Beograd (Topčider, Košutnjak, Rakovica i Resnik), 2022, 1. deo
Kakav je to bio divan dan!
Mesecima sam već planirala da odem na ovaj izlet, ali nikako nisam mogla da se uklopim sa sopstvenim planovima, fizičkim stanjem i vremenskim okolnostima. A onda sam početkom novembra prelomila i odvojila jedan dan. Tada se ispostavilo i da su mi tu ponovo prijatelji iz Švedske, Kaća i Toma, pa sam ponudila i njima da idemo zajedno. Spremno su prihvatili.
Malo smo kasnije krenuli jer je ovih dana ujutru bilo maglovito. To je bilo bitno jer je, dakle, bio već novembar i rano je padao mrak tako da na kraju nismo uspeli da obiđemo sve što sam prvobitno isplanirala, pa sam sledeće sedmice sama otišla da „dovršim“ obilazak. Ovo je bilo lako, pošto se izlet praktično odvija na teritoriji Beograda, ali je više usredsređen na neke „rubne“ delove grada. Bitno je ipak reći da se ovaj izlet lako može realizovati u okviru jednog dana, bez bilo kakve žurbe, samo je potrebno da se malo ranije krene ili da se izlet organizuje kada su dani duži.
A evo šta izlet pokriva:
Prvo što smo obišli bila je Topčiderska crkva posvećena Svetim Apostolima Petru i Pavlu.
Ova crkva je kategorizovana kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, a sagrađena je u periodu 1832-1834. godine. Crkva je podignuta ovde da bi išla uz Konak kneza Miloša koji je udaljen par stotina metara.
Gledana spolja, crkva kombinuje srednjevekovne graditeljske uzore i svedeni barokni stil. Na prednjoj fasadi mogu da se vide lepi kameni plitki reljefi, a tu su i predstave Sv. Petra i Sv. Pavla kojima je crkva posvećena.
Crkva je jednobrodna, sa poluobličastim svodom, polukružnom apsidom i dve plitke pravougaone pevnice, a kada se uđe stiče se utisak veoma lepog prostora.
Treba takođe reći i da ikonostas koji se danas vidi u crkvi nije onaj koji je prvobitno urađen, već potiče iz 1874. godine, a radili su ga Stevan Todorović i Nikola Marković. Ne bih ovo ni pominjala da kroz svoje obilaženje Srbije nisam naučila da je Stevan Todorović bio jedan od naših najvećih slikara iz druge polovine XIX veka. Već sam se susretala sa njegovim radovima. Na primer, crkva Blagoveštenja u Idvoru (https://www.svudapodji.com/idvor/) i crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Orašcu (https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/).
Lepo je ukrašena i južna fasada crkve, tako da je za svaku preporuku da posetilac napravi krug oko crkve.
Kada se tako prošeta po porti, vidi se da je ona veoma lepo uređena i održavana, a takođe može da se uoči i Crkveni konak koji je takođe kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Konak je sagrađen u periodu 1830-1832. godine, pri čemu je podrum zidan od kamena, a sprat je urađen u bondruk-stilu koji se ne vidi zbog omalterisane fasade. Glavna fasada je okrenuta ka ulici, ali se danas teže može sagledati zbog drveća i zelenila. Ipak drveno stepenište i trem mogu da se vide kada se konaku priđe sa strane ulice.
Nacrt prvog Ustava Pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji, koji je 1836. godine usvojila Narodna skupština u Kragujevcu, pripremljen je upravo u ovoj zgradi. Danas je ovde stan za sveštenika Topčiderske crkve.
Dok sam u kasnu jesen šetala po porti i oko crkvenog konaka, mogla sam da primetim i neke detalje vezane za prirodu, a ne samo za ljudske aktivnosti. Na primer, zaostali plodovi smokve ili veliki primerak vinogradskog puža (Helix pomatia).
Ono što me je najviše iznenadilo su bile pečurke koje su rasle u okviru travnjaka u porti crkve. Ne sećam se da sam ikada videla veće i ove su rasle u gustim „cvastima“. Kada smo kasnije pitali u crkvenoj prodavnici, nisu znali da nam kažu kako se pečurka zove, ali su rekli da je otrovna. U svakom slučaju nisam ni imala nameru da ih diram.
