Početkom godine sam čitala neki članak o malo posećenoj šumi koja je na obodu urbanog dela grada, pa sam smislila da bih mogla tamo da odem da prošetam. A kada sam počela da gledam mapu kako da dođem do onde, videla sam jedno zanimljivo mesto u blizini, pa drugo... Eto meni celodnevnog izleta. Jedini je problem što mi je bilo potrebno 2-3 meseca da bih se konačno organizovala, ali kada sam konačno otišla na izlet koristila sam sledeću mapu, pre svega za prevoz kolima. Pešačenje je bilo više improvizovano.
Dakle, 25 minuta nakon izlaska iz svog stana već sam bila na početku te šume. U pitanju je Stepin lug koji se nekada zvao i Titov gaj. Šuma pokriva površinu od 8,5 km2 i tu nema nikakvih kuća. Uzani put od jedne veće ulice pored naselja vodi do proširenja gde sam ostavila kola, a tu je i rampa koja označava da se ulazi u deo bez vozila.
Početak šume
Bez ikakvog jasnog koncepta šta ovde hoću da radim, osim što sam htela da prošetam, krenula sam širokom stazom.
Stepin lug
U početku je staza bila šira, pa samim tim i više izložena suncu, ali sam onda ušla u deo gde su krošnje drveća bile bliže jedna drugoj, pa je bilo i dosta senke.
Stepin lug
Stepin lug
Taman kada sam došla do jednog račvanja, došao mi je u susret jedan čovek, pa sam iskoristila priliku i pitala ga da li mogu da napravim krug po šumi. Rekao mi je da mogu i objasnio kuda da krenem. Inače, ja sam namerno odlučila da ovaj izlet realizujem radnog dana, tako da sam osim ovog čoveka do samog kraja, sat vremena kasnije, srela samo još par ljudi, što je valjda i dobro u vreme pandemije. Bilo kako bilo, od tog račvanja sam krenula na desno.
Nešto kasnije sam sa desne strane videla deo gde su četinari sasvim jasno bili posađeni, što sam zaključila po tome da su bili poređani po pravoj liniji, a i zemljište je bilo nekako obrađeno ljudskom rukom. Generalno gledano, ovde je dosta drveća prvobitno zasađeno i to nisu nužno autohtone vrste, ali na drugim mestima nisam uočila baš ovako pravilan raspored pojedinačnih stabala.
Stepin lug
Odmah pored ovih četinara, na livadi koja je u nastavku, videle su se mlade sadnice novog drveća koje je tu takođe zasađeno, ali svakako skorije.
Stepin lug
Tu je bilo i jedno odvajanje u vidu takođe široke staze koja je vodila dalje niz padinu i ka drugom delu šume. Ipak, nisam htela ovuda da idem jer bi to bilo skretanje sa one moje zamišljene kružne putanje. Takva vrsta avanturizma mora da ostane za neki drugi put.
Stepin lug
Zato sam nastavila pravo i ubrzo naišla na dvoje ljudi koji su tu boravili sa svojim stadom koza uz poneku ovcu.
Domaće životinje u Stepinom lugu
Ta široka staza kojom sam išla je u jednom trenutku prešla u usku stazu, ali kako je vodila pravo ja sam jednostavno nastavila njom. Bilo mi je jasno da staza vodi po grebenu i mada sam bila u potpunosti okružena šumom, sa leve strane sam čula zvuke saobraćaja sa autoputa. To me nije brinulo, već me je brinulo to što sam sa desne strane povremeno čula nekakvo šuštanje, pa sam se prvo setila one table na ulazu u šumu (vidi se na prvoj fotografiji u okviru ove priče) gde se pominje „lovište“. Pitala sam se šta li ovde svega ima – divljih svinja, medveda, vukova ili, možda, jetija? Šalu na stranu, ovde od divljih životinja jedino žive zečevi i fazani, ali njih videla nisam.
S druge strane, zanesena tim šuštanjem u šumi i svojim razmišljanjem o istom, nisam se previše bavila užom stazom kojom sam išla, a ona je počela da se spušta u jednom delu, činilo mi se dosta strmno, dok ja nisam imala pojma gde sam i kuda tačno vodi ta staza. Pitala sam se šta ću da radim ako staza ima neki slepi završetak i bilo mi je jasno da bih onda morala da se vraćam, što samo po sebi nije uopšte problematično, ali ja sada nemam baš neku blistavu kondiciju, pa bi takvo penjanje bilo prilično problematično i zahtevno.
