Azurna obala, 2022, 6. deo (Tand)
Azurna obala je divan deo južne Francuske koji se pruža duž Sredozemnog mora i ona pripada regionu Provansa-Alpi-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur). Pošto sam prethodnog dana lepo obilazila delove Azurne obale istočno od Nice, ovog dana sam rešila da uradim nešto sasvim drugačije, a to je da napustim obalu i uputim se u alpski deo ovog regiona.
Ovo mi je bilo olakšano jer postoji jedan poseban voz koji je na glasu i zvanično se zove „Voz čudesa“ (Train des Merveilles). Svakog dana kreće sa železničke stanice u Nici oko 9 pre podne.
U pitanju je voz kojim se, kako se priča, ide na jedno od „najspektakularnijih“ putovanja na svetu. Na drugom mestu se priča da ovaj voz prolazi kroz najčudesnije predele Evrope koji se mogu videti sa neke železničke pruge. Moj utisak je da je sve ovo po malo preterano, ali sam svakako uživala u ovom izletu.
Ono što je činjenica jeste da već u okviru Nice „Voz čudesa“ napušta Azurnu obalu i ide severoistočno kroz kopno. Naravno, pejzaži su sasvim drugačiji u odnosu na one iz priobalja. Uzgred, do Tanda se može ići i prugom koja prvo ide do mesta Ventimilja u Italiji, a onda pravo na sever, malo kroz Italiju, malo kroz Francusku, pa dalje u Italiju.
Činjenica je takođe i da je izgradnja ove pruge od Nice do grada Kuneo u Italiji, a Tand je mesto koje je oko 15 km udaljeno od granice sa Italijom, koja je započela 1883. godine zahtevala izuzetno inženjersko i tehnološko umeće pošto duž pruge postoji stotinu mostova i vijadukata, kao i skoro isti broj tunela i potpornih zidova. Postoje čak i neki spiralni tuneli koji omogućavaju da voz dobije na visini, a da se pri tome kreće kroz samu planinu. Zbog toga se ova pruga smatra jednim od najimpresivnijih na svetu. Udaljenost od Nice do Tanda je oko 80 km, a visinska razlika je oko 820 m.
Naime, pruga dobrim delom vodi kroz departman Primorski Alpi (Alpes-Maritimes) i zbog tog zahtevnog terena je izgradnja pruge, kao i kasnije asfaltiranih puteva, predstavljala veoma zahtevan posao na prelazu vekova.
Železnička pruga je otvorena 1928. godine i ona vodi kroz nesumnjivo lepe predele. Mada nisam bila van sebe od oduševljenja, svakako sam uživala i mislim da je ovaj izlet za svaku preporuku. Ipak, često je bilo nezgodno za fotografisanje zbog iznenadnog pojavljivanja nekog predela, ili naglog ulaska u tunel, ili sunčeve svetlosti koja je pravila odbljesak na prozorima, ili zamazanih prozora, ... Ali, povremeno sam uspevala da prevaziđem takve izazove.
Posle par sati vožnje, ugledala sam Tand. Prva slika je snimljena pre tunela, a druga posle tunela. Između je bio mrak. Tako vam je to u Alpima.
Tand je malo mesto koje se nalazi u okviru Nacionalnog parka Merkantur. Park je poznat po brojnim pešačkim stazama kroz prirodu, a takođe obuhvata i niz manjih, slikovitih sela, a sve je smešteno u visokogorskoj regiji. U okolini Tanda se nalazi preko 20 vrhova koji su viši od 2000 m. Tako sam već sa železničke stanice u Tandu mogla da vidim čak dve visoke planine čiju su vrhovi bili prekriveni snegom.
Posle ovog fotografisanja, otišla sam i do turist-biroa gde sam uzela par mapa, a takođe sam se raspitivala i oko eventualne kratke pešačke staze u blizini, jer sam imala nekoliko sati na raspolaganju, pa sam pomislila kako bi bilo lepo i da malo prošetam kroz prirodu. Ipak, sva ta šetnja je morala malo da sačeka, jer sam u glavnoj ulici prvo sela u jedan kafe da bih se malo okrepila i razbudila uz jednu finu kafu. Tek kada sam i to obavila, bila sam spremna za obilazak sela.
