Banja Koviljača 2023, 6. deo (Tršić, manastir Tronoša, Draginac)
Kada se vreme malo stabilizovalo i posle neuobičajenog aprilskog snega ponovo počelo da liči na proleće, otišla sam iz Banje Koviljače na izlet u Tršić, manastir Tronošu i selo Draginac, a sve jugoistočno i istočno i blizu u odnosu na Loznicu.
U međuvremenu mi se pokvario foto-aparat, tako da sam fotografije snimala mobilnim telefonom uz sve prednosti i mane takvog pristupa.
Za početak sam uživala u divnim predelima kroz koje sam se vozila.
Pošto sam na ovaj izlet krenula tek posle terapija koje sam primala u banji, razmišljala sam se da li ću stići u Tršić na vreme, dok je još uvek za posete otvorena Vukova kuća. Kako će se ispostaviti – nisam. Ipak, to me nije sprečilo da uživam u divnom danu i onome što jeste moglo da se vidi i poseti. Ostavila sam kola na parkingu i krenula peške ka Spomen-kući Vuka Stefanovića Karadžića. Pošto sam žurila u nadi da ću tamo ipak stići na vreme, slikanje sam odložila za povratak, tako da sam prvo počela da snimam tek kod ovog znamenitog mesta koje po kategorizaciji ima izuzetan značaj.
Dakle, ovde u selu Tršić, nalazi se Spomen-kuća Vuka Stefanovića Karadžića (1787-1864) koja predstavalja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Već sam ranije pomenula da je Vuk Karadžić najuticajniji reformator srpskog jezika i pisma, ali i značajni antropolog i filolog. On je u književnost uveo narodni jezik i stvorio fonetsku azbuku, a takođe je i najznačajniji sakupljač naših narodnih umotvorina.
Da podsetim, Vuk je preradio srpsku ćirilicu početkom XIX veka (1818. godine je izašlo prvo izdanje Srpskog rečnika sa gramatikom), a ona je u Srbiji zvanično usvojena 1868. godine. Princip je da za 30 glasova postoji 30 slova i to znači da kada naučite tih 30 slova, onda možete da pišete sve što se kaže na srpskom. Ipak, samo da kao filolog usput pomenem da je srpski savršen fonetski jezik, ali ne i fonemski, mada je ovo suviše stručno da bih sada ulazila u detalje.
Takođe, danas se srpski piše i ćiriličnim i latiničnim pismom koje je postalo popularno tokom XX veka, a to srpski čini potpuno jedinstvenim u smislu da se isti jezik potpuno jednako može pisati na dva pisma. I kineski, i ruski, i tajlandski i svi drugi jezici se mogu transkribovati na, recimo, latinično pismo, ali se oni izvorno ne pišu latinicom. Za govornike srpskog je sasvim svejedno na kom pismu je tekst napisan – mi oba čitamo podjednako brzo. Čak postoje i šaljive varijante kada se mešaju slova iz dva pisma. Nikakav problem – sve se to lako čita, a često se ni ne primeti u čemu je štos. Mozak je čudo!!!
Već dugo razmišljam o tome da li sa neurološke strane to unosi neku razliku. Ne znam da li se iko bavi ispitivanjem mozga kada on tako lako prelazi sa jednog pisma na drugo. Možda to samo znači da smo uvrnutiji od ostalih. Ne bih se začudila.
Mada se danas srpski zbog uticaja zapadne kulture nažalost sve više piše latiničnim pismom, treba istaći da latinična verzija srpskog nije podjednako „savršena“ kao ćirilična. Primeri su: nj, lj, dž i ponekad dj, koji ne prate princip jedan glas jedno slovo; ovde ih ima po dva.
