Azurna obala, 2022, 5. deo (Monako)
Kao što sam već rekla u prethodnom nastavku svojih priča sa putovanja po Azurnoj obali 2022. godine, sa površinom od malo više od 2 kvadratna kilometra, Monako je druga najmanja zemlja na svetu. Jedino je Vatikan manji. Mada se Monako i Monte Karlo često koriste kao sinonimi, zapravo je Monte Karlo samo jedna od upravnih oblasti Monaka.
Ja sam u Monako stigla železnicom i onda sam se peške spustila do ravnog dela između dva uzvišenja koje pripada upravnoj oblasti La Kondamin (La Condamine). Odatle sam širokom stazom krenula da se penjem ka vrhu upravne oblasti Monako-Vil u značenju Grad Monako (Monaco-Ville) i ona obuhvata najstarije delove kneževine.
Uskoro sam došla do jedne od kapija, a ova je konkretno sagrađena 1714. godine.
Kada sam prošla kroz kapiju, napravila sam pauzu da bih slikala Monako, pošto se odavde pruža veoma lep pogled na kneževinu.
Staza ide cik-cak uz brdo i ubrzo sam došla do još jedne kapije. Ova je sagrađena 1533. godine.
Kada se prođe kroz ovu kapiju, na vrhu široke staze skreće se desno i prolazi kroz manji tunel da bi se tu praktično izašlo na Trg Palate (Place du Palais).
Ja se za sada nisam mnogo bavila trgom, osim što sam slikala statuu Fransoa Grimaldija postavljenoj na samom početku trga, upravo na vrhu stepeništa kojim se do ovde dolazi.
Fransoa Grimaldi (a bilo bi ispravnije Frančesko jer je bio iz Đenove) bio je prvi Grimaldi koji je 1297. godine na prevaru uspeo da zauzme zamak Monako tako što se obukao kao franjevački fratar, pa je ušao u zamak, a zatim i otvorio kapiju. Ipak, dinastija Grimaldi koja vlada Monakom ne potiče od Fransoa (koji je bio tek prvi Grimaldi koji je pokušao da zavlada Monakom), već je uspostavljena 1309. godine od strane njegovog posinka – Renijea I od Monaka. Ipak, Grimaldijevi su postali vladari Monaka tek 1419. godine, tako što su ga otkupili od Krune Aragona.
Umesto da se bavim trgom, ja sam prvo otišla na terasu-vidikovac.
Onda sam malo prošetala stazom pored zida, pa sam mobilnim telefonom napravila jednu panoramsku sliku.
A zatim sam se vratila na Trg Palate i onda tu malo prošetala i slikala.
Kneževska palata u Monaku je zvanična rezidencija vladara Monaka, a to je trenutno Knez ili Princ Albert II od Monaka. Prvobitna palata je ovde sagrađena 1215. godine kao tvrđava tadašnje Republike Đenove, ali je naravno vremenom i rušena i obnavljana i proširivana. Danas deo ove palate može da se poseti kao muzej.
Ja ni ovde nisam obilazila muzej, već sam se prvo malo vrtela naokolo, a onda sam nastavila dalje šetnju po Gradu Monaku ili Monako Vilu.
Ovde je sve nekako bilo, što bi se reklo, kao bombonjera – slatko i na mestu. Nije ni čudo. Monako važi za najmanje siromašnu zemlju na svetu. To je logično, pošto na drugoj strani ima najvišu stopu BDP-a po glavi stanovnika, kao i najveći broj milionera i milijardera po glavi stanovnika. Jedan od glavnih izvora prihoda za kneževinu su kockarnice, ali ono što najviše privlači novopridošlice ili „imigrante“ (dopada mi se da ovaj termin koristim za ovu kategoriju ljudi), jeste činjenica da kneževina ne ubira porez, pa zato bogati ljudi ovde vole da dođu da bi im ostalo više od onih para koje su na ovaj ili onaj način zaradili.
Davnih dana sam na Sejšelima (!) imala priliku da upoznam jednog Italijana koji je tamo kupovao hotel, a imao je stalan boravak u Monaku! (Ovo zvuči kao sjajna priča da se prepričava prijateljicama uz kafu ili unucima umesto priča o Prvom svetskom ratu.) Elem, on mi je tada rekao da boravišnu dozvolu u Monaku mogu da imaju samo autohtoni stanovnici, a njih je realno vrlo malo, i ljudi koji imaju određeni (veoma visoki) nivo prihoda. Dakle, siromašni i boranija mogu ovde samo da dođu da šetaju i ostavljaju pare, ili da opslužuju one koji imaju pare, ali ne i da žive. Pa dobro. I to je deo života. Ja sam, dakle, samo šetala. Čak im nisam ostavila ni puno para. Stanovnici Monaka i ja nismo u istoj kategoriji, jer na kraju krajeva, ja biram s kim se družim i među mojim prijateljima pare ne igraju ama baš nikakvu ulogu.
