Banja Koviljača 2023, 2. deo (Bugarine, Krivaja, Tekeriš, Cer, Loznica)
Na putu ka Banji Koviljači gde sam se uputila da bih nedelju dana uživala u banjskim tretmanima prošla sam i kroz naselje Bugarine nedaleko od Šapca. Ovo je jedno od nekoliko sela u ovom delu Srbije gde se stanovnici gotovo utrkuju ko ima veću i skuplju kuću.
Ranije je ovo bilo tipično za istočnu Srbiju, a očigledno se vremenom proširilo i na zapadnu. Naime, radi se o tome da je dosta ljudi iz ovih krajeva otišlo u inostranstvo da žive i rade, a nekako se u kontekstu ovih sela i kuća o kojima pričam najčešće pominje Beč. U pitanju su naši gastarbajteri, a to bi se danas zvalo ekonomski migranti. Veoma često, kao što je ovde slučaj, to su ljudi sa sela, lošeg obrazovanja i obavljaju poslove koji ne zahtevaju visoke kvalifikacije, ali su vredni, marljivi i štedljivi. Tamo gde borave i rade, oni žive u malim stanovima i skromno, ali zato sav novac koji zarade štede kako bi u svojoj domovini i u selu iz kojeg potiču podigli velike kuće.
Ali, ne obične velike kuće. Ne, ne... Ovo su ogromne kuće, vile, koje neki nazivaju „Karingtonkama“, po Blejku Karingtonu čuvenom bogatašu iz svojevremeno svuda ekstremno popularne američke TV serije „Dinastija“. Neke od ovih kuća imaju i po 30 spavaćih soba, često imaju bazene, itd. I ništa od toga ne bi bilo čudno da ove kuće u stvari ne zvrje sasvim prazne veći deo godine. Vlasnici dolaze samo kada uzmu godišnji odmor, negde tamo u Beču ili gde već.
Koliko sam čitala, neki od vlasnika na istom placu podižu po par kuća, na primer, za svakog potomka po jednu. Ono što često bude tužno jeste da njihova deca u stvari odrastaju tamo negde, da kažemo u Beču, i njihov život je upravo tamo, a ne ovde, i oni nisu toliko sentimentalno vezani za selo odakle dolaze njihovi roditelji. Pitanje je da li će potomci istinski biti zainteresovani da uživaju u ovim velikim palatama koje su njihovi roditelji podigli baš za njih.
S druge strane, može se realno postaviti pitanje da li ovi ljudi podižu ove kuće baš za svoje potomke ili zato što na taj način pokušavaju da razreše svoje lične probleme vezane za detinjstvo provedeno u siromaštvu. Postoji i „lokalni specijalitet“, a to je da se jako vodi računa o tome šta komšije misle ili se pretpostavlja da misle i o tome da li su komšije zavidne, pa se gleda da svaka sledeća kuća bude još velelepnija.
Često drugi ljudi koji na sve ovo gledaju sa strane, pogotovo oni koji sebe vide kao intelektualno i obrazovno superiorne, vole da sa podsmehom komentarišu ovakvo ponašanje i „bacanje para“. Moram da priznam da sam i ja veoma bila sklona ovakvom posmatranju čitave situacije, ali sam vremenom naučila da malo ublažim svoju kritiku. Na kraju krajeva, to je novac tih ljudi i ako oni žele da ga potroše na izgradnju kuće u kojoj će da borave možda dve-tri sedmice godišnje, to je njihova stvar. Ko sam ja da tu nešto prosuđujem? I ja trošim svoj novac kako se MENI sviđa i nikoga ne pitam šta misli o tome. Ja se samo iskreno nadam, a i želim da verujem, da su vlasnici ovih kuća istinski srećni svaki put kada vide ili pomisle na svoj posed.
A ipak, moram da priznam da je đavolak u meni, dok sam ovde šetala pored nekih kuća i fotografisala razne njihove delove, izbacio podsmeh na moje lice kada sam ugledala jedan detalj koji se vidi na sledećoj fotografiji. Manje-više konj i labud na ogradi koji bi se među „urbanim likovima“ smatrali vrhuncem kičeraja. Glavni detalj koji je mene doveo do nečega između arogantnog podsmeha i istinski razveseljenog smeha je oznaka na ogradi balkona. Čula sam da su Dolče i Gabana veoma popularni među vlasnicima ovih kuća.
