Na putu od Banje Koviljače ka Šapcu sam vozila drugim pravcem u odnosu na dolazak, grubo rečeno zapadno od Cera, tako da sam ovom prilikom obilazila spomenike kulture koji se nalaze u tom delu Srbije koji se naziva Mačva. Prvo sam otišla u Mačvanski Prnjavor. Evo i mape koja prikazuje mesta na kojima se nalaze spomenici i znamenita mesta koja sam posetila na ovom putovanju:
U Mačvanskom Prnjavoru sam prvo otišla do mesta streljanja i dva spomenika Prnjavorcima stradalim u Velikom ratu (Prvi svetski rat). U pitanju je znamenito mesto (po kategorizaciji) koje se nalazi u blizini železničke stanice i koje obuhvata prostor sa sve omanjim amfiteatrom. Nažalost, sve deluje prilično neodržavano, a svakako potpuno zaraslo u vegetaciju. Barem prilaz spomenicima i prostor amfiteatra.
Znamenito mesto gde je 1914. godine stradalo 28 stanovnika Prnjavora
U avgustu 1914. godine, na samom početku Prvog svetskog rata, austrougarska vojska je ubila 352 stanovnika Prnjavora, tj., civila. Na ovom konkretnom mestu je streljano 28 ljudi. Kasnije su železničari Srbije podigli spomenik u vidu kamenog postamenta na kojem je postavljen krst, sa lovorovim vencem i dva ukrštena koplja. Na spomeniku je i mermerna ploča gde je uklesan citat iz izveštaja kriminologa Arčibalda Rajsa kojeg sam više puta pominjala u svojim putopisima. Na primer, kada sam obilazila Topčider u Beogradu (https://www.svudapodji.com/beograd-2022/).
Spomenik streljanim stanovnicima Prnjavora
Arčibald Rajs je kao stručnjak za kriminalistiku i jedan od pionira sudske medicine došao iz Švajcarske u Srbiju posle oslobođenja 1914. godine da bi utvrdio zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske. Evo šta je on o ovom mestu, između ostalog, napisao u svom izveštaju:
„... Prilikom otkopavanja, na dubini od oko 1 m, počeli su da se pojavljuju leševi u različitim položajima... Debeo konopac još uvek je obavijao ruku jednog od leševa, zbog odmakle faze raspadanja i zbog tela koja su ležala na gomili, bilo je nemoguće utvrditi tačan broj žrtava...“
Pored ovog spomenika ovde postoji još jedan u vidu nadgrobnog spomenika na kojem piše: „Ovde su Austro-Madžari streljali 28 mučenika 4.8.1914.“
Drugi spomenik streljanim stanovnicima Prnjavora
Zatim sam se prebacila do Spomen-kosturnice u Mačvanskom Prnjavoru koja se nalazi u porti crkve Sv. Ilije.
Spomen-kosturnica u Mačvanskom Prnjavoru
Ova spomen-kosturnica predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Podignuta je 1922. godine i posvećena je civilnim žrtvama koje su ubili Austrougari, kao i srpskim vojnicima koji su poginuli u balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Tu su sahranjeni posmrtni ostaci 387 muškaraca i žena. Kada se uđe u kapelu koja stoji preko kosturnice, mogu se videti table sa imenima stradalih, kao i kratkim navodom ko je gde i kako stradao. Apsolutno je užasno kada se pročita da osim što su mnogi streljani, desetine njih su živi spaljeni u školi ili u jednoj privatnoj kući. Samo da ponovim – ove zločine nad civilnim stanovništvo su izvršile snage „civilizovane“ Austrougarske (one koje su kod kuće igrale valcer i jele Zaher tortu).
Spomen-kosturnica u Mačvanskom Prnjavoru, unutrašnjost
U porti se nalazi i spomenik Arčibaldu Rajsu, a tu sam takođe posetila i crkvu Sv. Ilije.
