Azurna obala, 2022, 10. deo (Vilfranš-sir-Mer, Sen-Žan-Kap-Fera)
Kada sam vozom stigla u mesto Vilfranš-sir-Mer (Villefranche-sur-Mer), nisam se spustila do obale, već sam prvo krenula stazom koja vodi prema centru gradića. Ta staza je ujedno dobra i zato što se nalazi na uzvisini, pa je pogled koji se na više mesta duž staze pruža veoma lep.
I ovde su se ljudi naselili još u praistoriji, a gradić je zvanično kao „slobodna luka“ osnovan 1295. godine. Kasnije je prošao sličan razvoj kao i ostala mesta na Azurnoj obali, relativno često menjajući vladare. Mada naravno ima svoje domicilno stanovništvo, danas je Vilfranš-sir-Mer takođe i stecište bogatih ljudi i aristokratije, a sa razvojem i proširivanjem teritorije koju zauzimaju privatni posedi, danas se ovaj gradić smatra i predgrađem Nice.
Ono što ovo mesto čini drugačijim u odnosu na ostala na Azurnoj obali jeste da je podignuto kod zaliva koji obuhvata jednu od najdubljih prirodnih luka na Sredozemnom moru, što znači da čak i vrlo veliki brodovi ovde mogu da pristaju. Štaviše, ovde se nalazi najposećenija luka za kruzere u Francuskoj.
Što se tiče značajnih objekata u gradu, tu je Crkva Sv. Mihajla (Église Saint-Michel de Villefranche-sur-Mer) iz XVIII veka. Crkva je okružena kućama i tesnim ulicama, tako da nije lako da se snimi.
Možda najzanimljivije mesto u ovom ljupkom gradiću jeste jedna nekada tajna ulica. Naime, još 1260. godine je u vojne svrhe ovde napravljena ulica koju je koristila vojska. Vremenom se ova funkcija izgubila, a stanovnici su u periodu od XVI do XVIII veka zbog manjka prostora počeli svoje kuće da grade bukvalno iznad ulice. Ulica se zove Ri Obskir (Rue Obscure) što znači „mračna ulica“ i ona nema prirodne izvore svetlosti, pa otud i naziv. Danas ona liči više na prolaz ili tunel, ali je svakako zanimljiva.
Ja sam ovde malo prošetala, a onda sam otišla do jednog prostranog platoa sa restoranima gde je sijalo sunce.
Imajući u vidu da je liturgija u ruskoj pravoslavnoj Sabornoj crkvi Sv. Nikole kojoj sam prisustvovala ovog pre podneva, a o čemu sam pisala u prethodnom nastavku, trajala dugo, ovde sam došla baš u vreme ručka. Rešila sam da se častim, a to mi je bilo olakšano kada sam videla ponuđena jela. Vrlo lako sam se odlučila šta ću ručati ovog dana.
Nisam odolela i poslala sam slike nekolicini prijatelja. Javio mi se jedan drug sa vickastim komentarima. Dok smo se tako dopisivali, prijavila sam mu kako sam par dana ranije ručala čips iz kese koji sam zalivala sokom iz flaše, a sve kupljeno u samoposluzi, međutim, kao što sam mu napisala, takve se stvari ne slikaju i ne šalju prijateljima. Nastavili smo dalje da se šalimo.
Ovde mogu i da dodam da me je sos koji je išao preko ribe podsetio na Ratatuj (Ratatouille), vrstu đuveča iz Provanse, tačnije iz Nice.
Evo i recepta:
RATATUJ
- 1 glavica crnog luka
- 2 čena belog luka
- 1 veća paprika
- 1 konzerva paradajza pelata
- bosiljak, so i biber
- 1 svetla mlada tikvica
- 1 tamna mlada tikvica
- 1 paradajz
- 1 mlad i tanak patlidžan
- 1 čen belog luka, nekoliko listova svežeg bosiljka, sveža majčina dušica, peršun, so, biber i maslinovo ulje
Staviti seckani crni luk da se dinsta. Dodati sitno seckani beli luk, kao i sitno iseckanu papriku. Kada se to malo izdinsta, dodati paradajz iz konzerve i usitniti taj paradajz varjačom. Dodati začine i pustiti da se krčka 10-ak minuta.
