Banja Koviljača 2023, 5. deo (Loznica, Banja Koviljača)
Dok sam bila u Banji Koviljači, išla sam do Loznice u par navrata. To uopšte nije bilo ni teško, ni komplikovano, pošto su ova dva grada udaljena jedan od drugog nepunih 7 km, a njihov položaj se lako vidi i na sledećoj mapi koja prikazuje koja sam sve mesta i spomenike kulture obišla tokom ovog svog putovanja, tj, boravka u banji u trajanju od nedelju dana.
Jedan od glavnih puteva između Banje Koviljače i Loznice prolazi pored bivše fabrike HI Viskoza Loznica koja je svojevremeno predstavljala okosnicu ekonomskog života u ovom kraju. Fabrika je osnovana 1957. godine i tu se proizvodila veštačka svila i viskozni proizvodi, ali je krajem XX veka praktično u potpunosti propala tokom ekonomske krize koja je tada vladala u Srbiji. Početkom XXI veka je iz nje pokradeno sve što je imalo vredelo i sada njen „kostur“ dokono stoji pored puta. Čula sam svojevremeno i priču da se lokalitet nudi i za snimanje filmova (verovatno onih sa post-apokaliptičnim scenama), ali ne znam da li je to tačno i šta je ispalo od toga.
A što se Loznice tiče, to je grad sa oko 20.000 stanovnika u zapadnoj Srbiji i u njemu se nalazi nekoliko spomenika kulture koje sam planirala da obiđem. Pošto nedeljom nema zvaničnih banjskih terapija u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju „Banja Koviljača“ u kojoj sam rezervisala boravak i terapije, plan mi je bio da baš u nedelju odem u obilazak Loznice. Ispostavilo se da glavni muzej u gradu ne radi nedeljom, tako da sam smislila da muzej posetim nekog radnog dana nakon što mi se završe terapije.
Prvo sam se odvezla do uzvišenja u samom centru gradića koje sam lepo snimila par dana ranije, pa sledi baš ta slika.
Na vrhu uzvišenja se nalazi crkva Pokrova Presvete Bogorodice koja je podignuta 1873. godine na mestu ranijeg hrama. Pošto je bila nedelja prepodne, u vreme moje posete se održavala služba i crkva je bila prepuna vernika, tako da nisam ni ulazila, a još manje pokušavala da joj snimam unutrašnjost.
S druge strane, glavni razlog zašto sam ovde htela da dođem jeste da se na uzvišenju nalaze ostaci Lozničkog grada koji predstavlja spomenik kulture. U pitanju su ostaci utvrđenja iz Prvog srpskog ustanka, ali ja nisam uspela da uočim nikakve ostatke bedema i rovova jer mi se činilo da je čitav ovaj deo ili osavremenjen izgradnjom parkinga i raznih objekata ili je obrastao vegetacijom. Doduše, na jednom mestu se vide drvene „makete“ koje sugerišu top i bedeme.
Naime, 1807. godine je ovde podignut Loznički šanac koji je igrao važnu ulogu u borbama za oslobođenje Srbije od turske vlasti tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813). Početkom oktobra 1810. godine (polovinom oktobra po Gregorijanskom kalendaru) ovde se odigrala „Bitka za Loznicu“ i tada su srpski ustanici na čelu sa vojvodom Antonijem Antom Bogićevićem (1758-1813) pobedili višestruko brojniju tursku vojsku. Ova pobeda spada među najznačajnije srpske pobede u Prvom srpskom ustanku.
Čuveni srpski vojvoda je umro u Loznici 1813. godine i sahranjen je u okviru šanca, ali su Turci po ponovnom osvajanju grada te iste godine, iskopali njegovo telo, odsekli mu glavu i odneli je u Zvornik, a ostatak tela bacili u baru u šancu. Lokalni ljudi su telo ipak uzeli iz te bare i ponovo sahranili u prvobitnom grobu. Danas se grob nalazi unutar kapele koja je podignuta pored crkve.
