Brazil 2019, 1. deo (Rio de Žaneiro)
Nekako je put u Brazil iskrsao gotovo slučajno. Dobila sam obaveštenje o promotivnim cenama avio karata i tu spazim Rio de Žaneiro i pomislim da to i nije tako loša ideja. Proverim cene i vidim da su sasvim fine i pristojne. Sledeći korak je bio da pošaljem Sneži poruku koja se sastojala od kratkog pitanja: „Da li hoćeš u Brazil u januaru?“ Odgovorila mi je u roku od pola sata i mada mi je rekla da sam potpuno luda, bitno je bilo da mi je rekla i da hoće. Zato ja volim svoju drugaricu. Slične smo.
Kasnije sam u toku jeseni intenzivno ispunjene poslovima jedva nekako uspela da nađem vremena i osmislim putanju i rezervišem šta se može, tako da smo na samom početku 2019. godine bile spremne. Ovo je bio plan:
Napustile smo Beograd koji je bio hladan, ali u tom trenutku bez snega. Sneg je padao pre našeg polaska, a i par dana po našem odlasku kada smo nas dve već uveliko bile u toplom, vlažnom i uglavnom sunčanom Riju.
Dakle, naše prvo odredište je bio Rio de Žaneiro. Poučene ranijim iskustvima bile smo sasvim dobro slojevito obučene, tako da smo još u avionu pre izlaska skinule garderobu koja nam je bila višak i to stavile u male rančeve. Ipak, osim što je bilo toplo, u Riju je bilo i veoma vlažno i to stvara priličan osećaj ulepljenosti. Toga smo najviše osetile kada smo došle u hotel, ostavile stvari na recepciji jer nam soba još uvek nije bila spremna i krenule u kratku šetnju.
Kada sam nam birala hotel, u dogovoru sa Snežom sam rezervisala jedan od brojnih hotela u neposrednoj blizini Kopakabane. Ovaj je bio tek nekih 30-ak metara udaljen od prostrane ulice koja vodi paralelno sa ovom čuvenom plažom. Mada bi hotel iste kategorije u centru Rija koštao bukvalno duplo manje, obe smo se složile da smo sada u Riju i možda nikada više, pa da onda vredi da se finansijski prostremo malo više od uobičajenog.
Tako smo otišle do obližnje tvrđave koja se nalazi na južnom kraju plaže i tamo smo sele da bismo popile nešto što bi nas malo osvežilo. Bez obzira što smo relativno fino i srazmerno dugo spavale u avionu, priroda letenja, promena klime i ipak neprirodno provedena noć uslovile su da smo obe bile nekako lelujave.
Ipak, malo smo prošetale po tom rtu na kojem se nalazi tvrđava. To nam je pružilo priliku da počnemo da upoznajemo okolinu.
Odatle smo naravno često gledale ka plaži Kopakabana, po kojoj se zove i čitav deo grada koji se pruža pored plaže i tu se nalazi čitav niz visokih zgrada koje deluju lepo i sređeno. Bilo je ipak zanimljivo videti i jedno od niza „neformalnih naselja“, favela, koje se pruža uz brdo u zaleđu ovog kvarta.
Kada smo se smestile u sobu, mada bi bilo tako lako ispružiti se i zadremati, mi smo se ipak istuširale i presvukle u pravu letnju garderobu i taksijem odbacile do Botaničke bašte. Želele smo da tog prvog dana već nešto vidimo, ali da to bude lagano i koliko je moguće prijatno. Šetnja po Botaničkoj bašti sa puno zelenila i hladovine je savršeno odgovarala našim željama.
Između ostalog, otišle smo i do orhidarijuma, paviljona u kojem se gaje razne orhideje i to je zaista bilo fantastično. Ne može čovek, a da ne ostane bez daha pred tom lepotom. Samo pogledajte par slika...
U Botaničkoj bašti smo videle i fantastično drveće, močvarni čempres (Taxodium distichum), čije korenje, kada drveće raste uz samu vodu, izbija iz zemlje do visine od pola metra da bi došlo do kiseonika. Drugim rečima, korenje raste obrnuto od uobičajenog, tj, u vis i napolje, a ne u zemlju.
Iz Botaničke bašte smo često videle i statuu Hrista Spasitelja koja se nalazi na vrhu planine Korkovado. Statua je okrenuta tako da Hristos gleda na centar grada, što znači da smo ga odavde videle sa leđa, ali to uopšte nije smetalo.