Kada se sos malo prohladi, staviti ga u posudu u kojoj će se ratatuj peći u rerni. Odozgo poređati ploškice svežeg povrća. Zatim preko toga rasporediti sveži „sos“ od belog luka, začinskih listića, soli, bibera i nekoliko kašika maslinovog ulja.
Poklopiti posudu ili originalnim poklopcem ili aluminijumskom folijom i staviti u rernu na 180 stepeni oko pola sata. Skloniti poklopac/foliju, pa peći još 10-ak minuta.
Sa tog platoa na kojem se nalazi restoran u kojem sa ručala, lepo se vidi još jedna crkva. U pitanju je Kapela Sv. Petra (Chapelle Saint-Pierre).
Kapela je sagrađena u XVI veku, ali je tu funkciju vremenom izgubila i veći deo XIX i početkom XX veka koristila se kao ostava za ribarsku opremu i mreže. 1957. godine je obnovljena, a unutra se mogu videti dva murala Žana Koktoa. Moram da priznam da sam ja ovaj podatak saznala tek kasnije, tako da, nažalost, nisam ni ušla u kapelu, a na slici se lepo vidi da je bila otvorena.
Posle ručka sam se sa platoa gde su restorani širokim stepeništem spustila do ulice koja vodi pored obale, ali sam se prvo još jednom osvrnula da bih videla deo fasade i tornja Crkve Sv. Mihajla.
A onda sam hodala ulicom prateći obalu zaliva.
Kada sam došla do plaže videla sam da je ovog dana ipak bilo hrabrih kupača koji su ulazili u vodu. Ili su samo posmatrali vodu i izlazili iz nje...
Napravila sam praktično polukrug hodajući pored obale, pošto sam sada išla na poluostrvo Sen-Žan-Kap-Fera (Saint-Jean-Cap-Ferrat) koje se nalazi na drugoj strani zaliva u odnosu na Vilfranš-sir-Mer.
Dok sam se malo popela raznim stazama i ulicama na poluostrvo, malo su se navukli oblaci. Ali, to me nije sprečilo da napravim jedan dobar autoportret.
Glavni razlog zašto sam ovde došla bio je da odem do Vile Efrusi de Rotšild (Villa Ephrussi de Rothschild) koja se nalazi na ovom poluostrvu. Već sam ranije (https://www.svudapodji.com/azurna-obala-4/) pominjala da sam planirala da ovde dođem iz mesta Bolije-sir-Mer koje se nalazi na obali sa druge strane poluostrva, ali sam tada zbog manjka vremena morala da odustanem. U međuvremenu sam shvatila da je do vile lakše doći iz gradića Vilfranš-sir-Mer.
Ranije sam takođe pomenula i da se po nekim procenama poluostrvo Sen-Žan-Kap-Fera smatra drugim najskupljim mestom za stanovanje na svetu posle Monaka.
Verovatno je slična situacija bila i početkom XX veka, tek ovde je na velikom imanju od oko 7 ha od 1907. do 1912. godine sagrađena Vila Efrusi de Rotšild, a jasno je iz njenog naziva da je pripadala nekome iz ove čuvene bogate porodice. Konkretno je u pitanju bila Beatrisa Efrusi d Rotšild (1864-1934).
Bankarsku dinastiju Rotšild je osnovao Majer Amšel Rotšild (1744-1812), bankar iz Frankfurta u Nemačkoj. On je imao petoricu sinova, jedan je ostao u Frankfurtu, a ostala četvorica su poslata po Evropi (London, Pariz, Napulj i Beč) da tamo dalje razvijaju posao. Osim što su sasvim jasno svi sinovi bili pod jakim uticajem oca i po pitanju izbora profesije i po pitanju poslušnosti, porodica Rotšild je poznata i po endogamiji, tj., brakovima unutar bliskih članova porodice kako bi se na taj način sačuvalo ogromno bogatstvo koje su svi očigledno znali da stiču. Meni to zvuči odvratno, ali činjenica je da su uspeli u tome.
