Azurna obala, 2022, 4. deo (Rokbrin-Kap-Marten, Bolije-Sir-Mer, Monako)
Nakon što sam obišla Menton, otišla sam do železničke stanice i praktično krenula da se vraćam u pravcu Nice tako što sam se prebacila dve stanice dalje, do mesta Rokbrin-Kap-Marten (Roquebrune-Cap-Martin).
Samo mesto Rokbrin se nalazi dosta uzbrdo u odnosu na železničku stanicu i odmah da kažem da nisam imala nikakvu nameru da se do onde penjem. Bilo mi je dovoljno da sa perona železničke stanice vidim i snimim srednjevekovni zamak u Rokbrinu i toranj crkve Sv. Margarete.
Pošto u Francuskoj postoji još jedno mesto istog naziva (Rokbrin), ovom na obali Sredozemnog mora je dodato i Kap-Marten po susednom poluostrvu koje predstavlja dosta ekskluzivno mesto za život koje osim bogatih imanja, takođe obuhvata i niz egzotičnih bašti i jedan veći park.
U pozadini mesta, vide se obronci planine Mon Gros (Mont Gros) na čijem vrhu se nalazi poletalište za paraglajdere. Ako se sledeća slika malo bolje zagleda, mogu da se vide čak tri paraglajdera.
Nešto kasnije sam snimila i jednog paraglajdera nasuprot nekom skupom hotelu koji je podignut na vrhu jedne litice.
Dakle, mene ništa ovde nije zanimalo što je imalo veze sa visinama, već sam krenula da se spuštam prema najbližoj plaži, a to je plaža Bis (Plage du Buse).
Staza kojom sam se spustila dovela me je do zapadnog kraja ove plaže koji je sav bio prekriven osušenim algama i hodanje po takvoj podlozi je bilo vrlo zanimljivo – gotovo kao po nekom debelom tepihu. Valjda je još bilo rano za sezonu kupanja, pa se niko nije potrudio da malo očisti plažu. S druge strane, bilo je par ljudi koji su se na delu plaže bez suvih algi sunčali.
Ja se nisam ni kupala, ni sunčala, već sam samo došla da ovde malo prošetam. Kod drugog, istočnog kraja plaže, prolazi jedna od brojnih priobalnih pešačkih staza koje ovde postoje. Ipak, pre nego što sam se pozabavila tom stazom, osvrnula sam se i tu sam imala divan pogled. Naime, već sledeća železnička stanica posle Rokbrin-Kap-Martena u pravcu Nice je Monako-Monte Karlo, a delovi ove kneževine se mogu videti i sa ove plaže.
Zatim sam se popela do te pešačke staze kojima ovo priobalje obiluje. U ovom delu Azurne obale moguće je peške doći od Mentona do Monaka i ta staza je duga oko 15 km. Ja jako volim da hodam, ali ovog dana nisam imala puno vremena, zbog izuzetno ambicioznog plana obilazaka, pa sam odlučila da samo malo prošetam tom stazom i to do jednog zanimljivog mesta.
Staza je u nekim delovima popločana i ograđena, a u drugim je malo „divljija“. Na nekim mestima se pružaju lepi vidici, a na nekim je staza ograđena visokim zelenilom.
Ja nisam išla daleko ovom stazom, samo nekoliko stotina metara, ali sam svakako uživala i u tako kratkoj šetnji. Bez obzira na trajanje, povremeno sam mogla da imam lep pogled ka zapadu gde su se videli delovi Rokbrin-Kap-Martena, ali i delovi Monaka.
Ono što je takođe zanimljivo u vezi sa ovom stazom jeste da ona prolazi pored imanja na kojem se nalazi Korbizjeova koliba (Le Cabanon); praktično njegova vikendica. To je jedino mesto koje je čuveni arhitekta projektovao baš za sebe. U pitanju je minimalistička brvnara sagrađena 1951. godine i Korbizje je ovde svake godine dolazio po mesec dana na odmor. On je ovde takođe i umro 1965. godine i to od infarkta dok je plivao u moru. Sahranjen je na groblju upravo u Rokbrin-Kap-Martenu. Da bi se njegova brvnara posetila, potrebno je da se unapred rezerviše termin i tada posetilac ide u vođeni obilazak. Ja, naravno, uopšte nisam znala kada ću tačno da stignem, tako da nisam ništa ni rezervisala i samo sam mogla preko ograde da snimim stepenice kojima se spušta kroz imanje. Odmah da kažem da zelena koliba koja se vidi na sledećoj slici nije Korbizjeova.
Pošto je bio početak aprila, neke od biljaka pored staze bile su u punom cvatu, poput brojnih glicinija (Wisteria sinensis).
Relativno brzo sam krenula da se vraćam stazom prema železničkoj stanici. Više se nisam spuštala do plaže, ali sam povremeno ponovo imala lep pogled.
Uskoro sam došla do stanice i dok sam čekala sledeći voz, divila sam se nečijoj tropskoj bašti koja se nalazi odmah iznad pruge.