Naravno, ja sam svesna da ove svoje priče sa putovanja pišem latinicom, ali to je zato da bi tekstovi lako bili čitljivi i van Srbije za one koji govore naš jezik. Savest mi je potpuno mirna, jer sve što privatno pišem, pišem ćirilicom koja je meni izuzetno lepo pismo, a potpuno istom brzinom slepo kucam bez obzira da li mi je tastatura podešena na srpsku ćiriličnu, srpsku latiničnu ili englesku verziju. Da ponovim, mozak je čudo, samo ga treba vežbati.
Ali da se vratim na priču o Vuku. Istakla bih jednu zanimljivost vezanu za njegov rad na pismu. Poznati irski dramski pisac Džordž Bernard Šo (1856-1950), autor čuvenog „Pigmaliona“, testamentom je ostavio deo svog novca za onoga ko stvori fonetski engleski, upravo po ugledu na srpsku ćirilicu. Te pare i dalje čekaju na tamo nekom računu...
Ovo možda i ne čudi zato što su ovakvi trendovi u Evropi postojali još od XVIII veka. Mada smo mi svi učili kako je Vuk istakao moto „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, koliko sam skorije čitala, ovaj princip je zapravo osmislio Nemac Johan Kristof Adelung (1732-1806), a Vuk ga je samo primenio.
Kada govorim o vezama između evropskih intelektualaca i srpskog jezika i književnosti, treba reči i da je krajem XVIII veka, a pogotovo u prvoj polovini XIX veka, Evropu zahvatio Romantizam, umetnički i intelektualni pokret. To je između ostalog dovelo i do povećanog interesovanja za folklor, tj., narodno predanje u najširem smislu reči. Vukovu „Gramatiku srpskog jezika“ iz 1818. godine je 1824. godine na nemački preveo Jakob Grim (1785-1863), jedan od braće Grim, koji je između ostalog bio i lingvista i filolog.
Vuk se od 1813. godine preselio u Beč i tamo je imao priliku da upozna i sarađuje sa brojnim intelektualcima, a posebno je značajna saradnja sa slovenačkim lingvistom Jernejem Kopitarem (1780-1844). Tako je Vuk već 1814. godine objavio prvu zbirku narodnih pesama, a kasnije će ih biti još.
Interesovanje među evropskim intelektualcima za narodne pesme sa područja koje je jezički pokriveno srpsko-hrvatskim govorom započelo je već u XVIII veku čuvenom pesmom „Hasanaginica“. Mada je Vuk nju praktično samo transkribovao u svoju verziju srpskog, ovu srpsku narodnu baladu koja se prenosila usmenim putem je 1774. godine prvi put zapisao jedan italijanski putopisac i etnograf. Pesma je postala izuzetno popularna među evropskim intelektualcima, pa je nju tako na nemački jezik oko 1775. godine preveo lično Gete. 1798. godine je pesmu na engleski preveo takođe čuveni Valter Skot, a 1835. godine je na ruski preveo lično Puškin.
Posle izdavanja prve zbirke narodnih pesama, Vuk je nastavio da ih i dalje prikuplja zapisujući ih tokom svojih putovanja po teritorijama srpsko-hrvatskog govornog područja, na taj način sačuvavši od zaborava ogromno blago srpskog jezika i književnosti.
Upravo zbog svega ovoga, ogromnom radu vezanom za jezik i književnost, značaj Vuka Karadžića u ovom domenu je neprevaziđen i to Tršić kao njegovo rodno mesto u simboličnom smislu čini izuzetno značajnim.
Vuk je ovde rođen 1787. godine, ali odmah da kažem da kuća koja ovde danas može da se vidi nije njegova rodna kuća, već je ona podignuta na mestu prvobitne kuće.
Zajedno sa ovom kućom koja je podignuta po ugledu na tradicionalne kuće iz regiona Jadar, u okviru dvorišta se nalazi nekoliko manjih drvenih objekata koji su se tradicionalno koristili po domaćinstvima.