Spomenik Arčibaldu Rajsu u Mačvanskom Prnjavoru
Crkva Sv. Ilije u Mačvanskom Prnjavoru
Na crkvi stoji tabla na kojoj piše da su nju 1909. godine podigli Mihailo Samurović, trgovac iz Šapca, i njegova žena Draginja koji su odavde bili rodom. Oni su crkvu kao svoju zadužbinu podigli na imanju čiji su bili vlasnici. Uvek mi je impresivno kada vidim da su neki ljudi spremni da se odreknu dela svog bogatstva da bi nešto trajno ostalo iza njih, a što koriste drugi. Doduše, ovo dvoje ljudi su crkvu podigli kao zadužbinu svojoj „miloj, pomrloj deci i predcima“, a unutra se nalazi grob gde su ovi nesrećni roditelji sahranili svo četvoro svoje dece. Danas je kod groba postavljen sto sa ikonama i knjigama kako niko ne bi mogao da eventualno zgazi preko mesta gde su deca sahranjena.
Crkva Sv. Ilije, detalj
Inače, crkva ima veoma lepu i skladnu unutrašnjost, a ja sam imala sreće da je tu bio crkvenjak Dragan sa kojim sam se veoma lepo ispričala.
Crkva Sv. Ilije, detalj
Dok sam ja pred kraj palila sveće, crkvenjak Dragan je uzeo jednu malu ikonu i krstić koje mi je poklonio. Bila sam istinski dirnuta, a poklon sam ostavila u kolima da me čuva na mojim putovanjima.
Poklon iz crkve Sv. Ilije u Mačvanskom Prnjavoru
Sada sam se odvezla do manastira Čokešina koji predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Porta manastira Čokešina
Manastir je po legendi ovde osnovao veliki srpski epski junak Miloš Obilić. To je legenda, ali se zna da je manastir postojao u XV veku. U XVIII veku su Turci zapalili i srušili manastir, a na tim temeljima je 1786. godine sagrađena nova crkva. Međutim, u okviru Boja na Čokešini 1804. godine, koja je deo Prvog srpskog ustanka, manastir je ponovo spaljen i srušen. Crkva koja se danas ovde može videti sagrađena je između 1820. i 1823. godine i posvećena je rođenju Presvete Bogorodice.
Crkva rođenja Presvete Bogorodice u okviru manastira Čokešina
Crkva rođenja Presvete Bogorodice, unutrašnjost
Ikonostas je iz 1834. godine.
Crkva rođenja Presvete Bogorodice, ikonostas
Manastir je ponovo uništen 1941. godine u bombardovanju, ali je ponovo obnovljen 1962. godine.
U manastirskoj porti se nalazi i spomenik podignut u slavu srpskih ustanika koji su svi izginuli u tom boju 28. aprila 1804. godine.
Crkva rođenja Presvete Bogorodice i spomenik srpskim ustanicima
Turskih vojnika koji su došli iz Bosne je bilo oko 1500, a srpskih je bilo 303 i zbog tog broja se Boj na Čokešini često naziva i srpskim Termopilima. Zapravo je nekolicina srpskih vojnika preživela sam boj, ali su umrli od zadobijenih rana, pa su onda svi i sahranjeni ovde pored manastira. Bez obzira na poraz, ta bitka je pomogla da se turske snage uspore i ustanici su već početkom maja 1804. godine oslobodili Šabac, tako da su srpski učesnici Boja na Čokešini zbog svoje zasluge ušli u narodno predanje kao veliki junaci.
Spomenik srpskim ustanicima poginulim u Boju na Čokešini
Samo mesto boja je, koliko sam čitala, nešto dalje od manastira, obeleženo kamenim spomenicima i zaraslo u šumu, ali ja nisam bila rada da ga tražim. Naime, sledeće mesto koje sam htela da posetim je bio manastir Petkovica koji se na mapi nalazi prilično blizu i čak postoje i obeleženi putevi, doduše neki lokalni, ali mi je monahinja iz manastira Čokešina savetovala da ni ne pokušavam da idem tim putem jer je u jako lošem stanju. Rekla mi je da je najbolje da se vratim do Mačvanskog Prnjavora na glavni put od Loznice do Šapca, pa da sa te strane odem do manastira Petkovica. To je značilo da ću ići malo više okolo naokolo, ali kako se ispostavilo, ovo nije bilo jedino mesto gde je trebalo tako da vozim. Pa dobro, kad se mora nije teško. Uostalom, čitava Mačva koja je ravna, a pogotovo počeci padina Cera bili su veoma lepi, tako da mi je lagana vožnja sasvim prijala.
