Ja sam te noći spavala sa čepićima u ušima, ali mi je ipak bilo jasno da je buka u jednoj ili drugoj verziji trajala sve vreme. Već pre 7 ujutru sam se skroz probudila i prešla u dnevnu sobu gde sam se zabavljala preko interneta, a povremeno i prateći šta se dešava u uličici u kojoj smo bile smeštene.
Dok sam čekala da se Sneža probudi, napisala sam i drugi deo teksta o neobičnim običajima na koje nailazimo i poslala ga svojim prijateljima.
O tempora o mores, 2. deo
Kada kažem „Čudnih li vremena, čudnih li običaja“, u ovom drugom delu mislim na vreme u toku dana, a običaji su naravno lokalni.
Sneža i ja smo juče u 17h (dakle ne u 18h) stigle u Salvador. Smeštaj sam rezervisala u jednom pansionu u istorijskom centru grada koji je od prethodnih posetilaca dobio veoma visoke ocene (pansion, ne grad; grad je na Uneskovoj Listi svetske baštine). Kada nas je dovezao taksista, a mi izašle iz kola, nismo se ni usudile da se osvrćemo po okolini i detaljno gledamo, jer čak ni površni pogled nije ulivao poverenje. To poverenje je bilo dodatno poljuljano činjenicom da se u pansion ulazi tek kada se otvori metalna rešetkasta kapija sa magnetskom bravom koja se automatski zaključava za vama. Osim njih postoje još jedna vrata na ulazu koja se noću skroz zatvaraju.
Posle sinoćnih ozbiljnih konsultacija, nas dve smo rešile da skupimo hrabrost i izađemo na ulicu, jer smo uostalom sa svog balkona videle da dole ipak povremeno prođe i neki turista. Ispostavilo se da je sve prošlo dobro, čak smo i sele u restoran na glavnom trgu gde sam ja bukvalno cevčila jednu kaipirinju. Verovatno je sve bilo potpomognuto činjenicom da na svakom ćošku stoji barem jedan policajac u punoj opremi, a blizu našeg pansiona je parkirano i jedno poveće policijsko vozilo koje im valjda služi kao kamp kućica.
Kada smo se vratile kod nas u kraj, buka je bila neverovatna, a i dosta lokalaca koje smo viđale u svim delovima deluju pijano, naduvano ili nešto treće, intenzivnije. Ja sam, kao žena sa putničkim iskustvom, rekla da je će se to sigurno smiriti do jutra, jer će svi oni popadati s nogu do tada.
Mada sam nabila svoje čepiće u uši da bih spavala, bilo mi je ipak jasno da su ovi dole rešeni da se pre nego što popadaju s nogu provedu za sve pare i za sve decibele. U više navrata, kada bih se promeškoljila u krevetu i okrenula na drugu stranu, čula bih (prigušeno, ali ipak čula) besomučno udaranje u bubnjeve.
I onda jutros, već oko 7 ujutru, kada sam odustala od daljeg spavanja, i pre vađenja čepova iz ušiju bilo mi je jasno da je žurka u punom zamahu. Muzika iz kafića preko puta je arlaukala, uostalom kao i gomila mladih koji su se dole skupljali sa sve svojim bubnjevima. Ipak, kada sam ih povremeno posmatrala, slušala i snimala sa svog balkona, nisam mogla da se ne nasmešim. Ovo su bili neki mladi koji su se verovatno spremali za neko takmičenje u lupanju u bubnjeve iz sve snage. Oni od prethodne noći su sada sigurno već uveliko hrkali negde, novi dan je polako kretao i još pre nego što su kola počela da prolaze našom ulicom, neki mladi ljudi, u besprekorno čistim i bleštavo belim majicama su želeli da se kroz takmičenje provode, druže i budu bolji nego što su bili prethodni put. I to je sve u redu, ALI ZAR MORA BAŠ U 7 UJUTRU????!!!!
Kada su mladi ljudi otišli u nepoznatom pravcu, komšija od preko puta je radio na podešavanju muzike. Nešto mu se prekidalo i nije bio zadovoljan. Dok sam pratila ta dešavanja, videla sam i jednu mladu ženu koja je spavala na trotoaru. Nisam je videla tu dok su oni mladi još ispunjavali ulicu, nije ni bilo mesta, ali sada je spavala potpuno mirno, bez obzira na svu buku koja je odzvanjala u ulici.
