Brazil 2019, 14. deo (Salvador)
Naše planirano obilaženje Salvadora podrazumevalo je i vožnju uspinjačom, kao i vožnju javnim liftom. Naime, istorijski centar Salvadora se nalazi na vrh brda koje se strmo izdiže sa ravni luke. Tako smo se mi prvo spustile uspinjačom do donjeg grada i ravnog dela. Bilo nam je neobično da nisu naplaćivali nikakve karte za to, ali dobro, pošto se niko nije bunio, nismo ni mi. Kasnije smo shvatile da smo se pukim slučajem zadesile u Salvadoru baš u vreme njihovog velikog praznika, pa je verovatno tim povodom prevoz uspinjačom bio besplatan.
Mada se samo Gornji grad nalazi na Listi svetske baštine, ni zgrade u donjem delu nisu manje slikovite.
Od izlaza sa uspinjače, krenule smo pravo ulicom sa idejom da dođemo do mora, tj., okeana, ali smo čule (ponovo) silnu buku, pa smo skrenule u jednu ulicu da bi videle o čemu se radi. Uskoro smo naišli na glavni defile u jednoj prostranoj ulici, dok se sa obe strane nalazio veliki broj ljudi.
U stvari, kada smo nas dve stigle, defile je stajao, ali se muzika nije zaustavljala, kao ni cupkanje brojnih ljudi koji su pratili vozila na kojima su se nalazili muzičari.
Nas dve nismo imale pojma šta je u pitanju, ali nam to svakako nije smetalo, tako da smo dosta uživale, a uz put smo pojele i svaka po jedan ražnjić sveže ispečenog mesa. Bilo je veoma ukusno.
Naravno, same slike i ne mogu baš u potpunosti da prenesu utisak, pa evo i kratkog video zapisa. Malo će vas zaboleti glava od mog lošeg snimanja, ali izdržite.
Jedno vreme smo pratile ova dešavanja, mada nam i dalje ništa nije bilo jasno o čemu se radi (znale smo samo da nije u pitanju karneval), a onda smo ponovo skrenule u jednu ulicu, jer smo želele da odemo do Crkve Gospoda od Dobrog kraja (Igreja de Nosso Senhor do Bonfim). Crkva Sv. Franje (Igreja de São Francisco) je svakako najraskošnija u čitavom Brazilu, pa i u Salvadoru, ali je zato najčuvenija upravo ova koju smo želele da posetimo. Ona je relativno jednostavna crkva, sagrađena u periodu od 1740. do 1772. godine, ali njen značaj ne leži u arhitekturi ili umetničkim dometima. Ona je pre svega stecište vernika i hodočasnika, pošto ima puno prijavljenih slučajeva gde su ljudi bili izlečeni zahvaljujući Božjoj milosti, pa se tu onda donose zavetne ponude (ex-votos).
Pošto smo imale vremena, rešile smo da odemo do nje, a posle smo mislile da se vratimo na sam jug poluostrva na kojem se nalazi Salvador da bismo otišle da vidimo neku plažu i tamo nešto pojedemo. Tako smo mislile nemajući apsolutno nikakvu predstavu koji je ovo dan bio i šta se dešavalo u Salvadoru. A bio je treći četvrtak u januaru.
Tako smo prvo došle do jednog autobuskog stajališta, ali bilo je vruće, autobus nije dolazio i nas dve smo rešile da se taksijem prebacimo do željene crkve.
U početku je sve išlo dobro, a onda je taksi uleteo u neverovatnu gužvu i više je stajao u mestu nego što se kretao. Pitala sam ga da li je crkva daleko i on je rekao da jeste. Šta da se radi. Ostale smo u taksiju i čekale da nas doveze gde je trebalo. Ništa nam nije jasno zašto je tolika gužva u saobraćaju i pomišljale smo da je možda neka nesreća, jer su povremeno prolazila neka policijska vozila, a i jedno vozilo hitne pomoći, međutim ni tako nešto ne bi objasnilo baš toliku gužvu i zastoj kao što su bili ti u kojima smo se našle.
U jednom trenutku kada se taksi ipak pokrenuo i prolazio preko nekog trga, spazila sam jednu tablu čiji mi je natpis konačno objasnio šta je zapravo bilo u pitanju. U pitanju je bio Praznik Dobrog kraja, posle karnevala najveća proslava u gradu. Ipak, bez obzira na gužvu, prava razmera proslave praznika nije nam bila jasna sve dok nas taksista nije dovezao do jednog manjeg trga odakle više nije mogao dalje, pa nam je pokazao da samo idemo pravo.