Najmlađi sin Jakob Majer Rotšild, koji se često naziva i Džejms, dobio je zadatak da ide u Pariz. Uzgred, često se za njega i njegovu braću koristi i titula baron, a to je zato što su tu naslednu titulu dobili od Franca I, prvog Austrijskog cara, tako da je zvanično ime Baron Džejms Majer d Rotšild.
Njegov najstariji sin je bio Majer Alfons Džejms Rotšild, čija je ćerka bila dakle Baronesa Šarlota Beatrisa de Rotšild i dakle tako ponovo dolazim do priče o ovoj vili na poluostrvu Sen-Žan-Kap-Fera.
Kad je došlo vreme da se Beatrisa udaje, verovatno je familija Rotšild ostala bez potencijalnih kandidata iz sopstvenih redova, tako da je budući zet izabran među „ostalima“. Pošto je devojka dolazila iz ultra-bogate porodice, bilo je teško naći nekoga ko bi mogao da se poredi. Ipak, pronašli su Morisa Efrusija, koji naravno nije bio bogat kao Rotšildovi (NIKO nije bio bogat kao oni), ali je ipak bio dosta bogat. Osim toga, pošto je poticao iz Odese (tada deo Ruske Imperije), imao je odlične veze u tom delu sveta, a to je baš odgovaralo njegovom budućem tastu. Dakle, posao, pardon, brak je bio sklopljen 1883. godine.
Kao što je često red među jako bogatim ljudima, Beatrisa je ubrzo od svog muža zaradila sifilis, tako da nije mogla da ima decu. Osim toga, mada je i ona volela da se kocka, njen muž je tu prednjačio i 1904. godine su njegovi dugovi bili na nivou današnjih 30 miliona evra! Porodica Rotšild je tada već morala da reaguje (zdravlje i deca nisu bitni, ali pare jesu), tako da su preko suda tražili rastavu, što su i dobili.
I sada konačno prelazim na priču o samoj vili. Kada je početkom XX veka Baronesa Efrusi de Rotšild boravila na Azurnoj obali, posetila je Vilu Kerilos (see: https://www.svudapodji.com/azurna-obala-4/) koja je pripadala rođaku njenog muža. Ona se zaljubila u ovaj kraj i samo par kilometara dalje je kupila veliko imanje gde je podigla kuću inspirisana lepotom upravo vile Kerilos.
Kada je baronesa umrla 1934. godine, ona je imanje, vilu i njene zbirke zaveštala akademskom društvu Akademija lepih umetnosti, delu Francuskog instituta, kako bi se vila koristila kao muzej. Eto, to sam ja htela da vidim.
Na ulazu na imanje još uvek može da se vidi „čuvareva kućica“ koja je u skladu sa veličinom, važnošću i vrednošću imanja.
Dok sam se pela pristupnom ulicom duž koje se mogu parkirati kola posetilaca, obratila sam pažnju i na okolinu.
Zatim sam kupila ulaznicu, a uskoro sam došla i ispred same vile.
Vila je svakako lepa, ali je meni ovom prilikom pogled najviše privlačilo cveće zasađeno na obe strane širokog prilaza vili.
Na ulazu u vilu sam dobila audio-vodič i onda sam krenula da šetam po vili.
Taj audio-vodič, kao i razni tekstovi koje sam čitala o Baronesi Efrusi de Rotšild, dosta ističu kako je baronesa imala istančan ukus za umetnost, dekoraciju i slično. Za moj ukus se to previše naglašava. Kao već četvrta generacija, trebalo bi da je ona već pripadala „starim parama“, a ne prvoj generaciji neke nuvo riš porodice, sa svim što ovakva podela može da znači. Ali, toliko isticanje mi je baš smetalo i nisam mogla a da ne pomislim kako je u njenom slučaju moglo da bude dovoljno i to što je imala praktično neograničenu količinu novca na raspolaganju – dovoljno je da se pojavi na aukciji i da kupi ono što je najskuplje. Drugi su već uradili procenu kvaliteta toga što se prodaje.
S druge strane, audio-vodič je u sobi koja se vidi na prethodnoj slici dodatno preneo priču o psima Baronese Efrusi de Rotšild. Na slici se vide dve minijaturne „fotelje“ koje su bile namenjene tim psima. Naime, ona je na svom imanju imala razne životinje, a par malenih pasa su joj bili omiljeni. U tolikoj meri da je organizovala njihovo venčanje, jedan pas je bio obučen u odelo, a drugi u haljinicu, događaj su pratili i novinari, i o tome se pisalo čak i po Americi. Audio-vodič je to nežnim glasom objasnio kao verovatnu zamenu za nemanje dece. Ja bih to objasnila čistom dekadencijom.
Uostalom, u jednoj prostoriji u okviru vile se prikazuje kratki dokumentarni film o životu na Azurnoj obali početkom i u prvoj polovini XX veka, uključujući i Prvi svetski rat. Bitno je reći da je Prvi svetski rat došao do Azurne obale samo u vidu vesti iz novina i ranjenika (vrlo ograničen broj) koji su se ovde oporavljali na jednom ili dva mesta. Što se tiče bogataša koji su stalno živeli ili povremeno boravili na svojim imanjima i družili se između sebe, film je prikazao kako su se oni sasvim lepo provodili bez ikakve brige na kugli zemaljskoj ili, ne daj Bože, griže savesti, organizujući trke automobila, izlaske, provode, kockanja itd. Možda takav život u teška vremena ostavlja utisak na nekoga, uostalom ostavlja i na mene, ali u mom slučaju to je bio izuzetno loš utisak.
Na sledećoj slici se vidi sto za nekakvu igru koja je izvesno podrazumevala i kockanje. Već sam rekla da su vlasnici vile jako voleli da se kockaju, Monako je na pljuc, a svakako su obilazili i druga kazina duž obale. S druge strane, bilo je zgodno da i kod kuće mogu da se zabavljaju na ovaj način.
Moram da priznam da su me moja razmišljanja o ekstremnoj dekadenciji vlasnika, a svakako i njihovih prijatelja, dakle ništa lično, dovela do toga da sam želela da završim sa obilaskom vile što pre. Razmišljala sam i o samoj sebi, pitajući se da li mi sve to smeta zato što ja to ne mogu da imam. Drugim rečima, pitala sam se da li sam ljubomorna.
Sasvim je jasno da neka Rotšildova i ja u svakom pogledu pripadamo različitim galaksijama. Ona se nikada ne bi družila sa mnom, ali moram da priznam i da sam sigurna da se ni ja nikada ne bih družila sa njom. Ja sebi mogu da priuštim da se družim s kim god hoću, a ne samo sa onima koji su sličnog materijalnog stanja kao ja i biram ljude u svom životu po njihovom kvalitetu, a ne bankovnom računu. U tom pogledu sam ja nemerljivo bogatija nego što je dotična baronesa ikada bila.
Ovde mi u pomoć dolazi Đerđ Mikeš, sjajan mađarsko-britanski novinar i humorista, koji je u jednom svom delu pričao o tome kako se bogati ljudi često bune jer ih drugi „vole zbog para“.
Kako Đerš Mikeš kaže, a ovo sada parafraziram, takav stav bogatih ljudi je pogrešan iz dva razloga. Prvi je da su oni po pravilu toliko nesimpatični da bi trebalo da budu srećni što ih iko voli iz bilo kog razloga. Drugi razlog je taj da niko nikoga ne može da voli zbog para; osoba može da voli pare i da trpi onoga ko ide uz njih, ali nikada ne može da ga voli zbog para.
Ono što sam ja htela ovde da uradim jeste da izađem iz vile i da krenem sa obilaskom velike bašte koja zauzima veći deo imanja. Ali, pre toga sam sa gornjeg sprata vile, kroz jedan prozor, mogla da vidim Vilu Kerilos u mestu Bolije-sir-Mer koja je bila inspiracija za izgradnju vile u kojoj sam trenutno bila.
Sa sprata se takođe pruža i veoma lep pogled na deo bašte sa bazenom i fontanom.