U nastavku te svoje šetnje po vrhu Stene, kako se ovaj deo Monaka neformalno zove, stigla sam i do Palate pravde koja ima veoma zanimljivu arhitekturu.
Odmah do nje se nalazi Katedrala Monaka. Zvanični naziv je Katedrala Gospe Bezgrešnog začeća, ali se često naziva i Katedrala Svetog Nikole. Naime, od 1252. do 1874. godine ovde je postojala stara katolička crkva koja se zvala po Svetom Nikoli, ali je ona srušena. Umesto nje je podignuta nova crkva koja je dobila i nov naziv. Ova nova katedrala je posvećena 1911. godine.
U popularnoj kulturi ova crkva predstavlja važno mesto, jer se tu 1956. godine čuvena holivudska glumica Grejs Keli udala za tadašnjeg vladara Monaka, Princa Renijea III. Danas se u crkvi nalaze grobovi i Grejs Keli i Princa Renijea.
Tačno preko puta katedrale postoji lepa terasa sa koje se može gledati Sredozemno more, ali i videti deo upravne oblasti Fontvjej (Fontvielle). Ako se posetilac malo vrati unazad i spusti kroz park, može se doći do lepog vidikovca, ali ja nisam bila raspoložena za tako nešto već sam se zadovoljila time da sa terase preko puta katedrale snimim deo ove upravne oblasti.
Ono zbog čega je ovaj deo Monaka zanimljiv jeste da je u pitanju najnovija četvrt kneževine koja je oformljena između 8. i 10. decenije 20. veka nasipanjem zemljišta. Taj deo Monaka sa novim zgradama se delimično vidi na prethodnoj fotografiji koja u stvari prikazuje ulaz u luku Fontvjej.
Ja sam, dakle, jednostavno nastavila šetnju u krug, uputivši se prema Okeanografskom muzeju.
Uskoro sam, svakako i došla do muzeja.
Okeanografski muzej u Monaku je otvoren 1910. godine, a njegova izgradnja je trajala 11 godina. Glavni razlog je taj da se muzej nalazi na vrhu litice i posebno je impresivan kada se gleda sa mora, jer se zgrada bukvalno nastavlja u vis iz golih stena.
Zanimljivo je i da je od 1957. do 1988. godine direktor muzeja bio čuveni istraživač morskih dubina Žak Kusto.
Osim što se ovde mogu videti razne vrste morskih životinja, u muzeju su izložene i makete brodova, skeleti morskih životinja i sl. U nižim delovima muzeja nalaze se akvarijumi sa brojnim životinjskim i biljnim vrstama.
Da sam imala vremena, možda bih i svratila u muzej jer volim prirodu, životinje i biljke, i verujem da bih uživala, ali već sam bila dosta umorna, a trebalo je još puno toga da obiđem (spolja).
Umesto da odem u muzej, nastavila sam sa šetnjom i tako došla do parka pod nazivom Ribarska bašta (Jardin des Pêcheurs). Nisam uopšte planirala da ovde svraćam, ali pošto se bašta pruža paralelno sa ulicom kojom sam išla, onda sam jednostavno krenula stazom kroz park. U Monaku postoji dosta parkova i bašta, ali njihovo obilaženje zahteva mnogo više vremena nego što sam ja imala na raspolaganju. Ovo je ispalo nekako slučajno, ali je bilo i lepo i zanimljivo.
Naime, ovde mi se posrećilo da sam videla i uspela da fotografišem par lepih ptičica.
Uskoro sam stigla do mesta odakle sam ponovo imala divan pogled na luku Herkul (Port Hercule) i neke delove Monaka.
Na kraju parka sam prošla i pored skulpture Okvir za sliku, ali da sam tu uradila selfi, ne bih uspela da uhvatim samu skulpturu u obliku okvira. Zato se na sledećoj slici vidi i okvir, ali i delovi parka. Ja tu nisam mnogo bitna.
A onda sam se duž jedne avenije stazom za pešake spustila do luke Herkul. Staza i avenija su razdvojene drvoredom i vrlo lepim žbunovima, pogotovo kada im sunce osvetli lišće.
