Beograd, zapad, 2023 (Bežanija, Jakovo, Boljevci, Progar, Bečmen, Surčin, Ledine)
Relativno skoro mi je palo na pamet da obiđem nekolicinu spomenika kulture koji se nalaze prilično blizu mog stana, u zapadnim, pretežno prigradskim delovima Beograda. Kako nisam žurila da realizujem ovu ideju, povremeno sam nudila nekim svojim prijateljima da mi se pridruže, ako hoće. Uglavnom nisu bili zainteresovani, mada par njih nije moglo da se uklopi imajući i vidu njihove obaveze. To je značilo da sam išla sama, što je bilo sasvim u redu. Svakako mi to nije bio prvi, a sigurno ni poslednji put.
Za početak, evo mape:
U skladu sa planom obilazaka koji sam osmislila, prvo sam se uputila ka Spomen-groblju na Bežanijskoj kosi. Nije mi baš bilo jasno kako da dođem do tog mesta, pa sam prvo stala kod nekih zgrada, a onda sam se prebacila do Starog bežanijskog groblja. Odatle sam na kraju imala dobar pogled, ali to nije najbliže mesto kako doći do ovog spomen-groblja. Na mapi sam obeležila gde zapravo treba da se uđe – na licu mesta deluje kao da taj prolaz nije predviđen za kola, ali tu ima i nekih kuća, tako da ako neko hoće da obilazi, može da pronađe više puteva.
Spomen-groblje na Bežanijskoj kosi je kategorizovano kao znamenito mesto. Naime, ovo parče zemlje se zove Belanovićeva rupa i tu su tokom Drugog svetskog rata okupacione snage (Nemci i Ustaše, pošto je ovo bila teritorija NDH) u 70 masovnih grobnica pokopale 8000 ljudi koji su ili streljani tu na licu mesta ili su umrli u logorima kao posledica mučenja, pa su tu dovezeni i ubačeni u masovne grobnice.
Danas ovo deluje gotovo kao prijatan park, ali ni na koji način ne treba zaboraviti da je ovo mesto stradanja i pokopavanja velikog broja ljudi. Tim povodom je još 1951. godine ovde podignuto spomen-obeležje.
Posle ovoga sam se vratila do kola i spustila do ravnog dela Bežanije koja je najstarije naselje na teritoriji Novog Beograda. Istraživanja su pokazala da su ljudi ovde živeli još tokom Mlađeg kamenog doba, ali se stalnije naselje prvi put pominje 1512. godine od kada potiče i meni prilično simpatičan naziv naselja. Naime tu su se tada smestile 32 srpske porodice koje su pred Osmanlijama prešle reku Savu (tj, bežale su) i naselile se na teritoriji Ugarske. Vremenom se broj stanovnika povećavao, kao i njihove potrebe, pa je tako 1891. godine podignuta zgrada osnovne škole. To je danas najstarija sačuvana zgrada iz druge polovine XIX veka na teritoriji opštine Novi Beograd i između ostalog i ovo je razlog zašto je zgrada kategorizovana kao spomenik kulture. Kada je 1959. godine u blizini otvorena nova osnovna škola, ova stara je promenila namenu, a i u međuvremenu je prilično zanemarena.
Jedno vreme je ovde bio dom zdravlja, pa je onda objekat koristio fudbalski klub „Bežanija“, a danas je to, kako piše na jednoj tabli ispred zgrade – „hram kulture „Bežanija““. Moram da priznam da zgrada ni najmanje nije delovala niti kao hram, niti kao neki kulturni objekat. Međutim, kako sam još uspela da pročitam na jednom drugom mestu, izgleda da se zgrada preuređuje, jer se planira da tu bude i kulturni centar ovog dela grada, i Muzej Bežanije, i prostorije FK „Bežanija.“ Videćemo...
Sada mi je bilo zanimljivo da uđem u dvorište i da malo pogledam zgradu sa raznih strana. To je bilo sasvim dobro, ne zato što sam videla bilo šta vredno pomena vezano za zgradu, već sam sasvim neočekivano došla do terena koji pripada upravo FK „Bežanija“. Mada sam nebrojeno puta prolazila ulicom u kojoj se nalazi ova zgrada, nisam imala pojma da ovde uopšte postoji ikakav fudbalski teren koji uopšte nije mali.
