Azurna obala, 2022, 8. deo (Kan, ostrvo Sent Margerit, Antib)
Umesto da šetam i obilazim Kan, ja sam se ovom prilikom odlučila za nešto sasvim drugačije, a to je bio izlet brodom do ostrvaca Lerin, tačnije do najvećeg od četiri, a jednog od dva naseljena i to je ostrvo Sent Margerit (Île Sainte-Marguerite). Izlet nije formalan i organizovan, već više puta u toku dana postoje brodske veze između Kana i ostrva, a onda posetilac praktično sam obilazi ono šta ga zanima.
Ostrva su bila naseljena u Rimsko doba, ali je na drugom po veličini, ostrvu Sent-Onora (Île Saint-Honorat), još u V veku osnovana monaška zajednica. Ostrvo Sent Margerit je imalo nešto drugačiju istoriju i mada su oba ostrva veoma zanimljiva za obilazak, ja sam se odlučila za ovo drugo.
Oba ostrva su u velikoj meri prekrivena zelenilom, ali ono što ostrvo Sent Margerit čini poznatim jeste njegov zatvor u vidu tvrđave pod nazivom For Roajal (Fort Royal) u kojem je u XVII veku bio zatvoren takozvani Čovek sa gvozdenom maskom. Upravo se ta građevina jasno vidi dok se brod približava doku za pristajanje.
Dok se brod približavao doku, lepo sam mogla da snimim i deo ostrva, ali i deo obale gde se video Kan.
Ostrvo Sent Margerit je dugačko oko 3,2 km, a široko oko 900 m. Izgradnja utvrđenja je krenula početkom XVII veka. Do kraja tog istog veka, For Roajal je postao vojna kasarna, ali i državni zatvor. Osim toga, tokom XVIII veka se na ostrvu razvilo maleno selo koje i dalje postoji.
Selo se sastoji od oko dvadesetak kuća i tu uglavnom žive ribari, ali tu postoji i maleno brodogradilište (za čamce). Mene je za početak najviše zanimalo da dođem do utvrđenja gde se nalazi muzej koji obuhvata i veoma specifične zatvorske ćelije. Plan mi je bio da posle jednostavno šetam po ostrvu, a morala sam da imam u vidu i vreme kada je trebalo da se vratim do mola, jer polasci brodova imaju fiksni termin.
Pre formalnog ulaska u utvrđenje, sa proširenja koje tu postoji snimila sam obalu, Kan i okolinu.
A zatim sam ušla u utvrđenje For Roajal. Pošto je nekada ovde bila vojna kasarna, onda tu postoje različite zgrade svedene arhitekture koje danas imaju sasvim civilnu funkciju.
Najvažnija i najveća zgrada u okviru utvrđenja je danas muzej koji izlaže arheološke artefakte, umetničke predmete, ali i istorijske eksponate.
Ja sam prošetala po čitavom ovom muzeju koji nije veliki bez obzira na veličinu zgrade. Muzej obuhvata specijalno sagrađeni zatvor sa samo par ćelija koji se koristio za „probrane“ zatvorenike. Najzanimljivije je svakako bilo otići do ćelije u kojoj je bio zatvoren Čovek sa gvozdenom maskom. Ipak, da pomenem i da to nije bio jedini zatvorenik u For Roajalu. Naprotiv, ovde je tokom par vekova bilo zatvoreno mnogo više ljudi, a neki među njima su poznati po različitim osnovama, i to je tako trajalo sve do XX veka kada je zatvor zatvoren. Uzgred, osim Protestanata koji su tokom XVII i XVIII veka zbog „religijskih zločina“ stavljani u zatvore, uključujući i ovaj, od 1840. godine ovde su zatvarani i pobunjenici uhapšeni tokom kolonizacije Alžira.
A što se tiče misterioznog zatvorenika poznatog kao Čovek sa gvozdenom maskom, po onome što sam čitala, jedan istoriji nepoznat politički zatvorenik uhapšen je 1669. godine i zaveden pod pseudonimom da bi ostao zatvoren do 1703. godine kada je i umro, tj., u zatvoru je bio 34. godine. Treba reći da nije sve vreme proveo u jednom zatvoru, već su ga selili, i na kraju je umro u Bastilji, a u periodu 1687-1698 bio je zatvoren upravo ovde u zatvoru na ostrvu Sent Margerit. Uzgred, sve se ovo dešavalo tokom vladavine Luja XIV (1643-1715).
Bez obzira na razna istraživanja i dalje se ne zna ko je ovo tačno bio, mada sve vreme postoje razne teorije, kao i književna dela. Najčuvenije književno delo koje se bavi ovom temom je svakako roman „Vikont od Braželona“ Aleksandra Dime u kojem autor daje svoju verziju, a to je da je u pitanju bio brat blizanac Luja XIV.