U okviru kompleksa koji se nalazi na vrhu ovog uzvišenja može da se vidi i spomenik Filipu Višnjiću (1767-1834), čuvenom srpskom slepom epskom pesniku i guslaru. Upravo je Filip Višnjić autor epske pesme „Boj na Loznici“. Naime, 1809. godine Višnjić se sa porodicom preselio iz istočne Bosne u Srbiju, baš u vreme Prvog srpskog ustanka i kao već poznati guslar je često po vojnim logorima svirao gusle i pevao/recitovao epsku poeziju kako bi podizao moral ustanika. Pošto je tako sticao i lično iskustvo o ustanku i ustanicima sam je sastavio 13 originalnih epskih pesama, a 10 od tih pesama je vezano za dešavanja u Podrinju u kojem se nalazi i Loznica.
Ovde na vrhu uzvišenja, a u neposrednoj blizini crkve nalazi se i osnovna škola „Anta Bogićević“. Najstarija škola u lozničkom kraju osnovana je 1795. godine i ona se nalazila baš na mestu današnje škole. U tu školu je išao i Vuk Karadžić. To je bila privatna škola i ona je povremeno, u zavisnosti od okolnosti, prestajala sa radom. Nova škola na istom mestu je podignuta 1840, ali kada je Austrougarska pokušavala u leto i jesen 1914. godine da prodre na teritoriju Srbije, prilikom bombardovanja Loznice stradala je i ta škola. Zgrada škole koja se danas ovde vidi, sagrađena je 1928. godine.
Već sam u okviru svojih putopisa o Srbiji pominjala da je posle postepenog oslobađanja od Turaka u XIX veku bilo veoma važno da se radi na obrazovanju naroda, pogotovo novih naraštaja. Sećam se da sam davno čitala izvode iz dela koje su pisali stranci koji su putovali po Srbiji početkom XIX veka, pa i kasnije, i tada sam mislila da su te teritorije ličile na zemlju u kojoj je živeo Konan varvarin. To nije ni bilo čudo, jer se pismenost među Srbima tokom vekova provedenih pod Turcima uglavnom održavala u okviru manastira, a čak je i opšte poznato da je knez Miloš Obrenović bio nepismen (mada je bio izuzetno sposoban vladar i mudar i lukav pregovarač). Dakle, kako se zemlja oslobađala bilo je važno da se radi na opismenjavanju i obrazovanju naroda, tako da je podizanje osnovnih škola bilo veoma značajno i posebno se ističe.
Posle ove kraće šetnje po vrhu uzvišenja gde je Loznički grad, spustila sam se par stotina metara baš do centra grada i tu sam prvo prošetala po kvadratastom Trgu Jovana Cvijića sa Školskim parkom koji je tu smešten. Na sredini trga, odnosno, parka nalazi se spomenik Jovanu Cvijiću koji je rođen upravo u Loznici.
Jovan Cvijić (1865-1927) je bio naučnik, utemeljivač srpske geografije i osnivač Srpskog geografskog društva. Svoj profesionalni život je posvetio izučavanju čitavog Balkanskog poluostrva, uključujući reljef, naselja, poreklo stanovništva i njihove etničke i društvene odlike. Bio je i predsednik Srpske kraljevske akademije (danas Srpska akademija nauka i umetnosti), kao i rektor Beogradskog univerziteta.
Na jednom od ćoškova ovog trga nalazi se i zgrada Gimnazije „Vuk Karadžić“ koja je podignuta 1892. godine i koja danas predstavlja spomenik kulture. Njen značaj se ogleda i u važnosti obrazovanja i njegovog razvoja, kao i u graditeljskim odlikama. Prvobitno je to bila prizemna zgrada, ali je polovinom XX veka dodat i gornji sprat.