Ipak, u jednom trenutku je ta staza naišla direktno na neku široku stazu, tako da sam se ponovo osećala svoja na svome.
Ostavljam pešačku stazu iza sebe
Spuštam se na široku stazu
Nastavak šetnje je bio veoma prijatan i na osnovu zvuka saobraćaja koji sam sada čula sa svoje desne strane bilo mi je jasno da se vraćam u željenom pravcu.
Stepin lug
Dan je bio savršen za šetnju, a ja sam bila veoma zadovoljna da sam u prirodi. Tako sam poželela i da se samouslikam.
U Stepinom lugu
Ovde sam došla krajem aprila i još nije sve bilo u potpunosti olistalo, ali prizori oko mene svakako zbog toga nisu bili manje lepi. Imajte u vidu da je ovaj gaj udaljen od strogog centra Beograda samo oko 12 km!
Stepin lug
Stepin lug
Ipak, to što nije bilo ljudi oko mene uopšte nije značilo da sam usamljena. U svojoj okolini sam čula razne ptice, ali ih nisam videla. Tu su međutim bili neki drugi, manje brzi stanovnici šume.
Trčuljak (Carabus ullrichi)
Neka vrsta smrdibube (Graphosoma italicum)
Vinogradski puž (Helix pomatia)
Mada ga nisam ni dotakla, kada sam spustila svoj palac do kućice ovaj vinogradski puž je osetio moje prisustvo pa se malo skupio.
Vinogradski puž
Staza je još malo vodila kroz šumoviti deo, a onda sam došla do široke livade.
Stepin lug
Stepin lug
Na ovoj širokoj livadi sam ispod jednog drveta uočila i drveni sto sa klupama, tako da tu može u hladovini da se napravi i izlet, ali je mnogo više od toga na mene ostavilo utisak mnoštvo ljupkih cvetića čestoslavice (Veronica chamaedrys). Mlade pčele su tu već dolazile da se nahrane.
Čestoslavica; ako zagledate, videćete i jednu malenu pčelu koja nije skroz u fokusu
Ovde sam ujedno i završila svoj obilazak Stepinog luga, pa sam se samo vratila do kola i njima prebacila par kilometara dalje do rodne kuće vojvode Stepe Stepanovića po kojem je ovaj gaj i dobio svoj današnji naziv.
Vojvoda Stepa Stepanović (1856-1929) je jedan od čuvenih vojskovođa Kraljevine Srbije koji su se posebno proslavili tokom Prvog svetskog rata. Između ostalog, bio je komandant 2. srpske armije koja je učestvovala i pobedila u Cerskoj bici (1914), što je predstavljalo prvu pobedu Saveznika protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe se sa svojom armijom istakao i u proboju Solunskog fronta i oslobođenju Srbije 1918. godine.
Ova blistava vojna karijera je započela u kući na kraju naselja Kumodraž u Beogradu.
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića (bela, u sredini)
Kuća je podignuta polovinom 19. veka i zid levo od trema je malo oštećen pa se tu vidi da je napravljen od naboja.
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
Unutra postoje tri prostorije od kojih su dve organizovane kao izložbeni prostor posvećen samom Stepi Stepanoviću.
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
Za razliku od te dve prostorije čiji je pod sada od dasaka, u trećoj prostoriji je sačuvan originalni, zemljani pod, tu se nalazi ognjište i ta treća prostorija je više organizovana etnografski.
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
Iznad ognjišta je odžak koji ima oblik obrnutog četvrtastog levka.
Rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
S donje strane je ovaj plac ograđen drvenim plotovima koje ja posebno volim da vidim.
Donji deo ograde placa na kojem je rodna kuća vojvode Stepe Stepanovića
Kada sam završila sa kraćim zadržavanjem kod rodne kuće vojvode Stepe Stepanovića, ponovo sam sela u kola i prebacila se iz Kumodraža prema Jajincima. Pre sledećeg zaustavljanja put me je vodio kroz šumu, a onda sam izbila na čistinu odakle sam mogla da vidim spomenik u spomen-parku „Jajinci“.