U toj prodavnici gde mogu da se kupe sveće i razne sitnice vezane za crkvene i duhovne aktivnosti, postoji mogućnost i da se kupe rakije, vina i medovi koji se proizvode u raznim manastirima. Nije loše da se zna.
Dijagonalno od crkve u odnosu na raskrsnicu kod koje je crkva ulazi se u područje Topčiderskog parka, a tu je odmah i Konak kneza Miloša u kojem se nalazi istoimeni muzej. Ali, pre nego što smo krenuli u muzej, moji prijatelji i ja smo prvo obratili pažnju na jedan spomenik prirode, a to je Platan kod Miloševog konaka.
Listopadni javorolisni platan (Platanus acerifolia Willd.) ima veliki obim stabla i razgranatu krošnju i smatra se da je kao vrsta nastao u Engleskoj oko 1640. godine. Takođe se za ovo konkretno drvo iz Topčiderskog parka smatra da je među najlepšim i najvećim platanima u Evropi.
Visina stabla je oko 34 m, obim stabla je oko 7,7 m, raspon krune je oko 50 m, a procenjuje se da mu je starost između 150 i 180 godina, zbog različitih istorijskih podataka.
Grane drveta su poduprte sa metalnim stubovima koji sprečavaju savijanje i lomljenje, a površina senke koju platan pravi je 1885 kv. m.
Platan raste odmah pored Konaka kneza Miloša u kojem je smešten muzej u koji se ulazi baš sa strane gde je platan.
Kada sam bila mala, mama je brata i mene često dovodila na izlet u Košutnjak i na Topčider, tako da sam prolazila pored zgrade, ali je ona meni uvek delovala zatvoreno i gotovo napušteno. Zato sam se zapravo iznenadila kada sam shvatila da tu postoji muzej i da taj muzej postoji godinama. Uzgred, čak i sada kada sam došla do muzeja i htela da uđem nisam mogla – vrata su delovala zaključano, pa sam na trenutak bila zbunjena. U stvari, kako se ispostavilo, kvaka treba jače da se povuče na dole i tu mi je pomogao gospodin koji radi u muzeju.
Sama zgrada predstavlja kulturno dobro od izuzetnog značaja i sagrađena je u periodu od 1831. do 1833. godine u okviru dvorskog kompleksa porodice Obrenović u Topčideru i u svoje vreme je predstavljala društveno-politički, crkveni i kulturni centar Kneževine Srbije.
Topčider, kao prostorno kulturno-istorijska celina, takođe predstavlja kulturno dobro od izuzetnog značaja. U pitanju je dolina Topčiderske reke bogata vegetacijom i izvorištima sveže vode nadomak Beograda i tu su i Austrijanci u XVIII veku i Turci pre i posle perioda austrijske vladavine ovim područjem imali svoja imanja i letnjikovce. Kad smo već kod Turaka, naziv Topčider dolazi upravo iz turskog i znači „tobdžijin potok“ jer se u tom području nalazio artiljerijski magacin iz 1521. godine kada su Osmanlije prvi put osvojili Beograd.
Od 1831. godine, knez Miloš je ovde sagradio svoju rezidenciju (Konak), dvorsku kapelu (Topčiderska crkva), ali i ekonomske građevine, kasarne, kao i parkove i lovišta. Glavno lovište se nalazilo na području današnje šume Košutnjak (o tome malo kasnije). Područje zahvata i brdo na kojem je Košutnjak (zapadno od rečice) i brdo na kojem je Dedinje (desno od rečice), ali i prostor prema ušću Topčiderske reke u Savu, blizu Ade Ciganlije. Mene je, međutim, ovog dana zanimao samo Topčiderski park i za početak Konak kneza Miloša ili Milošev konak, kako se objekat najčešće naziva.
