Brazil 2019, 12. deo (Brazilija, Salvador)
Narednog dana smo imale slobodno pre podne, pa smo se dogovorile da ga provedemo svaka na svoj način. Sneža je otišla na krov da se malo kupa u bazenu, a ja sam ponovo otišla do Svetilišta Dom Bosko, jer sam htela da vidim kako crkva izgleda iznutra kada sija sunce.
Za početak sam se tamo uputila peške i tada sam shvatila da je ona znatno bliže našem hotelu nego što sam to ranije mislila. Prethodnih dana smo se mi u tom delu kretale autobusima. Doduše, delimično i zbog mraka i mada je crkva u jednoj od glavnih ulica, kada ne poznajete kraj, mračne i puste ulice mogu da deluju zastrašujuće. Međutim, u sred dana, ja sam lako taj deo prešla peške i ovaj put, po sunčanom danu, efekat je bio impresivan.
To je zapravo jedna moderna i plavo obojena verzija pariske Sant Šapel (moj video snimak pariske kapele možete da vidite u okviru teksta na: https://www.svudapodji.com/pariz-5/).
A ovde možete da vidite moj video snimak Svetilišta Dom Bosko:
Sada da konačno nešto kažem i o samoj crkvi. Ona ima kvardratastu osnovu, pri čemu je svaka strana dugačka 40 m. Na svakoj strani postoji po 20 stubova, a njihova visina je 16 m. Između su zidovi popunjeni kvadratićima od stakla i sve te ispune na strani osim jedne urađene su od plavog stakla. Šta više autor je koristio 12 nijansi plavog, da bi time simbolizovao lepotu neba u Braziliji. Postoji i jedan segment zida na svakoj strani koji je urađen u nijansama ljubičaste.
Plava boja ipak dominira.
Unutra je vladao mir i sklad, čula se tiha muzika (mada je dosta buke dolazilo od saobraćaja na ulici), a takođe je i vazduh bio prijatan. To je omogućeno vratima koja su otvorena sa tri strane, ali postoje takođe i „prozori“ koji se mogu otvoriti, a da ipak čitav izgled ni na koji način nije narušen.
Jedini izvor veštačkog svetla koji smo mi odlično videle prethodno veče jeste ogroman luster u sredini napravljen od murano stakla sa preko 400 sijalica i on simbolizuje Hrista koji je u duhovnom smislu jedini izvor svetlosti.
Na gornjoj slici se dole pored jelke vidi i statua svetog Jovana Boska kojem je crkva i posvećena. O njemu sam pisala u prethodnom tekstu (Brazil 2019, 11. deo).
Bez žurbe sam obišla crkvu, uključujući i kriptu, a onda sam se vratila na ulicu i krenula prema hotelu. Trebalo je još jednom preći ogromnu ulicu koja vodi oko centralnog travnjaka-zelenog pojasa, a sve se zajedno zove Monumentalna osa.
Nakon što smo se spakovale, prebacile smo se do aerodroma jer nam je sledeće odredište bilo grad Salvador na obali Atlantskog okeana. Ako se ide autobusom, put traje oko 22 sata i to je svakako bilo iskustvo koje smo želele da preskočimo. Dovoljno smo se vozale autobusima po ovoj ogromnoj zemlji.
Generalno sam zadivljena redom koji u nekim aspektima postoji u Brazilu. Dok smo čekale da se ukrcamo u avion, bila sam istinski impresionirana sistemom koji imaju. Postoje trakama odvojene kolone za četiri reda. U avion su ipak prvo ukrcali osobe kojima je potrebna pomoć, tj., koje su bile u kolicima, kao i za decu koja putuju bez pratnje odraslih, koji nisu čekali u redu i to je manje-više uobičajena praksa širom sveta.
Zatim je došao red na prvu kolonu – bile su to starije osobe i osobe sa malom decom. Tek onda su se ukrcavali ljudi koji su bili u biznis klasi, da ne budem bezobrazna i kažem – ljudi sa parama. A onda je usledila kolona onih koji nisu imali prtljag, već samo jednu tašnu/rančić, a poslednji su na red došli oni koji su pored tašni/rančića imali i koferčić na točkiće. Svi su mirno i uredno stajali u onom redu koji je pomoću traka bio napravljen za njih i sve je išlo lepo i glatko.
Kada već pričam o svojim utiscima stečenim pukim posmatranjem prizora oko sebe da pomenem i sledeće. Tri stvari su mi bile dosta upadljive. Prvo, dosta devojaka nosi fiksne metalne proteze. Lepo je da vode računa o svojim zubima.