Put kojim sam došla do spomen-parka „Jajinci“
Spomenik u spomen-parku „Jajinci“
Ovde je pre Drugog svetskog rata postojalo vojno strelište Kraljevine Jugoslavije, a tokom nemačke okupacije je mesto korišćeno za masovno ubijanje i sahranjivanje ljudi, najveće takvo mesto na teritoriji okupirane Srbije. Tu su stradali Srbi, ali i Jevreji, Romi i drugi. Nemci, tačnije Gestapo, su tokom zime 1943/44. organizovali ekshumaciju i spaljivanje posmrtnih ostataka, ali su istraživanja posle oslobođenja pokazala da je ovde stradalo oko 65.000 osoba. Danas je ovde u središnjem delu široka čistina sa spomenikom koji simbolizuje pticu, a okolo se nalazi šuma gde takođe može da se šeta.
Spomen-park „Jajinci“
Simbolika ptice se odražava u rečima poznate srpske pesnikinje Desanke Maksimović: „Ako su mi ruke polomljene, imam krila i njima kao ptice grlim vidike“ koje su ispisane na kamenoj ploči postavljenoj u neposrednoj blizini spomenika.
Spomen-park „Jajinci“
Ja ovom prilikom nisam šetala po spomen-parku, već sam se kolima prebacila do sela Beli Potok u podnožju Avale, tačnije do planinarskog doma „Čarapića brest“, gde sam prvo sela i popila jednu kafu.
Planinarski dom „Čarapića brest“, u pozadini se vidi Avalski toranj
Prvo da nešto kažem o samoj Avali. Kada se gleda fizička karta Srbije, brdsko-planinsko područje koje dominira južnim i središnjim delom zemlje lagano se spušta ka severu i rekama Sava i Dunav, severno od kojih se prostire Panonska nizija (sa izuzetkom planine Fruška gora, barem na teritoriji Srbije). Poslednje uzvišenje prema desnim obalama Save i Dunava (u slučaju Dunava, od ušća Save kod Beograda nizvodno) jeste upravo Avala. Kada sam išla u školu mi smo učili da su brda uzvišenja do 500 m nadmorske visine, a od 500 m kreću planine. Dakle, strogo gledano, sa svojom visinom od 511 m iznad nivoa mora, Avala je planina. Sam naziv potiče iz arapskog ili turskog (različiti izvori govore različito). Na vrhu su još stari Rimljani podigli utvrđenje, jer mada planina svakako nije visoka, vrh Avale je najviša tačka u okolini i odatle se veoma dobro kontroliše čitav ovaj kraj. U doba starih Rimljana to je bilo važno zbog naselja Singidunum (današnji Beograd) i zato što su na obroncima imali rudnike. Kasnije su na vrhu Srbi podigli svoje utvrđenje i ono se zvalo Žrnov. U 15. veku utvrđenje zauzimaju Osmanlije, koji su ga napustili najverovatnije u 18. veku.
Prilikom oslobađanja Beograda od Osmanlija u okviru Prvog srpskog ustanka, 1806. godine, poginuo je jedan od najistaknutijih Karađorđevih vojskovođa, Vasa Čarapić (1768-1806), koji je rođen upravo ovde u podnožju Avale, u selu Beli Potok. Uzgred, on je učestvovao u borbama protiv Turaka i tokom Austrijsko-turskog rata (1788-1791) tako da je u istoriji ostao zapamćen kao jedan od najvećih srpskih boraca i junaka iz tog perioda. Osim što se po njemu zove jedna od centralnih ulica u Beogradu, Vasina, po njemu se zove i planinarski dom „Čarapića brest“, a u neposrednoj blizini doma se nalazi i spomenik koji je postavljen tako da Vasa Čarapić gleda u pravcu svog rodnog mesta.
Spomenik Vasi Čarapiću na Avali
Moj plan je bio da odavde odem do rudarskog okna iz rimskog doba, ali nisam znala put, tj., stazu. Pitala sam jednu ženu i ona me je poslala na jednu stranu. Krenula sam tom stazom i ona je bila veoma strma, a ja, dakle, bez kondicije. Morala sam par puta da stanem već na samom početku da bih došla do daha. Međutim, vrlo brzo sam došla do dela gde se staza veoma lagano pela, tako da sam se setila i da bih mogla da fotografišem.