Ovog dana sam planirala da obiđem još dva mesta na putu povratka u Nicu – Monako i Bolije-sir-Mer (Beaulieu-sur-Mer). Bilo je tek rano popodne i smatrala sam da je bolje da prvo odem do Bolijea koji mi je u tom trenutku bio nešto dalje (Monako-Monte Karlo mi je bila prva sledeća stanica, a Bolije četvrta), a da se onda vratim u Monako. Nisam bila sigurna da moja železnička karta pokriva ovakvo vitlanje levo-desno po Azurnoj obali, ali sam se nadala da neće biti problema ako naiđe kontrola karata.
Bilo je više razloga za ovakvu moju odluku. U Bolijeu sam imala manje stvari za obilazak, a mnogo više u Monaku. Sunce je zalazilo oko 8 uveče, pa sam mislila da je bolje da u Bolijeu vidim šta me zanima u toku dana jer mi je potrebno manje vremena, a posle većinu stvari u Monaku pogledam takođe u prisustvu sunčeve svetlosti i onda eventualno, ako uopšte izdržim da toliko puno hodam, nešto vidim i po mraku. I konačno, već sam počinjala da budem gladna, pa sam smatrala da ću lakše naći restoran u manjem mestu, u smislu da ću ga manje tražiti u omanjem Bolijeu, nego u većem Monaku. Tako sam sve i uradila, ali nisam baš sigurna da mi je plan na kraju bio baš idealan. Glavni razlog je bio taj da su vozovi povremeno kasnili (trebalo bi da idu svakih 30 minuta u toku dana) i to mi je oduzimalo dosta vremena.
Bilo kako bilo, sačekala sam voz i njime se nešto kasnije prebacila u Bolije-sir-Mer.
Jedna od mojih najomiljenijih komedija svih vremena je „Prljavi pokvareni prevaranti“. Mislim da sam film gledala barem 20 puta i svaki put sam se valjala od smeha. Jednu od glavnih „uloga“ igra upravo Bolije-sir-Mer koji se u filmu zove Bomon-sir-Mer i to je naziv mesta u kojem se odvija veći deo filma. Film je 1988. godine upravo i sniman na Azurnoj obali i ko želi da vidi kako najelegantnija i najskuplja mesta u ovom delu Francuske izgledaju neka pogleda film. Možda će se i sam film drugima dopasti i možda će se i drugi smejati kao i ja.
U svakom slučaju, ja sam se u Bolijeu sa železničke stanice uputila u pravcu obale, gledajući da li negde postoji i neki restoran gde bih mogla da sednem da ručam. Sve mi je nekako delovalo uspavano.
Mada sam u glavnoj ulici koja vodi ka obali videla par restorana, oni su delovali nekako suviše prazno ili čak zatvoreno, a i nije mi se sedelo u „običnoj“ ulici. Zamišljala sam kako ću da sednem negde gde mogu da gledam more ili imam neki posebno lep pogled. Ovde mi je, s druge strane, bilo zanimljivo kada sam naišla na neku radnju sa ruskom robom. U pitanju je april 2022. godine i razne sankcije Zapadnog sveta Rusiji su već uveliko bile na snazi, ali ovo nije bila tek bilo koja roba. Radilo se, između ostalog, o – kavijaru. A kada je reč o uživanju bogatih ljudi (jer bilo je jasno da je ovo jedna izuzetno skupa radnja), onda granice i sankcije očigledno ne postoje.
Gledajući mapu gradića u svom mobilnom telefonu, uputila sam se prema luci i tako sam prvo prošla pored Crkve Sakre ker u Bolijeu (Eglise du Sacré-Coeur de Beaulieu), što će reći – crkva Svetog srca.
Uskoro sam stigla i do luke gde sam uočila par restorana, pa sam krenula do jednog od njih. Bilo je već prošlo 3 popodne i bila sam gladna.
A onda me je stvarnost „grubo“ podsetila na jedan lokalni običaj – kuhinje restorana se često zatvaraju posle ručka (obično već oko 2.30 popodne) i ovde sam mogla da dobijem samo kolače. To mi nije vršilo posao, pa sam jednostavno izašla i nastavila da šetam duž obale pre nego što ću da se vratim do železničke stanice.
Otišla sam na suprotnu stranu u odnosu na glavnu ulicu i tako sam došla do zaliva Furmi (Baie des Fourmis). Odavde sam mogla da vidim poluostrvo Sen-Žan-Kap-Fera (Saint-Jean-Cap-Ferrat) koje se po nekim procenama smatra drugim najskupljim mestom za stanovanje na svetu posle Monaka. Ja sam planirala da odem do tog poluostrva i tamo posetim jednu vilu, ali sam shvatila da bi to ovom prilikom bilo previše, pre svega u smislu vremena, tako da sam odavde jednostavno krenula da se vraćam prema železničkoj stanici.
Na prethodnoj slici, na levoj strani, može da se vidi i jedna zanimljiva građevina. U pitanju je Vila Kerilos (Villa Kerylos) koja se na sledećoj slici vidi još bolje.