Maltene odmah pored zgrade „Stare osnovne škole“ nalazi se još jedan spomenik kulture, a to je crkva Svetog Georgija.
Pisani podaci pokazuju da je na ovom mestu postojala crkva već polovinom XVI veka, ali je crkva koja se danas ovde može videti sagrađena 1827. godine, što bi značilo da je starija od zgrade osnovne škole, ali valjda crkve i „obične“ zgrade pripadaju različitim kategorijama. U svakom slučaju, crkva je ozbiljnije renovirana 1938. godine i od tada potiču novi ikonostas i zidna dekoracija.
Moram da priznam da ovom prilikom nisam mogla bolje da zagledam ni ikonostas ni zidnu dekoraciju. Naime, kada sam ušla u crkvu u toku je bilo jedno krštenje. Bilo mi je veoma dirljivo jer je malena devojčica u jednom trenutku počela da plače, pa me je podsetila na Petra, moje kumče, koji je takođe plakao dok sam ga ja, kao njegova kuma, držala tokom krštenja. Danas je to jedna velika i snažna momčina, pa želim i ovoj devojčici da je Bog čuva i da izraste u jednu lepu i dobru devojku.
U crkvi sam ostala jako kratko, samo da napravim par fotografija, pa sam sela u kola i krenula ka selu Jakovo koje je oko 16 km zapadno od Bežanije.
Više sam puta u prošlosti išla prema Jakovu, ali ne i poslednjih godina. U međuvremenu je napravljen novi put koji spaja Bežaniju sa sistemom autoputeva i obilaznicom oko Beograda, pa mi je i to bilo zanimljivo. Da bi se došlo do Jakova, danas treba ići preko Surčina, ali to i nije bio problem, pa sam tako došla do centra sela i crkve Sv. Vaznesenja Gospodnjeg koja predstavlja spomenik kulture. Prvo sam je fotografisala sa ulice, a zatim i iz porte.
Izgradnja crkve je završena 1810. godine na mestu gde je ranije stajala crkva iz XVIII veka. Gledano spolja, na crkvi se mogu prepoznati različiti stilski elementi. Posebno su važni ikonostas koji je urađen polovinom XIX veka, kao i ikone na ikonostasu i zidne slike koje je u periodu 1855-1862. god. uradio poznati zemunski slikar, Živko Petrović. Ova crkva je poznata i po celivajućim ikonama, nameštaju, kao i knjigama iz XVII i XVIII veka.
Na teritoriji Jakova, a na putu ka Boljevcima, postoji skretanje sa desne strane koje vodi direktno ka nepokretnom kulturom dobru od velikog značaja, pa sam tim putem i krenula. Uz put sam naletela na veliki broj gačaca (Corvus frugilegus) koji su nešto čeprkali po sveže izoranoj njivi. Dobro je bilo da su se bavili nekim svojim poslom, a da nije u pitanju bio film „Ptice“.
Par kilometara od glavnog puta nalazi se to mesto koje sam došla da posetim, a to je manastir Fenek.
Po predanju, manastir je osnovao despot Stefan Branković (1420-1476) sa ženom Angelinom, ali prvi pisani pomen o manastiru se pojavljuje 1563. godine. Obnovljen je krajem XVIII veka i tada je dobio današnji izgled.
Manastir Fenek se smatra prilično važnim mestom, pre svega zbog njegove istorijske uloge. Naime, krajem XVIII i početkom XIX veka, ovde je bio centar srpske političke emigracije, pa je evidentiran i susret kneza Alekse Nenadovića i austrijskog cara Josifa II. Takođe, 1813. godine, posle sloma Prvog srpskog ustanka, vožd Karađorđe je sa svojom sinom i pratnjom ovde boravio izvesno vreme.
Kada sam prošla kroz kapiju manastira i drvored, otišla sam prvo do grobljanske kapele Sv. Petke koja je podignuta 1800. godine.