Zanimljivo je takođe i da je zatvorenik čiji je identitet iz nekog razloga morao da ostane nepoznat najverovatnije koristio samo nekakvu pokrivku za glavu od crnog somota, a po zvaničnim dokumentima i to je korišćeno samo kada se zatvorenik prebacivao iz jednog zatvora u drugi. Međutim, lično Volter je u čitavu misteriju uneo i gvozdenu masku, koju je zatim preuzela istorija.
Bilo kako bilo, u okviru muzeja stigla sam i do ulaza u ćeliju u kojoj je 11 godina boravio taj Čovek sa gvozdenom maskom. Tu se odmah vidi i debljina zidova ove ćelije koja ide od 1 do 1,5 m. Takođe je bitno i da je postojalo troja vrata.
Ulaz u ćeliju Čoveka sa gvozdenom maskom
A zatim sam ušla i u samu ćeliju.
U pitanju je prostrana soba od 30 kv. m sa visokim svodom i tu se na zidu suprotnom od ulaznih vrata vidi ognjište sa dimnjakom (levo), prozor i toalet (desno, iza aparata za održavanje temperature/vlažnosti). Meni je prozor bio posebno zanimljiv.
Naime, u debljini zida postavljene su tri metalne rešetke koje su namerno napravljene tako da im otvori nisu usklađeni, što je praktično onemogućavalo da se išta baci kroz prozor. S druge strane, nisam ni sigurna da bi tako nešto imalo svrhu, pošto je ćelija podignuta na litici i prozor se nalazi direktno 22 metra iznad površine mora.
Međutim, najzanimljivije je upravo to da sve ukazuje da zatvorenik koji je ovde boravio uopšte nije bio tipičan zatvorenik koji je živeo u katastrofalno lošim uslovima. Ovaj ovde je imao krevet, finu posteljinu koja se menjala dva puta sedmično, odeću i sl, a takođe je svirao i neki instrument i prema njemu se ophodilo sa poštovanjem. Kao dokaz ovako specijalnog statusa služe i freske na zidu gde se ulazi u ćeliju.
Ovo je jedina dekoracija u čitavom zatvoru i sastoji se od tri dela. Pretpostavlja se da je središnja slika inspirisana Biblijom. Freska je restaurirana 1990, rad je nekoga ko nije bio profesionalni slikar i mogla bi da potiče iz doba kada je ovde bio smešten Čovek sa gvozdenom maskom.
Posle ovoga sam obišla i ostatak muzeja, a onda sam izašla napolje i još malo prošetala po For Roajalu.
Tako sam otišla i do kapele iz XVII veka.
Vrata su bila otvorena i moglo je da se uđe unutra, ali je pristup naosu sprečen pomoću metalne ograde.
Ipak, moglo je da se popne na sprat odakle se pružao pogled na naos i oltarski prostor.
Nedaleko od kapele se nalazi i stara barutana i tu sam došla na kratko, ali je bilo zatvoreno.
Ovde sam praktično završila sa obilaskom For Roajala i samo sam napravila još par snimaka pre nego što sam napustila utvrđenje. Evo jednog:
Kada sam napustila utvrđenje krenula sam u šetnju širokom stazom koja vodi oko njega, ali sam uskoro shvatila da to nije bio pravac u kojem sam htela da idem, a uostalom trebalo je i da vodim računa o svom ograničenom vremenu zbog povratka u Kan.
Vrlo brzo sam došla do jedne od glavnih staza i šetnja tu je bila veoma prijatna.
Na ostrvu postoji dosta ovakvih, širokih staza i moguće je provesti nekoliko sati šetajući njima. Ja nisam imala toliko vremena, pa sam se najdirektnije moguće uputila ka Zmajevom rtu ili Puant di Dragon (Pointe du Dragon).
Na ovom rtu se nalazi i lep vidikovac, Belvedere di Dragon (Belvédère du Dragon), gde postoji platforma sa koje se pruža pogled svuda naokolo. Između ostalog, lepo se vidi i susedno ostrvo Sent-Onora koje je takođe naseljeno. Ovo je drugo ostrvo po veličini među ostrvima Lerin i ono je dugačko oko 1,5 km i široko oko 400 m.
Već sam ranije pomenula da je monaška zajednica osnovana na ovom ostrvu već u V veku, ali je ovo maleno ostrvo prolazilo i kroz veoma turbulentna vremena. Na kraju je 1859. godine, posle pauze od oko 70 godina, ovde ponovo osnovana monaška zajednica koja i danas funkcioniše. Danas postoji redovna brodska veza sa Kanom tokom čitave godine, jer su stari delovi manastira otvoreni za posete, dok je savremeni manastir zatvorenog tipa. Ipak, postoji i manastirska radnja gde, između ostalog, mogu da se kupe vino i maslinovo ulje koji se proizvode baš na samom ostrvu.