Ja sad neću pisati nadugačko i naširoko o Vukovom životu, ko ne zna detalje ili želi više da sazna to svakako može na internetu. Ono što ja ovde hoću da istaknem jeste da je čitavo ovo područje, zajedno sa područjem oko manastira Tronoša u kojem se Vuk jedno vreme školovao i do kojeg sam se ja kasnije odvezla, proglašeno za predeo izuzetnih odlika „Kulturni predeo Tršić-Tronoša“.
Ko želi, manje ili više lako može i peške ili biciklom da ode do manastira, jer postoje staze. Da sam imala više vremena, ja bih svakako ovo uradila, ali zbog specifičnih ograničenja, šetnja kroz „Kulturni predeo Tršić-Tronoša“ moraće da sačeka neku drugu priliku.
Pošto nisam imala nameru da pešačim do manastira Tronoše, krenula sam lagano da se vraćam prema parkingu gde sam ostavila kola, a uz put sam videla različite zanimljive stvari.
Na primer, nedaleko od imanja na kojem je Vukova spomen-kuća, uočila sam nešto što je počelo, sada već ozbiljno, da mi stvara uverenje da ljudi iz zapadne Srbije imaju urođenu potrebu i sklonost da stvaraju dela savremene konceptualne umetnosti. Već sam ranije (https://svudapodji.com/banja-koviljaca-4/) prikazala „nezvanični muzej savremene umetnosti na otvorenom“ sa šoferšajbnama koje sam videla u Banji Koviljači. Ovde sam videla – bicikl. Bicikl sam po sebi nije delovao kao bilo šta posebno, ali, mesto gde sam ga uočila uveliko prevazilazi svakodnevno korišćenje i odlaganje bicikla. Neko se ozbiljno potrudio da ga postavi tu gde jeste.
A zatim sam nešto dalje uočila još jednu „instalaciju“. Ponovo se neko potrudio da unese zanimljiv elemenat u prirodu. Ja prirodu jako volim, pogotovo kada je divlja i netaknuta, ali ovde su ljudi već napravili i stazu i druge stvari, pa zašto onda ne bi tu bilo i neko „umetničko delo“.
Ali i sama šetnja, sada opuštena jer nisam nikuda posebno žurila bila je lepa i omogućavala mi je da uživam u raznim detaljima kojima sam bila okružena.
Pored staze se nalazi i jedna tradicionalna vodenica iz 1920. godine. Doduše, prvobitna vodenica koja je ovde prebačena 1964. godine je izgorela dve godine kasnije, ali je u potpunosti obnovljena 1987. godine i od tada radi. Karakteriše je krovni pokrivač od drvenog crepa koji je postavljen po uzoru na biber-crep.
S druge strane široke staze je kompleks koji se zove Saborište u kojem može da se vidi nekoliko tradicionalnih objekata, ali je tu takođe i jednostavni amfiteatar pošto se ovde svake godine u septembru održava Vukov sabor.
Naime, od 1933. godine (sa izuzetkom perioda Drugog svetskog rata), svake godine polovinom septembra ovde se održava Vukov sabor koji predstavlja najveću kulturnu manifestaciju u Srbiji. Ideja je da se tim povodom okupljaju ljudi kao kada povodom slava ili drugih proslava u goste dolaze prijatelji i rođaci, s tim da je ovde glavna tema negovanje uspomene na život i delo Vuka Karadžića, a program Sabora obuhvata umetničke izložbe, koncerte i pozorišne predstave, književne i filmske večeri, kao i promociju knjiga, itd. Zbog značaja svega ovoga, Vukov sabor je uvršten u listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Što se samog Saborišta tiče, ono je formirano 1964. godine kada je podignuta pozornica i gledalište, a vremenom je prostor takođe pretvoren i u muzej narodnog graditeljstva na otvorenom koji obuhvata više građevina s početka XX veka.
Na svakom od objekata stoji omanja tabla koja navodi podatke o tom objektu, ali nekoliko njih su isti ili slični po tipu, tako da neću o svakom da pišem pojedinačno.