Ušla sam na kratko u kapelu i tu snimila njen skroman enterijer, mada sam imala utisak da su zidovi spremljeni za novo oslikavanje.
U dvorištu u blizini kapele ugledala sam i jedan zanimljiv spomenik, mada ne znam šta je u pitanju, a zatim sam se uputila u portu crkve.
Manastirska crkva je posvećena Sv. mučenici Paraskevi i ona je osmišljena kao jednobrodna građevina sa polukružnom oltarskom apsidom na istoku, dok se iznad zapadnog pročelja uzdiže trospratni zvonik. Iznad prostora koji je ispred ikonostasa podignuto je srazmerno malo osmostrano kube, a spolja se takođe mogu videti i plitke pravougaone pevnice.
Manastir je zapaljen u Prvom svetskom ratu, a u Drugom, 1942. godine, je skoro potpuno razoren. Obnovljen je tek 1991. godine i do 2006. godine je u njemu bilo žensko monaštvo, ali je zbog malog broja preostalih monahinja koje su tada raspoređene u par drugih manastira ovde dovedeno muško monaštvo.
U unutrašnjosti crkve se danas može videti nekoliko sasvim različitih umetničkih stilova, pošto je veći deo originalnog ikonostasa izgoreo u Prvom svetskom ratu, a tada su stradale i zidne slike iz 1859. godine. Ipak, to mi ni najmanje nije smetalo; atmosfera je svakako bila prikladna i uzvišena.
Pošto sam obišla crkvu, otišla sam u manastirsku prodavnicu gde osim sveća, ikona i duhovnih knjiga, mogu da se nađu i veoma raznovrsni proizvodi koje prave monasi. To predstavlja deo razvoja ovog manastira koji se i na taj način oporavlja od stradanja i duge neaktivnosti u XX veku. Ja sam dala svoj doprinos kupivši par boca vina, neke tinkture i još par sitnica.
Sada sam odnela stvari u kola, spakovala ih u gepek, a onda se odvezla do centra sledećeg sela, što su bili Boljevci. Tu sam mislila da svratim u jedan privatni muzej koji se zove „Stajkova kuća“. Doduše, nisam znala da li će ovo da funkcioniše, nisam se ni najavila, tako da se desilo da sam naišla na zatvorena vrata. Možda su vlasnici bili na godišnjem odmoru.
U svakom slučaju, koliko sam čitala, tu može da se vidi kako je tipična sremska seoska kuća izgledala početkom XX veka i kako se tada živelo. Sudeći po fotografijama koje sam videla na internetu, rekla bih da ovde vredi doći, ali možda je bolje da se posetilac ipak najavi kako bi bio siguran da je mesto otvoreno. Ovako sam ja mogla samo da snimim malo dvorište preko visoke metalne kapije.
Nekoliko stotina metara dalje glavnom ulicom stiže se do spomenika kulture, crkve Sv. Paraskeve u Boljevcima.
Crkva je sagrađena 1798. godine i to je jednobrodna građevina sa polukružnom oltarskom apsidom i tornjem iznad priprate, uz plitke pravougaone pevnice.
Osim pilastera koji odražavaju unutrašnju organizaciju prostora, na fasadama se ističu i veliki, lučno zasvedeni prozori koji imaju ljubak ukras u vidu girlande, a taj elemenat se u nešto izmenjenom obliku, uz druge dekorativne elemente, javlja i iznad bočnih vrata.
Ikonostas je bogato ukrašen sa izrezbarenim i pozlaćenim floralnim motivima, a ikone je radio nepoznati vojvođanski slikar iz XIX veka. Međutim, u vreme moje posete, očigledno su u toku bili radovi na restauraciji ikonostasa, tako da su neki delovi nedostajali. Osim toga, videlo se da se radi i na restauraciji zidnih slika. Bez obzira na ove radove, crkva je veoma lepa i iznutra, baš kao što je i spolja.
