Brazil 2019, 16. deo (Resife, Olinda, Fernando de Noronja)
Postojala su dva razloga zašto smo išli do grada Resife. Prvi je bio njegov deo Olinda, koji je zapravo ranije bio centralni deo naselja, ali se vremenom naselje proširilo ka jugu i razvilo u veliki savremeni grad sa puno solitera. Resife sa svim svojim predgrađima ima oko 3,5 miliona stanovnika što svakako nije malo.
Drugi razlog je bio odlazak na ostrvo Fernando de Noronja, koje je u stvari glavno ostrvo arhipelaga, ali se arhipelag zapravo sastoji od raznih ostrvaca i vrhova stena, a jedino pristojno ostrvo koje je ujedno i naseljeno je ovo glavno, pa onda mogu da pričam u jednini ostrva.
Ali, da se ja prvo malo pozabavim Resifeom. Putovanje autobusom od 9 sati je, kao uostalom i sva međugradska putovanja na koja smo išle, bilo prilično udobno, jer su sedišta dobra i mogu se dosta spustiti, tako da se lako drema. Pravili smo par pauza, a na jednom je bilo vremena i da se jede. U pitanju je bio restoran sa švedskim stolom, dosta svedenim, ali je u stvari sve što smo uzele za jelo bilo veoma ukusno, tako da smo se dobro najele, a to je ujedno bio i najjeftiniji pravi obrok koji smo imale u Brazilu. Hoću da kažem, ko ide u Brazil i vozi se autoputevima, nemojte da oklevate da se dobro najedete za male pare.
Mada smo Sneža i ja kupile karte istog dana kada smo stigle u Arakažu, tj., dva dana pre puta, većina sedišta je bila zauzeta i nas dve smo odabrale dva sedišta u istom redu, ali između kojih je prolaz. Tako se desilo da je do mene sedeo neki mlađi čovek i u jednom trenutku ja spazim da on na svom mobilnom ima GPS i da prati putanju autobusa. Pitam ga ja da li ima još puno da se vozimo, a on mi kaže „sat i 40 minuta“, ali onda doda da je to samo do aerodroma u Resifeu (hteo je da kaže da do autobuske stanice ima još da se vozi). Meni onda bljesne ideja i samo sam potvrdila sa njim da je to međunarodni aerodrom (čisto da budem sigurna da mislimo na isto, u slučaju da ima više aerodroma u gradu). Naime, znala sam da je naš hotel srazmerno dosta blizu aerodroma. Tako smo se dogovorile da izađemo na tom neformalnom stajalištu u blizini autoputa i to je bila odlična ideja. Za manje od 10 minuta smo taksijem došle do hotela. Posle te duge vožnje, prijalo je da se brzo smestimo i istuširamo.
Narednog dana, posle doručka, lagano smo otišle do obližnjeg stajališta javnog prevoza i tu smo uskoro uhvatile autobus koji je dosta dugo vozio pre nego što smo stigle do Olinde.
Kada smo konačno stigle do željenog grada, prvo smo otišle na sokiće u jedan bar pored nazovi plaže i tu smo malo sedele. To sedenje u dobroj hladovini je prijalo, jer već je počelo da se zagreva, a to je samo dodatno pogoršavalo osećaj visoke vlažnosti vazduha. Mada nas je ovakvo vreme pratilo svih dana, svakako se nismo navikle i nismo baš uživale u njemu. S druge strane, sedeći za tim stolom mogle smo da posmatramo ne samo lokalce koji su tu takođe sedeli za stolovima oko nas ili se bavili nekim svojim poslom, već smo posmatrale i plažu, kao i relativno udaljene solitere Resifea.
U vodi, osim u za nas potpuno neprivlačnom plićaku, nije bilo nikoga od ljudi. Sasvim je bilo jasno zašto.
Posle te pauze u kafeu koja je služila kao priprema za napore vezane za obilaženje mesta po velikoj vrućini, otišle smo do obližnjeg turist biroa gde smo uzele mapu sa predloženim smerom obilaska, ali smo mi ipak krenule u obilazak grada putem koji smo prethodno već isplanirale. Mapa je trebalo da nam služi kao indikacija, a i lakše se vadi iz džepa od knjige-vodiča.
Olindu su u 1535. godine osnovali Portugalci i istorija grada je pre svega vezana za proizvodnju šećerne trske koja je dva veka bila glavni proizvod Brazila. Veći deo istorijskih zgrada koje su preživele do danas potiče iz 18. veka. Olinda je posebno značajna kao mesto u kojem se harmonično spajaju kuće, bašte i preko 20 baroknih crkava, manastira i kapela, i sve se to nalazi na malom uzvišenju iznad plavih voda Atlantskog okeana. Zbog svega toga se Olinda ili tačnije njen istorijski centar nalaze na Uneskovoj Listi svetske baštine. Fasade religioznih i administrativnih građevina po pravilu imaju finu, stilsku dekoraciju, dok su privatne kuće često ofarbane živim bojama. Tako nešto smo videle i u neposrednoj blizini plaže, čak i pre nego što smo krenule u obilazak gradića.
Prvi po našem planu obilaska bio je Manastir Sv. Franje (Convento de São Francisco).