Ali, ni ovde čovek ne treba da previše osuđuje, mada se često za ove ljude komentariše da su „seljaci“. Ovo su ipak tipični detalji koji se neretko pojavljuju kod novobogatih ili nuvo riš ljudi. Ne samo u Mačvi i ne samo u Srbiji. Upravo je taj čuveni američki multimilioner (danas bi bio multimilijarder) iz TV-serije, Blejk Karington, u svom ulaznom holu „imao“ Milosku Veneru. Niko ko drži do sebe ne bi u svom domu imao kopiju bilo čega, ili original ili ništa, ali pošto se ovaj original nalazi u Luvru i apsolutno je nedostupan za bilo kakve pare, a treba ostaviti utisak na goste, onda je i kopija vršila posao. A pošto je on (u seriji) bio istinski veoma bogat i nije imao samo jednu veliku kuću, a on živeo u malenom stanu u Denveru, niko za Blejka Karingtona nikada nije rekao da je seljak. To više govori o onima koji komentarišu nego o osobi koja je predmet komentara.
Nastavila sam dalje vožnju u pravcu Krupnja, ali sam već posle nepunih 4 km skrenula prema selu Krivaja i istoimenom manastiru. Bilo je malo vozila na putu, pa sam lako mogla da povremeno stajem da bih slikala lepe predele kroz koje sam prolazila, a koji su u velikoj meri bili prekriveni neočekivanim i srazmerno neuobičajenim snegom u aprilu.
Što se manastira tiče, danas je ovde u stvari samo crkva i to crkva Preobraženja koja je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Sa puta se crkva i ne može dobro da vidi zbog drveća, ali kada se priđe njena lepota u potpunosti dolazi do izražaja bez obzira na skele kojima je bila okružena u vreme moje posete. Očigledno su tada u toku bili radovi na njenoj spoljašnjosti.
Crkva je podignuta u XV veku kao manastirska crkva, a svoj današnji oblik je dobila tokom obnove iz 1790. godine. Spolja najviše do izražaja dolaze tri lepe kupole, kao i drveni trem koji je dozidan uz pročelje.
Nažalost, crkva je bila zatvorena i nigde nikoga nisam videla, tako da sam jedino mogla da je obiđem spolja.
Zatim sam se vratila na glavni put prema Krupnju i nekih 9 km dalje sam došla do sela Tekeriš i do znamenitog mesta od izuzetnog značaja. U pitanju je spomen-kosturnica na Ceru koja je podignuta 1928. godine.
Tekeriš se nalazi u podnožju planine Cer ili na obodnim padinama ove planine, zavisi kako se gleda, a ovaj memorijalni kompleks je tu podignut u znak sećanja na čuvenu Cersku bitku iz 1914. godine i vojnike koji su tu izginuli.
Naime, polovinom avgusta 1914. godine, samo tri sedmice nakon što je 28. jula Austrougarska objavila rat Srbiji i počela sa granatiranjem Beograda vođena je Cerska bitka u kojoj su se na teritoriji Srbije sukobile upravo Austrougarska i Srbija.
Mada je Austrougarska generalno govoreći vojno bila znatno jača, pogotovo imajući u vidu da je Srbija prethodne dve godine učestvovala u iscrpljujućim Balkanskim ratovima (1912-1913), srpska vojska je na planini Cer ostvarila svoju prvu pobedu u Prvom svetskom ratu koja se često pominje i kao prva „saveznička“ pobeda u Prvom svetskom ratu nad Centralnim silama pošto su Rusija od samog početka, a Britanija od 4. avgusta ušle u rat na strani Srbije, mada je to bio čist austrougarsko-srpski sukob.
Na srpskoj strani se posebno proslavio general Stepa Stepanović koji je posle ove bitke dobio titulu vojvode što je srpski ekvivalent feldmaršala, najviši vojni čin u oružanim snagama. Sticajem okolnosti, već sam u okviru svojih putovanja po Srbiji bila i u kući u Kumodražu (Beograd) u kojoj je rođen Stepa Stepanović (https://www.svudapodji.com/beograd-21/), kao i na njegovom grobu u Čačku (https://www.svudapodji.com/cacak-ovcarbanja-1/).