I ovo je deo Salvadora
Nakon što se i Sneža razbudila, sačekale smo da nam donesu doručak (smeštaj nam je praktično bio stančić koji se iznajmljuje i ne postoji prava trpezarija za posetioce, već se doručak donosi u sobu), a onda smo sišle na ulicu. Onaj komšija od preko puta koji je ranije radio na tome da mu muzički uređaji dobro i veoma bučno rade bez prekida, sada je bio zadovoljan rezultatom svog rada i sa svojih par ortaka je sedeo u hladovini kod kuće u kojoj smo mi boravile. Ljubazno smo se javili jedno drugom, a onda smo Sneža i ja krenule u lagani obilazak istorijskog centra grada po dnevnom svetlu.
Sve je sređeno i postavljeno kako treba
Krenule smo uzbrdo prema crkvi koja je nama bila najbliža. Kao što sam pomenula u prethodnom tekstu, mi smo bile smeštene u delu Salvadora koji se zove Karmo.
Naša ulica u kvartu Karmo
Tako se i glavna crkva u kvartu zove Crkva Trećeg reda karmelskog (Igreja da Ordem Terceira do Carmo) i ona se nalazi na vrhu brda koje čini ovaj kvart.
Crkva Trećeg reda karmelskog
Ušle smo u crkvu čija je izgradnja započela 1644. godine i tu dosta prošetale, jer se mogu obići i unutrašnja dvorišta, sakristija i neke druge prostorije.
Crkva Trećeg reda karmelskog, unutrašnjost
Odatle smo takođe kroz jedan prozor mogle da bacimo pogled na susedno brdo na kojem se nalaze centralni trgovi – Pelurinjo.
Pogled na Pelurinjo
Prošetale smo i pored Crkve Blagoslovenog pričešća iz ulice Paso (bukvalan prevod) (Igreja do Santíssimo Sacramento da Rua do Passo) koja ima veoma zanimljive krovove tornjeva pokrivene azulejžo pločicama. Onda smo otišle do trga koji se zove Largo do Pelurinjo (Largo do Pelurinho). Tu smo prošle i prethodno veče.
Largo do Pelurinjo: desno je Crkva Naše Gospe od Rozarija za crnce (Igreja Nossa Senhora do Rosário dos Pretos), a levo u daljini je Crkva Trećeg reda karmelskog
Kao deo trivijalnih informacija, često se pominje da se ovaj lepi i slikoviti trg našao u video spotu Majkla Džeksona, „They don’t care about us“, zajedno sa prizorima iz favele Santa Marta u Rio de Žaneiru. To sam već pomenula u tekstu (https://www.svudapodji.com/brazil-1/).
Largo do Pelurinjo
Largo do Pelurinjo
Odatle se takođe pruža i lep pogled na brdo Karmo.
U daljini Crkva Blagoslovenog pričešća iz ulice Paso
Dok smo išle dalje ka centralnim trgovima, prošle smo pored jedne radnje i naišle na jednu devojku koja poziva prolaznike da uđu u radnju, ali ujedno i pozira u tradicionalnoj odeći koja podrazumeva veoma široke suknje.
Lepa Salvadorka
A onda smo došle do crkve i manastira Sv. Franje (Igreja e Convento de São Francisco). Izgradnja crkve je započeta 1708. godine, a završena je 1723. Spolja deluje manje više nalik na druge crkve koje se mogu videti u gradu, ali je ova posebno poznata po svojoj raskošnoj unutrašnjoj dekoraciji. Ta dekoracija zapravo obuhvata dva segmenta. Dvorište manastira, kao i neki prolazi, bogato su ukrašeni azulejžo pločicama, dok je unutrašnjost crkve potpuno ispunjena duborezom prekrivenim zlatom.
Crkva Sv. Franje (Igreja de São Francisco)
Mi smo prvo obišle dvorište, odnosno klauster, i bile smo potpuno oduševljene. Ručno slikane azulejžo pločice ukrašavaju sve zidove.
Manastir Sv. Franje, klauster
Manastir Sv. Franje, klauster
U prizemlju se nalazi 37 scena koje su prikazane pomoću ovih pločica. One su inspirisane slikama flamanskog umetnika Otoa van Vina (1556.-1629.) koji je početkom 17. veka radio na takozvanim amblemskim knjigama. Amblemske knjige su zbirke koje prikazuju „ambleme“ (u značenju alegorijske ilustracije) uz propratne tekstove koji daju objašnjenje, obično u vidu moralne pouke ili pesme.