Pešačka staza na Avali
A onda sam izbila na asfaltni put. I dalje mi nije bilo jasno gde sam, ali sam kroz krošnje drveća ugledala vrh Avalskog tornja i tako sam shvatila da sam na sasvim pogrešnom mestu. Mada verujem da nije imala nikakvu lošu nameru, ona žena me je poslala do asfaltnog puta verovatno računajući da ću odatle lako stići tamo gde sam htela. Ali, ja sam želela da idem stazama kroz šumu i tu mi je pomogla činjenica da krošnje još uvek nisu bile guste, pa sam uspela da vidim na kojoj strani se pri vrhu nalaze četinari, jer sam znala da oni okružuju sam vrh Avale. Mada mi plan nije bio da prvo idem tamo, odlučila sam da se prilagodim situaciji, pa sam krenula jednom širom pešačkom stazom oslanjajući se na svoj osećaj za orijentaciju. Ubrzo sam došla do mesta gde je izgleda bio izvor (ozidani deo na padini), ali je to sada bilo suvo. S druge strane, u neposrednoj blizini je prolazio mali potok niz koji je tekla voda koja očigledno izvire negde na višoj koti.
Ozidani, trenutno presušen izvor na Avali (staza vodi ka njemu)
Vodopad od pola metra
U nekom trenutku sam shvatila da ne vredi više da idem tom širokom stazom jer ona nije baš vodila ka vrhu, već okolo naokolo, pa sam zato skrenula na jednu užu, ali strmiju stazu. Mada sam delimično i brinula kuda tačno idem, moram da priznam da sam bila veoma srećna i ispunjena. Boravak u prirodi obično dovodi do stvaranja takvih osećaja u meni.
Uža staza koja vodi ka vrhu Avale
Posle izvesne šetnje došla sam do izletničkog dela bliže hotelu Avala, pa sam se prvo uputila ka Spomeniku neznanom junaku.
Na predlog vajara Ivana Meštrovića 1932. godine donesena je odluka da se na najvišem mestu na Avali, na koti od 511 m, podigne spomenik neznanom junaku simbolizujući zahvalnost svim borcima koji su poginuli za otadžbinu, a kojima se ne zna ime. To je praktično srpski pandan francuskom Grobu neznanom vojniku ispod Trijumfalne kapije u Parizu. Francuska verzija je posvećena vojnicima iz Prvog svetskog rata, dok je srpska verzija posvećena vojnicima iz dva Balkanska i Prvog svetskog rata.
Prilaz Spomeniku Neznanom junaku na Avali
Prilaz Spomeniku Neznanom junaku na Avali
Radovi na izgradnji su započeli 1934, ali su za početak morali da budu dignuti u vazduh dosta dobro očuvani ostaci utvrđenja Žrnov. Spomenik je završen 1938. godine.
Spomenik Neznanom junaku na Avali
Spomenik je napravljen od jablaničkog gabra, kamena iz Jablanice, malog mesta u Bosni i Hercegovini. Za čitaoce ove priče sa područja bivše Jugoslavije zanimljivo je da se upravo u Jablanici nalazi onaj most srušen tokom Četvrte neprijateljske ofanzive u Drugom svetskom ratu (Bitka na Neretvi).
Kada sam stigla na plato na kojem se nalazi spomenik, prvo sam se malo bavila okolinom.
Prilaz Spomeniku Neznanom junaku na Avali
Pogled na zapad sa vrha Avale
Zatim sam obišla krug oko spomenika, pre nego što sam se stepenicama popela do samog vrha. Ulazna strana spomenika je postavljena tako da je okrenuta ka Beogradu, dok je zadnja strana okrenuta ka Šumadiji.
Spomenik Neznanom junaku – ulazna strana
Spomenik Neznanom junaku – zadnja strana
Spomenik je delimično oštećen za vreme Drugog svetskog rata i to je uglavnom sanirano, ali je ostalo par oštećenih mesta da bi se videlo gde su granate udarale spomenik, mada ga nisu srušile.