A onda nas je šetnja provela i pored neverovatno zanimljivog drveta. Ne znam tačan naziv drveta na srpskom, po prevodu sa engleskog bi bilo „topovsko đule“, ali se zna njegov tačan naziv na latinskom – Couroupita guianensis. Samo drvo je standardno, ali njegovi plodovi to svakako nisu. Jasno je iz njihovog oblika zašto je drvo dobilo svoj naziv na engleskom.
Ipak, najčudesniji su bili njegovi cvetovi. Neverovatno delikatni i potpuno „uvrnutog“ oblika.
Kada smo završile sa obilaskom Botaničke bašte, lagano smo otišle do obližnjeg slanog jezera, zapravo lagune, Laguna Rodrigo de Freitas, i tu malo prošetale obalom. Laguna se koristila za takmičenja u veslanju na mirnim vodama na Olimpijskim igrama održanim u Riju 2016. godine, a takođe je poznata i po svojoj ogromnoj Božićnoj jelki koja pluta na njenoj površini u periodu oko Božića i Nove godine. Jelka je čak i u Ginisovoj knjizi rekorda kao najveća plutajuća Božićna jelka na svetu. Ako je to baš bitno. Ona se uveče pali i to je posebna predstava, ali mi svakako nismo imale nameru da čekamo da veče padne, jer smo bile poprilično umorne, i želele smo da se vratimo u svoju sobu.
Ipak, kako se naš hotel nalazio sasvim blizu Kopakabane, još malo smo prošetale po plaži i nakvasile noge, pre nego što smo otišle na večeru.
A onda smo se konačno vratile u sobu. Bilo je dobro ponovo se istuširati i leći na spavanje.
Naredno jutro sam prvo otišla na krov hotela da bih odande slikala „pogled“. Morala sam da se popnem na prste da bih uhvatila što manje od krova susedne zgrade, ali sam ipak uspela da snimim parče Kopakabane i Glavu šećera.
Ujedno sam slikala i relativno obližnju favelu koja se izdiže na padini brda u zaleđu kvarta Kopakabana. Sliku sam kasnije postavila na društvene mreže i šalila sam se sa svojim prijateljima da se iznajmljuje soba sa pogledom na Kopakabanu. Niko se nije prijavio i stvarno mi nije jasno zašto.
Originalno sam planirala da već prvog dana odemo do centra u obilazak, ali smo se na licu mesta dogovorile da stvari ipak krenu malo opuštenije. Posle odličnog doručka, gde sam ja počela sa svojim proždiranjem divnog voća pre svega, prvo smo se u hotelu raspitale, a zatim i uhvatile lokalni gradski autobus koji je vozio ka kvartu Botafogo, ali je prolazio i blizu mesta koje je nas zanimalo. Kada smo ulazile u autobus, pitale smo vozača da li možemo tim autobusom i on je rekao da može, a kada je trebalo da skrenemo ka poluostrvu Urka, on je lepo stao van autobuskog stajališta pa je otvorio vrata i doviknuo da tu treba da siđemo. Takođe mu je i par putnika pomoglo u tom dovikivanju, da bi bili sigurni da smo shvatile da tu treba da izađemo i mi smo ih naravno poslušale i zahvalile im se. To je pravi javni prevoz!
Urka je poluostrvo i jedna od četvrti u Riju. Tu smo se uputile da bismo posetile njen najpoznatiji deo, a to je Glava šećera. Za početak da objasnim otkud ovaj naziv. Moram da priznam da meni nije bilo baš jasno ranije, ali sam se raspitala i tako pojasnila sve. Naime, negde do druge polovine 19. veka, šećer se na kraju svoje proizvodnje ulivao u kalupove koji su mu davali oblik izdužene kupe. To se kod nas zove „glava šećera“ (podsetnik: neka ovo bude povod da (ponovo) pročitate „Glavu šećera“ od Milovana Glišića), a i u portugalskom i u engleskom se koristi termin koji bi se bukvalno preveo kao „vekna šećera“ (to je ono što je mene zbunjivalo). Uzgred, glave šećera su bile veoma tvrde, pa je vremenom šećer počeo da se prodaje kao „kristal“ ili u kockama. Pošto ovo brdo, tj. ogromna stena, ima baš takav oblik izdužene kupe kada se gleda sa obale, onda je ono dobilo i odgovarajući naziv.