Drugo, redovno na stolovima po barovima ima ili nude tečne zaslađivače bez kalorija. Ne znam da li je u pitanju izbegavanje šećera zbog dijete, tj., lepe telesne linije ili zbog eventualne velike prisutnosti dijabetesa, pa onda na nacionalnom nivou vode računa da manje unose šećer. S druge strane, evidentno je da se prodaje puno grickalica, slatkiša i raznih „hemijskih“ napitaka, tako da se bojim da im malo belog šećera po šolji kafe i neće mnogo pomoći. Takođe, bilo je jasno iz doručaka koje smo imale po raznim smeštajima da oni jako vole pecivo i torte/kolače koji se u njihovom slučaju sastoje od slatkog testa, a to se dosta konzumira i naravno ima dosta kalorija, a i loše je za nivo šećera u krvi, jer testo u sebi ima ugljene hidrate u vidu skroba, pa to opet nije dobro.
Treća i možda najčudnija stvar koju sam uočila bili su jastuci koje je veliki broj ljudi koje smo sretali na stanicama i na aerodromima nosio u rukama. Ranac i/ili torba i relativno veliki jastuk. Nije mi to baš bilo jasno, ta sentimentalna vezanost za lični jastuk, jer ja sam mislila kako bi mi smetao tokom putovanja i premeštanja sa stvarima, ali na kraju krajeva, niko mene nije terao da ga nosim, a kome se sviđa neka putuje s njim.
Kada smo sletele na aerodrom u Salvadoru, dočekao nas je taksista kojeg smo dogovorile sa vlasnicima pansiona koji smo rezervisale. Ja sam bila prilično zbunjena zbog vremena na časovniku i dužine trajanja leta, ništa mi tu nije bilo jasno, tako da sam planirala da proverim o čemu se radi čim se smestim. U međuvremenu je počelo i da pada veče.
Kada smo stigle do pansiona u kojem smo praktično rezervisale mali stan i izašle iz taksija dočekali su nas lokalci koji nama dvema nisu baš delovali miroljubivo. U pitanju je bilo to da je bilo veoma bučno, neki od njih su delovali pijano ili naduvano, ali se zapravo radilo o tome da smo mi tek pridošle, ulica je bila stara, radnjice i kafei su delovali po malo oronulo i kada se sve to vidi po mraku, onda čovek može da počne da umišlja i filmuje. Svojevremeno sam se ja tako uveče sirota isprepadala u sred Ženeve, pa sam čak gledala da li ću u slučaju panike morati ili moći da skačem sa prozora sobe i tešila sam se da sam na drugom spratu, a ispod mene tenda. Naravno da mi je ujutru bilo jasno da sam samo isfantazirala, ali u svoju odbranu bila sam dosta mlada i sa prilično malo iskustva u solo putovanjima.
Ipak, dok smo se raspakivale i lagano opuštale u tom stanu u Salvadoru, ja sam potražila na internetu informacije o vremenskim zonama u Brazilu. Ispostavilo se da tu u određenim periodima godine kada postoji pomeranje časovnika grad koji je istočno (npr., Salvador), može da bude sat vremena kasnije u odnosu na grad koji je zapadno (npr., Brazilija), tj., u Braziliji 6 popodne, a u Salvadoru 5. Očekivalo bi se obrnuto. Tako sam ja odmah napisala kratak tekst na temu brazilskih neobičnosti s kojima smo se susretale u poslednja dva dana.
O tempora o mores!
Pošto smo na južnoj polulopti, stvari su malo obrnute, da ne kažem uvrnute. I tu ne mislim samo na nebeska dešavanja, položaj meseca, njegovo punjenje sa „obrnute“ strane i slično već na sledeće.
Juče smo međugradskim autobusom otišle do Pirenopolisa i tamo obišle šta smo htele, ali nismo kupile povratnu kartu u Braziliji, jer nismo baš želele da se vremenski ograničimo. Kada se kupuju autobuske karte, traži se lični dokumenat i to smo uvek regulisale tako što smo na istom listu papira iskopirale oba pasoša. I tako smo provele dve sedmice vitlajući po zemlji. A onda dođemo na autobusku stanicu u Pirenopolisu, baš na vreme da bismo uhvatile autobus u željeno vreme, i tom prilikom naletimo na revnosnu službenicu koja kaže: „Dajte original dokumenta!“ – „Ostao u hotelu“ – „Onda ne može!“ A???? Ispriča ona još svašta drugo na portugalskom, ali ni Perica u meni ni ja ništa nismo razumeli osim da ne možemo da kupimo kartu i da službenica pominje nekog „motoristu“, za kojeg smo zajednički zaključili da je šofer. Usput je službenica i napravila vrlo ljutit izraz lica, tek da da ozbiljnost svojoj priči.