Okolina manastira Čokešina
I manastir Petkovica se nalazi u lepom pretežno pitomom poljoprivrednom kraju, ušuškan među blagim padinama Cera.
Okolina manastira Petkovica
Manastir Petkovica
Kada sam stigla do samog manastira i parkirala kola, začula sam zvona na crkvi, pa sam to snimila u video-formatu:
A zatim sam se uputila ka porti crkve.
Manastir Petkovica
Ovde sam prvo naišla na, kako će se ispostaviti, igumaniju manastira, pa kada sam joj se javila, ona me je zamolila da joj pomognem da neke drvene klupe prebacimo sa travnjaka na betonski trem. Očigledno mi je bilo da su se tu ranije okupili ljudi, verovatno posle službe (bio je Veliki četvrtak), pa su oni otišli, a klupe su ostale na otvorenom. Pomislila sam da je to bezveze da su ljudi tako to ostavili, pošto je igumanija žena u godinama i tu je bila sama kada sam stigla. Meni stvarno nije bilo teško, pa sam klupe sama prebacila gde je trebalo, a sto smo prvo zajednički dovukle do betonskog trema gde sam ga ja onda namestila kako treba.
Manastir Petkovica kod Šapca (postoji i istoimeni manastir na Fruškoj gori u Ležimiru) se prvi put pominje 1561. godine. Tokom Prvog srpskog ustanka, Osmanlije su zapalili brojne crkve i manastire u Mačvi, pa tako i manastir Petkovicu. Nakon oslobođenja, manastir je obnovljen, ali je uništavan i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Crkva koja se danas ovde vidi je podignuta 1887. godine i posvećena je Sv. Petki – Prepodobnoj mati Paraskevi.
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Crkva ima trolistu osnovu, s tim da su apside poligonalne spolja, a iznutra polukružne. Iznad spoja apsida je podignuto kube, a iznad priprate je zvonik.
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Fasada je urađena u kombinaciji granitnih blokova korišćenih za sokl i druge detalje i belo okrečenih spoljašnjih zidova. Prednja fasada ima klasicistički izgled.
Što se tiče fresaka, ne postoje zvanični podaci, a jedino se pouzdano zna da je ikone u drugoj polovini XIX veka uradio Nikola Marković (1843-1889).
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Crkva Prepodobne mati Paraskeve u Manastiru Petkovica (Šabac)
Igumanija mi je pokazala i stazu kojom se iz porte silazi do obližnjeg izvora vode za koju se veruje da poseduje lekovita svojstva.
Manastir Petkovica, detalj
Manastir Petkovica, pogled sa nivoa porte, a dole desno je ozidani deo oko izvora
Kada sam se ovde spustila, ispostavilo se da voda curi kroz dovodno crevo, ali u veoma slabom mlazu. Ipak, tu postoje i drveni stolovi i klupe ukoliko neko želi da ruča pored izvora.
Manastir Petkovica, izvor vode
Manastir Petkovica, pogled ka crkvi
Kada sam ovde završila sa razgledanjem i fotografisanjem, vratila sam se do porte i još slikala i košnice na uzvišenju iznad lepo uređenog ravnog dela porte.
Manastir Petkovica, detalj
Spremala sam se da krenem, pa sam se sa kapije javila igumaniji, a ona me je pitala da li bih htela jednu kafu. Malo sam oklevala, ali sam pogledala na sat i shvatila da imam vremena, pa sam prihvatila poziv. Onda me je ona zamolila da, dok čekam kafu, odem do izvora sa dva balona od po 5 l i donesem joj vodu. Nikakav problem, naravno, uradila bih to i bez kafe, ali sam se u sebi nasmejala i pomislila kako ova igumanija nije naivna. Jedino mi je „smetalo“ što je voda na izvoru tekla jako sporo, pa je sve dugo trajalo, ali se sve dobro i završilo. Dok sam pila kafu, društvo mi je pravila igumanija pa smo malo i pričale o svemu i svačemu.
Između ostalog me je pitala i da li sam udata, a kada sam rekla da nisam, ona je to prokomentarisala sa otprilike: „Il’ se udaješ, il’ ideš u manastir.“ Mislim da bi njima sasvim dobro došla neka nova osoba koja je još u snazi da pomera one klupe i donosi vodu, ali bojim se da ja nisam baš za manastir. Iz mnogo razloga.
Na kraju sam joj se zahvalila na kafi i krenula. Uz put sam još u dvorištu manastira videla nekoliko morki, ali su one bile malo dalje, a kako sam bila primorana da koristim samo mobilni telefon (foto-aparat mi se pokvario) slika je nedovoljno oštra.
Manastir Petkovica, detalj
Vraćajući se ponovo ka glavnom putu od Loznice do Šapca, stala sam u jednom trenutku dok sam se još vozila po niskim padinama Cera da bih snimila mačvansku ravnicu.
Pogled na Mačvu
Sada sam se odvezla do sela Zminjak i crkve Vaznesenja koja je kategorizovana kao spomenik kulture. Oko crkve je lepo i prostrano dvorište, a njoj se prilazi sa zadnje strane.
Crkva Vaznesenja u Zminjaku
Crkva je sagrađena u periodu od 1890. do 1896. godine i projektovana je u skladu sa stilom koji je u to vreme vladao u crkvenoj arhitekturi Srbije. Građevina ima krstoobraznu osnovu, iznad preseka krakova krsta je podignuta kupola, a plitka oltarska apsida je trostrana.
Crkva Vaznesenja u Zminjaku
Na bočnim zidovima su velike lučne kamene kvadrifore, a pročelje na zapadnoj strani je ukrašeno portalom i kamenom rozetom.
Crkva Vaznesenja u Zminjaku
Unutrašnjost je skladno uređena, a ikonostas je nastao 1939. godine.
Crkva Vaznesenja u Zminjaku
Koliko sam čitala, stručnjaci procenjuju da su ikone naslikala barem trojica različitih slikara. Tako su, na primer, prestone ikone Isusa Hrista i Bogorodice najverovatnije sačuvane sa starog ikonostasa, pa su postavljene na ovaj koji se danas može videti u crkvi.
Crkva Vaznesenja u Zminjaku
Posle posete ovoj crkvi, odvojila sam se od glavnog puta i krenula ka selu Lipolist. Tu sam prvo prošla pored jednog rasadnika, pa sam pomislila da nije loše ni da svratim. Kasnije sam shvatila da je ovo prilično poznat rasadnik, ali mi je to u stvari i bilo svejedno. Čak i neznajući za to kupila sam par biljaka, a uz put i slikala neke detalje.
Rasadnik u Lipolistu
Nedaleko odavde, i dalje na putu ka centru sela, naletela sam na tablu koja je upućivala na etno-selo u Lipolistu, pa sam stala i tu. Sve je delovalo zatvoreno, ali ljupko; barem onoliko koliko je moglo da se vidi preko ograde.
Etno-selo u Lipolistu
Etno-selo u Lipolistu
U Lipolistu sam želela prevashodno da vidim crkvu Uspenja Presvete Bogorodice iz 1872. godine koja je osveštena 1880. i koja je danas spomenik kulture. Crkva se nalazi u centru, pa sam tamo otišla i parkirala kola.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice
Crkva je prilično impozantna i tu se jasno ističu različiti graditeljski elementi – apsida i pevnice koje su spolja poligonalne, a iznutra polukružne, kupola, kao i visoki zvonik relativno neobičnog oblika. Okolne fasade imaju izdužene prozorske otvore čiji je oblik na pročelju ponovljen u vidu slepih niša. Na zapadnoj fasadi, osim tih slepih niša i zvonika, može da se vidi i portal sa timpanonom na vrhu. Iznad njega je i kružno polje, a taj motiv se u svedenoj verziji ponavlja i na severnoj fasadi.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice
Unutrašnjost je lepa, a crkva je samo delimično prekrivena freskama.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice
Odmah kod porte se nalazi i velika raskrsnica, kao i jedan omanji trg, a na njemu su dva spomenika. Na spomenicima su ispisana imena Lipolištana koji su poginuli u balkanskim i Prvom svetskom ratu (na sledećoj slici beli spomenik na desnoj strani), kao i onima koji su poginuli u Drugom svetskom ratu (tamno sivi spomenik).
Spomenici u centru Lipolista
Postoji par stvari koje su meni ovde bile zanimljive, mada je svakako tragično da je ovoliki broj ljudi iz srazmerno malog sela (ima oko 2200 stanovnika) stradao u ovim ratovima. Prvo, na belom spomeniku je napisano „Lipolištanima palim za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u ratovima Srbije sa Turskom, Bugarskom, Austrougarskom i Nemačkom“. Spomenik je podignut 1921. godine i tada je već postojala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija, pa je svakako bilo poželjno da se ističe jedinstvo naroda u okviru nove države. Ti isti narodi su se rastali kao neprijatelji već krajem XX veka.
Druga zanimljivost mi je da su jedan pored drugog spomenici koji su podizani u sasvim različitim društveno-političkim epohama – ovaj sa leve strane je podignut kada je Jugoslavija već uveliko bila socijalistička zemlja. Moram da priznam da sam se jako obradovala kada sam videla ova dva spomenika jedan do drugog. Mislim da smo mi Srbi dovoljno patili od strane inostranih osvajača; to se odlično vidi baš u ovim krajevima koje sam posetila na putovanju. Takođe smo se previše često svađali i borili između sebe. Drago mi je da se, barem na ovom mestu, odaje čast ljudima, a ne političkim istomišljenicima ili neistomišljenicima, koji su time ujedinjeni u smrti. Bilo bi dobro da se živi ugledaju na ovo.
Posle Lipolista se više nisam vraćala na glavni put ka Šapcu, već sam se vozila sporednim putevima, ali mi to ni najmanje nije smetalo. Nikada ranije nisam prolazila kroz ovaj kraj, a bila sam oduševljena lepotom ili sam samo bila zavedena lepotom ranog proleća.
Padine Cera u rano proleće
Moje sledeće odredište je bio manastir Radovašnica. Neki smatraju da je manastir bio zadužbina kralja Dragutina Nemanjića (1252-1316), ali se prvobitna manastirska crkva Arhanđela Mihaila i Gavrila prvi put pominje 1541. godine. Manastir i crkva su za vreme Turaka paljeni više puta. Crkva je delimično stradala i u Prvom svetskom ratu, ali su je u Drugom svetskom ratu Nemci u oktobru 1941. godine minirali i srušili do temelja. Istovremeno su opljačkali i sve što je vredelo u manastiru, a manastirski konak i ostale zgrade su zapaljene.
Posle rata, obnova je krenula veoma lagano. Prvo je sagrađena mala kapela i zgrada za stanovanje, a 1988. godine je na mestu te male kapele podignuta crkva Pokrova Presvete Bogorodice. 2011. godine je počela i rekonstrukcija starog hrama Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila, ali nešto izmenjenog izgleda. Mada je crkva napravljena od izlomljenog kamena, prilikom izgradnje je dobijena dozvola pa su korišćeni i savremeni materijali, a čak i šindra ima neki savremeni izgled. Na sledećoj fotografiji, nova crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila je levo, a crkva Pokrova Presvete Bogorodice je desno.
