Azurna obala, 2022, 2. deo (Nica)
Kada sam počela da razmišljam o ovom putovanju u Nicu uopšte ne znam odakle mi se pojavila ideja da u Nici postoji srpska pravoslavna crkva. Onda sam pogledala preko interneta, pa se ispostavilo da zaista i postoji, ali u po malo neobičnoj formi. Naime, postoje francuski pravoslavci i oni na raspolaganju u Nici imaju jednu prostoriju u nekoj zgradi u koju se ulazi sa ulice i ta prostorija je pretvorena u crkvu. Dakle, spolja ništa ne upućuje na to da je ovde crkva, ali jeste.
Kada sam prethodnog dana prošetala do luke u Nici, setila sam se da je tu i crkva pa sam kao malo prošetala po tim ulicama, ali naravno nisam imala pojma gde je crkva, na kojoj je adresi, niti kako ta zgrada realno izgleda. Nešto kasnije, u stančiću koji sam iznajmila, proverila sam ponovo preko interneta i tu sam videla da crkva ima i svoju stranu na Fejsbuku, pa sam pogledala tamo šta pišu i ispostavilo se da će narednog dana biti služba u crkvi u 10.30.
Moram da priznam da nikada nisam svojom voljom išla na nedeljnu službu u crkvu (bila sam jednom kada sam pravila društvo svojoj prijateljici Milani iz Njujorka). Bila sam, naravno, i na venčanjima i na sahranama, ali na redovnoj službi ne. I onda pomislim – a što da ne?
I tako sam ja ovog dana, bez previše žurbe, krenula peške u pravcu Stare luke u Nici. Uz put sam se divila zgradama kojih je Nica puna i koje samo jasno pokazuju koliko su i ovaj grad, kao i čitava ova regija, bili privlačni za bogate posetioce, žitelje i građevinske investitore.
Naravno, gde ima para, ima i trgovine, pa sam tako prošla i pored lepe zgrade Privredne komore.
Ali, Nica i njeni stanovnici imaju potrebu i da u svom gradu pokažu da ne žive (samo) u prošlosti, već da prate i veoma savremene trendove. Tako sam sa jednog ugla mogla da slikam i veliku skulpturu „Kockasta glava“ (Tête Carrée), visoku 30 m, unutar koje se zapravo nalaze upravne kancelarije opštinske biblioteke. Nešto dalje se videla i zgrada Muzeja moderne i savremene umetnosti – MAMAK (Musée d'Art Moderne et d'Art Contemporain – MAMAC).
Uskoro sam prošla i blizu Trga Garibaldi.
Kada sam tražila mesto gde se nalazi srpska pravoslavna crkva u Nici, ustanovila sam da u njenoj blizini postoji i jedna pekara sa odličnim zanatski pravljenim kroasanima sa puterom, pa sam lepo smislila da tamo odem na doručak, pre nego što odem u crkvu. Međutim, ispostavilo se da ova pekara ne radi nedeljom, tako da sam samo produžila do crkve.
Već sam pomenula da je naša crkva u Nici smeštena u prostoru koji se nalazi u prizemlju stambene zgrade. Njena adresa je 3 Rue Fodéré i da nisam imala ovu adresu uopšte ne bih znala gde da je tražim. Na sledećoj slici, u crkvu se ulazi na drvena vrata koja su druga sa leve strane (na vratima stoji uokvireno obaveštenje).
Bez obzira na to obaveštenje, vrata su bila zatvorena i ja sam na trenutak oklevala, ali sam se onda uhvatila za bravu i tako sam ušla. Služba još nije krenula, a sveštenik je sa par žena uvežbavao pojanje.
U pitanju je crkva Uspenja Presvete Bogorodice, odnosno, zovu je parohija, a ne crkva, mada ja moram da priznam da ne znam u čemu je praktična razlika.
Bilo mi je zanimljivo da mi je, pre nego što je služba započela, prišao jedan mlad čovek pa smo kratko popričali. Rekao mi je da obavezno ostanem do kraja, jer se ljudi tu malo druže posle službe, popiju kafu ili čaj i slično.