Posle posete crkvi Sv. Paraskeve u Boljevcima bila sam već sasvim spremna da malo sednem na nekom lepom mestu i popijem kafu. Kada sam planirala put, videla sam da na putu ka selu Progar postoji jezerce Živača koje je zapravo ostatak nekadašnjeg meandra reke Save koja teče nedaleko od ovog dela kroz koji sam prolazila kolima. Štaviše, u Boljevcima postoji nautičko selo „Biser“ na obali Save koje nisam posetila lično, ali sam za njega čula sa više strana. Koliko sam shvatila tu postoji mogućnost iznajmljivanja splava na vodi, kao što bi se iznajmio apartman na moru. Nešto dalje, u Progaru postoji i „Tarzan plaža“, takođe na obali Save, i o njoj sam čitala lepe komentare.
Ali, moj jednodnevni izlet po zapadnim delovima Beograda nije obuhvatao reku Savu. Međutim, na mapi sam pronašla da na obali jezerceta Živača ima neki restoran. Na kraju sam jedva našla to mesto, ali se ispostavilo da restoran u stvari više ni ne radi. Tu sam zatekla jednog čoveka koji je sakupljao travu koju je prethodno pokosio, pa sam ga pitala o čemu se tu radi i da li mogu da malo fotografišem. Nije imao ništa protiv, pa smo počeli malo da pričamo i ja mu baš rekla kako sam se nameračila da tu popijem kafu jer je lep pogled, ali da, eto, neću moći.
Onda on, kao pravi džentlmen, kaže kako će on da mi skuva kafu, samo ako ja hoću. Meni je bilo po malo neprijatno, ali ne dovoljno da ne bih prihvatila njegovu ljubaznu ponudu. Dok je on otišao da mi skuva kafu, ja sam počela da fotografišem jezero i njegove detalje.
A onda sam sela za jedan sto sa divnim pogledom koji je tu stajao na nekakvoj terasi i sačekala svoju kafu i domaćina. On mi je već rekao kako je ujutru popio svoju kafu i da je to jedina kafa koju pije dnevno, tako da je on zaista otišao samo da bi meni lično skuvao kafu. To je istinski bilo veoma ljubazno sa njegove strane.
Ipak je malo seo sa mnom pa smo se bogzna kako ispričali. Bila je to jedna veoma prijatna i neopterećujuća priča, a kafa je bila odlična!
Ja sam uz put posmatrala okolinu, a imala sam i sreću da sam uspela da snimim par zanimljivih stanovnika ovog kraja. Na primer, jednu beloušku (Natrix natrix) koja je plivala po jezeru, jednog vilinog konjica, kao i par ptica - belobrka čigra (Chlidonias hybrida) i mladi ćubasti gnjurac (Podiceps cristatus).
Malo sam se namučila slikajući čigru u letu, pa se to vidi i na kvalitetu fotografija, ali su zato mali cvetovi žutog lokvanja (Nuphar lutea) mirno pozirali.
Još sam slikala i jedan obližnji objekat koji su, kako mi je rekao moj domaćin, podigli Austrougari i koristili ga kao osmatrački toranj. Mislim da mi je upravo tu skuvana kafa.
Ja sam u blizini ovog jezera imala nameru da potražim arheološko nalazište „Progarski vinogradi“ na kojem su pronađeni artefakti iz Rimskog perioda, kao i nekropola iz XIV do XVI veka. Međutim, osim opštih informacija na internetu, nisam ništa drugo uspela da nađem, a još manje bilo kakvo obaveštenje gde se tačno to nalazi. Možda je sve već iskopano ili je samo konzervirano. U svakom slučaju, ova improvizovana pauza za kafu sa prijatnim razgovorom i viđanjem zanimljivih životinjskih i biljnih vrsta na obali jezera Živača bila je više nego dobra zamena.
Zato sam se zahvalila domaćinu i krenula dalje, a on je mogao da nastavi da radi ono što je prethodno prekinuo.
Sada sam se odvezla do centra sela Progar gde se nalazi spomenik kulture u vidu crkve Sv. Arhanđela Gavrila.