Manastir Radovašnica
Crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila
Pošto je crkva nova, nove su i freske, a za izradu ikonostasa je korišćen mermer.
Crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila
Crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila
Crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila
Crkva Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila
Zatim sam otišla da pogledam i crkvu Pokrova Presvete Bogorodice.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice
Na prethodnoj slici se može videti na desnoj strani stepenište koje kao da vodi u podrum crkve, što je prilično neobično. U stvari je ispod temelja crkve sačuvan izvor pijaće vode za koju se smatra da je blagotvorna.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice
I ova crkva je bila otvorena, pa sam je kratko obišla, a posebno sam obratila pažnju na čudotvornu ikonu Bogorodice koja se ovde nalazi.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice
Čudotvorna ikona u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice
Kada sam završila posetu i ovoj crkvi bila sam spremna da nastavim putovanje, jer mi je ostalo još samo jedno mesto koje sam htela da obiđem pre povratka kući. Ipak, uz put sam imala priliku da uočim još par zanimljivih stanovnika ovog kraja. Jedan je bio ljubičasti majac (Meloe violaceus), a drugi je bio fazan (Phasianus colchicus).
Ljubičasti majac
Fazan
Vozila sam se jednim lokalnim putem ka selu Dobrić i istinski sam uživala u predelima oko sebe. Sada sam već napustila područje planine Cer, ali je još uvek bilo talasavih uzvišenja. Na jednom od njih se nalazi i crkva Sv. Petra i Pavla koja pripada selu Dobrić nedaleko od Šapca, ali je zapravo smeštena van sela, a odmah u blizini lokalnog groblja.
Crkva Sv. Petra i Pavla
Nekada je ovde postojala crkva brvnara, ali su je Turci zapalili 1815. godine. Crkva koja se ovde sada može videti sagrađena je 1827. i mada je napravljena od čvrstog, trajnog materijala, ona svojim izgledom prati stil izgradnje koji se koristio u slučaju crkava napravljenih od drveta i u stvari izgleda veoma ljupko.
Crkva Sv. Petra i Pavla
Tako crkva ima trikonhalnu osnovu, a forma polukružne apside se ponavlja i na zapadnoj strani gde je postavljen poluzatvoreni trem sa visokim soklom i kolonadom povezanom polukružnim lukovima. Krov je urađen iz jednog dela i pokriva, dakle, čitav objekat.
Crkva Sv. Petra i Pavla
Nažalost, crkva je bila zatvorena i tu nikoga nije bilo, tako da nisam mogla da uđem unutra, ali koliko sam čitala unutra se u velikoj meri koristi drvo kao materijal, što još više ukazuje na jasan uticaj crkava brvnara.
Pošto nisam imala koga da pitam bilo šta o crkvi, samo sam malo prošetala oko nje i po porti, obraćajući pažnju na neke detalje.
Tako, na primer, iznad glavnog ulaza u crkvu sa trema stoji tabla koja kaže da je crkva obnovljena 1902. godine „za vreme kralja Srbije Aleksandra prvoga“. Treba obratiti pažnju na to da se ovde radi o kralju Srbije Aleksandru I (Obrenoviću) (1876-1903), a ne kralju Jugoslavije Aleksandru I (Karađorđeviću) (1888-1934).
Crkva Sv. Petra i Pavla, detalj
Pored crkve se vidi nadgrobna ploča iz 1828. godine, a na drugom kraju porte je i prostrana kuća novije izgradnje. Ni tu u vreme moje posete nikoga nije bilo.
Porta crkve Sv. Petra i Pavla, detalj
Porta crkve Sv. Petra i Pavla, detalj
Sada sam već završila sa obilaskom svih spomenika kulture koje sam planirala da posetim tokom ovog putovanja, pa sam samo nastavila prvo ka Šapcu, zatim dalje prema Rumi i autoputu, a nedugo zatim sam ponovo bila i kod svoje kuće veoma zadovoljna svime što sam doživela i iskusila na ovom putovanju do Banje Koviljače i nazad.