U okolini Tanda su pronađene neke gravure u kamenu iz praistorije, ali i dalje ostaje nejasno kada je uspostavljeno pravo naselje. Tokom Srednjeg veka Tand je više puta prelazio iz ruku jednih lokalnih vladara u ruke drugih, a sve se po prirodi stvari svodilo na Francuze i Italijane. Verovatno je glavni razlog za to činjenica da se Tand nalazio na važnom putu trgovine solju između Francuske i Italije. U svakom slučaju, od 1861. do 1947. godine, Tand je pripadao Italiji, ali je stanovništvo na referendumu odlučilo da posle Drugog svetskog rata pripadne Francuskoj.
Jedno od najupadljivijih obeležja Tanda koje sam videla i prilikom dolaska vozom jeste glavna kula koja predstavlja ostatak zamka koji je pripadao grofovima Laskaris. Zamak je bio izgrađen u XIV veku, a 1692. godine su ga srušile trupe Luja XIV. Jedini deo tog zamka koji je preživeo je upravo ova okrugla kula kojoj je u XIX veku dodat sat, tako da danas služi kao sahat-kula.
Glavni pravac za obilazak starog dela Tanda je ulica Ri d Frans (Rue de France) koja kreće od lokalnog Trga Republike (Place de la Republique).
Čitav stari deo naselja je sagrađen po kamenitoj padini na čijem vrhu se nalazio taj zamak sa kulom. Povremeno su u pitanju ozbiljno strmi delovi. Mislim da je sasvim jasno zašto meni nije ni padalo na pamet da se penjem do kule. Sasvim fino sam mogla da je vidim i iz nižih delova.
Idući dalje mnogo manje strmom ulicom Ri d Frans, došla sam i do Kapije Italije (Porte d’Italie) i kapele Blagovesti koja je sagrađena tik uz kapiju. U ovoj kapeli postoje freske iz XV veka, ali, kao što se vidi, kapela je bila zatvorena i nisam mogla da ih vidim.
Meni se jako dopala šetnja ovom ulicom koja je u prošlosti služila kao glavni prilaz zamku jer su mi prizori iz sela Tand bili izuzetno slikoviti.
Zatim sam došla do jednog proširenja gde se odmah pored ulice nalazi česma iz 1870. godine podignuta ispod luka, ali sada nikakva voda tu nije tekla, dok to proširenje predstavlja maleni trg koji se zove Plas di Trau (Place du Traou).
Na tom trgu su grofovi od Tanda delili pravdu u okviru suda koji su organizovali. Danas je taj trg vrlo zanimljiv jer se tu nalazi sjajan vidikovac.
Između ostalog, odlično se vidi i Kolegijalna crkva Naše Gospe od Uspenja (Collégiale Notre-Dame-de-l’Assomption) do koje sam otišla nešto kasnije.
Ono što je meni ovde bilo fascinantno jeste jedna možda sasvim banalna stvar, a to su krovovi kuća napravljeni od komada tesanog kamena koji su se sada presijavali na suncu.
Hodajući dalje tom glavnom ulicom, naišla sam na još jedno skretanje i potpuno fascinantne elemente „srednjevekovne“ arhitekture i urbanizma. Bilo je jasno da su samo osnove srednjevekovne, a da je izrada novijeg datuma, ali to nije umanjivalo moje oduševljenje raznim detaljima koje sam uočavala.
Zatim sam došla i do trga koji je na mapi dobijenoj u turist-birou označen kao Plas di Pont (Place du Ponte), a na licu mesta kao Plas d la Seksijon TB (Place de la Section TB). Tu je u nekada bila pijaca, a trg i neke od okolnih zgrada su podignuti preko jednog planinskog potoka.
Na suprotnoj strani ulice u odnosu na trg ponovo postoji fino proširenje odakle se pruža lep pogled na Tand i okolinu.
Stare delove Tanda karakterišu uzane ulice, ali su neke još uže od prosečnih.
Uskoro sam došla i do uzanog prostora ispred Kolegijalne crkve Naše Gospe od Uspenja koja je nekada imala status katedrale, a takođe više nema ni status kolegijalne crkve, mada je taj naziv ostao.