Crkva je podignuta 1789. godine i ona svojom osnovom prati i ostale crkve koje sam na ovom izletu obišla – na istoku je polukružna oltarska apsida, a na zapadnom delu, iznad priprate, uzdiže se zvonik. U svom prvobitnom obliku prošla je kroz XIX vek, ali je u XX veku, tokom Drugog svetskog rata, bila minirana i dignuta u vazduh od strane Nemaca. Tada je ozbiljno oštećena, a uništen je i ikonostas sa ikonama i samo su dve iz prve polovine XIX veka preživele. Crkva je sanirana i rekonstruisana 1970. godine.
Njena unutrašnjost je dosta svedena, ali veoma lepa, uključujući i razne detalje koji su mi zakačili oko.
Kada sam završila sa obilaskom i ove crkve, vratila sam se istim putem kojim sam i došla jer se oko 1,5 km dalje od centra Progara u pravcu Boljevaca nalazi Bojčinska šuma koja po kategorizaciji predstavlja znamenito mesto.
Mada sam imala nameru da malo prošetam po šumi, prvo sam ipak otišla u tradicionalni restoran koji tu postoji. Sećam se da sam tu relativno često kao dete dolazila sa svojim roditeljima i bratom, jer je valjda neki tatin prijatelj otvorio taj restoran. U svakom slučaju, još se sećam koje mi je omiljeno jelo tada bilo, ali ga ovom prilikom nije bilo u jelovniku, pa sam uzela ćevape, ali sa kajmakom. Odmah da prijavim da sam sve pojela, čak i salatu koja se ne vidi na fotografiji.
Kada se već prisećam detinjstva i hrane koju sam volela, da pomenem da me je ovde i jedan grm još uvek nedovoljno zrelih drenjina (Cornus mas) podsetio na džem koji je specijalno za mene pravila moja baba Stajka, mamina mama. Ja sam jednom, kao odrasla, htela da i sama napravim ovaj džem i silno sam se iznenadila kada sam u receptu našla da se on uopšte ne kuva, već samo mora, posle pripreme voća, da se stalno meša par sati. Mene je moja baba jako volela.
A posle ove lepe pauze za ručak, krenula sam u šetnju. Bojčinska šuma se nalazi na teritoriji sela Progar i ona je kategorizovana i kao zaštićeni spomenik prirode i kao znamenito mesto u smislu nepokretnog kulturnog dobra. Njena površina je nešto preko 600 hektara. Ovde je takođe napravljena i kružna trim-staza dužine od oko 2 km, pa sam rešila da upravo tu odem u šetnju. Svaki trenutak proveden u prirodi je dobar, a posebno je dobra šetnja posle dobrog ručka.
Trim staza u Bojčinskoj šumi
Duž staze je raspoređeno 16 mesta gde posetioci mogu da se bave različitim vežbama, uz sugestiju šta se preporučuje za početnike, a šta za napredne posetioce. Punog stomaka od ručka, ja sam samo fotografisala.
Pre nego što sam krenula u šetnju, pitala sam kelnera u restoranu gde se nalazi tor za mangulice koji ovde postoji i koji se često pominje. Uzgred, u restoranu mogu da se jedu i specijaliteti od mangulice, što je naziv za mađarsku sortu domaće svinje koja je poslednjih godina postala veoma popularna u Srbiji. Kelner mi je objasnio, ali je i pomenuo da su mangulice u ovo doba dana puštene u šumu, što sam ja protumačila kao siguran znak da neću moći da ih vidim. A onda sam došla do jednog mesta gde sam se jako obradovala jer sam naletela na par mangulica.
Fotografisala sam prvu mangulicu, pa čak uspela i da prebacim mobilni telefon u video-format, pa sam tako snimila i kratak filmić gde se vidi druga mangulica koja takođe prelazi stazu.
Zadovoljna ovim susretom nastavila sam dalje da šetam, a kada je staza krenula da se vraća, došla sam do jedne raskrsnice gde je stajao znak koji je pokazivao da je ergela sa lipicanerima udaljena samo par stotina metara. Za početak sam izašla iz šume, a tu sam takođe imala neočekivan susret.