Zvonik je podignut 1994. godine.
Inače, vajat je tradicionalna omanja drvena kuća bez prozora koja se gradila u dvorištu porodičnog imanja. Njena uloga je bila dvostruka. S jedne strane se koristila kao ostava za opremu i voće, a s druge strane kao prostorija za život mladog bračnog para. Naime, obično je u jednoj kući koja takođe ne bi bila velika živelo više generacija, a i porodice su bile brojnije (mada je i smrtnost dece i porodilja bila značajno veća nego danas). Međutim, mladi bračni parovi bi imali tu privilegiju da se noću povlače u svoj vajat koji je po pravilu bio građen nešto dalje od glavne kuće.
Vajati su jednostavno građeni objekti, ali su neki bivali i lepo dekorisani, poput ovog čiji se detalji vide na sledećoj slici, a koji je sagrađen 1920. godine u selu Gornje Nedeljice (Jadar).
U okviru Saborišta je početkom XXI veka podignuta i crkva brvnara Sv. Arhangela Mihaila. Drugim rečima, to je sasvim nova građevina, ali je podignuta u tradicionalnom stilu prateći uzor koji su predstavljale crkve građene u vreme Vukovog života.
Posebno mi je bilo zanimljivo kada sam ovde videla lestvice pored kojih je tekst koji citira nekoliko stihova iz duhovnih knjiga, a koji svi upućuju da se prema Bogu ide na gore. Tako na lestvicama mogu da se vide različiti stepeni na putu ka Gospodu:
Poslušnost – Pokajanje – Čistota – Molitva – Krotost – Smirenoumlje – Rasuđivanje – Tihovanje – Bestrašće – Vera, Nada, Ljubav
Mada nisam praktikujuća Hrišćanka, meni je ovo bilo zanimljivo kao podsetnik za život. Svakako bi mi prijalo „smirenoumlje“ (pogotovo kada vozim). Ali, za početak, bez obzira na religiju kojoj čovek pripada ili ne, treba razmišljati o svim ovim elementima i meriti svoj život u odnosu na njih. Ne može da bude loše.
U okviru Saborišta mogu se videti razni drugi ljupki detalji i ja sam tu kratko prošetala, a onda nastavila dalje da se vraćam prema parkingu gde sam ostavila kola.
U jednom delu sam prošla i pored široke livade i tu mi je bilo veoma drago kada sam uočila jednu porodicu i par mladih koji su koristili lep dan i tu se igrali.
Ali, ovde postoji i mesto gde može da se napravi pauza za piće i za jelo. Ja sam još uvek bila sita od ručka koji sam imala u Banji Koviljači, ali me to nije sprečilo da snimim roštilj restorana koji ovde posluje. Bez obzira ko šta jede u svojoj kući, kada izađu u restoran Srbi najviše vole da jedu meso sa roštilja.
Bilo je tu još mnoštvo slikovitih detalja, a uskoro sam došla i do svojih kola pa sam mogla da nastavim dalje sa izletom.
Uputila sam se prema manastiru Tronoša, ali sam uz put prošla i pored jednog restorana koji ima i kolibe za smeštaj, a u svom nazivu ima „etno-selo“. I dalje nisam bila gladna, ali je bio divan sunčan dan, pa sam ovde svratila da bih napravila pauzu za kafu.
Sedeći tu i uživajući u divnom vremenu, uočila sam jednu rascvetalu breskvu i onda sam se pitala zašto se svi divimo japanskim trešnjama u cvetu kada su i naše breskve divne.
Na putu ka manastiru Tronoša sam nastavila da uživam u divnim predelima, a kako nije bilo puno vozila na putu, mogla sam često i da se zaustavljam, a da nikome ne smetam.
Ubrzo sam stigla do manastira Tronoša i tu parkirala kola. Pored manastira protiče i jedan potok.