Što se tiče kompozicija koje su prikazane u klausteru Manastira Sv. Franje, epigrafi na njima bili su inspirisani Horacijevim tekstovima. Tako, na primer, na sledećoj slici u sredini gore vidi se deo latinske pouke Quis dives qui nil cupit pauper avarus, što slobodno prevedeno znači „Onaj ko ne želi ništa je bogat, a tvrdica je siromašan“.
Manastir Sv. Franje, klauster
Slike na pločicama na gornjem spratu prikazuju scene seoskog života, lova, ribolova, simbole pet čula, mesece i kontinente, ali tamo nismo mogle da idemo. Ipak, pločica sa različitim predstavama ima i po hodnicima, kao što je ovaj na slici dole odakle se ide do sakristije, ali se odatle ulazi i u crkvu.
Manastir Sv. Franje, deo koji spaja klauster, gornji sprat, sakristiju i crkvu
Onda smo ušle u crkvu i šta sad tu ima da se kaže osim da je to najraskošnija crkva u Brazilu. Sve njene površine su skoro skroz pokrivene drvorezom presvučenim zlatom.
Crkva Sv. Franje
Ja lično nisam impresionirana ovakvim razbacivanjem bogatstva. Sećam se kada sam bila u Ujedinjenim arapskim emiratima, pa su me posle pitali da li sam išla u tada skoro otvoreni luksuzni hotel Burdž el Arab jer su postojale organizovane ture za obilazak, a pričalo se da hotel ima i npr. slavine od zlata i slično. Rekla sam da nisam išla jer me to ne zanima. To samo znači da investitori imaju puno para. Ni više, ni manje.
Crkva Sv. Franje
Dakle, isti stav otprilike imam i u vezi sa Crkvom Sv. Franje u Salvadoru, s tim što ne mogu a da ne pomislim u kakvom raskoraku su izgled crkve i svetac kojem je crkva posvećena. Sam Sv. Franja asiški je pojam skromnosti, upravo apsolutno suprotno unutrašnjoj dekoraciji crkve koga ga slavi. Ali dobro, čini mi se da je kroz istoriju Katolička crkva često bila spremna da postupa u suprotnosti sa Hristovim učenjem koje propoveda.
Crkva Sv. Franje
Predstave prikazane pomoću azulejžo pločica unutar crkve prikazuju scene iz života Sv. Franje asiškog, što naravno uopšte nije u skladu sa ovolikom količinom zlata imajući u vidu da je ovaj svetac izrazito slavio siromaštvo.
Ipak, nije sve što se sija zlato. Ima i srebra. Kao na primer luster težak 80 kg.
Crkva Sv. Franje, luster je sa desne strane
I tu su naravno i brojni detalji što je sve u skladu sa baroknim stilom u kojem je crkva građena.
Crkva Sv. Franje, detalji
Crkva Sv. Franje, detalji
Onda smo izašle ponovo na trg ispred crkve i preko njega se uputile ka susednom trgu gde se nalazi Katedrala.
Krst Sv. Franje na istoimenom trgu, dalje sa leve strane je Katedrala
Katedrala se nalazi na trgu koji se zove Largo Tereiro de Žezus čiji je centralni deo bio ograđen u vreme kada smo mi bile tamo jer se renovirao.
Crkva Sv. Dominga Guzmana (Igreja de São Domingos Gusmão) na trgu Tereiro de Žezus
Na trgu se nalazi i Arheološki i etnografski muzej koji smo htele da posetimo, ali nismo uspele jer nije radio. Ipak, Katedrala je bila otvorena, tako da smo nju posetile. Sagrađena je između 1657. i 1672. godine i ona takođe ima dosta zlatom pokrivenih delova, ali ipak dominira peščar koji se koristio i za unutrašnje zidove, kao i za kompletnu fasadu crkve.
Katedrala, unutrašnjost
Salvador je bio prvi glavni grad Brazila i to od 1549. do 1763. godine, a od 1558. godine je u njemu funkcionisala prva pijaca robova u Novom svetu. Zbog svega ovoga u njemu je i do dana današnjeg ostala naglašena mešavina evropske, afričke i američko-indijanske kulture. Ali zbog brojnih očuvanih građevina koje postoje u njemu, čitav istorijski centar Salvadora nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine. Mi smo obišle neke od tih građevina, a prošle smo pored većeg broja njih i to je sve bilo izuzetno upečatljivo, tako da je Salvador ostavio jedan od najjačih utisaka na mene tokom ovog putovanja po Brazilu.