Izgradnja crkve je započela polovinom XV veka po naredbi grofa Onorea Laskarisa I, a zanimljivo je da je zvonik završen pre crkve – 1462. godine. Slikovito pročelje je nastalo u XIX veku, a portal od zelenog kamena je napravljen 1562. godine. Pošto je crkva bila otvorena, ušla sam unutra i obišla jedan krug.
Kada sam završila sa obilaskom crkve izašla sam napolje i otišla do trga koji postoji pored bočne fasade crkve. Odatle sam lepo videla i zvonik crkve, koji na vrhu četvorougaone kule ima osmostrani tambur, a na njemu kupolu.
Sa tog trga sam mogla fino da vidim i lokalno groblje koje je podignuto na visini, između ostataka zidina nekadašnjeg zamka, kao i jedinu preživelu glavnu kulu tog zamka, slikovite delove Tanda i okolinu.
Sa trga mogu da se vide i gornji delovi dve kapele koje se nalaze u Ri Kota (Rue Cotta).
Jedna od te dve crkve je Kapela Blagovesti, za koju se takođe koristi i naziv Kapela Belih pokajnika. Crkva je osvećena 1621. godine, a ukrašena je u XVIII veku, što nisam mogla da vidim jer je kapela bila zatvorena.
Ispred kapele je manje proširenje i tu se nalazi još jedna kapela, a to je Kapela Crnih pokajnika posvećena Milosti što se može videti i iz njenog naziva na francuskom: Chapelle des Penitents Noirs de la Miséricorde. Ova kapela čije pročelje u neku ruku podseća na hram osvećena je 1675. godine. U neposrednoj blizini je još jedna česma zaštićena svodom.
Ni ovde nisam mogla da uđem jer je bilo zatvoreno, ali mi je bilo veoma zanimljivo da Tand sa svojih +/- 2000 stanovnika koliko ima po popisima još od kraja XVIII veka ima ovoliko crkava.
Sa proširenja ispred ove dve kapele, imala sam i lep pogled na zvonik Kolegijalne crkve Naše Gospe od Uspenja.
Na tom proširenju ulice Ri Kota nalazi se i jedna veoma zanimljiva kuća koja nosi nekoliko brojeva, jer očigledno u njoj postoji više odvojenih domaćinstava. Iznad ulaza u jedno od njih stoji nadvratnik na kojem jasno piše da je iz 1622. godine.
Na drugoj strani te kuće vidi se veoma slikovita „srednjevekovna“ fasada.
Posebno mi je upao u oči natpis kod otvora pri dnu zida: vlasnici mole da se ne parkiraju kola ispred podruma i njegovog prozora.
Takođe sam na kući primetila i tablu sa nazivom ulice nazvane po Antoanu Balarelu koga su Nemci streljali u decembru 1944. godine. Tand može da se čini kao zabačeno selu u Alpima, ali ono je svakako prolazilo kroz svoje teške trenutke, pogotovo u vreme velikih sukoba kao što je bio Drugi svetski rat.
Ja sam odatle ponovo slikala okolinu Tanda, a ona je i dalje bila impresivno lepa.
Sada sam već krenula da se vraćam ka centru sela i glavnoj ulici, ali sam u povratku malo više skretala po bočnim ulicama. Prizori su i dalje bili veoma lepi i slikoviti.
Kada sam izašla iz starog dela Tanda, našla sam lep vidikovac i odatle ponovo gledala ka delovima Tanda i okolini. Sa tog mesta sam videla veliki železnički most, a u njegovom podnožju i manji za kola koji takođe premošćuje reku Roaja. Upravo to dobro ilustruje koliko je izgradnja železničke pruge u ovakvom predelu predstavljala istinski impresivan poduhvat.
Dan je bio fantastično lep. Nigde na nebu nije bilo ni jednog jedinog oblačka, nije bilo vetra, a ni temperatura nije bila previše niska. Verovatno su takvi uslovi inspirisali i druge da uživaju u danu, kao i ja, ali na neki drugi način.