Svakako najmlađi učesnik Cerske bitke bio je Momčilo Gavrić (1906-1993), koji je tada imao 8 godina!!! Naime, početkom avgusta 1914. godine, austrougarski vojnici su u selu Trbušnica, na nedalekoj planini Gučevo koju ću kasnije da pominjem i gde je Momčilo Gavrić rođen, ubili njegovog oca, majku, tri sestre, četiri brata i babu (!!!), a mali Momčilo je preživeo potpuno slučajno pošto ga je otac prethodno poslao da od strica uzme nešto. Pošto je ostao sasvim sam, uspeo je da pronađe srpsku vojsku i oni nisu imali šta drugo da rade s njim već su ga prihvatili kad im je ispričao šta se desilo. Štaviše, postojala je naredba da vojnici tog puka koji je neformalno „usvojio“ Gavrića daju malom dečaku da tri puta dnevno opali iz topa da bi na taj način osvetio svoju porodicu. A danas ima dece koja se žale da im je težak život i imaju traume iz detinjstva!
Kad već pominjem učesnike Cerske bitke, postoji i zanimljiv podatak koji su neki Srbi kasnije koristili da bi objasnili svoj stav zašto je Tito „mrzeo Srbe“. Ja ne znam da li je on stvarno mrzeo Srbe ili ne, ali činjenica je da je kao vojnik austrougarske vojske, Josip Broz Tito, kasnije predsednik SFRJ, 1914. učestvovao u nekoliko bitaka protiv srpske vojske, uključujući i Cersku bitku.
Njegovo učestvovanje u vojnim pohodima Austrougarske nije neobično jer je Hrvatska u kojoj je Tito rođen bila deo Austrougarske, tako da su svi ti razni narodi koji su bili deo ove imperije imali svoje predstavnike među vojnicima, ali su postupci i izbori vojnika različitih nacionalnosti znali da budu i drugačiji.
Na zidu Spomen-kosturnice na Ceru stoji i tabla koja kaže sledeće:
„Neka i ovaj kamen svedoči i pokolenjima priča o visokoj svesti čehoslovačke braće koji u austrijskom nasrtaju 1914. god. sa pesmom „Hej Sloveni...“ ne ispalivši puške padoše da iz njihove krvi i krvi naših vitezova sa kojima ovde zajedno počivaju nikne sloboda našoj i njihovoj otadžbini. Slava mučenicima 28. Praškog puka!“
Naime, vojnici 28. Praškog puka odbili su da se bore protiv svoje slovenske braće i u toku bitke su prešli na stranu srpske vojske. Njih 812 je ovde poginulo, a njihovi zemni ostaci su sahranjeni u kosturnici zajedno sa ostacima 2230 srpskih vojnika. Inače, bilans je na kraju bio da je broj poginulih, ranjenih i zarobljenih austrougarskih vojnika više od dva puta veći u odnosu na broj srpskih vojnih žrtava (preko 40.000 u odnosu na do 20.000).
Iznad kosturnice je podignut spomenik u vidu prirodne stene koja je visoka oko 10 m.
Na vrhu se nalazi orao raširenih krila koji u kljunu drži lovorov venac, a ispod je zaravnjena površina na kojoj je postavljen srpski grb, presudan datum Cerske bitke (18. VIII 1914.), kao i natpis „Vaša dela su besmrtna“. Ispred spomenika su postavljene tri puške sa bajonetima, prislonjene jedna na drugu, a na vrhu bajoneta je šajkača, tradicionalna srpska kapa koja je bila i sastavni deo uniforme srpskih vojnika.
U okviru kompleksa postoji i mali muzej, kao i spomenici/biste istaknutih vojskovođa iz Prvog svetskog rata, kralja Petra I i kralja Aleksandra I Karađorđevića.
Pre nego što sam nastavila dalje sa svojim obilaženjem slikala sam predele koji se pružaju iza spomen-kompleksa. Da nema izniklog žita, potpuno bi moglo da se pretpostavi da je u pitanju januar ili februar (a bio je, da podsetim, april).
Ipak, nisam otišla daleko, već sam se samo spustila do crkve Svetog proroka Ilije u Tekerišu. Ona se ne vodi kao spomenik kulture, ali sam čitala nešto o njoj, a bila je blizu, pa sam pomislila „Zašto da ne?“
Crkva je podignuta kao crkva brvnara 1839. godine, ali su početkom XX veka uklonjene daske, a na istoj konstrukciji je crkva ozidana ciglom. Fasada od tesanog kamena koja danas može da se vidi je urađena 1989. godine. U pitanju je mala jednobrodna građevina i na svu sreću bila je otvorena tako da sam ušla unutra.
Ikonostas je iz vremena kada je crkva prvobitno podignuta, ali kada sam mu se približila bila sam potpuno iznenađena videvši prestone ikone, pošto moram da priznam da je izgled likova za mene bio sasvim zanimljiv. Uopšte mi nisu jasni dodaci na glavama svetaca – kao da su u pitanju nekakve uši (barem je to moja prva asocijacija), pa sam se odmah setila one bajke „U cara Trojana kozje uši“.
