Banja Koviljača 2023, 4. deo (Banja Koviljača, Gučevo)
Osim što sam u Banji Koviljači provela nedelju dan uživajući u medicinskim tretmanima, slobodno vreme sam posvetila ili odmaranju ili obilaženju banje i okoline.
U prethodnom nastavku priča o putovanju pisala sam o obilasku raznih vila i kuća u zapadnom delu gradića, od kojih su neke proglašene za spomenike kulture, a neke ne.
Zanimljivih kuća ima svakako i u istočnom delu Banje Koviljače, a najbliža parku je Vila Zdravlje u Železničkoj ulici.
Graditeljski uzor za ovu vilu su predstavljali manji tipski sanatorijumi srednjoevropskih banja građeni krajem XIX i početkom XX veka. Vila ima složenu i zanimljivo rešenu glavnu fasadu. Na tri rizalita, središnjem i dva bočna, stajali su natpisi sa nazivom kuće: Vila – Zdravlje – dr. Jakšića. Nisam uspela da uočim ove natpise na bočnim rizalitima, a i onaj na središnjem se jedva raspoznaje. Ono što se vidi, a jasno odražava naziv vile, kao i njenu prvobitnu namenu, jesu prikazi zmije obmotane oko štapa, odnosno, simbol Asklepijevog štapa, koji su postavljeni u gornjoj zoni bočnih rizalita.
I ova vila je posle Drugog svetskog rata menjala vlasništvo i namenu. Mada je i ona u trošnom stanju, situacija nije bila onoliko loša kao u slučaju vila/spomenika kulture koje sam prethodno videla. Takođe je jasno da ovde neko živi, a u vreme kada sam ovde prolazila, neki ljudi su rezali suve grane i raščišćavali neki mali plato bočno od vile. Ima nade!
Šetajući dalje po ovom kraju, nedaleko od Vile Zdravlje sam prošla pored još jedne vile koja nije bila u mojim materijalima jer se očigledno ne smatra spomenikom kulture na nacionalnom nivou, mada sam našla veoma lepe pohvale o njoj. U pitanju je Vila Draga.
Ovo je nekada bila jedna od najraskošnijih vila Banje Koviljače, a sada je u katastrofalnom stanju. Vila je prvobitno pripadala bogatom trgovcu Marjanu Katiću kod koga je čak i sam kralj Petar I Karađorđević dolazio u goste pošto su bili bliski prijatelji. U vili je bio instaliran jedan od prvih telefona u Srbiji, a takođe je bila i među prvima koja je imala toalet sa tekućom vodom.
Tužna sudbina vile je započela već tokom Prvog svetskog rata kada je oštećena tokom Gučevske bitke, a 1933. godine su vilu od vlasnika otkupile Jugoslovenske državne železnice JDŽ koje su je i renovirale. Posle Drugog svetskog rata je vlasništvo prešlo na Jugoslovenske železnice i vila se koristila za boravak i odmor železničkih radnika. Kasnije, tokom 1990-ih godina, su ovde bile smeštene i izbeglice. Danas je, dakle, na ivici raspadanja, mada je i dalje u vlasništvu Železnica Srbije.
Takođe u neposrednoj blizini „Specijalne bolnice za rehabilitaciju Banja Koviljača“ su i dve vile koje su spomenici kulture. Njih sam bezuspešno tražila par dana ranije na sasvim pogrešnom mestu, jer Gugl mapa i mapa iz mojih materijala nisu bile tačne.
Na kraju sam ih otprilike našla na lokalnoj internetskoj mapi, ali sam baš morala da se potrudim, jer nema nikakvih oznaka, a mape i dalje nisu bile baš precizne. Uzgred, MOJA mapa, ima tačno i provereno mesto gde se ove vile nalaze (kao i sva ostala mesta koja sam posetila na ovom putovanju).
Kada sam konačno pronašla ove vile bila sam veoma zadovoljna. Ne samo zato što sam uspela, uprkos teškoćama i preprekama, već i zato što su one bile u boljem stanju od onih koje sam ranije videla. Prvo sam naišla na Vilu Gučevo.
Vila je sagrađena između 1904. i 1907. godine i predstavlja primer građanskog akademskog graditeljstva po uzoru na srednjoevropske banje. Još pre Drugog svetskog rata je menjala vlasnike i u tom periodu je služila i kao manji pansion za banjske goste, ali je i ovoj vili posle Drugog svetskog rata promenjena ova namena i pretvorena je u stambenu zgradu sa više porodica.