Kada se uđe u portu, odmah se ugleda crkva, ali tu nema dovoljno prostora da bi se čitava crkva snimila. Potrebno je da se prođe sa druge strane i tek tu crkva u celosti može da se sagleda.
Manastir Tronoša predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Smatra se da je prvobitni manastir ovde osnovan između 1276. i 1282. godine, a da je ktitor bila žena kralja Dragutina, kraljica Katalina (oko 1256-posle 1315), ranije ugarska princeza. Tu manastirsku crkvu su Turci srušili do temelja u XV veku, a kada je manastir obnovljen jedan vek kasnije, podignuta je i nova crkva posvećena Vavedenju Bogorodice. Izgradnja crkve je završena 1559. godine.
U pitanju je jednobrodna građevina sa transeptom, petostranom oltarskom apsidom na istoku i pripratom na zapadnoj strani. Iznad preseka naosa i transepta podignuta je kupola sa osam polja. Sama crkva je osmišljena u skladu sa Raškim graditeljskim stilom, ali je u XIX veku dograđen visoki kameni barokni zvonik, pa to možda malo oduzima od stilskog sklada.
Što se tiče unutrašnjosti, crkva je oslikavana dva puta – u XVI veku i 1834. godine. Freske iz XVI veka su sačuvane samo u fragmentima na zapadnom zidu priprate, a rezbarija i većina ikona koje su postavljene na ikonostas su urađene iste godine kada i druga serija fresaka.
Kad sam ušla u crkvu bilo je prilično mračno, pa sam vodila računa o tome da se ne sapletem i ne padnem, a onda je došla jedna monahinja i upalila svetlo.
Kada sam završila sa obilaskom crkve, ponovo sam otišla do šireg dela porte, a onda i izašla na kapiju u tom delu da bih bolje videla crkvu i manastir.
Crkva Vavedenja Bogorodice, detalj
Pre napuštanja Tronoše, kupila sam neke sitnice u manastirskoj prodavnici, a takođe sam uočila i jednu tablu koja me je zgrozila.
Zar uopšte nekome i pada na pamet da uđe u portu manastira pušeći ili da tu zapali cigaretu? Manastir Tronoša je relativno zavučen u odnosu na glavne putne, pa i turističke pravce, tako da pretpostavljam da većinu posetilaca čine ljudi koji sebe smatraju vernicima. Hmmm...
Ja sam ovde bila u Veliku sredu, dakle dan pre Velikog četvrtka, ali nisam zažalila što nisam došla baš na veliki praznik, jer je tada sigurno ogromna gužva. Naime, već vekovima, svake godine na Veliki četvrtak manastiru se daruju i tu se postavljaju dve sveće od čistog pčelinjeg voska koje su visoke oko 1,5 metra, prečnik im je 20 cm, a teške su oko 50 kg. Njih prilažu stanovnici iz okolnih sela. One se pale nedeljom i praznicima, za zdravlje, sreću, kao i za zaštitu njiva i bolji rod, pa se otud nazivaju „ratarske sveće“.
Par stotina metara pre manastira Tronoša, pored puta kojim se dolazi, nalazi se i kapela Sv. Pantelejmona sa česmom devet Jugovića.
Po predanju, česmu su već 1388, godinu dana pre Boja na Kosovu (1389), podigli Jug Bogdan i njegovi sinovi, a tu su i prenoćili i napili se vode pre odlaska u boj. Česma je prvi put obnovljena 1721. godine, a obnavljana je i u XIX i u XX veku. Kapela i česma koje se danas mogu videti potiču iz 1968. godine. Česma ima 10 jakih slapova, jedan je jači i nešto veći, simbolišući Jug Bogdana, a ostalih devet su ujednačeni i oni predstavljaju braću Jugoviće.
Voda sa česme je za piće i može se odavde uzimati u neograničenim količinama pošto teče neprestano.
Što se tiče kapele, u nju se ulazi sa zapadne strane i ona je oslikana, a takođe su postavljene i table sa imenima dobrotvora.
Mada je oko manastira Tronoša već bilo senovito jer je sunce zašlo iza okolnih brda, kada sam se vratila u pravcu glavnog puta između Loznice i Valjeva, predeli su i dalje bili osunčani i spektakularno lepi, a moje sledeće odredište je bilo selo Draginac.
Ubrzo nakon što su nemačke snage okupirale Jugoslaviju 1941. godine, na teritoriji Srbije uvedeno je pravilo da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ubije 100 Srba, a za ranjenog 50 Srba. Ne znam da li je ovo pravilo važilo u drugim delovima tadašnje Jugoslavije ili u drugim zemljama koje su Nemci okupirali, ali je činjenica da su na taj način Nemci pokušavali da umire tradicionalno neprijatne i nemirne Srbe. Naime, u septembru 1941. godine, Hitler je za glavnokomandujućeg u Srbiji postavio austrijskog generala Franca Bemea. Kako sam čitala u jednom dokumentu, po dolasku u Srbiju, Beme je podsetio svoje austrijske vojnike, sada članove nemačke vojske, na dešavanja iz Prvog svetskog rata i rekao im da „mogu da osvete svoje mrtve drugove“ iz 1914. godine. Već sam u nekim od prethodnih nastavaka pisala o borbama koje su se te godine vodile između Srbije i Austrougarske u velikoj meri upravo na području koje sam posetila u aprilu 2023. godine.
Ipak, bez obzira što on lično nije učestvovao u austrougarskom napadu na Srbiju 1914. godine, očigledno je da je Beme „vukao traume“ iz Prvog svetskog rata, tako da je samo mesec dana nakon što je on preuzeo funkciju pod njegovom komandom došlo do nekoliko velikih odmazdi za nemačke vojnike koji su bili ubijeni ili ranjeni u borbama sa članovima srpskog pokreta otpora. Najpoznatiji masakri su se desili u Kragujevcu i Kraljevu, ali je toga bilo i u selu Dragincu blizu Loznice kuda sam se ja ovog dana uputila.
Nekako mi se čini da je ovo mesto stradanja srpskih civila u Drugom svetskom ratu u senci onih u Kragujevcu gde su Nemci u znak odmazde streljali skoro 2800 civila (uključujući i oko 300 dece uzrasta od 11 godina do kraja srednje škole) i u Kraljevu gde ih je bilo 2255. Ovde u Dragincu, u oktobru 1941. godine streljano je 2677 civila koji su pokupljeni iz okolnih sela.
Takođe, i u Prvom svetskom ratu su austrougarski vojnici u ovim krajevima masakrirali civile i ima istoričara koji navode da je tada maltene sa svakog drveta visio po jedan Srbin.
Sigurna sam da je puno Nemaca i Austrijanaca krajem XX veka mislilo i tvrdilo, a to i danas čine, da su Srbi primitivni varvari. Ni na koji način ne umanjujući zločine pripadnika mog naroda, mislim da je ovde vrlo poučna ona Isusova: „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.“ Eh, kad bi makar ovi Nemci i Austrijanci koji komentarišu istinski bili dobri Hrišćani ili kada bi makar ćutali.
U svakom slučaju, Spomen-kosturnica u Dragincu se nalazi vrlo blizu glavnog puta između Loznice i Valjeva, u ravnom delu, čak pre nego što se dođe do centra samog sela koje je na blagom uzvišenju. Parkirala sam kola i stazom se uputila prema spomeniku.
Nemci su streljanje žitelja okolnih sela obavili na pet mesta i tu su napravljene humke i postavljene ploče, ali su 1961. godine ostaci nastradalih ekshumirani i prebačeni ovde u zajedničku grobnicu.
Posle ovoga sam se vratila u Banju Koviljaču gde sam zapravo već završila sa medicinskim tretmanima, tako da sam narednog dana posle doručka kretala nazad za Beograd.