Danas se na vrh ove Glave šećera može ići žičarama. Kažem u množini jer ih je dve. Jedna vodi do vrha prvog uzvišenja koje se zove Moro de Urka, visoko 220 m, koje stoji između „podnožja“ i Glave šećera. Posle se prelazi na drugu žičaru i ona vas onda vozi do vrha Glave šećera koja je visoka 396 m.
Za početak, tokom prve etape, iz gondole se lepo vidi Plaža Vermelja, što znači Crvena plaža.
Na Moro de Urka postoji mnoštvo radnjica i barova-restorana, ali takođe ima i više vidikovaca odakle se pružaju divni pogledi na Rio i njegove brojne kvartove.
Tu smo malo prošetale i zadržale se da ne bismo slučajno propustile neki ugao gledanja. Zaista je sve delovalo impresivno. Ono što je mene dodatno oduševilo bili su lešinari koji su u znatnom broju leteli oko Glave šećera.
Zatim se pređe i na drugu žičaru i njome se vozi do vrha Glave šećera. To je zapravo ogromna stena-brdo koja ima taj svoj specifični oblik i jedan je od zaštitnih simbola ovog grada sa čudesno lepim položajem.
Tu, naravno, ima još vidikovaca odakle čovek može da se divi lepoti grada, njegovim plažama i planinama.
Ali, ma kako bilo lepo, u nekom trenutku smo ipak poželele da idemo dalje. Pre toga smo sele u jedan od restorana na Moro de Urka, malo se osvežile i tek tada zapravo krenule, jer već smo bile gladne.
Ipak, kada smo se spustile do podnožja, smo prvo prošetale do plaže. Bez obzira na toplotu, nismo ni planirale da idemo na plažu tog dana, tako da smo samo mirno sa šetališta posmatrale druge ljude na plaži, slikale se, a onda uhvatile taksi da bi se prebacile do kvarta Botafogo.
Za taj dan smo smislile da prvo odemo na centralnu pijacu u kvartu Botafogo. Tu ima više raznih restorana, ali smo se nas dve odlučile za restoran koji nudi švedski sto gde se hrana plaća po kilogramu. Nude se razna jela, međunarodna, ali i brazilska, vi onda izaberete šta god poželite da jedete, oni vam to izmere (oduzmu težinu tanjira) i vi to toliko i platite.
Kao i uvek kada je švedski sto u pitanju gde se nude različite đakonije i ovde sam dobro zagazila na liniju prejedanja, ali sam preživela.
Posle tog divnog ručka prošetale smo do Muzeja Indijanaca (Museu do Índio). Misli se na domicilno stanovništvo, pre dolaska kolonizatora, kao i na ljude koji pripadaju plemenima koja i dalje žive na svoj tradicionalni način, najčešće u Amazoniji. Nas dve je zanimala ta priča, ali je na žalost muzej bio zatvoren kada smo stigle do njega, pa nismo uspele više da saznamo na ovu temu.
Zato smo nastavile još malo da šetamo po kvartu Botafogo i odatle smo videle favelu Santa Marta sa sve njenom uspinjačom. Ipak, kao što se i savetuje svim turistima, nismo na svoju ruku krenule u obilazak ove (ali nijedne druge favele). Da prvo objasnim šta je favela. To je reč na brazilskom portugalskom koja označava neformalno naselje. Zvanično je prvo naselje ovog tipa nastalo baš u Riju, krajem 19. veka, ali je većina u Brazilu nastala 1970-ih godina kada je došlo do internih migracija ljudi iz siromašne unutrašnjosti u velike gradove. Vremenom su ova naselja postala poznata kao mesta sa visokom stopom kriminala, a sama reč „favela“ se proširila po čitavom svetu i ušla u razne jezike. Postoji jedan izvanredan film na ovu temu koji treba da odgleda svako koga favele i život u njima zanimaju – Božji grad (Cidade de Deus), nazvan tako po imenu jedne favele.
Konkretno favela Santa Marta je poznata iz sasvim druge vrste video zapisa. U pitanju je spot Majkla Džeksona za pesmu „They don’t care about us“. Video spot je sniman na dve lokacije, ovde u faveli Santa Marta, ali i u istorijskom centru grada Salvadora. Time je Majkl Džekson stekao veliku popularnost u Brazilu i često smo nailazile na njegove postere ili slike po zidovima zgrada.