Naime, pre one dve mangulice koje sam snimila, videla sam i jednu ženku sa potomstvom, ali me je ona iznenadila i brzo se zavukla u šumu, tako da je nisam snimila. U međuvremenu je ona sa mladuncima došla do ove štale, a iza njih su stigle i one dve mangulice koje sam snimila. Očigledno su tu došle da bi ukrale malo hrane od konja, ali su ih par momaka koji su na tom placu nešto radili poterali i ja sam ih sada snimila dok su se vraćale ka šumi. Na trenutak su stale, kao da su htele da mi poziraju, a onda su se trkom uputile ka bezbednom zelenilu.
Ta ergela je u stvari jedno vrlo skromno i malo mesto, ograđeno i predviđeno za boravak konja, i verovatno je ovo tek početak njenog razvoja, ali su konji bili veoma lepi.
Kako sam došla do ergele, isto sam se tako i vratila u šumu gde sam nastavila sa svojom šetnjom ponovo prolazeći pored mesta za vežbanje.
Osim mangulica, u šumi sam više puta naletela i na biljku za koju mislim da se zove kozlac (Arum maculatum). Na sledećoj fotografiji osim ove biljke sa zrelim bobicama može da se vidi i jedan zeleni žir koji je otpao sa nekog od brojnih hrastova koji ovde rastu, kao i bršljen (Hedera helix).
Uskoro sam se vratila do restorana pored kojeg sam parkirala kola, ali sam prvo još snimila i detalj radnje koja je deo restorana, a gde se na prodaju nude mesne prerađevine. Dobar deo ovoga se pravi upravo od mangulica, ali su makar one iz slobodnog uzgoja.
Kao što sam već pomenula, Bojčinska šuma nije samo spomenik prirode, već i nepokretno kulturno dobro. Između ostalog, razlog za to je i da su ovde u Drugom svetskom ratu boravili partizani, a u leto 1942. godine se tu vodila i prva borba u jugoistočnom Sremu između partizana i ustaša. Tim povodom postavljen je jedan spomenik u sred šume, ali ja do njega nisam išla, već sam obišla spomenik koji na početku šume, praktično pored glavnog puta.
Iza spomenika se nalaze dva objekta. Levo je jedan nalik na ogroman iglo i nije mi baš bilo jasno čemu služi, ali sam uspela da provirim kroz jedna vrata i da snimim unutrašnjost. Očigledno je u pitanju nekakva ostava sa barom.
Odmah pored je i natkrivena letnja pozornica koja se koristi za manifestaciju „Bojčinsko kulturno leto“ i u okviru toga se organizuju različiti koncerti.
Sada sam sela u kola i krenula severno prema selu Bečmen. Uz put sam prolazila pored impresivnih polja suncokreta. Kako se već polako približava kraj sezone, suncokreti više ne gledaju u sunce, već mu „okreću leđa“. A prizori su bili spektakularni! Na svu sreću, praktično nije bilo drugih kola na putu, pa sam mogla lako da stanem na kratko i fotografišem, a da nikome ne smetam.
U Bečmenu sam se odvezla do crkve Svetog Save koja predstavlja spomenik kulture. Ova relativno mala građevina je jednobrodna, sa polukružnom apsidom na istočnoj strani i trospratnim zvonikom na zapadnoj.
Crkva je podignuta 1845. godine, a posvećena je Svetom Savi, prvom arhiepiskopu autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
U vreme moje posete se jasno videlo da je u toku restauracija donje zone, ali je bez obzira na to ovo bio veoma lep prostor.
Dok sam još prolazila glavnom ulicom kroz Bečmen, zaustavila sam se na jednom mestu jer su se tu prodavale lubenice. Vlasnik kuće i imanja odmah pored ulice je izneo svoje proizvode i izložio ih na maloj prikolici, dok se u pozadini videla njiva na kojoj te lubenice rastu. Svežije od ovoga mislim da ne može da bude. Kao podatak za budućnost i podatke o inflaciji, lubenice su ovde u avgustu 2023. godine koštale 50 dinara za kilo (oko 40 evrocenti).