Da sada ja ipak objasnim o čemu se radi, a što sam sve shvatila tek u toku dešavanja ili kasnije. Pošto je ovo najvažnija crkva u Salvadoru koja pomaže kod čudesnih ozdravljenja, ona i čitav koncept „Dobrog kraja“ (Bonfim) postali su izuzetno popularni, a glavna proslava, Proslava Dobrog kraja (Festa do Bonfim), vezana za crkvu i Dobri kraj održava se svakog trećeg četvrtka u januaru. Tada hodočasnici i vernici kreću peške od Bazilike Bezgrešnog začeća (Basílica Nossa Senhora da Conceição da Praia) koja se nalazi u donjem gradu u centru Salvadora i u vidu defilea prelaze peške 8 km do crkve. Taj defile je bio upravo ono na šta smo Sneža i ja naletele kada smo izašle iz uspinjače, ali nam veselost i muzika nisu stvarali asocijaciju da je u pitanju religiozna proslava.
Da pojasnim – kada su Portugalci dovodili afričke robove u Brazil, ovim drugima je bilo zabranjeno da slave svoje bogove, već su morali da prate religiju svojih gazda. Snalažljivi, verujući robovi su ipak uspevali da pronađu načine da svoje bogove, ali i svoj način slavljenja tih bogova, unesu u novi set verovanja na koji su bili primorani. Zbog toga ove proslave apsolutno i nesumnjivo vezane za religijske teme mogu da deluju neuobičajeno za tradicionalno orijentisane ili neupućene putnike kao što smo nas dve bile (pre nego što smo shvatile oko čega se sve ovo vrti). Uzgred, Portugalci su insistirali da njihovi robovi slave portugalskog boga, ali im nisu dozvoljavali da ulaze u crkve i zbog toga često postoje crkve (npr., u Ouru Pretu, ali i ovde u Salvadoru) gde se naglašava da su one bile sagrađene upravo i samo za robove.
Hodajući u pravcu crkve mi smo prolazile između velikog broja ljudi i tu smo definitivno shvatile da je bela boja odeće, pogotovo u kombinaciji sa plavom, nešto što gotovo da predstavlja uniformu vezanu za ovu proslavu. Sada sam takođe shvatila i da su oni mladi ljudi od rano jutros koji su lupali u bubnjeve i dovikivali se ispred našeg stana i spremali se za neko slavlje takođe bili obučeni u belu odeću, a sigurna sam i da su i oni bili deo proslave Dobrog kraja.
Jedan od najzanimljivih „kostima“ na koje smo nailazile, nosili su samo muškarci i kako smo kasnije saznale to su članovi organizacije koja se zove „Gandijeva deca“ (Filhos de Gandhy). Organizacija je osnovana 1949. godine i ima sindikalne korene, a inspirisana je principima nenasilja i mira koje je promovisao Mahatma Gandi.
Naravno, bilo je još slikovitijih pojedinaca, ali nije se sve moglo ni slikati. S druge strane, uspela sam da svojim aparatom uhvatim i jednu zanimljivu kapu napravljenu od otvarača na konzervama sa gaziranim pićem.
Onda smo se konačno približile crkvi. Zbog gužve koja se nalazila oko nje, nismo ni razmišljale da li uopšte može da se uđe unutra, a i činila nam se zatvorena.
Oko crkve se nalazi metalna ograda i na njoj su bile zavezane bezbrojne trakice u raznim bojama. Te trakice koje se zovu fita predstavljaju jedan od simbola Salvadora i već kada nas je taksista prethodnog dana vozio od aerodroma do stana, poklonio nam je obema po jednu takvu trakicu. Trakice se vezuju oko ručnog zgloba i služe kao amajlija. Potrebno je da se vežu tri čvora i nose se dok ne otpadnu. Navodno je jako loše ako se iseku. Kao što se vidi na slikama koje slede, trakice se mogu vezivati i za metalnu ogradu oko crkve, a neki misle da je bolje da se vežu na zaštitna vrata od crkve.
Sad sve ovo pogledajte u obliku kratkog video snimka.
Zatim smo se lagano spustile manje više do onog mesta gde nas je ostavio taksista. I dalje je bila neverovatna gužva. Razmišljale smo o tome da probamo da se vratimo u centar autobusom, ili moto-taksijima (sednete iza vozača motora, što ima smisla jer se motor lakše probija kroz gužvu), a neke lokalne žene su pokušavale da nam pomognu i obezbede uber-taksi (kontaktirale preko lokalnih telefona), ali ništa nije uspelo i jedva smo na kraju uhvatile i redovan taksi. Ipak, pre toga sam se slikala sa tim ljubaznim ženama koje su sedele kraj jedne raskrsnice i uživale u provodu i pivu.
