Azurna obala, 2022, 9. deo (Antib, Nica)
Kada sam vozom stigla u Antib lako sam se spustila do Marine, pošto je ona samo nekih stotinak metara udaljena od železničke stanice.
Na drugom kraju luke videla sam For Kare (Fort Carré) utvrđenje iz XVI veka zvezdaste osnove. Ovom prilikom nisam bila zainteresovana za obilaženje utvrđenja, ali sam iskoristila srazmerno mirne vode marine da bih se igrala sa fotografisanjem.
Antib su u IV veku p.n.e. osnovali stari Grci kao svoju koloniju i tada se on zvao Antipolis, a 43 godine p.n.e. su ga Rimljani i zvanično uključili u svoju teritoriju. Iz perioda rimske vladavine potiču utvrđene zidine koje su dorađene u Srednjem veku, a mogu se i danas videti. Tako sam iz pravca marine mogla da spazim ljude koji su se boćali, ali i zidine, kao i prolaz u njima kroz koji se ulazi u stariji deo Antiba.
Zidine su dovoljno debele da se prostorije napravljene unutar njih danas mogu iskoristiti za male galerije.
Ja sam samo nastavila da šetam po gradiću koji kao i većina mesta na Azurnoj obali predstavlja veliki magnet za posetioce. Ali, ovog prohladnog prolećnog dana i nije bilo puno posetilaca na ulicama Antiba.
Ipak, nisu sve ulice u Antibu široke i predviđene za turiste.
Hodajući tako levo-desno, došla sam i do lepog i prostranog trga Plas nacional (Place Nationale). Na trgu (na sledećoj slici levo) vidi se stub visok 5 m koji je gradu poklonio Luj XVIII.
U gradu je 1946. godine boravio Pikaso i tom prilikom su mu ponudili da odsedne u zamku Šato Grimaldi (Château Grimaldi) koji je prethodno bio restauriran i predviđen za muzej. Pošto je tu proveo i radio oko šest meseci, na kraju je neke svoje radove poklonio gradu, a zamak je vremenom prerastao u Pikasov muzej (Musée Picasso).
Ja nisam išla u muzej, ali sam prošla pored pijace (Marché provençal) gde sam morala da provirim u jednu prodavnicu sireva. Bez Pikasa mogu, ali bez sireva – ne!
Šalu na stranu, kao što sam objasnila u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Azurnoj obali početkom aprila 2022. godine, ja sam u Antib u stvari došla da bih otišla do pešačke staze koja vodi oko dela poluostrva koje pripada ovom gradiću – Kap d’Antib (Cap d’Antibes).
Da bih za početak izašla iz grada, prvo sam prošla kroz kapiju Port d l’Orm (Porte de l’Orme). Osnove kula su iz rimskog doba, a ostatak zidina je srednjevekovni.
Ali i iza kapije je bilo još delova grada. Ja sam samo pogledala u pravcu Pikasovog muzeja i Katedrale.
Uskoro sam došla do spoljnih bedema i tu duž njih postoji ulica i fino odvojena pešačka staza kojom sam krenula dalje.
Praktično ovde duž čitave obale postoji fino obeležen i često ogradom odvojen od ulice trotoar za pešake. Ja sam htela da dođem baš do neke specijalno napravljene pešačke staze, tako da sam samo išla napred, tek povremeno se osvrćući da vidim odakle sam došla.
E, sad, da ja malo objasnim kako su stvari na kraju ispale što se tiče te moje šetnje. Naravno, kao i toliko puta, preterala sam. Ne mogu da kažem da sam potcenila svoje mogućnosti, jer jesam stigla do te staze, ali sam na kraju, kada sam se vratila do železničke stanice u Antibu, bila na ivici snage. Naime, od stanice do te staze i nazad ima preko 13 km! I to nije sve. Da bih se vratila do stanice dok je još bio dan morala sam i brzo da hodam. Na kraju samo što se nisam srušila od umora. Jer treba imati u vidu da sam ovo uradila popodne, nakom što sam već ranije šetala po Kanu i ostrvu Sent Margarit.
