Brazil 2019, 11. deo (Brazilija, Pirenopolis)
Ovo veče u Braziliji planirale smo da provedemo obilazeći neka od mesta koja smo videle po dnevnoj svetlosti jer smo shvatile da ih noću osvetljavaju. Ipak, pre nego što padne mrak, želele smo i da posetimo par hramova, tj., religioznih mesta. Čitale smo o njima i zaključile da vredi da ih obiđemo.
Tako smo krenule jednom od ulica koje su označene kao južne, ali je prvo trebalo preći aveniju koja vodi oko Monumentalne ose u vreme kada je dosta vozila tu prolazilo (predvečernji špic). Već smo ujutru imale to iskustvo i pitale smo se da li semafor koji postoji blizu našeg hotela uopšte i radi ili ima toliko malo pešaka da je semafor tek ukras, a tu prolaze samo kola. Ipak, i to malo pešaka koji su kao i nas dve želeli da pređu na drugu stranu takođe su delovali zbunjeno dužinom semafora, pa su neki od njih prelazili tih 6 traka na crveno za pešake ne mogavši više da čekaju ili su mislili da je semafor pokvaren. Pošto su delovali kao da su lokalci, na kraju smo i nas dve rešile da to uradimo. Uz veliku koncentraciju, pažljivo smo vagale kada da krenemo i uspele smo u tome, ali nam nije baš bilo drago.
Bilo kako bilo, uhvatile smo jedan autobus, pa onda drugi, a onda još malo prepešačile, da bi konačno još za vreme trajanja poslednjeg dnevnog svetla ugledale Hram dobre volje.
U pitanju je hram koji je 1989. godine podigla nevladina organizacija Legija dobre volje kao simbol sveopšte solidarnosti. Hram je napravljen u obliku pravilne sedmostrane piramide na čijem vrhu se nalazi gorski kristal težak 21 kg. Takođe su i dimenzije takve da odražavaju mistični broj sedam – visina objekta je 21 m, a prečnik osnove je 28 m. Kako je namera izgradnje ovog hrama da neguje bratstvo među svim „zemaljskim i nebeskim bićima“ koja pripadaju svim etničkim grupama, religijama, filosofijama i svim političkim pravcima, kao i ateistima, tako je i samo mesto jedna mešavina hrišćanskih, staro-egipatskih i novodobskih elemenata. Hram je otvoren 24 časa dnevno tako da ko hoće može da ide i poseti ga kad god mu se ćefne.
Kada se jednim prostranim hodnikom uđe unutra naiđe se na deo gde postoje klupe levo i desno od ulaza, ali je centralni deo potpuno prazan. Odnosno, u sredini nema nikakvog nameštaja, ali su zato na podu od granita napravljene dve spirale koje se spajaju u sredini. Ideja je da se lagano ide prvo crnom stazom, pa kada se dođe do centra, onda se vrati belom. I Sneža i ja smo vrlo rado poželele da ovo uradimo, ali smo shvatile da prvo moramo da se izujemo, jer se ova „šetnja“ radi bosim nogama. Iskustvo je bilo opuštajuće.
Kada smo mi došle, unutra je bilo tek par ljudi, tako da je atmosfera bila zaista potpuno mirna i skladna. Nakon prijatne šetnje po spiralama, još malo smo prošetale po hramu, a onda krenule dalje. Ipak, još malo smo se divile hramu spolja, ali sada kada je noć već uveliko pala.
Onda je trebalo da sačekamo autobus da nas vrati u pravcu Monumentalne ose. Malo smo se načekale, ali nas je tešilo da nismo bile same na stajalištu. S druge strane, već pre 9 uveče, gotovo da nigde nikoga nema na ulici, čak su i vozila jako retka. Radnje se zatvaraju oko pola 8 uveče i onda sve lagano zamire. Ipak, posle nekoliko propuštenih autobusa (više se nismo usuđivale da uđemo u autobuse koji nisu imali baš onaj broj koji smo mi želele), konačno smo se prebacile do još jednog hrama.
Ovaj put je u pitanju bila katolička crkva – Svetilište Dona Boska koje je veoma bitno jer je Don Bosko svetac zaštitnik Brazilije. Đovani Bosko (kršteno ime mu je Đovani, a pošto je proglašen za sveca valjda bi trebalo da je (Sveti) Jovan Bosko), koga obično zovu Don Bosko (na portugalskom Dom Bosko, tj., Dom Bosco), bio je italijanski sveštenik iz 19. veka. Svoj život je posvetio radu sa mladima, posebno decom sa ulice i delinkventima, i njegov pristup je bio zasnovan na ljubavi, a ne na kažnjavanju. Za života je bio veoma popularan, ali je takođe bilo i dosta kontroverzi u vezi sa njim, tako da mada su odmah po njegovoj smrti (umro je 1888.) podneseni zahtevi da se kanonizuje, on je tek 1934. godine proglašen za sveca i tada je dobio titulu „Otac i učitelj omladine“.
Naravno, rad sa mladima nije razlog zašto su ga proglasili zaštitnikom Brazilije, već njegovo proročanstvo u kojem je on rekao da će u budućnosti između 15. i 20. paralele oko veštačkog jezera biti sagrađena neka velika civilizacija koja će postati obećana zemlja. Pošto se Brazilija nalazi upravo između 15. i 20. paralele, a tu je i veštačko jezero, bilo je krajnje logično da se očekuje i nastavak proročanstva, pa je tim povodom i Don Bosko proglašen za zaštitnika grada.
Dakle, mi smo stigle do ove crkve, ali je ona već bila zatvorena. Ipak, čak i takva, bila je apsolutno impresivna spolja, pa smo se Sneža i ja odmah dogovorile da sutra stignemo pre zatvaranja, tj., pre 9 uveče.
Pošto i dalje gotovo nikoga nije bilo na ulici, mi smo odlučile da je bolje da duže čekamo autobus da bi se dobacile do Monumentalne ose, nego da probamo da idemo peške. Tako je i bilo. Uostalom, trebalo je malo i da se spustimo niz veliku aveniju, jer u planu nam je bilo obilaženje još jedne crkve, a to je bila Mitropolitska katedrala. Pretpostavljale smo već unapred da je zatvorena, ali je nama i tako i ovako bio plan da je vidimo samo spolja i to po mraku kada je osvetljena. I nismo bile razočarane.
Projekat katedrale je takav da oko krova ide plitki prsten u kojem je voda. To naravno stvara fantastične prizore. Pogotovo mi je bilo impresivno ovako po noći.
Pune utisaka, vratile smo se u sobu da bi se dobro odmorile, jer smo narednog dana ponovo imale izlet međugradskim autobusom.
Ovaj put smo išle u gradić Pirenopolis. Opet je u pitanju bila duža vožnja autobusom, ali nam to nije smetalo. Jedino nam je bilo bitno da se vratimo u Braziliju barem do 8 sati uveče (o razlogu malo kasnije).
Tokom vožnje meni nije bilo dosadno jer volim da gledam kroz prozor. Tako sam primetila da ovde ima znatno više velikih imanja koja su bila prekrivena usevima.
Ali je bilo i drugačijih, mada ne manje zanimljivih predela.
Kada smo stigle, opet nas je dočekala vrućina i jako sunce, ali smo se trudeći da hodamo po hladovini dočepale centralnog dela mesta.
Pirenopolis je jedno zanimljivo mesto, većina objekata odražava kolonijalnu portugalsku arhitekturu, ali postoje i neki elementi rađeni u stilu Art dekoa koji deluju potpuno neuobičajeno i neočekivano za jedno malo naselje u unutrašnjosti Brazila. Naš cilj je bio da malo prošetamo po mestu, ali i da odemo do barem jednog od 73 slapova koliko ih postoji u okolini gradića.
Za početak smo obišle prvu crkvu na koju smo naišle, a to je bila Crkva Naše Gospe od Rozarija ili Matična crkva (Igreja Matriz) kako je često označavaju.
Zatim smo se uputile ka turist birou jer smo želele da se raspitamo u vezi sa odlaskom do nekih od vodopada koji se nalaze u blizini ovog gradića. Tom prilikom smo prošle pored više veoma slatkih kuća kojima ovo mesto obiluje.
U turist birou smo našle devojku koja je govorila malo engleski i to nam je značajno pomoglo. Shvatile smo da su svi vodopadi u blizini, ali ne dovoljno blizu da bi se do njih prošetalo, već ćemo morati da uzmemo taksi. Dogovorile smo se da onda odemo do jednog od bližih slapova, da bismo ipak nešto videle na ovu temu, a onda da se vratimo u mesto i tu malo prošetamo.
Tako smo i uradile. Taksista nas je odvezao do kaskada koje se zovu „Polumesec“ (Meia Lua), a tu blizu su i slapovi koji se zovu „Stara biljka“ (Usina Velha). Tu smo malo prošetale pored slapova, ja sam umočila noge i to je bilo to. Ubrzo smo se vratile u selo.
U ulici kojom smo se vozile taksijem ulazeći u selo videla sam veliki broj neverovatno šarenih i simpatičnih kuća, ali se tu nismo zadržavale, niti smo htele već tu da izađemo iz taksija jer je bilo jako vruće i nismo bile raspoložene za preteranu šetnju, pošto smo već planirale obilaženje centra. Ipak, zamolile smo taksistu da nam na kratko stane kod Crkve Gospoda od Dobrog kraja (Igreja de Nosso Senhor do Bonfim), pri čemu se misli na trenutak kada je Hrist razapet na krst.
Kada smo nekoliko stotina metara dalje konačno izašle iz taksija, ja sam prvo sela na klupu da bih se slikala sa „lokalcem“.
Naime, u Pirenopolisu se od polovine 19. veka svake godine u maju ili junu organizuje Proslava božanskog Svetog duha (Festa do Divino Espírito Santo). Tokom tog festivala postoji i defile ljudi koji ili idu peške ili jašu na konjima, ali je bitno da su maskirani, najčešće kao jaguar ili vo, ali tu postoji i velika sloboda u izboru kostima. Pošto je to jedan od centralnih događaja u ovom mestu, često smo tokom kratkog boravka nailazile na skulpture od gipsa (uglavnom je u pitanju bila predstava maske vola). Takođe, smo svratile i u Muzej božanskog (Museu do Divino) gde smo videle eksponate posvećene upravo ovoj proslavi.
Uz put smo sele i u jedan od brojnih restorančića gde smo se lepo osvežile i odmorile u hladovini, a ja sam kupila i sladoled koji je iz „frižidera“ od stiropora postavljenog na točkove da može da se gura prodavao jedan mladić.
Sladoled se prodaje u vidu štapića obloženog tankim najlonom. Očigledno kada se sladoled pravi koriste se „cevi“ od najlon kese koje se pune masom, te „cevi“ se onda zaptivaju i sve se to zamrzava. Tehnika jedenja je veoma jednostavna. Zubima pocepate kraj najlona i u početku istiskujete sladoled, a posle možete i da dodatno pocepate najlon i smaknete ga sa sladoleda. Poenta čitave priče se ipak svodi na to da je sladoled bio ukusan i da me je prijatno rashladio.
Šetnju po mestu smo nastavile tako što smo prešle most koji vodi preko reke Rio das Almas u kojoj su se lokalci sasvim prijatno brčkali.
Razlog zašto smo prešle reku bio je da odemo do Crkve Naše Gospe Karmelske (Igreja Nossa Senhora do Carmo), gde se nalazi i mali Muzej sakralne umetnosti.
I onda je došlo vreme da se uputimo u pravcu autobuske stanice. Ipak, pre toga je bilo lepo još jednom se osvrnuti na ovo ljupko mestašce.
Na autobuskoj stanici smo imali izvesne probleme oko kupovine karata, ali se to na kraju rešilo. Brinulo nas je dodatno što smo imale plan za to veče u Braziliji, a međugradski autobus je dosta kasnio u dolasku u Pirenopolis. Ipak, bez obzira što smo kasnije od planiranog stigle na autobusku stanicu u Braziliji, brzo smo uhvatile metro i prebacile se do Centralne stanice gradskih autobusa gde smo iz metroa izašle baš na mestu odakle je polazio autobus koji je nama bio potreban. Tako smo uspele da dođemo do Svetilišta Dom Bosko na vreme, tj., pre nego što se crkva zatvorila. Bilo bi nam jako žao da ga nismo videle noću, mada moram da priznam da je utisak bio manje impresivan od očekivanog.