Spomenik Neznanom junaku – zadnja strana
Deo spomenika predstavljaju i osam karijatida, iz po jednog komada kamena izvajane ženske figure obučene u narodnu nošnju iz osam regija tadašnje Jugoslavije. Svaka karijatida je teška 15 tona.
Spomenik Neznanom junaku, detalj
Unutar mauzoleja se upravo vidi da je on posvećen neznanim junacima iz dva Balkanska rata (1912. i 1913.), kao i iz Prvog svetskog rata (1914-1918).
Spomenik Neznanom junaku, detalj
Sa vrha stepenica koje vode do mauzoleja, pruža se divan pogled na okolinu.
Pogled sa vrha stepeništa na spomeniku
Prilaz spomeniku viđen sa vrha stepeništa
Već sam pomenula da je čitav ovaj deo oko vrha Avale na kojem se nalazi Spomenik neznanom junaku obrastao četinarima i upravo mi je to pomoglo prilikom orijentacije dok sam se penjala. Ono što je zanimljivo jeste da su četinari ovde zasađeni u vreme izgradnje kompleksa bili dar Adolfa Hitlera (simbolično zbližavanje posle Prvog svetskog rata) i da su sadnice stigle iz Botaničke bašte u Minhenu.
Odavde se divno video i Avalski toranj, ali sam tamo planirala da odem tek kasnije.
Avalski toranj viđen sa vrha Spomenika neznanom junaku
Za sada sam se spustila do hotela „Avala“. U pitanju je hotel koji je podignut 1928. godine po nalogu kralja Aleksandra.
Hotel „Avala“
Hotel „Avala“, glavni ulaz
Mada po mnoštvu detalja može da se vidi da je ovaj hotel video i bolje dane, on spada u objekte od velikog kulturnog i istorijskog značaja za Beograd. I kod glavnog ulaza i na bočnim stranama, hotel „Avala“ ima tremove koje nose stubovi na čijim se kapitelima vidi dekoracija u vidu mitskih bića.
Hotel „Avala“, detalji dekoracije
Za početak sam sela na terasu da bih se malo odmorila i osvežila, a tu me je dočekala i veoma lepa starogradska muzika koja mi je baš prijala. Posle te fine pauze sam se spustila do prostranog asfaltiranog dela odakle kreće prilazno stepenište koje vodi ka hotelu. (Uzgred, do hotela i terase se ne dolazi sa ove strane, već mora ili preko glavnog ulaza ili sa bočne strane.)
Prilazno stepenište hotela „Avala“
Ovo stepenište ukrašavaju dve sfinge, što je samo deo tematske dekoracije ovog objekta.
Sfinga na prilaznom stepeništu hotela „Avala“
Inače, prostrani plato ispred prilaznog stepeništa obuhvata parkiralište i put koji tu prolazi. Ako se na Avalu dolazi kolima, od podnožja se prati jednosmerni put do vrha, tj., upravo do ovde ispred hotela „Avala“ odakle se put i dalje u jednom smeru spušta drugom trasom ka podnožju.
Ja sam odavde krenula da hodam upravo tim asfaltnim putem u suprotnom smeru od onog kojim su se kretala retka vozila na koja sam nailazila. Razlog je bio da sam htela malo da se spustim do Spomenika sovjetskim ratnim veteranima.
Spomenik sovjetskim ratnim veteranima, viđen sa puta
Naime, Beograd su u Drugom svetskom ratu 20. oktobra 1944. godine oslobodili jugoslovenski partizani zajedno sa jedinicama Crvene armije. 19. oktobra 1964. godine je delegacija sovjetskih ratnih veterana dolazila u Beograd na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja, ali je na žalost avion udario u Avalu i tada su svi putnici poginuli, uključujući i Maršala Sovjetskog saveza Birjuzova. Mislim da je posebno tragično da su svi članovi vojne delegacije učestvovali u oslobođenju Beograda i to su preživeli, a ipak su poginuli u Beogradu, 20 godina kasnije.
Spomenik sovjetskim ratnim veteranima, pogled u pravcu puta
Nakon što sam se spustila do spomenika i tu fotografisala, vratila sam se na put i nastavila dalje da idem njim u istom smeru kao i do tada. Spustila sam se do jedne veoma oštre krivine, pa još malo dalje.