Kada se Vila Gučevo danas pogleda iz ugla iz kojeg sam snimila prethodnu fotografiju, može da se stekne utisak da je u potpunosti obnovljena. Utisak vara. Kada se vila pogleda sa druge strane, vidi se da je jedan njen deo ostao potpuno neobnovljen. Kako sam čula, vlasnici različitih delova nisu mogli da se dogovore i rezultat je ovo što može da se vidi na sledećoj slici.
Inače, vilu krasi i divno prilazno stepenište i trem sa stubovima koji nose terasu sa ogradom od balustera.
U prvom trenutku mi uopšte nije bilo jasno gde se nalazi još jedna vila, ali se ispostavilo da je ona na susednom placu, samo zaklonjena zelenilom. To je ujedno bila i jedina obnovljena vila sa spiska Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije – Vila doktora Petrovića.
Koliko sam čula, ovu su vilu obnovili vlasnici i sada žele da je prodaju. Nisam sigurna da je ovo tačno, možda su u pitanju „čaršijske priče“, ali u svakom slučaju, kada sam provirila kroz prozor, videla sam da je unutra prazno.
Ova mala, ali veoma ljupka vila sagrađena je početkom druge decenije XX veka kao letnjikovac uglednog lekara iz Šapca. Posebnu lepotu joj daje istaknuti trem sa stubovima iznad koje se nalazi mansarda u vidu zarubljene piramide na čijem vrhu je postavljena ukrasna ograda od kovanog gvožđa.
Ovim sam završila svoju potragu za banjskim vilama koje su spomenici kulture na nacionalnom nivou (osim Vile Sunčica, za koju sam shvatila da je takođe na listi spomenika tek po povratku kući). Možda se one nekome ne čine kao posebno značajne i važne da bi zaslužile ovakvu kategorizaciju, ali treba stvari staviti u istorijski kontekst. Srbija je tek u drugoj polovini XIX veka stekla punu nezavisnost i pre svega je bila zemlja često neobrazovanih seljaka, tako da su podizanje nivoa obrazovanja čitave nacije, razvoj građanske klase, kao i urbanistički razvoj i dalje bili tek u povoju krajem XIX i početkom XX veka. Kada kažem da su Srbi u velikoj meri bili „neobrazovani seljaci“ ne mislim apsolutno ništa loše pod tim – bili su to pre svega časni i vredni ljudi, koji su voleli svoju zemlju (treba se samo setiti herojstva iz Prvog svetskog rata), ali je činjenica da su vekovi provedeni pod Turcima gde je lokalno stanovništvo bilo raja imali svoje posledice.
Zbog toga, izgradnja građanskih vila i letnjikovaca prilagođenih banjskom okruženju i u skladu sa različitim umetničkim pravcima i prateći uzore iz srednje Evrope predstavlja značajan korak u sveopštem razvoju nacije.
Tražeći ove vile i šetajući po Banji Koviljači nailazila sam i opažala mnogo više. Neki detalji su bili lepi, neki zabavni, neki zbunjujući, ali sam intenzivno uživala u svakom trenutku. Moram da priznam da mi se jedna osobina kod mene, ako smem da kažem, posebno dopada – otvorenost za utiske i prizore i posmatranje sveta širom raširenih očiju. Mislim da sam prilično kontemplativna osoba, ali kada šetam i obilazim gledam svuda oko sebe (psihološko-filosofski idealno – ovde i sada) i sa veoma retkim izuzecima bavim se onim što vidim i pored čega prolazim, a ne nekim svojim razmišljanjima koja nisu vezana za to mesto i taj trenutak. Čak i kada tokom šetnje „filosofiram“ u okviru svoje glave, gledam i levo i desno uz punu svest o prizorima oko sebe.
U skladu sa tim, sada kreće serija fotografija različitih zanimljivih prizora koje sam uočila tokom tih mojih šetnji. Mene je jako zabavljalo da te sličice šaljem svojim prijateljima uz različite komentare, a znam da je i njima bilo zabavno.
Tako sam tražeći par vila u istočnom delu banje, što je bilo sasvim pogrešno, prošla i pored izvora „Ilidža“. Kako sam kasnije čitala, prema rezultatima ispitivanja voda koja ovde teče bez prestanka ima izuzetno visok kvalitet.