Sneža i ja se tu totalno zbunimo. Nije bilo svrhe da službenici objašnjavamo da smo mi tog dana upravo istom kompanijom došle iz Brazilije i da su tada kopije pasoša bile sasvim u redu. Obiđemo nas dve krug po stanici, ne bi li videle nekog ko bi nam ličio na osobu koja može da nam reši problem, ali osim još par putnika nije tu bilo nikog. Na svu sreću, u čekaonici su bile i dve mlade žene koje su videle da je nastao neki problem (i Sneža i ja imamo svoje izraze lica za vanredne situacije), pa su prijavile da pričaju španski i pitale šta je u pitanju. Posle našeg objašnjenja, one odu na šalter i onda nam se vrate sa izveštajem. Definitivno ne može kod službenice, ali možda možemo da probamo sa šoferom. Ako i to ne upali, onda treba da idemo u policiju u Pirenopolisu da nam overe kopiju i potvrde da je verna originalu (koji su se uredno nalazili u sefu u hotelskoj sobi 150 km dalje). Nije nam baš bio jasan taj lokalni običaj, ali smo se uzdale u dobru šofersku dušu. Dok smo čekale autobus koji je kasnio sat vremena imale smo vremena da smišljamo alternative. Zaključile smo da ako ništa drugo ne upali moraćemo da ’vatamo taksi i onda smo pola sata ubeđivale jedna drugu da bi 200 evra trebalo da nas pokrpi (takođe u sefu u hotelskoj sobi 150 km dalje). Šofer pridošlog autobusa je bio mlad i očigledno neiskusan i neupućen u nepisani kodeks struke. Vrlo strogog izraza lica (eto i njega) nije se dao ubediti, mada sam mu ja, kao dokaz svog moralnog ustrojstva i položaja u univerzumu, pokazivala i kartonče iz hotela sa sve mojim imenom i brojem sobe. A možda je mislio da mu kažem da imam praznu gajbu, a on baš pred ženidbu, pa ne bi da prevari svoju verenicu. Bilo kako bilo, na sceni se pojavio njegov stariji kolega koji je vozio sasvim drugi autobus, ali ga to nije sprečilo da presudi da možemo da uđemo u željeni autobus. Ispričao je on tu još mnogo više, možda se on prijavljivao za onu praznu gajbu, ali čim smo kročile u autobus to više nikome nije bilo bitno, čak ni ovom mom Perici koji je glavni za sporazumevanje.
Danas smo koristile sasvim drugi vid prevoza, avion, imale smo original dokumenta i sve je prošlo u najboljem redu osim što sam ja mislila da let traje 50 minuta, pošto je sledanje u Salvador bilo predviđeno za 17h. Ispostavilo se da je let trajao sat vremena duže i mi smo sletele u 18h jer smo krenule oko 16h. To baš i nema smisla. Kako da se let produži za duplo, a da se ništa nije desilo, niti smo kružili? Onda pogledamo satove oko sebe i shvatimo da jesmo sletele u 17h. Ali, kako je to moguće? Mi smo letele na istok! Valjda je trebalo da sletimo u 19h ako je već neka druga zona.
Ništa mi nije bilo jasno dok nismo stigle u prenoćište i ja pogledala na internetu. U Brazilu postoji više vremenskih zona, a neke su praktično podeljene po pravcu sever-jug. O tempora o mores!
Glavna prednost smeštaja koji smo imale u Salvadoru bila je ta da se nalazio u samom istorijskom centru grada. Istorijski centar Salvadora koji se zove Gornji grad prostire se na dva uzvišenja – Pelourinjo i Karmo. Mi smo bile smeštene u Karmu.
Nakon što smo ostavile stvari i malo se osvežile, ipak smo izašle napolje, jer na kraju krajeva i nije bilo puno kasno, pa smo odšetale do centralnog trga koji se nalazi na vrhu brda. Uz put smo prošle pored Crkve Naše Gospe od Rozarija za crnce (Igreja Nossa Senhora do Rosário dos Pretos). Svojevremeno je portugalski kralj dao zemljište za izgradnju ove crkve namenjene robovima, a njima je bilo potrebno oko 100 godina da je završe.
Već je ova crkva pripadala delu koji se zove Pelourinjo na čijem vrhu se nalazi par trgova koji se praktično nastavljaju jedni na drugi.
Na jednom od tih trgova smo sele u jedan od kafea-restorana, malo jele i popile svaka svoj napitak po izboru. Ja sam se ovom prilikom odlučila za kajpirinju, praktično nacionalno piće Brazila.
Dok smo tu sedele posmatrale smo prolaznike i turiste, ali i žene obučene u tradicionalne haljine koje se sada nose više zarad turista i njihovog privlačenja da uđu u neki od restorana ili radnji (u toku dana).
Zatim smo odlučile da se lagano vratimo do stana. Taj centar Salvadora kroz koji smo šetale delovao je fantastično privlačno i slikovito i radovale smo se da ga narednog dana ponovo obiđemo, ali po svetlu.
Kada smo krenule da se spremamo za spavanje, shvatile smo da ljudi u maloj ulici sa odličnom akustikom na koju je gledala dnevna soba našeg stana uopšte nemaju nameru da spavaju.