Miloš Obrenović (1780-1860) rođen je kao Miloš Teodorović, ali je prezime Obrenović preuzeo 1810. godine posle smrti svog polubrata Milana. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku (1804-1813), ali je posle sloma ustanka ostao u Srbiji i dobio amnestiju od Turaka. Bio je vođa Drugog srpskog ustanka (1815-1817) koji je bio uspešniji od prvog tako što je Srbija dobila autonomiju u okviru Osmanlijskog carstva. Već početkom Drugog srpskog ustanka, pod Milošem Obrenovićem koji je nosio titulu kneza, uspostavlja se Kneževina Srbija koja će biti međunarodno priznata tek znatno kasnije, 1878. godine (posle Srpsko-turskih ratova (1876-1878) i Berlinskog kongresa na kojem je Srbija konačno dobila punu nezavisnost od Turaka). U međuvremenu je 1830. godine, osmanlijski sultan Mahmud II izdao Hatišerif, (ferman, sultanova uredba), kojim je priznao autonomiju i nezavisnu državnu upravu Kneževine Srbije, ali i dalje sa vazalnim statusom. Upravo posle toga knez Miloš kreće sa podizanjem svog konaka u Topčideru koji je praktično bio vladarski dvor Kneževine Srbije.
Mada je knez Miloš Obrenović bio nepismen, imao je očigledno urođen talenat za diplomatiju, politiku i pregovaranje iako je vladao kao apsolutista i nije ni najmanje oklevao da sa svog puta ukloni sve za koje bi smatrao da su mu prepreka. Ipak, zbog po Srbiju izuzetno uspešnih odnosa sa Turcima, dakle nije u pitanju samo ustanak, već i pregovori, ali i potkupljivanje Turaka, što je sve vodilo ka konačnom oslobođenju, gde je vešto iskoristio period generalnog propadanja Osmanlijskog carstva, on je gotovo sigurno najveći državnik koga smo imali u poslednjih par vekova.
Ali, zbog tog apsolutističkog „stila“ bio je primoran da abdicira i napusti zemlju 1839. godine. Nasledio ga je stariji sin Milan koji je već bio bolestan i koji je umro samo 25 dana po stupanju na presto. Sledeći vladar Kneževine Srbije je bio mlađi Milošev sin – Mihailo. On je takođe vladao kratko (1839-1842) i posle njegovog svrgavanja na vlast je došao knez Aleksandar Karađorđević (1842-1858), tj, došlo je do dinastičke smene. 1858. godine se Miloš Obrenović iz izgnanstva vratio u Srbiju i tu je vladao još dve godine do svoje smrti (1858-1860). Nasledio ga je ponovo Mihailo Obrenović (1860-1868), ali o njemu malo više kasnije.
Dinastija Obrenović je Srbijom vladala još preko dva vladara (knez/kralj Milan i kralj Aleksandar), a sa ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine došao je kraj ove dinastije. To je ujedno označilo i kraj Topčidera kao memorijala porodice Obrenović i konak je vremenom pretvoren u muzej.
Danas se ovom nevelikom muzeju može videti zbirka koja prikazuje eksponate vezane za XIX vek u Srbiji i ljude koji su obeležili to vreme, ali i razne druge zanimljive detalje.
U muzeju se može videti i portret žene kneza Miloša – kneginje Ljubice Obrenović (1788-1843). Njena rezidencija u centru Beograda je danas poznati muzej – Konak kneginje Ljubice. Ona je sa knezom Milošem imala osmoro dece, ali je knez Miloš bio velika švalerčina i kneginja je muku mučila zbog toga. Poznata je priča da je u nastupu ljubomore 1819. godine pištoljem ubila tadašnju ljubavnicu svog muža.
U muzeju mogu da se vide i eksponati vezani za kralja Aleksandra Obrenovića (1889-1903).
Posle posete muzeju došlo je vreme i za kratku šetnju po parku.
Topčiderski park je prvi park u Srbiji. Osnove su postavljene već 1831. paralelno sa izgradnjom konaka, ali je u periodu od 1842-1858. godine došlo do značajnih izmena, čime je park umesto orijentalnog dobio više evropski izgled, nalik na slobodno oblikovane engleske parkove. Park je vremenom ukrašen i skulpturama.
Danas u parku mogu da se vide tri važna spomenika kulture. Prvi je Obelisk koji je kategorizovan kao kulturno dobro od izuzetnog značaja i on se nalazi pravo kada se izađe iz muzeja.