Posle posete ovoj crkvi, vratila sam se na glavni put, a onda i krenula nazad par kilometara jer je tu bilo odvajanje puta koji vodi preko planine Cer. Kada sam planirala ovo putovanje pomislila sam da bih već ovog dana mogla da obiđem još par mesta na zapadnoj strani Cera, ali to tako nije bilo suđeno.
Ipak, ja to još uvek nisam znala, pa sam se odvažno uputila lepo raščišćenim putem na kojem praktično osim mene nikog drugog nije ni bilo.
Ovde na planini Cer postoje dva lokaliteta koji su potencijalno zanimljivi. Jedan je ranovizantijsko utvrđenje Konjuša, a drugo je Trojanov grad, što su u stvari ostaci tvrđave, a pre svega odbrambenog zida.
Što se tiče utvrđenja Konjuša, u pitanju je spomenik kulture od velikog značaja u vidu arheološkog nalazišta iz V-VI veka nove ere, dakle, iz perioda rane Vizanije. Lokalitet se nalazi na severnim padinama planine Cer, ali negde u šumi i nisam imala nikakve konkretne podatke gde tačno, tako da sam već unapred znala da neću ni pokušavati da ga pronađem.
Slična stvar je i sa Trojanovim gradom. Na tom lokalitetu, takođe na severnim (severoistočnim) padinama Cera, postojalo je naselje još u praistoriji (starije Gvozdeno doba), a danas dakle mogu da se vide ostaci jednog kamenog odbrambenog zida. I to se nalazi u šumi i sa puta sam mogla da vidim putokaze koji su pre svega namenjeni planinarima koji ovde dolaze da šetaju po prirodi. Nisam planirala da se zavlačim u šumu, tako da nisam ni gledala gde bih eventualno mogla da ostavim kola već sam nastavila dalje sa vožnjom.
Zanimljivo mi je da se ovaj lokalitet naziva „Trojanov grad“ i da se po legendi njegova izgradnja pripisuje slovenskom mitskom caru Trojanu. U vezi sa ovim carem postoji i poznata bajka „U cara Trojana kozje uši“, pa me je to ponovo podsetilo na one ikone iz crkve u Tekerišu. Ko zna šta su autori time hteli da prikažu? Inače, slovenski car Trojan se često poredi i sa rimskim carem Trajanom (53-117 CE), pa ovo navodi neke autore da iznose stav da su Sloveni u stvari naseljavali Balkansko poluostrvo mnogo ranije nego što se smatra u zvaničnoj istoriji (kasni VI vek).
Vozeći se dalje putem koji je vodio preko Cera, prošla sam i pored crkve Sv. Jovana Šangajskog čija je izgradnja u blizini vrha Cera (687 m) završena 2014. godine, ali ovog dana je sve delovalo pusto i nigde nisam videla ljude, tako da nisam ni pomišljala da stanem i probam da obiđem crkvu.
Umesto toga, nedaleko odavde sam došla do kraja raščišćenog puta i ispred mene je bio samo put prekriven snegom. Potpuno zbunjena sam stala.
Videla sam trag nekih kola koja su hrabro nastavila dalje, ali ja nisam bila rada da isprobavam tako nešto. Ono što pretpostavljam da se ovde desilo jeste da je ovde granica nadležnosti dve opštine i da je jedna od njih već skinula opremu za zimske aktivnosti na svojim komunalnim kamionima smatrajući da je zima uveliko prošla. Druga opština to nije uradila i tako se desila ova neobičnost.
Pošto nisam htela da eksperimentišem i vozim po snegu, ostavila sam obilazak zanimljivih mesta na zapadnoj strani Cera za povratak, a sada sam se jednostavno okrenula, vratila do Tekeriša, a onda i nastavila prema Loznici. Uz put sam prolazila kroz predele koji su meni bili veoma lepi i u okviru kojih se zanimljivo mešalo prolećno zelenilo iznikle trave, drveće bez lišća i sneg.
Navigacija me je povremeno vodila nekim čudnim lokalnim putevima, ali sam na kraju uspešno došla do Loznice gde sam iznajmila stan na jednu noć.
Pošto sam planirala obilazak Loznice narednih dana, sada sam jednostavno uživala u toplom stanu koji sam iznajmila i tu sam htela da se fino odmorim pre prebacivanja u Banju Koviljaču narednog jutra.