Kada sam se spustila do nivoa luke, naišla sam na puno metalnih ograda i gotovo na gradilište, ali su pešaci tu mogli da prođu, pa sam i ja krenula tim delom. Već su uveliko bile postavljene tribine i moram da priznam da mi nije bilo jasno zašto jer mi se činilo da je suviše rano da se uređuje staza za godišnju trku Formule 1 – Velika nagrada Monaka. Ali, koliko sam kasnije čitala, potrebno je čak šest sedmica da bi se trasa postavila, tako da je vrlo verovatno da je to upravo bio deo priprema.
Bilo kako bilo, ja sam tu sasvim fino prošla, a onda sam naišla i na neki kafić između svih tih tribina i ograda, ali nije bilo saobraćaja, pa sam tu sela da bih malo odmorila, ali i popila svoj omiljeni panaše.
Zatim sam nastavila da šetam pored luke.
Luka Herkul je prirodni zaliv, ali i jedina luka u Monaku sa velikom dubinom. Naravno da je to ovde neophodno, jer dubina vode odražava i dubinu džepova vlasnika raznih plovila koja su ovde parkirana. Naravno da se mogu videti manji gliseri, ali ovde su ukotvljene i velike jahte. U zavisnosti od doba godine, sezone, dešavanja koja se odigravaju u Monaku, ovde svakako mogu da se vide i razne ogromne jahte, kao i kruzeri. I zato je važno da voda ovde bude duboka.
Kada sam načinila gotovo čitav krug hodajući pored luke, došla samo do poslednjeg doka na levoj strani gde sam ugledala nekoliko skulptura. Ako se malo bolje pogleda sledeća slika, mogu da se primete tri skulpture. U prvom planu je bronzana skulptura Uliksa za brodskim kormilom, iza je Zvezda na doku, a skroz pozadi je Et Purus no. 1 koja je posvećena borbi protiv dopinga u sportu.
Ubrzo sam pešačkom stazom došla i do čuvenog tunela Larvoto (Larvotto) nazvanog tako po najistočnijoj administrativnoj oblasti Monaka. Ipak, to nije razlog zašto je ovaj tunel poznat, već su to trke Formule 1.
Nekoliko stotina metara dalje došla sam i do Japanskog vrta koji se nalazi upravo u Larvotu. Od svih parkova i bašti u Monaku, činilo mi se da mi je ovaj nekako najviše uz put, jer sam posle ove posete planirala da krenem nazad prema železničkoj stanici.
Ispred samog ulaza u vrt naišla sam na rascvetalu trešnju. Mislim da ne može da bude „japanskije“ od toga.
Ovaj vrt se sastoji od nekoliko delova, uključujući i zen-baštu za meditaciju, i ja sam tu sasvim lepo prošetala okolo naokolo, prateći razne zavojite staze i prelazeći mostiće.
Naravno, ovo ne bi bio pravi japanski vrt kada u jezercetu ne bi bilo japanskih šarana. U pitanju je dekorativna sorta šarana koja je vremenom razvijena na Dalekom Istoku radi ukrašavanja ribnjaka i vodenih bašti. Glavne boje koje su zastupljene kod ove vrste šarana su bela, crvena, crna, žuta i plava. Ovde, u Japanskom vrtu Princeza Grejs, postoji čak i tabla koja prikazuje varijetete japanskog šarana.
U ovom jezercetu živi dosta šarana različite boje, ali nisu svi hteli baš da poziraju.
Na nekim mestima na internetu može da se nađe informacija da je vrt otvoren do zalaska Sunca. To nije baš tačno i koliko sam videla čak i leti, kada Sunce kasnije zalazi, vrt se zatvara u 6 popodne. Doduše, početkom aprila, u vreme kada sam ja ovde bila u poseti, vrt je sve vreme bio u senci, a ne samo u 6 popodne, i sudeći po nekim stanovnicima već je uveliko bilo vreme za spavanje. Shvatila sam poruku i uputila sam se ka izlazu. Zvanični razlog za moje napuštanje vrta je bio da je jedan čuvar išao po vrtu i podsećao nas par posetilaca da je došlo vreme zatvaranja.
Čim se izađe iz Japanskog vrta naiđe se na nekakav kvadratasti betonski bazen preko kojeg dijagonalno ide most za pešake. Dok sam tu prolazila uočila sam još divljih pataka tu u vodi, ali su ove uveliko bile budne. U pitanju je bila mama patka sa malenim pačićima i posle lepog kupanja trebalo je da porodica izađe iz vode. Tu postoje kamenovi koji se koriste za izlazak i bilo mi je veoma zanimljivo da ih posmatram. Pačići su bili izuzetno slatki, a mama patka je bila strpljiva. Tek kada je i poslednje pače izašlo, ona je napustila bazen.
