ipak, nijednog trena nisam zažalila.

Menu