Tako je i bilo. Kada se služba završila, ja sam počela da pričam sa jednim čovekom koji je tu na službu došao iz Kana, a onaj mladić s početka me je pitao da li bih radije kafu ili čaj. Posle sam popričala i sa popadijom, pa smo se „dogovorile“ da ćemo se za koji dan videti prilikom službe posvećene velikom prazniku Blagovestima. Naime, sveštenik je podsetio prisutne na veliki praznik koji će se slaviti za koji dan, a meni je dodatno bilo zanimljivo da će se ovim povodom naš sveštenik pridružiti svojim ruskim kolegama, jer će služba posvećena Blagovestima biti održana u ruskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Nici. Ja sam i tako i tako planirala da odem da obiđem tu crkvu koja se nalazi među mestima koja se u gradu smatraju za najzanimljivija za posetu, a ovo je svakako bila mnogo bolja verzija obične turističke posete.
Pošto je služba trajala dobrih dva sata, posle toga sam prošetala do nedalekog Trga Garibaldi gde sam sela u jedan od nekoliko restorana sa terasom na samom trgu. Mada postoji poznata salata Nica ili Nisoaz, činilo mi se da ja nju lako mogu da napravim kod kuće, tako da sam se odlučila za salatu od hobotnice, uz obavezni panaše.
Salata od hobotnice je bila izvanredna i sigurno ne bih mogla da je napravim jer u Beogradu, za početak, nemam pristup dovoljno svežoj hobotnici, ali sam zato kod kuće napravila svoju verziju poznate salate Nica ili Nisoaz. Evo rezultata i recepta...
SALATA NICA
- 1 veći krompir
- 125 g zelene boranije
- pola crnog luka
- 1 paradajz
- 100 g zelene salate
- crne masline po želji
- 150 g tunjevine iz konzerve
- 1-2 kuvanih jaja
U slanoj vodi skuvati krompir isečen na kockice, procediti i ostaviti da se ohladi. Isto uraditi i sa zelenom boranijom. Ako ste iskusni i znate koliko Vam je vremena potrebno da biste skuvali krompir i boraniju, možete i da ih kuvate zajedno.
U međuvremenu, crni luk iseći na tanke režnjeve. Paradajz iseći na manje komade, a zelenu salatu (ne putericu, već neku malo „jaču“, poput ledenke) na srednje krupne komade.
Kada se krompir i boranija ohlade, pažljivo spojiti sve sastojke (osim kuvanih jaja) koristeći sledeći preliv: 1 čen fino narendanog belog luka, po 1/2 kašičice seckanog svežeg bosiljka, majčine dušice i origana, 1 kašičica senfa, malo soli i bibera, 1 kašika sirćeta ili limuna i 3-4 kašike maslinovog ulja. Količinu ovih sastojaka možete da prilagodite svom ukusu.
Na kraju po vrhu salate poređati kuvana jaja isečena na četvrtine.
Posle ove veoma prijatne pauze kada sam ručala, krenula sam peške u pravcu severa. Oko 2,5 km dalje nalazilo se par mesta koja sam htela da posetim. Jedno od tih mesta je Matisov muzej (Musée Matisse) na koji sam prvo naišla, a on se nalazi odmah pored iskopina Rimskih termi u Simijeu (Cimiez).
Prvo sam ipak otišla do manastira Simije i njegove čuvene bašte koja je prvobitno napravljena 1546. godine.
Mislim da ovde svakako treba doći, ne samo zbog ove lepe bašte, a svakako i manastira, već i zato što se odavde pruža veoma lep pogled na istočne delove Nice.
A svakako se vidi i delić Sredozemnog mora.
Manastir Simije obuhvata i crkvu Naše Gospe od Uznesenja. Osnovan je u IX veku, ali je u jednom periodu promenio svoju funkciju (služio je kao bolnica). Vremenom je manastir prerađivan i dograđivan, a od XVI veka u njemu žive franjevački monasi.
U okviru manastira se nalazi i Franjevački muzej, a na jednoj od tabli okačenoj na zidu trema u okviru pročelja stoji da je crkva podignuta na ruševinama hrama posvećenoj rimskoj boginji Dijani.
U blizini manastira se nalazi i groblje gde je između ostalih sahranjen i Anri Matis, ali sam se ja umesto na tu stranu, kroz Baštu arene u Simijeu (Jardin des Arènes de Cimiez), uputila ka Matisovom muzeju. Bašta, tačnije park, nazvana je tako zbog ostataka amfiteatra (arene) iz rimskog grada Cemeneluma. Park, između ostalog, obuhvata i prostrani deo u vidu maslinjaka i ja sam upravo tuda prošla.
U okviru parka, osim tog manjeg amfiteatra koji nisam posetila i maslinjaka kroz koji sam prošla, postoji i deo gde se lokalni stanovnici boćaju.