Povratak u centar je takođe bio problematičan. Opet je bila gužva u saobraćaju, opet probijanje, jedino što je ovaj taksista bio manje strpljiv od onog prvog. Ipak, iako smo unapred dogovorile fiksnu cenu prevoza ponovo nam je bilo potrebno oko sat vremena da dođemo do željenog odredišta.
Odredište nam je ovaj put bio javni lift, Elevador Laserda, koji kao i uspinjača spaja niže i više delove centra Salvadora. Gužva je i dalje bila na ulici, prevoz liftom je bio besplatan, baš kao i uspinjačom ranije, ali se sada već nismo čudile.
Blizu izlaza iz lifta, prošle smo pored jedne poslastičarnice koja je u izlogu imala privlačne sladolede. Svaka je uzela po dve kugle, a meni je glavni kriterijum bio da uopšte ne znam šta uzimam i nisam se pokajala. Sladoled je bio sjajan!
Sada smo se već osećale znatno opuštenije i sigurnije nego prvo veče, tako da smo istinski uživale hodajući prema kvartu Karmo u kojem smo imale iznajmljeni stan.
Čak smo i svratile da jedemo kod jedne od raznih improvizovanih „kuhinja“ na otvorenom. Jednostavno se na nekim mestima na trotoaru postave potrebne instalacije i plastične stolice oko te „kuhinje“, pa onda tu sednete i jedete hranu koju vam spremaju na licu mesta. Kao i za ručak, ponovo smo jele neku verziju ražnjića i to nije bilo loše, ali smo kasnije videle da je u „ponudi“ u toj ulici bilo i prženog testa sa sirom koji smo nas dve jako volele.
U našem kraju nas je dočekala bučna muzika koja je očigledno tu odzvanjala čitavog dana. Sada nam je već sve bilo jasno, pa smo imale više razumevanje za proslavu jednog od najvažnijih lokalnih praznika, a i stišalo se sve kasnije u toku noći pa je moglo i da se spava na miru.
Za naredno jutro sam odlučila da ponovo prošetam do kvarta Pelourinjo, ali i do terase koja se nalazi pored izlaza iz lifta jer se odatle pruža lep pogled na luku. Uz put sam uživala u divnim prizorima kojima Salvador obiluje, sve vreme se osvrćući da slučajno ne bih propustila nešto lepo.
Stigavši do terase koja se nalazi pored izlaza iz lifta Laserda gledala sam kratko vreme Donji grad, ali bez želje da se spuštam i šetam dole. Nekako sam se u svojoj glavi već pripremila za nastavak putovanja, pa se moje obilaženje ovog jutra svodilo na površno posmatranje.
Oko tih terasa sa kojih se pruža lep pogled šetaju i lokalne žene obučene u tradicionalne haljine i spremne da se za novac slikaju sa turistima. Mene to uopšte nije zanimalo, ali mi je bilo smešno da su okrenule leđa čim su me videle sa fotoaparatom u ruci, pa sam rešila da ih ne razočaram i da ih ipak fotografišem.
Već sam ranije pominjala Majkla Džeksona i njegov video spot za pesmu „They don’t care about us“ i tu se osim šarenih brazilskih eksterijera vide i brojni bubnjevi i bubnjari u specifičnim bojama (crno, žuto, crveno i zeleno), a i sam pevač često nosi majicu koja na sebi ima odštampani znak mira u ovim istim bojama (majica je i nekim scenama pocepana; valjda je to Majkl Džekson uradio u nekom svom zanosu). Sve se to vrti oko Oloduma. Olodum je osnovan 1979. godine kao afrički blok za karneval koji se održava u Salvadoru. To je nevladina organizacija koja se između ostalog bori protiv društvene diskriminacije, za podsticanje ponosa među Brazilcima afričkog porekla i za građanska i ljudska prava marginalizovanih ljudi. Olodum je takođe i naziv velikog bubnjarskog benda, koji je stekao svetsku slavu i svirao sa raznim muzičarima. Sedište Oloduma je upravo u Salvadoru i ja sam prošla pored njega. U prizemlju je i radnja sa raznim predmetima sa znakom mira i u već pomenutim bojama, a ko hoće može da kupi majicu, pa nek’ je cepa koliko hoće.
Prošla sam i pored sedišta organizacije „Gandijeva deca“ (Filhos de Gandhy) i nisam mogla da odolim, a da ne zavirim unutra.
Još malo divljenja lepotama Salvadora i mogla sam da se vratim u stan na doručak.
Posle doručka, pakovanja i organizovanja, mogle smo i da krenemo. Ovog dana smo se autobusom prebacivale do grada Arakažu. On se nalazi takođe na obali, severno od Salvadora i autobusu je potrebno oko 5 sati da bi pokrio razdaljinu između njih.