Oko 400 m dalje došla sam do još jednog čuvenog mesta vezanog za Veliku nagradu Monaka. Radi se o jednoj od najpoznatijih krivina u tom čitavom putujućem cirkusu zvanom trke Formule 1. U pitanju je krivina „Serpentina Fermont“. Ova krivina je tokom vremena menjala svoj naziv u zavisnosti od toga ko je bio vlasnik velikog hotela kod kojeg se krivina nalazi. Sada je to hotel Fermont, pa otud i naziv. Naravno, tu sam morala da napravim selfi da bih poslala nekim svojim prijateljima za koje znam da ih zanimaju auto-trke.
Ono što trke Formule 1 u Monaku čini posebno zanimljivim jeste to da se ovde nalazi krivina u kojoj se od svih krivina na svim trkama najsporije vozi, a takođe i deonica na kojoj mogu da se ostvare najveće brzine. Zato ova gradska krivina zaslužuje još jednu sliku.
Odavde se stepeništem koje ide cik-cak penje prema platou ispred Kazina. Posle stepeništa se ide prolazom pored niza impresivnih zgrada u prizemlju kojih se mogu videti podjednako impresivni skupi butici razne ekskluzivne robe.
Uzgred, ovde sam već uveliko bila u upravnoj oblasti Monte Karlo, koja je ujedno i najveća u Monaku. Ovaj termin se često koristi za veću površinu koja obuhvata još par upravnih oblasti, ali to je sve relativno jer čitava kneževina, kao što sam već rekla, ima površinu od samo 2 kv. km.
Bilo kako bilo, ja sam prošetala direktno do čuvenog Kazina u Monte Karlu koji je otvoren 1865. godine. Sa današnje tačke gledišta zanimljivo je da je ideja da se ovde otvori kazino nastala iz želje da se spreči stečaj vladajuće porodice Grimaldi!
Danas više ne postoji opasnost da se tako nešto desi. Kao ilustracija ove moje tvrdnje neka posluži sledeća fotografija kola parkiranih ispred Kazina.
Direktno iza Kazina, u okviru iste zgrade, nalazi se Opera u Monte Karlu (Opéra de Monte-Carlo) koja je zapravo deo kockarnice, jer je 1870-ih godina bilo malo zabave u Monaku, pa je doneta odluka da se kazinu doda i koncertna sala.
Sada sam, međutim, već bila ozbiljno umorna, tako da me više nije zanimalo nikakvo dalje obilaženje, već samo šta mogu da vidim na svom putu do železničke stanice.
Što se samog Kazina tiče, ja sam tu ušla davnih dana kada sam ovde putovala sa svojim bratom, ali kockarnice generalno na mene ne ostavljaju nikakav utisak, tako da sada nisam ni pomišljala da eventualno uđem. Kasnije sam čitala da lica koja se ne kockaju danas mogu da uđu unutra samo u okviru tura za obilaske i tada se čak plaća ulaznica.
Evo šta ja mislim o tome:
Šalu na stranu, prethodnu fotografiju sam napravila snimajući Trg Kazina (Place du Casino) gde sam ugledala nekakvu skulpturu u vidu konkavno-konveksnog ogledala.
Na trgu se nalazi i kafe-restoran, Kafe d Pari (Café de Paris) koji je sagrađen početkom 20. veka. Unutra je smešten i još jedan kazino.
Umesto da se kockam, ja sam se malo odmakla da bih mogla da slikam čitav trg.
Odatle sam nastavila dalje da hodam jednom avenijom jednostavno zato što je u tom pravcu železnička stanica. Ispostavilo se da je to jedna od najekskluzivnijih i najskupljih ulica za šoping na svetu.
Zanimljivo mi je bilo da sam na nekim mapama na internetu videla da je ova ulica još pre samo desetak godina bila predviđena za kola i sasvim drugačija zgrada se nalazila na desnoj strani. Danas, 2022. godine, to izgleda ovako i očigledno je predviđeno samo za pešake.
Ne računajući povremeno zaustavljanje radi fotografisanja, ja sam ipak samo lagano nastavila prema železničkoj stanici. Uskoro je stigao i voz, a manje od pola sata kasnije sam se vratila u Nicu. Bila sam veoma umorna, ali i veoma zadovoljna ovim danom. Svašta sam videla i lepo sam obišla deo Azurne obale istočno od Nice.
Ali, trebalo je i da se dobro odmorim jer sam narednog dana planirala da obilazim sasvim drugačija mesta.