Iznad ulaza je 1971. godine dodat i mozaik sa poznatim distihom pesnika Branka Miljkovića (1934-1961) – Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj. Mozaik je posvećen učenicima i profesorima gimnazije koji su pali za slobodu u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Na susednom ćošku Trga Jovana Cvijića nalazi se još jedan spomenik kulture, a to je zgrada „Stare apoteke“ koja je pod uticajem evropskog graditeljstva sagrađena početkom XX veka. Objekat je značajan jer predstavlja jedinstven primer gradske arhitekture iz ovog perioda u ovom delu Srbije. Prvobitno je zgrada imala poslovno-stambenu namenu, ali je tu danas smešten Muzej Jadra. Uzgred, Jadar je i naziv reke koja protiče nedaleko od Loznice i naziv čitavog regiona koji obuhvata dolinu reke Jadar.
Kao što sam već pomenula, ja nisam mogla da obiđem muzej u nedelju kada sam šetala po Loznici, ali sam ovde došla par dana kasnije i tada sam imala divno iskustvo. Naime, bila sam u tom trenutku jedini posetilac, pa je mladi čovek koji je ovog dana tu radio sam zaključao muzej i onda smo zajedno krenuli u obilazak. Bio je to sigurno najbolji vođeni obilazak muzeja u mom životu, a taj brilijantni mladi čovek se zove Stefan Pavlović. Imala sam utisak da malo posetilaca dolazi u muzej, a on je imao želju da svoje očigledno ogromno znanje podeli sa nekim. Muzej je malen, ja sam u njemu ostala sat i po, a sigurna sam da bi gospodin Pavlović mogao da mi priča još ko zna koliko. Bez obzira što se vreme za zatvaranje muzeja približilo, on je sa nesmanjenim entuzijazmom pričao o raznim eksponatima, događajima i običajima, i u stvari sam ja prekinula obilazak jer sam već morala da se vraćam u Banju Koviljaču, a i istinski mi je bilo žao da Stefana zadržavam duže. Obilazak muzeja je apsolutno za svaku preporuku!
U muzeju se može videti postavka koja započinje eksponatima iz praistorije, ali mi je bilo zanimljivo i da su tu ubacili jedan geološki eksponat koji potiče od ko zna kada, ali je izvađen u skorije vreme.
Naime, na prethodnoj slici, dole levo, može da se vidi uzorak minerala jadarita u vidu kruga. Ovaj mineral je otkriven 2004. godine upravo u dolini reke Jadar i za sada je to jedino mesto na svetu gde je ustanovljeno da on postoji. Zato je i nazvan po reci. Ono što je, osim u tehnološkom smislu, zanimljivo u vezi sa ovim mineralom jeste da se njegova hemijska formula (natrijum litijum bor silikat hidroksid) razlikuje od fiktivnog kriptonita iz priča o Supermenu jedino u tome da se kod kripnonita pojavljuje i fluor (natrijum litijum bor silikat hidroksid sa fluorom). Ovo je svojevremeno skrenulo veliku medijsku pažnju na nešto što obično ostane nezapaženo, a to je otkriće nekog minerala.
Naravno, dobar deo muzeja je posvećen i dešavanjima u XIX i prvoj polovini XX veka kada se Srbija borila za oslobođenje od Turaka i za ostvarivanje svoje državnosti, a i tokom Prvog i Drugog svetskog rata koji su u ovim krajevima ostavili veliki i užasan trag o čemu sam pisala i do sada, a biće o tome još reči i kasnije.
Zanimljivi su mi bili i etnografski deo, a posebno lilanje – običaj paljenja lila (ovo mu dođe kao Obscurum per obscurius (nejasno nejasnim)). Da objasnim – lila su obredni predmeti koji se prave od kore divlje trešnje koja se oguli sa drveta (a drvo može da se regeneriše) i onda zakači za dugačak drveni štap od leske. To se suši par dana, a onda se za Petrovdan (12. juli), ali i druge važne praznike lile pale, a deca ih pronose oko torova trčeći i pevajući. Svrha je da se stoka i usevi zaštite i da budu još bogatiji. Mada se običaj primenjuje u dane hrišćanskih praznika, očigledno je da je ovo paganski običaj i on je karakterističan samo za ovaj kraj i sliv reke Drine. Od 2017. godine lilanje je uvršteno na Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
One nedelje kada sam šetala po Loznici, posle obilaska Trga Jovana Cvijića prošetala sam, prošavši pored zgrade Gimnazije, i do mosta koji prelazi preko rečice Štire. Mada mi nije namera da reklamiram restoran/kafe koji je nešto dalje podignut iznad korita rečice, moram da kažem da mi se uvek kada sam dolazila u Loznicu jako dopadao pogled sa mosta kojim vodi ulica.