U neposrednoj blizini izvora sam videla i veoma zanimljiv prizor. Prijateljima sam preko mobilnog šaljivo komentarisala kako sam naišla na nezvanični muzej savremene umetnosti na otvorenom, doduše, u vidu instalacije posvećene samo jednoj temi – šoferšajbnama. Više stvari mi je tu bilo neobično. Prvo, nisam u blizini primetila nikakvu radnju za šoferšajbne, a i da postoji, bilo bi čudno da im staklene šoferšajbne stoje na otvorenom pored puta. Drugo, one su u stvari bile poređane sasvim uredno, a nisu bile nabacane, i to baš u poljima betonskog potpornog zida između pilastera. Dakle, nisu bile tu samo nasumično stavljene, već su sasvim jasno pratile određeni koncept. Zar to ne bi mogao da bude sjajan primer konceptualne umetnosti?
Kao što sam rekla, ja sam ovde u istočnom delu banje tragala za dve vile i to mi je bilo po malo čudno, jer mi se činilo dovoljno daleko od centra, ali ko sam ja da dovodim u pitanje mape koje su sasvim jasno pokazivale gde se nalazi ulica koju sam tražila. Kako se ispostavilo, mape su bile pogrešne, tako da sam shvativši ovo jednostavno krenula da se vraćam prema centru.
Uz put sam prošla pored dvorišta jedne kuće gde sam u srazmerno gustom zelenilu uočila par nadgrobnih spomenika. Nije baš uobičajeno da se mrtvi sahranjuju na porodičnim imanjima, ali, eto, ima primera i za to. Sudeći po izgledu spomenika i izlizanim slovima koje nisam mogla jasno da pročitam, pretpostavljam da su ovde sahranjeni ljudi koji su poginuli u nekom od ratova. Toga je ovde bilo puno. I previše.
Posle izvesnog vremena sam videla i jedna kola koja su sva bila prekrivena neverovatnom količinom blata i koja su čekala da budu oprana u jednom servisu. Bila su mi veoma zanimljiva, a nešto dalje sam naišla na još terenskih vozila koja su takođe bila prekrivena blatom i čekala svoj red za pranje. Očigledno se ovde u kraju odigrao neki autokros i tom prilikom su se vozači takmičili po nekom blatu i jurcali po zemljanim putevima u okolini banje, ali sam se sa prijateljima šalila pa sam im uz slike poslala poruku da je očigledno negde u blizini Banje otvoren Park iz doba Jure. Barem je to bila moja asocijacija.
Ali, šetajući po banji jednom prilikom sam uočila još jedno zanimljivo vozilo – gotovo „oldtajmer“ koji je bio umotan u najlon da bi bio zaštićen od kiše i snega.
Ipak, možda najzabavniji prizor na koji sam naišla se vidi na sledećoj slici. Manje-više konji u dve veličine i labud, ja sam bila sasvim razgaljena kada sam videla veoma neuobičajenu statuu koju sam nazvala „Banjska Venera u plavom“. A možda se zove Maja iz Banje?
Takođe sam jednom prošla i pored dobrog primera koji pokazuje kako, umesto da se recikliraju, neke stvari mogu koristiti više puta i u različite svrhe, uz sasvim kreativan pristup.
Ali, Banja Koviljača nije zanimljiva samo kao banjsko lečilište i mesto u kojem ljudi svašta prave. Ona je smeštena i u veoma lepom kraju u kojem se može uživati i u prirodi.
Kako je bilo proleće, šetajući po gradiću često sam mogla da uživam u rascvetalim voćkama koje rastu po dvorištima privatnih kuća. Na sledećoj fotografiji je trešnja ili višnja, nisam sigurna, ali svakako izgleda lepo i bogato.
U gradiću se mogu videti i brojne ptice, a ja sam ovom prilikom izdvojila jednog čvorka (Sturnus vulgaris).
U blizini bolnice sam videla nekoliko presličica (Muscari botryoides), a kada sam htela da ih slikam, svoje ozbiljno zanimanje za ove ljupke cvetiće je iskazala i jedna pčela.
Pčela i presličica
Već sam pomenula, a i moglo je da se vidi na fotografijama, da odmah iza bolnice kreću padine planine Gučevo, kao i šuma kroz koju ovde vode razne staze.
I tu sam mogla da vidim razne stanovnike, poput jedne veverice (Sciurus vulgaris) koja nije baš bila rada da mi pozira.