Glavni razlog zašto nisam otišla do arene jeste da sam htela da odem u posetu muzeju, a posle je trebalo i peške da se vratim do centra grada i stana u kojem sam odsedala. Nisam znala koliko će mi vremena biti potrebno za sve to, a već sam bila umorna. Zato sam rešila da se ne zadržavam dugo u samom parku. Ipak, pored samog muzeja se nalaze ostaci Rimskih termi u Simijeu (Thermes romains de Cimiez). Ni njih nisam posetila, ali sam ih makar pogledala sa terase koja postoji pored zgrade muzeja.
Ovaj lokalitet obuhvata kompleks termi iz rimskog grada Cemeneluma koji se nalazio na vrhu brda na kojem se danas nalazi deo Nice koji se zove Simije.
Matisov muzej se nalazi u prostranoj vili iz XVII veka koja je u nivou terena za boćanje, ali koja se nalazi, da kažem, „sprat iznad“ nivoa rimskih termi.
Ipak, zanimljivo je da se u muzej ne ulazi sa nivoa koji se vidi na prethodnoj fotografiji, već se sa strane, prostranim savremenim stepeništem spušta do nivoa podruma i tu se nalazi zvanični ulaz u muzej gde se kupuju i karte.
Anri Matis (1869-1954) je bio francuski slikar i vajar, mada se bavio i drugim granama umetnosti. Pripadao je umetničkom stilu fovizam koji je kratko trajao i koji je predvodio mali broj umetnika, ali se ipak smatra prvim značajnim događajem u umetnosti 20. veka. Matis je rođen na severu Francuske, ali se 1917. godine preselio u Nicu. Praktično je ostatak života proveo živeći i radeći na Francuskoj rivijeri, bilo u samoj Nici ili u okolini. U muzeju se mogu videti i neka od najpoznatijih Matisovih dela, ali evo nekog mog izbora:
Tokom 1941. godine, Matis je operisao rak i posle toga je bio vezan za kolica, tako da je počeo da pravi papirnate kolaže što je zvao „slikanje makazama“.
U Matisovom muzeju se nalaze i dve studije za vitraž „Drvo života“ (L’Arbre de Vie). Naime, od 1947. do 1951. godine, Matis je radio projekat za Kapelu brojanice koja se često naziva i Kapela u Vansu. To je zato što je sestrinstvo iz dominikanskog reda iz mesta Vans, udaljenog oko 20 km od Nice, planiralo da napravi novu kapelu i tako su monahinje angažovale Matisa da projektuje čitav prostor, uključujući i svu zidnu dekoraciju, vitraže, nameštaj, odeću i liturgijska platna. I sam Matis je smatrao da je ovo njegovo remek-delo. Postoji mogućnost da se iz Nice javnim prevozom, uz presedanje, dođe do mesta Vans, ali je potrebno oko sat i po u jednom smeru. Na kraju nisam imala vremena za to, tako da poseta ovoj kapeli mora da sačeka neku buduću posetu Azurnoj obali.
Posle prijatne posete Matisovom muzeju, krenula sam da se vraćam ka centru Nice, ali sam sada išla drugim putem tako što sam se prvo spustila do Bulevara Simije (Boulevard de Cimiez). Tu postoji nekoliko poznatih zgrada/palata koje danas često služe kao hoteli ili palate sa apartmanima na prodaju ili iznajmljivanje, ali zbog prostranih bašta kojima su okružene teže je doći do dobrih uglova za fotografisanje.
Ja sam se bulevarom spustila do centra Nice gde sam mogla da slikam sve i svašta, svakako manje impresivno, ali barem lako dostupno. Uz put sam prošla i veoma blizu Nacionalnog muzeja Marka Šagala (Musée National Marc Chagall), ali sam posetu ovom muzeju ostavila za kasnije. Što se tiče fotografisanja, ovom prilikom su me privukle divlje pomorandže koje ukrašavaju neke od ulica u Nici. Sećam se da sam prvi put ovo drveće videla davnih dana u Atini i tada nisam izdržala, morala sam da uberem jednu pomorandžu i da je probam. Nejestiva je, ali divno izgleda. Od tada sam u ovim divljim pomorandžama uživala samo vizuelno.
Sada sam već bila veoma umorna, pa sam samo kratko svratila na jednu kafu na putu ka stanu koji sam iznajmila u centru Nice. Trebalo je da se dobro odmorim, jer sam za naredni dan imala ambiciozne planove.