Veoma oštra krivina na putu koji vodi uzbrdo
Razlog za ovo spuštanje bio je dolazak do Rimskog rudarskog okna. Ovo rudarsko okno je zapravo iz 6. veka nove ere i njegovo postojanje odražava veoma bogatu rudarsku istoriju Avale i njene okoline. Različite rude su se vadile ovde još od oko 2000. godine pre nove ere sve do sedamdesetih godina 20. veka. Meni je zanimljivo da se u podnožju Avale do 1953. godine nalazio rudnik olova i srebra, dok se u drugoj polovini 20. veka živa eksploatisala na oko 3 km od vrha Avale. Postoji čak i mineral koji se zove avalit, a koji predstavlja vrstu ilita.
Ranije je pored puta postojao putokaz koji pokazuje u kom pravcu se nalazi Rimsko rudarsko okno, ali sada takvog putokaza nije bilo. Ipak, uspela sam da nađem duboku rupu u zemlji koja svakako nije bila prirodna, ali nije bila ni ograđena. Vrlo pažljivo sam se približila koliko sam smatrala da je bezbedno, pa sam slikala i čak mahala levom rukom da bi se videla senka. Pa, ne vidi se ništa posebno, a ni samo okno nije ništa posebno. Ipak, drago mi je da sam ga videla.
Rimsko rudarsko okno
Posle ovoga mogla sam da se uputim u pravcu Avalskog tornja, a to sam uradila tako što sam od one veoma oštre krivine krenula jednom stazom kroz šumu da ne bih ponovo išla asfaltnim putem, jer bi mi to pre svega bilo dosadno. Hodanje kroz šumu je svakako zanimljivije.
Ponovo pratim stazu ka vrhu
I bila sam u pravu. Vrlo brzo sam naletela na nekoliko divljih ljubičica koje obično cvetaju krajem zime i na samom početku proleća, a sada je bio kraj aprila.
Divlja ljubičica
Takođe sam naišla i na jednog halapljivog bumbara koji je samo leteo od jednog cveta do drugog, a bio je teži od biljaka na koje je sletao tako da su se one povijale, pa nisam mogla bolje da ga uslikam.
Bumbar
Kada sam se popela do asfaltiranog dela koji vodi oko vrha na kojem je Spomenik neznanom junaku konačno sam u jednoj krošnji uspela da uočim i pticu. U pitanju je bio kos (Turdus merula). Čak sam uspela da ga slikam iz dva ugla.
Kos u krošnji
Kos u krošnji
Kada sam počela da se spuštam od vrha Avale prema Tornju, odlučila sam da napravim pauzu kod jednog od brojnih drvenih stolova sa klupama da bih ručala. Kao prava planinarka ponela sam od kuće „hranu iz ranca“, a posebno sam bila zadovoljna svojim domaćim sokom od kajsije koji sam napravila prošlog leta.
Hrana iz ranca
Dok sam ja tu mirno jela, pojavili su se mravi, pa sam im bacila par mrvica od proje. Jedan mrav je bio baš ambiciozan.
Ambiciozni mrav
Posle divnog ručka, prošetala sam do obližnje crkve-brvnare koja je veoma skorog datuma – osnovana je 2017. godine.
Crkva-brvnara i Avalski toranj
Crkva je posvećena Svetom despotu Stefanu Lazareviću koji je 1405. godine Beograd proglasio za glavni grad Srbije.
Crkva Svetog despota Stefana Lazarevića
Odavde sam htela da odem do jednog izvora i to sam i uradila, ali odmah da prijavim da kada sam osmišljavala svoje posete, na karti postoje dva mesta koja su označena istim imenom. Jedno mesto je veoma blizu puta, ali to uopšte nije tačno. U stvarnosti je izvor znatno niže na zapadnoj padini Avale. S druge strane, od izletničkog dela u blizini crkve, postoji popločana staza koja spaja podnožje Avale i vrh, tako da sam krenula da se spuštam tom stazom. Posle nekih 20-ak minuta sam i došla do željenog mesta, a to je izvor Sakinac.