Da li je vredelo? Pa, ne baš. Pošto sam već ovo uradila, onda mogu da kažem da mi je drago da sam sve to prošla, ali da li bih to ponovo uradila? Ne. Barem ne peške. Predeli su bili lepi, to nema sumnje, ali ne toliko da bih tu dva puta šetala. Ako čovek ima kola, onda se lako dođe to te staze i postoji parking. Ja kola nisam imala, nigde nisam videla taksi, a nisam znala kako da pozovem taksi i objasnim im gde sam. Dakle, morala sam sve peške da prođem. Možda sam tu i tamo mogla da idem nekim ulicama koje bi mi služile kao prečica, ali bojala sam se da ne zalutam, a ostalo mi je u sećanju nešto što mi je davnih dana govorio jedan moj šef: „Najkraći put je put koji znaš.“
Da bih skratila vreme, uz put sam obraćala pažnju na razne detalje. Na primer, na jednog bumbara.
Mada je tu i tamo bilo kuća i imanja koja su zauzimala deo obale između ulice i mora, većina kuća koja se ovde može videti nalazi se na „kopnenoj“ strani ulice koja prati obalu.
Gledajući te kuće pored kojih sam prolazila, shvatila sam u jednom trenutku da u većini njih niko ne živi. Barem ne u aprilu.
Pomislila sam kako ih većina vlasnika ili poseduje da bi u njima provodili leto ili makar samo letnji odmor, ili kao investiciju koju će posle izvesnog vremena prodati za više para.
Pošto sam, ne računajući hodanje, bila prilično dokona prolazeći pored ovih kuća, počela sam da razmišljam o još nekim aspektima. Naravno, ja svakako ne bih mogla da priuštim da kupim ni špajz u ovim kućama, jer su one potpuno van mojih finansijskih mogućnosti, ali to me nije sprečilo da dokono razmišljam o njima. I tako sam došla do zaključka da kada bih imala toliko puno para da mogu da kupim kuću u Antibu, ja je u stvari nikada ne bih ni kupila. Naime, ja živim u stanu u zgradi sa više spratova i tu imam komšije. To su uglavnom fini ljudi, ali povremeno (čini mi se redovno) dolaze nove komšije koje su kupile stan u zgradi i onda se ti stanovi renoviraju. Ili stare komšije reše da preurede svoj stan. To podrazumeva često mesece velike buke koja meni smeta. Ali... ja nisam bogata da bih mogla da sebi priuštim kuću u Antibu pa zato živim u zgradi sa puno stanova i puno potencijalnih novih komšija ili kreativnih starih komšija. A onda pogledam ove kuće i pomislim kako su i one suštinski načičkane i gusto raspoređene. I tu, ako bi komšija rešio da nešto renovira, bilo bi buke. Ili možda komšija želi da napravi žurku sa bučnom muzikom koja traje čitavu noć. Ili to poželim ja da uradim. Ili komšija želi da trči go po svom imanju u bilo koje doba dana, a ja htela ne htela mogu da ga vidim sa terase. Ili to poželim ja, pa on može da me vidi. Sve u svemu, pomislim tako ja dokona, da mi se nikako ne bi dopalo da živim ovde u Antibu. Gusto raspoređene komšije već imam u svom životu i ne trebaju mi drugi. A ako već ne mogu da imam veliko imanje gde niko nikome ne bi smetao, onda mi je sasvim dobro i ovde gde jesam.
Eto, tako sam ja razmišljala dok sam hodala duž tih 13 km. Mozak ne može lako da miruje i skoro uvek mu je potrebna nekakva zanimacija. Makar i dokona.
Bilo kako bilo, u nekom trenutku sam stigla do poznate plaže Garup (Plage de la Garoupe). I ona je naravno početkom aprila bila potpuno prazna.
Dolazak do ovde je predstavljao veliko olakšanje, zato što ta pešačka staza do koje sam htela da dođem prolazi pored istočnog kraja plaže.
Staza se zove Tir-pual (Tire-Poil) što otprilike znači „čupanje kose“ i smatra se da je naziv dat po vetru koji skoro uvek duva na poluostrvu i mrsi ljudima kosu. Početkom 20. veka na ovaj deo obale su počeli da se doseljavaju imućni ljudi koji su tu podizali svoje vile i praktično privatizovali obalu. Ali, relativno skoro, donesen je zakon o obalama i on je omogućio da se obala vrati javnosti. 2015. godine ovo područje je kupila Francuska agencija za zaštitu obala, a njime upravlja grad Antib. Danas se navodno tu može videti čitavo bogatstvo flore i faune.