U blizini se nalazi i manji park u kojem je spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću. O Vuku Karadžiću (1787-1864) ću nešto više pisati u sledećem nastavku priča sa putovanja po ovom delu zapadne Srbije, ali samo da pomenem da je on rođen u selu Tršić koje se nalazi oko 6 km jugoistočno od Loznice. Vuk Karadžić je svakako najuticajniji reformator srpskog jezika i pisma, ali i značajni antropolog i filolog, pa je tako i veoma značajan za čitavu Srbiju, a Loznica i ceo ovaj kraj su sa pravom ponosni na njega.
Spomenik Vuku Karadžiću u Loznici
Od mosta i rečice Štire kreće na suprotnu stranu u odnosu na spomenik Vuku Karadžiću i pešačka ulica u kojoj je i Dom kulture „Vuk Karadžić“. Ova zgrada je spomenik kulture i sagrađena je 1936. godine. Glavnu fasadu zgrade krasi srazmerno jednostavna, ali svakako veoma lepa dekoracija.
Odavde sam još malo prošetala po centru Loznice, a onda sam sela u kola i odvezla se do bolničkog kruga, jer se tu nalazi još jedan spomenik kulture, a to je Zgrada stare bolnice. Parkirala sam kola u blizini, a onda sam peške došla do ulaza gde sam zatekla čuvara. Bila je nedelja, kraj prepodneva i još nisu počele posete bolnici, tako da je čuvar bio po malo zbunjen videvši mene sa fotoaparatom oko vrata. Rekla sam mu da sam ja „turista“ i da me zanima Zgrada stare bolnice, ali ne znam tačno gde je. On je po malo oklevao da me pusti, jer je „tek nedavno počeo da radi“, ali je posle kraće priče shvatio da ja možda jesam „turista“ i čudni zaluđenik, ali sam ipak pre svega i jedna ozbiljna žena. Uzgred, posle sam shvatila da je Stara bolnica veoma lako dostupna i sasvim se lepo vidi i sa ulice, tj, uopšte ne mora da se ulazi u bolnički krug, ali sam se posle posete ipak vratila do čuvara i zahvalila mu se na ljubaznosti.
Naime, bolnička zgrada koju sam tražila nalazi se u ulici Dr Marina i u njoj je danas smešteno Odeljenje psihijatrije i neurologije. Zgrada je iz 1912. godine, a u vreme moje posete (april 2023.) odvijali su se radovi na sanaciji zgrade. Fasada je već bila lepo obnovljena, a vodilo se računa i da se iznad prozora postave i zaštitni češljevi protiv ptica kako bi obnovljena fasada što duže bila u dobrom stanju.
Paralelno sa značajem razvoja obrazovanja, bilo je važno u novoj državi da se unapređuje i zdravstvena zaštita stanovnika. To je, naravno, važilo i za Loznicu i za čitav Jadar. Ranije je bolnica bila u kući koja se koristila od 1882. godine i u koju je moglo da stane najviše 10 pacijenata. Nova bolnica je imala dovoljno povećan kapacitet da je mogla da pruža usluge većem broju bolesnika u skladu sa tadašnjim potrebama.
Inače, ulica Dr Marina je tako nazvana po doktoru Milenku Marinu. Po formiranju nove države posle Prvog svetskog rata, 1922. godine Ministarstvo zdravlja je ovde na mesto sreskog lekara poslalo mladog dr. Milenka Marina koji je rodom bio iz Srema. Već posle dve godine je postavljen za upravnika bolnice u Loznici i tu je ostao do 1953. godine. Pošto je bio požrtvovan i plemenit lekar i čovek, bio je izrazito poštovan i voljen u narodu. Dr Marin se školovao na univerzitetima u Gracu, Beču i Pragu, ali je imao veoma široko obrazovanje i brojna interesovanja.
Ovde, kod bolnice, sam završila sa obilaskom centra Loznice i zanimljivih spomenika koji se tu mogu naći, ali sam pre povratka u Banju Koviljaču svratila na još jedno zanimljivo mesto koje nije u centru grada.
U pitanju je jedan restoran na samoj obali Drine. Tu sam pre nekoliko godina bila na ručku u vreme kada je bilo toplije i sa više zelenila, ali ni sada nije bilo loše.
Ono što je zanimljivo je položaj – na samoj obali Drine, na čijoj drugoj obali je već druga država, Bosna i Hercegovina, a sa terase se lepo vidi i most koji spaja dve države i na čijim krajevima su granične kontrole.
Most preko Drine koji vodi u Bosnu i Hercegovinu
Nakon kratke pauze u restoranu, spustila sam se i do same obale reke koja je sada bila veoma lepa, mirna i čista. Dakle, na drugoj obali je druga država – Bosna i Hercegovina.
Zatim sam se vratila do parkinga i kola, ali tu se nalazi fudbalski teren na kojem se igrala utakmica, pa sam na kratko stala da to pogledam. Nije bilo nikakvih problema, jer nije bilo ni potrebe da se kupuju karte. Bila je to prva fudbalska utakmica kojoj sam prisustvovala. Nekako sam uvek zamišljala i želela da verujem da će moja prva fudbalska utakmica biti derbi u Buenos Ajresu između Boka juniorsa i River Plejta. Sudbina me je dovela na meč između Mladosti iz Loznice i 14. oktobra iz Draginca. Znak da je u pitanju prst sudbine je i činjenica da mi je dunulo da snimim kratki video i ispostavilo se da je to bilo baš u trenutku kada se izvodio penal. Rezultat vidite na sledećem snimku:
Pošto Drina protiče u neposrednoj blizini Banje Koviljače, šetala sam do nje u još par navrata. Nekom prilikom sam posle doručka prošetala do obale reke koja je na jednom mestu manje od jednog kilometra udaljena od centra Banje Koviljače. A jednom prilikom sam prošetala do etno-sela „Sunčana reka“ koje se nalazi na oko 5 km od banje. Ovo ne bih preporučila zato što ne postoji uređena pešačka staza, već sam ja išla pored puta. S druge strane, taj deo mi je bio i prilično dosadan pa sam se vratila taksijem.
Jedino što mi je bilo zanimljivo dok sam hodala i vodila računa o vozilima koja su tu prolazila bila je biljka rastavić (Equisetum arvense) koju sam uočila na više mesta.
Što se tiče tog etno-sela, u pitanju je više ugostiteljski objekat koji obuhvata i obalu Drine, ali ja o njemu ne mogu mnogo da kažem zato što sam tu samo malo prošetala i popila kafu. Predeo je lep, ali uostalom, takav je čitav ovaj kraj.
Ali, ono što mi je bilo zanimljivo u jednom trenutku jeste kada sam uočila tablu u etno-selu koja se vidi na sledećoj slici.
Pretpostavljam da je razlog za postavljanje ove table priča koja se često prenosi, a to je da je ćerka Roberta de Nira, Drina (piše se Drena), dobila ime po reci Drini, sugerišući time „veliku ljubav“ čuvenog glumca prema Srbiji (i u Bosni se ljudi pale na ovu priču). Treba reći da je de Niro usvojio ovu devojčicu, ćerku svoje supruge, kada je mala već imala 5 godina. Mislim da ovo ruši mit o vezi između de Nira i Balkana. To ipak ne sprečava ispoljavanje lokalnog ponosa u ovom etno-selu na obali lepe reke Drine koja dobrim delom protiče između Srbije i Bosne i Hercegovine.