Sa vidikovca kod rta Puant di Dragon sam nastavila šetnju pored obale gde sam uživala u prizorima, ali i društvu lokalnih stanovnika.
Ali, sada sam već morala da požurim jer se već približavalo vreme kada je brodom trebalo da napustim ostrvo. Zato sam samo prečicom prošla pored jezerceta koje postoji na ostrvu, Etang di Bategjer (Étang du Batéguier).
Na jezerce dolaze brojne ptice poput čigri, galebova i sivih čaplji, mada sam ja uočila samo galebove. U svakom slučaju nisam ni imala vremena da se tu zadržavam i posmatram ptice.
Kada sam se vratila do pristaništa već sam mogla da primetim brod koji se iz pravca Kana približavao ostrvu, a uskoro sam se i ukrcala na njega. U međuvremenu sam uočila jednu stariju gospođu koja je na kraju drvenog mola mirno pecala.
Vrativši se u Kan, krenula sam u pravcu Kroazete, tj, šetališta pored plaže. Napustivši luku, prvo sam prošla pored Palate festivala i kongresa (Palais des Festivals et des Congrès) u kojem se svake godine organizuje Kanski filmski festival. U vreme mog boravka na Azurnoj obali ovde je trajao međunarodni festival serija koji za svoje goste koristi ružičasti tepih umesto crvenog.
Ja sam prošla pored bočnog dela čitave instalacije, pa sam tu videla kraj ružičastog tepiha i onda mi je došlo da na njega stanem, da vidim u čemu je štos i zašto svi toliko drame o tim tepisima. Osim što mi se po boji slagao sa detaljima na patikama, ništa se bitno nije desilo i nisam se uopšte osećala drugačije nego kada sam hodala po asfaltu.
Posle Palate festivala i kongresa, Bulevar ili Šetalište Kroazeta, skraćeno Kroazeta, dalje prolazi prvo pored manjeg parka, a zatim pored plaže u Kanu.
Uzgred, jedna od širokih ulica koja od Kroazete vodi direktno prema železničkoj stanici je Ulica Srba (Rue des Serbes).
Što se plaže tiče, početkom aprila je, naravno, bilo suviše hladno za kupače, ali mnogi ekskluzivni hoteli i restorani imaju svoje delove plaže gde može da se ruča, ali i da se izležava, bez obzira na vreme. Barem u teoriji. Ovog dana je bilo suviše hladno i oblačno, i većina stolica i ležaljki je samo prazno čekala da ih neko zauzme.
Ja sam sa šetališta ponovo pogledala u pravcu luke i Starog grada. Dopao mi se prizor.
Posle kraće šetnje pored mora u Kanu, uputila sam se nazad ka železničkoj stanici jer sam htela da idem u jednu specijalnu šetnju. Naime, malo pre ovog putovanja, na TV-u sam gledala neku reportažu o stazi za pešake pored obale i to na rtu koji pripada Antibu (Cap d’Antibes). Ono što ovu stazu čini zanimljivom jeste da je oformljena u delu poluostrva gde ima samo par privatnih poseda, ali kakvih privatnih poseda! Jedan od njih je zemljište sa dvorcem u kojem su svojevremeno živeli Vojvoda od Vindzora i njegova žena (pre udaje Volis Simpson). Kasnije su dvorac i imanje nekoliko godina bili u vlasništvu Aristotela Onazisa, a 2001. godine je dvorac kupio Roman Abramovič. Zanimljivo je da je u aprilu 2022. godine francuska Vlada zamak oduzela Abramoviču kao deo sankcija protiv ruskih oligarha.
Ali, mene taj zamak uopšte nije zanimao već sam želela da dođem do te staze za pešake. U toj reportaži koju sam videla na francuskoj televiziji, autori su komentarisali kako su ranije vlasnici tih par velikih imanja imali direktan pristup obali, praktično je to bila njihova privatna obala, ali su u međuvremenu vlasti donele odluku da obala pripada svima, pa je tu napravljena pešačka staza.
Kada sam planirala ovaj mini-izlet gledala sam mapu i tada mi se učinilo da će to biti jedna sasvim fina i prijatna šetnja pored mora. Veoma sam se prevarila, ali to je ono što ja često činim kada putujem – preterujem u svojoj želji da što više vidim, a i zato što volim da hodam.
I tako sam se ja iz Kana odvezla do železničke stanice u Antibu gde sam prvo krenula od šetnje po samom gradiću.