Ovu vilu su početkom 20. veka sagradili arheolog Teodor Rajnah i njegova supruga koja je poticala iz veoma bogate porodice. Vila je sagrađena u starogrčkom stilu, a nazvana je po grčkoj reči za vodomara koji je u grčkoj mitologiji predstavljao dobar znak. Vila Kerilos je osmišljena kao imitacija neke palate na ostrvu Delosu, u Grčkoj, iz 2. veka pre nove ere. U enterijeru se mogu videti kopije mozaika i fresaka vezanih za staru Grčku, ali postoje i uticaji starog Rima i Egipta. I nameštaj je takođe bio pravljen imajući u vidu starinske uzore.
Tokom Drugog svetskog rata, Nacisti su preuzeli vilu, a tadašnjeg vlasnika, najstarijeg sina Teodora Rajnaha su 1943. godine, zajedno sa njegovom ženom i dvoje dece, poslali u Aušvic gde su ovi onda ubijeni. Danas se u vili, koja je francuski istorijski spomenik, nalazi muzej koji je otvoren za javnost.
Ali, ja nisam svratila ni u ovaj muzej, jer nedelju dana na Azurnoj obali nije dovoljno za detaljno obilaženje, već samo za površno razgledanje i šetnju. Meni je to ovom prilikom bilo sasvim dovoljno.
Na suprotnoj strani ulice u odnosu na mesto sa kojeg sam snimila zaliv i vilu, nalazi se veličanstvena građevina, La Rotond (La Rotonde), koja je početkom 20. veka podignuta kao dodatak na hotel Bristol, da bi bogata britanska klijentela tu mogla da uživa u svom čaju u 5 popodne. Danas je ona pretvorena u restoran.
Ja, naravno, nisam ovde svraćala na ručak, već sam se brže bolje vratila do železničke stanice. Pošto sam imala još vremena do dolaska sledećeg voza za Monako, a bila sam gladna, svratila sam u obližnju samoposlugu i kupila kesu čipsa i flašu soka. Vanredne situacije zahtevaju vanredne mere. „Ručak“ je bio daleko od impresivnog, ali dok sam ga pojela, već sam stigla u Monako i više nisam bila gladna.
Železnička stanica u Monaku-Monte Karlu je ukopana u planini poput ogromne stanice metroa i to je jedna od onih savremenih konstrukcija sa puno veštačkog osvetljenja, brojnim stepenicama, liftovima i hodnicima. Na stanici postoji nekoliko nivoa i potrebno je da posetilac pažljivo vidi kuda tačno hoće da ide, zato što ima više ulaza/izlaza.
Ja nisam baš tačno bila sigurna, ali sam koristeći neke putokaze i orijentaciju koju mi je pružao mobilni telefon, uz malo lutanja, izašla na neki od sporednih izlaza, ali se ispostavilo da je to bilo pravo mesto, a uz put sam imala i odličan pogled na luku.
Uskoro sam izašla na ulicu i krenula sam da se spuštam ka nižim delovima Monaka. Kneževina Monako zahvata površinu od malo preko 2 kvadratna kilometra i samo je Vatikan zemlja čija je površina manja od Monaka. Ali, čak i u okviru tako male površine, postoji dosta strmih delova, a puno zainteresovanih da žive u Monaku, tako da se visoke zgrade podižu na svakom raspoloživom prostoru.
Dok sam se spuštala između gusto podignutih stambenih zgrada, mogla sam na jednom mestu da vidim i brežuljak na koji sam planirala da se popnem nakon što se spustim sa ovog na kojem sam trenutno bila. Na tom drugom brežuljku se nalazi deo koji se zove Grad Monako ili Monako Vil (Monaco-Ville), mada formalno nije u pitanju grad, već istorijska i administrativna oblast. Neformalno se taj deo Monaka naziva „Stena“ (Le Rocher).
U međuvremenu sam prolazila između vrtoglavo visoko sagrađenih zgrada, sa brojnim potpornim konstrukcijama koje pomažu da se poveća raspoloživa građevinska površina.
Bilo je ovde i zgrada koje su podignute u 19. i 20. veku, ali je bilo i veoma savremenih zgrada.
A onda sam se spustila do kružnog toka Plas d’Arm (Place d’Armes) odakle sam se ponovo osvrnula na delove Monaka kroz koje sam manje-više upravo prošla.
Ovaj kružni tok se tako zove zbog obližnjeg trga tog naziva – Plas d’Arm i oni se nalaze u središnjem upravnom delu Monaka, La Kondamin (La Condamine).
Na trgu se nalazi i Pijaca u Kondaminu (Marché de la Condamine). U vreme kada sam ja ovde stigla, na trgu već više nisu mogli da se vide štandovi sa voćem, povrćem i cvećem, pošto se otvorena pijaca zatvara u 3 popodne. Ali, tu je i pokriveni deo gde se uglavnom nalaze prodavnice sa hranom, ali i manji restorani u kojima može da se jede.
Ja tu nisam ni svraćala, jer sam išla na drugu stranu, a to je podrazumevalo penjanje uzbrdo širokom stazom.