Sada sam samo tom glavnom ulicom nastavila ka istoku i sledećem velikom naselju, a to je beogradska opština Surčin. Tu me je zanimala crkva Sv. Petke koja je takođe spomenik kulture, a nalazi se u centru naselja.
Crkva je sagrađena na mestu starije drvene crkve 1777. godine i ona prati koncept ostalih crkava koje sam posetila na ovom izletu – na istoku je polukružna apsida, a na zapadu je visoki zvonik i priprata.
Osim crkve, i sama crkvena porta sa ogradom, raznim objektima i spomenicima koji se u njoj nalaze ima važnu kulturno-istorijsku vrednost.
Pozlaćeni ikonostas je napravljen 1801. godine, a ukrašava ga ukupno 37 ikona koje su naslikane u periodu od 1807. do 1809. godine. Ikone je uradio u to vreme najpoznatiji slikar iz Sremskih Karlovaca, Stefan Gavrilović. Zidne slike su urađene 1811. godine.
Osim ovih umetničkih dela koja mogu da se vide prilikom posete, crkva poseduje i značajnu arhivu sa različitim dokumentima još iz XVIII veka, kao i brojne štampane knjige iz XVIII i XIX veka.
Pošto sam sada već uveliko bila na putu ka kući, nastavljajući od Surčina dalje prema Novom Beogradu, prošla sam i kroz naselje Ledine i tu sam se zavukla u uske ulice da bih pronašla još jedno znamenito mesto. Imala bih problema da ga uočim da nisam slučajno naletela na jednog gospodina koji tu živi, pa sam ga pitala da mi kaže gde se nalazi to što sam tražila, a ispostavilo se da je on ranije bio zadužen za održavanje tog mesta. Ponekad stvarno imam utisak da imam mnogo sreće na ovim mojim putovanjima. U svakom slučaju, bila sam zahvalna i njemu i višim silama, a on me je hodajući ispred kola proveo još par desetina metara i pokazao gde se nalazi Jevrejsko groblje na Ledinama.
Zašto mislim da bih imala problema da uočim ovo mesto? Pa jednostavno, tu ništa nije bilo obeleženo i delovalo je na prvi pogled kao jaruga zarasla u travu. Tek kad se posetilac spusti može da se vidi spomeničko obeležje.
U pitanju je mesto gde su u februaru 1942. godine Nemci streljali i zakopali grupu od 350 Jevreja koja se uglavnom sastojala od žena i dece.
Danas se ovo čini kao prilično neodržavano mesto, verovatno i zato što je malo više zavučeno, a i sigurno mali broj ljudi ima sklonosti poput mojih da obilazi ovakva mesta.
Ja sam sticajem okolnosti ovaj jednodnevni izlet i započela i završila obilaženjem mesta gde su u Drugom svetskom ratu ubijeni i sahranjeni brojni ljudi. Mada se to vreme, pa i dešavanja iz tog perioda, čine dalekim i sve više blede, mislim da makar ovakvom površnom posetom poput moje treba da se održava sećanje na sve to.
Ali, dok nam smrt ne dođe, život zna da bude i lep i ispunjen divnim detaljima i dešavanjima. Važno je da ih prepoznamo i da uživamo u njima.
Tako sam i ja posle završetka svih obilazaka, a upravo kod Jevrejskog groblja na Ledinama imala priliku da posmatram i okolinu, ali i avione koji se tim putem približavaju beogradskom aerodromu i spremaju za sletanje.
Čak sam malo i prošetala i pronašla jedan divan vidikovac u blizini, a u međuvremenu se još jedan avion spremao da sleti.
Mada sam na ovaj izlet krenula bez previše entuzijazma, misleći da će mi biti po malo dosadno, na kraju sam bila apsolutno oduševljena i veoma zadovoljna. Bilo je tu mnogo više zanimljivih i lepih detalja od očekivanog. Valjda tako i treba da idemo kroz život: odvažno, ali i otvoreni za sve na šta možemo da naiđemo.
Evo još jednom mape koja prikazuje mesta koja sam tokom ovog izleta posetila: