Azurna obala, 2022, 11. deo (Sen-Žan-Kap-Fera, Vilfranš-sir-Mer, Nica)

U prethodnom nastavku priča sa putovanja po Azurnoj obali u proleće 2022. godine došla sam do posete Vili Efrusi de Rotšild i obilaska same vile.

Sada prelazim na deo priče koji se odnosi na posetu baštama koje su deo istog imanja.

Naime, Baronesa Efrusi de Rotšild je paralelno sa izgradnjom vile naručila od jednog tada čuvenog pejzažnog arhitekte da joj formira i baštu i taj posao je trajao od 1905. do 1912. godine, što znači da su vila i bašta bile završene u isto vreme. Uzgred, bašta se sastoji od nekoliko delova, pa se zato često govori i o baštama.

Zbog oblika imanja koje je dosta dugačko, a relativno uzano, čitava bašta je bila zamišljena kao veliki brod na koji se gledalo sa lođe vile kao sa komandnog mosta. Ali tu se pomorske asocijacije ne završavaju. Naime, čitava ideja o brodu je bila podstaknuta baronesinim putovanjem na prekookeanskom brodu Il de Frans, pa je vila zapravo prvobitno dobila taj naziv – Vila Il de Frans. I to nije sve. Da bi doživljaj bio što upečatljiviji, trideset baštovana koji su održavali baštu bili su obučeni kao mornari.

Evo ponovo jedne slike iz prethodnog nastavka priča, da bi se videlo o čemu ovde pričam. Naravno, danas nema baštovana u mornarskim odelima.

Pogled na Bašte Vile Efrusi de Rotšild

Bašta je podeljena u devet tematskih delova i zbog toga se, dakle, često o njoj priča u množini. Deo koji se vidi na prethodnoj slici je tako „Francuska bašta“ koja je ujedno i najveća u okviru imanja. Zbog blage klime koja vlada duž čitave Azurne obale, bašte zavređuju posetu tokom cele godine, mada su neki delovi, poput ružičnjaka, svakako najlepši baš kada ruže cvetaju.

Ja neću sada ulaziti u detalje vezane za to šta se nalazi u kom delu bašte, pošto je i jednostavna šetnja po njima lepa sama po sebi, već sledi samo niz različitih fotografija.

Bašte Vile Efrusi de Rotšild, detalj

Osim što se tokom šetnje može uživati u lepoti bašta, veoma često se sa obodnih delova imanja pruža i lep pogled na okolinu i Sredozemno more.

Lep pogled iz Bašti Vile Efrusi de Rotšild

Obilazak bašti sam završila tako što sam se vratila do Francuske bašte odakle sam sada imala veoma lep pogled i na ravni deo bašte sa vodoskocima i na samu vilu.

Imanje Vile Efrusi de Rotšild

Vila Efrusi de Rotšild

Imanje Vile Efrusi de Rotšild, detalj

U Francuskoj bašti, osim samih elemenata bašte, postoji i jedan dodatak u vidu tačke sa vodoskocima u pratnji klasične muzike. Zvanično se to pušta svakih 20 minuta. Ja se ne sećam da sam ovde ostala tako dugo, a ipak imam video snimak koji se sastoji iz tri dela. Možda je malo monotono, ali su prizori svakako lepi.

Kada se muzička tačka uz pratnju vodoskoka završila, još malo sam se osvrnula oko sebe. Bilo je tu lepih detalja vezanih za ravni deo Francuske bašte, ali i onih koji su mogli da se vide na malenom brežuljku, poput Hrama ljubavi koji je napravljen po ugledu na svog parnjaka iz Versaja i koji je podignut na najvišoj tački imanja.

Imanje Vile Efrusi de Rotšild, detalj

Hram ljubavi se vidi između borova

Ovde sam završila obilazak Vile Efrusi de Rotšild, pa sam krenula da se vraćam ka gradiću Vilfranš-sir-Mer. Jedno vreme sam išla istom putanjom kojom sam došla, a posle sam malo skrenula, ali u željenom pravcu. Ponovo sam viđala neke lepe prizore koje sam videla i ranije, mada je sada sunčeva svetlost bila vrlo blaga jer je već bilo kasno popodne, pa je to stvaralo neki poseban osećaj smiraja.

Sen-Žan-Kap-Fera, detalj

Takođe sam prošla i pored nekih zgrada sa apartmanima. Jasno je bilo da je početak aprila i glavna sezona za boravak na Azurnoj obali je još uvek bila daleko, pa je većina ovih apartmana delovala prazno.

Sen-Žan-Kap-Fera, detalj

A onda sam došla do ulice koja prolazi pored plaže u zalivu Vilfranš-sir-Mer i pošto tu ima više malenih kafića i restorana, sela sam u jedan i intenzivno uživala ne samo u odličnoj kafi, već i u divnom kraju dana.

Vilfranš-sir-Mer

Naredni dan sam čitav provela u Nici. Šetala sam veći deo dana sa namerom da vidim neka mesta koja sam ranije preskočila ili nisam stigla, ali i da ponovo prođem pored nekih gde sam već bila. Suština je bila da sam dosta šetala bez ikakvog pritiska i žurbe.

Prvo sam prošetala do Muzeja Masena koji se bavi istorijom Nice, mada nisam imala nameru da ga posetim. Zapravo sam htela da vidim samu zgradu čije fasade i krov su proglašeni za istorijske spomenike, ali i park kojim je okružena.

Muzej Masena

Krajem 19. veka je jedan francuski aristokrata, političar i vojno lice odlučio da sagradi veliku vilu na placu pored šetališta u Nici koju bi koristio za provod i bogate prijeme. Paralelno uz izgradnju vile, urađena je i bašta na ostatku zemljišta. 1919. godine je njegov sin imanje prodao gradu Nici pod uslovom da se vila koristi kao muzej, a da bašta bude otvorena za javnost. Sve je to obnovljeno početkom 21. veka, a ja sam htela to i da vidim. Posle kraće šetnje po bašti, čak sam i sela na jednu klupu i tu uživala izvesno vreme.

Bašta i Muzej Masena

Posle te prijatne pauze u parku, krenula sam u šetnju u pravcu šetališta Promenad dez Angle. Prešavši ulicu na jednom mestu osvrnula sam se prema delu šetališta gde se nalazi Muzej Masena i plac na kojem je. Na sledećoj slici je to prostor između dve velike zgrade, jedne na desnoj strani slike, a druge nešto dalje i levo na slici.

Nica, detalj

Par metara dalje već sam bila pored ograde šetališta i divila se lepoti prizora.

Šetalište Promenad dez Angle

Mada je bilo sunčano, za moj ukus je još uvek bilo prohladno, ali to nije sprečilo entuzijaste da upijaju zrake ranog prolećnog sunca. Vrlo retki su čak ulazili i u vodu.

Plaža u Nici, detalj

Posle uživanja u šetnji pored mora došla sam i do Stare Nice, a onda sam krenula da šetam ulicama u tom delu. Prvo sam prošla pored zgrade Opere iz 1885. godine.

Zgrada Opere u Nici

Samo stotinak metara dalje se dolazi i do poznatog obeležja Nice, a to je Pijaca cveća (Marche aux fleurs cours saleya).

Pijaca cveća u Nici

Ovo je jedno od mesta za koje svi vodiči naglašavaju da mora obavezno da se poseti i meni je dolazak ovde svakako prijao, jer je cveće bilo istinski veoma lepo.

Pijaca cveća u Nici, detalj

Pa ipak, nisam mogla a da ne pomislim kako u Beogradu ja živim relativno blizu jedne gradske pijace i tamo je ponuda cveća veća nego ovde u Nici. Doduše, Beograd ima drugačiju klimu od Nice, sa veoma hladnim zimama, tako da ova moja pijaca cveća ne može da radi čitave godine. Takođe sam sigurna da i u mnogim drugim gradovima i Evrope i sveta postoje impresivne pijace cveća, ali... Ovo je Nica i Azurna obala, pa onda sve, a pogotovo reklamiranje dobijaju na snazi.

Bilo kako bilo, na Pijaci cveća u Nici nude se i drugi proizvodi, jer ovo je popularno mesto za posetioce, pa je zgodno da im se ponude i drugi proizvodi. Između ostalog slatkiši i lavanda, jer ovo je ipak Provansa, u raznim oblicima.

Pijaca cveća u Nici, detalj

Posle ovoga sam jednostavno nastavila da šetam po gradu, bez nekog većeg plana. Išla sam malo levo, malo desno, malo kroz stari deo Nice, malo kroz noviji deo Nice. I svuda sam mogla da vidim lepe ili zanimljive detalje. Neka od ovih mesta sam već ranije videla, a neka su mi bila nova. Hoću da kažem da i bez obilaska nekih „znamenitih mesta“ Nica može da bude veoma prijatna i za samo površno razgledanje.

Fontana Sunca i zanimljivi plavi taksi-bicikl

Nica, detalj

Nica, detalj sa ogromnim „saksijama“ i zelenilom

Kada sam se ponovo približila Staroj Nici u jednom trenutku sam lepo videla i Toranj Sen Fransoa (Tour Saint-François). Podignut je u XIII veku i tada je bio deo crkve i manastira, ali je vremenom prerastao u sahat-kulu. 2019. godine je unutar njega sagrađeno stepenište i danas, ako ste spremni da savladate 288 stepenika i popnete se na visinu od 50 m, možete da uživate u lepom pogledu, ali i da eventualno iz neposredne blizine slušate njegova zvona.

Nica, detalj sa Tornjem Sen Fransoa

Uskoro sam stigla i do Crkve Sv. Martina i Sv. Avgustina (Église Saint-Martin, Saint-Augustin), jedne od najstarijih u ovom delu Nice. Barokna crkva koja se danas vidi je zamenila staru gotičku i sagrađena je u XVII veku.

Crkva Sv. Martina i Sv. Avgustina

Posle posete ovoj crkvi vratila sam se iz starog dela Nice do stana u kojem sam boravila da bih se malo odmorila, pa sam tek kasnije popodne krenula ponovo u šetnju. Opet me je privlačilo da odem do Stare Nice, ali sam uz put prošla i pored Bazilike Notr Dam u Nici (Basilique Notre-Dame de Nice) i sada sam rešila da je konačno posetim.

Bazilika Notr Dam u Nici

Nakon što je Francuska 1860. godine anektirala Grofoviju Nicu, pojavila se želja da se u grad unese malo više francuske arhitekture, pa je tako ova crkva od 1864. do 1868. godine sagrađena u neogotskom stilu. Ovo je ujedno i najveća crkva u gradu, ali nije i katedrala.

Bazilika Notr Dam u Nici, unutrašnjost

Ja sam se sada uputila ka katedrali u Nici koja se nalazi u starom delu grada, ali sam pre toga ponovo prošla preko impresivnog Trga Masena koji je 1815. godine projektovan pod jakim italijanskim stilskim uticajem.

Trg Masena

Posle nekih 10-15 minuta stigla sam i do Katedrale u Nici (Cathédrale Sainte-Réparate de Nice), ali je ona bila zatvorena. Utešila sam se jednim sladoledom koji sam kupila na trgu ispred katedrale gde postoji nekoliko poslastičarnica. Osim čokolade uzela sam i jednu kuglu lavande; na kraju krajeva bila sam u Provansi.

Sladoled u Nici

U međuvremenu je krenuo da duva veoma jak vetar. Zavukla sam se u jedan ćošak da bih pojela sladoled na miru, a onda sam izašla na obalu. S jedne strane je vetar snažno gurao grane palmi, a sa druge je more bilo veoma uzbukano.

Nica kada duva jak vetar, detalj

Vetar je takođe sitne kapi morske vode koje su raspršivali talasi nosio ka kopnu i to je stvaralo neke veoma mistične prizore.

Promenad dez Angle u izmaglici od sitnih kapljica morske vode

Shvatila sam da mi ovako jak vetar i nije prijao, pa sam se kroz relativno prostrani park pored šetališta odmakla od obale i zavukla u sam grad. Ispostavilo se, sasvim slučajno, da sam prošla kroz Ri Paradi (Rue Paradis), ulicu prepunu skupih radnji. Ništa tu nije bilo za mene, ali sam na kraju te ulice došla do Trga Maženta (Place Magenta) sa više kafića i restorana. Pošto me je jedna drugarica nešto ranije zamolila da u njeno ime popijem neki koktel, smatrala sam da je ovo pravo mesto za tako nešto. Ja volim svoje prijatelje.

Deo Trga Maženta, a pravo je Ri Paradi

Pijem koktel i mislim na Vesnu

Narednog dana sam se vraćala kući, ali tek popodne, tako da sam imala dovoljno vremena da sebi organizujem još malo obilaženja. Za početak sam se uputila prema jednom muzeju, ali sam uz put prošla i pored budističkog hrama Pagode Tu’Kvang, pa pošto je bilo otvoreno, ja sam ušla u dvorište. Bilo je veoma mirno i nisam videla nigde gde mogu da uđem u sam hram, ali je i dvorište bilo sasvim zanimljivo.

Pagoda Tu’Kvang u Nici

A onda sam produžila do obližnjeg Nacionalnog muzeja Mark Šagal (Musée National Marc Chagall). Kao što mu i ime kaže, muzej je posvećen delima Marka Šagala (1887-1985), specifično, tu se izlaže serija slika koje je autor uradio na temu Biblije pod nazivom „Biblijska poruka“ i koju je 1966. godine poklonio francuskoj državi. Muzej je otvoren 1973. godine, a vremenom je i proširio prvobitnu kolekciju, tako da se ovde danas nalazi jedna od najvećih zbirki radova ovog umetnika.

Nacionalni muzej Mark Šagal

Ono što ovaj muzej čini posebno zanimljivim jeste da je to prvi muzej ikada koji je posvećen živom umetniku (Mark Šagal je uveliko bio živ u vreme kada je muzej otvoren).

Stvaranje čoveka

Mojsije i nesagorivi grm

Osim slika, u muzeju se mogu videti i Šagalovi vitraži, keramika i tapiserije.

Plava ruža

U okviru muzeja se nalazi i koncertna dvorana, a prirodno svetlo tu dolazi kroz Šagalove vitraže sa prizorima stvaranja sveta.

Stvaranje sveta, deo vitraža

Posle posete muzeju, uputila sam se ka starom delu Nice, ali sam iz jedne ulice imala veoma lep pogled na Baziliku Notr Dam u Nici o kojoj sam već pisala.

Bazilika Notr Dam u Nici

Kao i prethodnog dana, posle prolaska pored ove crkve, uputila sam se ka Katedrali u Staroj Nici, ali sam ovaj put mogla da uđem unutra jer je bila otvorena.

Katedrala u Nici

Katedrala koja je posvećena Svetoj Reparati, pa se često pominje pod tim nazivom, Cathédrale Sainte-Réparate de Nice, sagrađena je u stilu baroka u drugoj polovini XVII veka, mada je prva kapela na ovom mestu podignuta još 1060. godine. Katedrala je kasnije dograđivana i dodatno ukrašavana sve do 1949. godine.

Katedrala u Nici

Pošto sam posetila i ovu crkvu, lagano sam se uzanim ulicama Stare Nice uputila ka Trgu Garibaldi.

Turistička ulica u Staroj Nici

A na Trgu Garibaldi sam imala taman dovoljno vremena da lepo ručam, naravno uz obaveznu čašu panašea.

Oproštajni ručak u Nici

Kad sam već kod panašea, evo i recepta za ovo lagano i osvežavajuće piće.

PANAŠE

pola čaše svetlog piva
pola čaše osvežavajućeg pića 7UP

U čašu prvo sipate 7UP, pa onda dopunite pivom.

Domaći panaše

Posle ovoga sam otišla do železničke stanice gde sam prethodno u staničnoj garderobi ostavila svoju torbu, pa sam se fino prebacila na aerodrom. Evo i geografske karte koja pokazuje gde sam sve bila tokom ovog putovanja:

Ovo putovanje uopšte nisam dugo planirala ili imala u vidu. Jednostavno sam početkom godine videla da se pojavila nova avionska linija koja direktno spaja Beograd i Nicu i to me je inspirisalo. Već sam na početku putopisa rekla da sam preko Azurne obale prošla pre puno vremena, ali bilo je kao da nisam, jer je to bila izuzetno kratka i površna poseta. S druge strane, ovde se stvari gotovo ne menjaju – podneblje je uvek lepo, sa prijatnom klimom, a raskošne palate koje privlače pogled i koje su svojevremeno sagrađene za bogatu klijentelu eventualno samo održavaju fasadu. Doduše, menjaju se modeli skupih automobila.

Ipak, Azurna obala nije mesto koje danas posećuju samo bogati ljudi. Naravno, oni imaju svoja mesta koja izvesno nisu pristupačna za sve. Ali, za početak, ako čovek voli da šeta uz povremena prebacivanja vozom od mesta do mesta, ovo je veoma lepo područje, a svakako je sasvim preporučljivo i da se krene od čuvenog širokog šetališta u Nici – Promenad dez Angle. Posle toga, putevi i staze su razni...

Menu