Izvor Sakinac
Izvor Sakinac
Izvor često zovu i Vajfertov izvor po Đorđu Vajfertu (1850-1937), srpskom industrijalcu nemačkog porekla. On je bio i Guverner Narodne banke (njegov lik se danas nalazi na novčanici od 1000 dinara), osnivač savremenog rudarskog sektora u Srbiji, ali su on i njegov otac takođe osnovali i prvu pivaru u Kraljevini Srbiji. Ono što povezuje Đorđa Vajferta i ovaj izvor jeste da je voda upravo sa ovog izvora korišćena u njegovoj fabrici piva.
Mada ovde ljudi i dan-danas piju vodu sa ovog izvora, koliko sam čitala voda više nije za svakodnevno konzumiranje zbog povećanog sadržaja hroma prirodnog porekla. Nikome neće ništa da se desi ako popije vodu odavde, ali to svakako ne treba da čini na duže staze.
Pošto sam došla i do izvora i slikala ga, krenula sam ponovo da se penjem prateći popločanu stazu, jer sam već bila umorna i nisam htela da se zagubim. Sledeće odredište je bio Avalski toranj.
Avalski toranj
Izgradnja ovog tornja je započela 1961. godine, a njegova upotreba je krenula 1965. Građevinski gledano, Avalski toranj je bio veoma zanimljiv i po nekim parametrima je bio jedinstven u svetu u to doba. Originalno je planiran za potrebe PTT-a, ali je ubrzo pre svega funkcionisao kao televizijski toranj. Bio je visok 207 metara i na njemu se nalazio restoran sa vidikovcem gde sam prvi put bila sa roditeljima i bratom jako, jako davno.
U aprilu 1999. godine, za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO-a, NATO je između ostalog srušio i ovaj toranj, navodno jer je služio za „propagandu režima“. Odmah da kažem da je televizijsko emitovanje u Srbiji nastavljeno bez obzira na nepostojanje ovog tornja, ali je gotovo neočekivano veliki broj ljudi bio posebno pogođen uništavanjem ovog objekta. Decenijama je postojao u našim životima i svako ko je putovao ka Beogradu autoputem iz pravca Niša znao je da je stigao na svoje odredište kada se ovaj toranj vidi. Posle njega ide jedna velika uzbrdica, a onda puca pogled na Beograd.
Zbog toga je sa intenzivnom nacionalnom radošću ispraćena ponovna izgradnja tornja koji je neznatno niži (2,5 metra) u odnosu na originalni i koji je svečano otvoren 23. oktobra 2009. godine. I novi toranj ima vidikovac kao i restoran.
Da bi se išlo na vrh tornja, potrebno je da se čovek popne preko nekih pristupnih rampi (nakon što se kupe karte). Odatle sam imala lep pogled ka vrhu Avale na kojem se nalazi Spomenik neznanom junaku.
Pogled ka vrhu Avale
Pogled ka vrhu Avale
Već sam pomenula da se na vrhu Avale visokom 511 metara nalazi Spomenik neznanom junaku, dok je Avalski toranj podignut nešto niže, na visini od 439 metara nadmorske visine.
Liftom sam se odvezla do vidikovca i tu obišla jedan krug.
Pogled ka istoku
Gusta šuma u podnožju tornja
Pogled ka severu, tj., ka Beogradu
Onda sam se istim liftom spustila, pa se još jednom osvrnula ka tornju.
Avalski toranj
Ovde sam ujedno i završila sa svojim izletom. Ostalo mi je još samo da se vratim do planinarskog doma „Čarapića brest“ jer su mi tamo bila parkirana kola, ali sam se sada već osećala dosta sigurno u vezi sa svojom orijentacijom. Ipak, da ne bih previše eksperimentisala, malo sam išla asfaltnim putem, malo kroz šumu. Dok sam još bila na putu naišla sam na još jednog zanimljivog stanovnika. U pitanju je bukova strižibuba (Morimus funereus).
Bukova strižibuba
Ubrzo sam došla do svojih kola i tek kada sam sela u njih shvatila sam koliko sam se umorila. Ipak, bilo je jednostavno voziti, a kada sam se vratila kući, još jednom sam sa svoje terase pogledala Avalu na kojoj sam tako divno šetala ovog dana.
Pogled na Avalu sa moje terase