Kao što sam već pomenula, ja sam pomislila da bih možda mogla da odem u šetnju po okolini. Kako su mi rekli u turist-birou, postoji u blizini jedna staza koja može da se prođe za 45 minuta i to bi bilo sasvim lepo, ali... Već sam bila po malo gladna. Poučena iskustvom od prethodnog dana, kada sam zakasnila za restorane (koji su otvoreni u vreme ručka, a zatim se zatvaraju sve do večere), pa sam morala da jedem čips i pijem sok, shvatila sam da ovde moram da načinim izbor: ili ću ići u tu šetnju, ili ću ići da ručam. Odlučila sam se za ovo drugo, pa sam tako otišla do jednog lokalnog restorana na glasu.
Odlučila sam se za jedno od jela ponuđenih u okviru dnevnog menija, a to je bila – zečetina. Davnih dana sam povremeno jela divljač (muž mamine prijateljice je bio lovac, a mama je jako dobro spremala tu divljač koju smo dobijali), ali posle toga (taj muž mamine prijateljice je umro) zečetinu nikada više nisam jela. Zato mi je i bilo zanimljivo. Nije bilo loše, ali mislim da je moja mama to bolje pravila.
Mada sam znala da neću imati vremena da odem u šetnju po prirodi, pomislila sam da nema nikakvog razloga zašto ne bih prošetala makar početkom te staze koja mi je bila preporučena. Tako sam se posle ručka spustila do reke Roaja i mosta koji sam prethodno videla sa padine na kojoj je stari deo Tanda. Međutim, taj most je bio zatvoren zbog nekih popravki i nije čak ni pešacima bilo dozvoljeno da prelaze. Zato sam samo slikala stari deo Tanda.
Ipak, nisam se odmah vratila u centar, već sam nekim sporednim ulicama došla prvo do jednog podvožnjaka za automobile sagrađenog ispod železničke pruge. Čim sam prošla taj podvožnjak ugledala sam stazu sa desne strane i krenula njom.
Staza je vodila kroz šumarak u kojem su se čule razne ptice, ali nijednu nisam uspela da slikam. Jednostavno su se previše mrdale. Ali sam zato naišla na divne zelenkade (vrsta narcisa), pa sam se prvo setila Vordsvorta i njegove pesme koje se sećam još iz srednje škole, a onda sam ih i slikala. One se nisu pomerale.
Staza kojom sam krenula je, međutim, vodila samo do jedne livade, tako da sam se jednostavno vratila istim putem do ulice gde sam nastavila dalje da idem u pravcu koji je vodio iz Tanda. Uskoro sam prešla i most koji je bio otvoren, pa sam se tu spustila do reke.
Ipak, bilo mi je jasno da tu nema ništa od nekog mog šetanja po prirodi i onda sam se samo vratila u centar Tanda. Imala sam još malo vremena pre polaska voza, pa mi je bilo simpatičnije da šetam nego da sedim na stanici.
Ponovo sam prošla glavnom ulicom i pored par zanimljivih mesta. Jedno od njih je crkva Sv. Mihajla (Eglise Saint-Michel) iz XV veka, a drugo je Spomenik poginulima u ratovima (Monument aux Morts) posvećen stanovnicima Tanda koji su poginuli u dva svetska rata, kao i u ratu u Alžiru (1954-1962).
Još sam imala vremena i da prošetam do Muzeja čudesa (Musée des Merveilles). Znala sam da je, nažalost, bio zatvoren ovog dana, ali sam ga makar slikala.
Koliko sam čitala, muzej je veoma zanimljiv jer ima dosta eksponata vezanih za kameno doba i petroglife koji su pronađeni na teritoriji Nacionalnog parka Merkantur. Neki od petroglifa su ovde doneseni, ali je veliki broj ostao in situ i tako se, na primer, u Dolini čudesa (Vallée des Merveilles), na oko 20-ak km zapadno od Tanda, može videti jedna najvećih količina petroglifa iz Bronzanog doba na otvorenom, barem u Evropi.
Ja naravno nisam ni pomišljala da tamo idem, već sam se jednostavno vratila do železničke stanice i uskoro se uputila nazad u pravcu Nice, ali sa planom da napravim jednu finu pauzu uz put.