Takođe nespreman za saradnju je bio i jedan divan vinogradski puž (Helix pomatia). Kada sam ga spazila on je svojim ritmom išao nekuda, ali kada sam počela da mu približavam svoj palac čija funkcija je trebalo da bude referentni objekat, puž se zaustavio i počeo da vraća u kućicu. Da bi se shvatila veličina puža, treba imati u vidu da je moj palac prislonjen na kućicu.
Kada već pominjem planinu Gučevo (779 m), jedan od mojih izleta je bio i do spomenika koji se nalazi na vrhu ove planine i koji predstavlja znamenito mesto. Ponovo je u pitanju spomen-kosturnica koja je ovde podignuta u znak sećanja na Gučevsku bitku koja se u ranu jesen 1914. godine vodila između Srbije i Austrougarske.
Bitka na Gučevu, koja se u stvari najčešće naziva Bitka na Drini, bila je prva rovovska bitka u Prvom svetskom ratu i smatra se jednom od najkrvavijih bitaka Balkanskog fronta.
Posle pobede srpske vojske na Ceru, Austrougarska je i dalje imala planove da značajnije prodre na srpsku teritoriju i taj sledeći nalet se desio upravo ovde. Imajući u vidu nedostatak hrane, a pre svega municije, srpska vojska se povukla, Austrougari su prešli u Srbiju, da bi se par meseci kasnije odigrala još jedna značajna bitka – Kolubarska bitka – posle koje su Austrougari bili izbačeni sa teritorije Srbije. O tome sam već pisala (https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/).
Prvo spomen-obeležje na Crnom vrhu podigli su Austrougari 1917. godine. U periodu od 1928. do 1930. godine, taj prvobitni spomenik je preuređen i dodata mu je i kosturnica u koju su položeni posmrtni ostaci oko 4000 srpskih i austrougarskih vojnika.
Spomenik je visok oko 16 metara, a na njegovom vrhu se nalazi dvoglavi orao sa srpskom grbom na grudima. Muške figure koje stoje sa spuštenim mačevima koje drže svojim rukama deluju kao da tu čuvaju stražu. Na arhitravnoj gredi iznad ovih figura su uklesani stihovi Petra II Petrovića Njegoša – „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi.“ Na spomeniku i oko njega ima još zanimljivih detalja, a ispred se nalazi kosturnica koja je ukopana u zemlji i iznad koje se nalazi betonska ploča.
U neposrednoj blizini spomenika, nalazi se i spomen-ploča posvećena Darji Aleksandrovnoj Korobkini, ruskoj dobrovoljnoj bolničarki.
Darja Korobkina je rođena u Sanktpeterburgu 1888. godine, a poginula je od austrougarske granate upravo u Bitki na Drini u septembru 1914. godine spasavajući i negujući srpske vojnike na samoj liniji sukoba, ponekad čak i preko 100 njih dnevno. Ona se među srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata, a i onima koji su naslednici tradicije, smatra sestrom i upravo se na ovoj ploči između ostalog i iskazuje zahvalnost ovoj herojskoj ženi u ime čitavog srpskog naroda.
Nedaleko, sa druge strane puta u odnosu na kompleks spomen-kosturnice, nalazi se i spomenik podignut u čast Darje Korovkine.
Posebno mi je zanimljivo bilo kada sam na jednom zidu u okviru Specijalne bolnice za rehabilitaciju Banja Kovoljača videla tablu koja kaže da se Sestrinstvo medicinskih sestara zove upravo – Darja Aleksandrovna Korovkina.
A što se tiče Gučeva u aprilu 2023. godine, tu je sve bilo mirno i odatle se pruža divan pogled na grad Loznicu, reku Drinu i Bosnu i Hercegovinu na drugoj strani reke.
Takođe sam mogla da vidim i put kojim sam se dovezla do vrha, a kojim sam sada planirala i da se vratim, jer mi je bez obzira na sunčano vreme ipak bilo po malo hladno.
U toplini kola, ni niska temperatura sa vrha planine ni sneg više nisu delovali strašno, naprotiv, a kako sam se spuštala, tako je i snega bilo sve manje, dok nije u potpunosti nestao, a predeli istinski odslikavali rano proleće.
Planinu Gučevo i spomenik na njoj sam snimila još jednom, ovaj put par dana kasnije i iz nizije kada sam išla u Loznicu.
O obilasku Loznice, više reči u sledećem nastavku priča sa putovanja po ovom delu zapadne Srbije.