Tako je napravljena kružna staza u dužini od skoro 5 km i smatra se da se čitava staza može preći za oko 2 sata. Veći deo staze ide pored obale, ali u jednom trenutku staza ulazi u kopno i vremenom vraća pešake do parkinga kod plaže Garup odakle se obično kreće.
Ja naravno nisam imala 2 sata, jer je trebalo i da se vratim u Antib, ali kada sam već ovde došla, rešila sam da prošetam stazom barem 15-20 minuta.
Kao što se vidi na prethodnoj slici, staza je često popločana, ali postoje i delovi gde se hoda po zemlji, uz mnoštvo različitih detalja, uključujući i drvene klupe na mestima gde je posebno lepo za kratki odmor i uživanje u pogledu.
Negde je prilaz moru jednostavan i moguć, a negde je more od staze odvojeno stenama preko kojih bi bilo teško da se prođe.
Posle te kratke šetnje, lagano sam se vratila do plaže Garup koja mi se sada činila još lepšom jer je valjda bilo manje refleksije sa površine mirne vode.
A onda sam ubacila u petu brzinu i brzim korakom se uputila nazad ka Antibu. Dosta umorna posle izvesnog vremena sam ugledala obrise starog dela Antiba.
Ipak, u povratku ka železničkoj stanici nisam išla kroz stari deo Antiba, već sam kod plaže „di Pontej“ (Plage du Ponteil) odlučila da uskoro napustim obalu i prođem kroz savremeni deo grada. Pre nego što sam to učinila bilo mi je zanimljivo da u vodi na plaži vidim nekoliko žena koje su predvođene svojim instruktorom radile akvabik obučene u ronilačka odela jer je voda, mada divno mirna, ipak bila previše hladna.
Takođe sam se osvrnula da još jednom pogledam delove Antiba kroz koje sam prošla.
A onda sam krenula savremenim gradskim ulicama direktno u pravcu železničke stanice.
Na svu sreću, voz je uskoro stigao, a to je značilo i da sam se ja relativno brzo vratila u Nicu i u stan koji sam tamo iznajmila gde sam konačno mogla da se odmorim.
Za naredni dan sam imala za mene sasvim neobičan plan. Naime, tog dana je po pravoslavnom kalendaru bio veliki hrišćanski praznik Blagovesti, a ja sam saznala, o čemu sam već pisala, da će srpski sveštenik biti uključen u zajedničku službu za pravoslavne vernike koja će biti održana u ruskoj crkvi u Nici. Mada ja nisam praktikujuća vernica, ovo nikako nisam htela da propustim i tako sam otišla do ruske pravoslavne Saborne crkve Sv. Nikole.
Tokom liturgije, u crkvu mogu da ulaze samo pravoslavni vernici, što je meni svakako omogućavalo prolaz. Ipak, da kažem da mi se čini da je ovo tako samo zvanično rečeno, jer me niko ništa nije ni pitao. Doduše, moraju da se znaju i poštuju određeni elementi, poput marame na glavi za žene i sl.
Služba je trajala skoro dva sata i bila je na ruskom, što znači da ja ništa nisam razumela, ali je u svakom slučaju bilo veoma lepo i bilo mi je jako drago da sam došla jer je ovo meni bila prva služba u ruskoj crkvi. Doduše, još uvek sam bila jako umorna od prethodnog dana, a i ranije, tako da mi je stajanje povremeno teško padalo. Ipak, bilo je par klupa pored stubova, pa sam s vremena na vreme mogla malo da sednem da se odmorim. Za razliku od katoličkih crkava, u pravoslavnim nema klupa za sve vernike koji dolaze na službu, već samo po neka stolica ili manja klupa. Pretpostavljam da je to deo filosofije vezane za služenje Bogu.
Takođe je pisalo i da nije dozvoljeno fotografisanje i ja sam to veoma poštovala na početku i tokom liturgije. Ali, kada se služba završila videla sam dosta ljudi koji su svojim telefonima slikali hram iznutra. Možda nevaljalo sam sledila njihov primer i evo par fotografija:
Kada se služba završila, prvo sam svratila u jednu obližnju pekaru gde sam pojela divno parče torte, a onda sam otišla do železničke stanice i prebacila se samo dve stanice dalje (u pravcu istoka) do mesta Vilfranš-sir-Mer (Villefranche-sur-Mer).
I ovde sam planirala da malo hodam po okolini, ali sam za početak prvo prošla kroz sam gradić.