Obelisk je podignut u čast povratka u Srbiju kneza Miloša Obrenovića 1859. godine i ta godina se vidi uklesana na spomeniku. Mada nije veliki, ovaj kameni obelisk ima mnoštvo ukrasnih elemenata, a inače je kao tip spomenika jedinstven na teritoriji Srbije.
Nedaleko se nalazi još jedan spomenik, sasvim drugačiji. U pitanju je skulptura „Žetelica“ koja predstavlja jedini primerak ukrasne parkovske skulpture iz XIX veka u Beogradu. Konkretno prikazuje ženu sa snopom žita u rukama. Izlivena je u Beču i na njoj stoji 1852. godina i ime vajara, Fidelis Kimel.
Treći bitni spomenik kulture je Spomenik Arčibaldu Rajsu podignut 1931. godine.
Arčibald Rajs (1875-1929) je bio nemačko-švajcarski stručnjak za kriminalistiku i jedan od pionira sudske medicine, kao i profesor univerziteta u Lozani i pisac. Na poziv vlade Srbije, došao je u Srbiju 1914. i 1915. godine da bi utvrdio zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom u Srbiji. Kada je srpska vojska krenula u povlačenje preko Albanije (da ne bi kapitulirala) on je bio sa njom, kao i kada je pobednička srpska vojska oslobodila Beograd 1918. godine. Bio je veliki prijatelj Srba i Srbije, a posle Prvog svetskog rata je odlučio da ostane da živi u Beogradu. Tu je i umro 1929. godine. Spomenik koji može da se vidi u Topčiderskom parku je podignut „ratnom drugu i prijatelju Srba“.
Ja sam doktora Arčibalda Rajsa već pominjala u svojim pričama (https://www.svudapodji.com/severna-grcka-1/) kada sam postavila sliku urne u kojoj je na njegov izričiti zahtev bilo stavljeno njegovo srce, a koja se i dan-danas može videti u kapeli sv. Ilije na Kajmakčalanu u Grčkoj. Telo mu je sahranjeno na Topčiderskom groblju u Beogradu koje je bilo moje sledeće odredište, ali sam pre toga još malo prošetala po parku.
Već sam pomenula da u ovom području ima više izvora, a kroz park protiče i potok. Ovde ne mislim na Topčidersku reku koju često zovu i Topčiderski potok. Reka protiče kroz park, ali nešto dalje od ovog dela kojim sam šetala sa svojim prijateljima.
U parku može da se vidi i razno zanimljivo drveće, a ono što je posebno lepo jeste da su često postavljene i table sa informacijama o datom drveću, na srpskom i engleskom. Recimo, drveće koje može da se vidi na sledećoj slici je barski taksodijum ili močvarni čempres (Taxodium distichum (L.) Rich.). Ovo drvo spada u grupu „listopadnih četinara“ i u jesen četine dobijaju crvenkasto-zlatnožutu boju pre nego što opadnu. Svašta može da se nauči sa tih tabli.
Ima tu još jedno zanimljivo drvo – crna jova (Alnus glutinosa L.). Ovo drvo ima muške i ženske cvetove, pri čemu su muške rese skupljene po nekoliko na dugoj peteljci, dok ženske rese čine malenu jajoliku šišarku koja sazreva u jesen. Eto, to može da se vidi na sledećoj slici:
Nisam se više mnogo bavila raznim drvećem, već sam još malo sa Kaćom i Tomom prošetala parkom, a onda smo se uputili ka parkingu gde sam ostavila kola.
Prolazeći ponovo pored Konaka kneza Miloša, ugledala sam i jedan spomenik o kojem nisam uspela da pronađem nikakve podatke. Sirotan, stoji tu usamljen i bez bilo kakve table sa informacijama.
Sledeće odredište je bilo Topčidersko groblje. Nisam sigurna kojim se sve putevima može do onde doći, ali kada se dolazi sa „donje“ strane, može da dođe do zabune zbog nekih saobraćajnih tabli. Ja nisam imala taj problem jer sam pratila put koji sam označila na mapi, a evo mape još jednom.