Međutim, kada smo došle do njega, on je bio zatvoren, s tim da su nam rekli da će ga ponovo otvoriti za sat i po. Mi smo se kasnije, posle dva sata, i vratile, ali je manastir i dalje bio zatvoren. Zato mi je bilo posebno drago da sam napravila par slika kroz otvorene prozore, mada bi sigurno bilo još lepše da sam imala priliku da malo prošetam po manastiru, onoliko koliko je to turistima dozvoljeno.
Manastir je sagrađen 1585. godine i to je bio prvi franjevački manastir osnovan u Brazilu. 1631. godine, Holanđani su osvojili grad i spalili dosta toga, uključujući i manastirski kompleks (osim kapele). Kasnije su se Franjevci vratili, a manastir je ponovo izgrađen. Manastir Sv. Franje poznat je po svojim plavim azulejžo pločicama i tu se nalazi najveća kolekcija ovih poznatih pločica u severoistočnom Brazilu. Neke od njih smo mogle da vidimo kroz otvorene prozore.
Dok smo stajale ispred manastira, videla sam kako jedna ptica sleće na krst na vrhu pročelja crkve. Pošto su meni ptice zanimljive, iskoristila sam priliku da slikam i pticu i krst.
Osim ovog krsta na vrhu crkve, na trgu nasuprot manastira, nalazi se i Monumentalni krst. Neki hrišćanski redovi su razvili tradiciju da podižu monumentalne krstove ispred svojih crkava i manastira, pre svega kao simbol prisustva Hrista. Ovaj trg gde je krst praktično je deo porte i služi da se tu se ljudi okupljaju i druže.
Zatim smo lagano nastavile da se penjemo i tako smo došle do Katedrale. Katedrala je originalno bila sagrađena 1537. godine, ali su je kao i Manastir Sv. Franje Holanđani spalili 1631. godine. Od tada su je četiri puta obnavljali i rekonstruisali.
Posebno mi je bilo zanimljivo da izađem na terasu koja pripada Katedrali i na koju se izlazi kroz bočni zid. Odatle se pruža fantastičan pogled i na samo mesto, kao i na Resife koji se vidi ne tako daleko.
Na trgu ispred Katedrale i u ulici bočno od nje, nalaze se brojni štandovi sa suvenirima. Tu takođe ima i improvizovanih kuhinja i onda smo rešile da sednemo za stolom koji je pripadao jednoj od njih i da pojedemo palačinke koje se prave od brašna tapioke, zapravo od skroba koji se zove tapioka, a koji se dobija od biljke kasava ili manioka.
Način pripremanja se razlikuje od klasičnih palačinki u smislu da nema testa, već se brašno sipa u tiganj, doda se malo putera, a onda se preko stavi fil po izboru. Ja sam bila jako alava ovom prilikom pa sam naručila dve vrste. Slana je bila sa sirom i origanom (jako puno sira koji se divno istopi), dok je navodno slatka verzija takođe imala sir, ali manje, uz obilnu količinu karamela koji je jako popularan u Južnoj Americi i koji ja jako volim. U Brazilu ga zovu doce de leite, ali je u svetu poznatiji pod španskim nazivom dulce de leche. Da li treba da pominjem da sam se najela kao prasica?
Dobro napunjenih stomaka, krenule smo dalje. Nedaleko od Katedrale, nalazi se i Crkva Naše Gospe od začeća (Igreja de Nossa Senhora da Conceição), ali je i ona bila zatvorena, pa smo samo ušle malo u dvorište i tu se kratko zadržale.
Zatim smo lagano krenule da se spuštamo niz brdo hodajući u pravcu još jedne crkve i manastira, ali je bilo istinski fantastično što smo prolazile pored neverovatno šarenih kuća.
Onda smo konačno stigle do Manastira i Crkve Sv. Benedikta (Mosteiro e Igreja de São Bento). I tu su Holanđani spalili original iz 1582. godine.
Sada već dosta iscrpljene od vrućine, spustile smo se niz jednu ulici i kroz park došle do poslednje crkve koja nam je bila u planu za ovaj dan. U pitanju je Crkva Karmelska (Igreja do Carmo) koja se uzdiže na omanjem uzvišenju.
Već odozdo smo videle da je zatvorena i tu je Sneža odbila da se dalje penje za džabe, ali sam se ja ipak popela stepenicama i bilo mi je na kraju drago jer sam u obližnjem drveću spazila velikog kiskadija (Pitangus sulphuratus).
Tu se praktično i naše obilaženje Olinde završilo. Dok smo čekale gradski autobus, uočila sam zgradu bioskopa sa druge strane. Imala je zanimljivu arhitekturu, a svakako je videla i bolje dane.
Vraćajući se iz Olinde, nismo baš bile sigurne na kojoj stanici treba da izađemo, ali smo se na kraju dobro snašle i izašle smo u blizini našeg hotela. Ipak, prvo smo se uputile na plažu. Plaža u Resifeu nije baš mesto na kojem bi meni bilo posebno zanimljivo da se kupam, ali mislim i da nisam jedina. Talasi su bili relativno veliki, a osim toga voda nije bila privlačna, bila je mutna sa komadima trave, pa je delovala čak i prljavo. Ja sam tu malo nakvasila noge, dok je Sneža sedela pored plaže i čekala me, ali se nismo dugo zadržale, a uskoro je padao i mrak, dok smo nas dve želele i da se pripremimo za nastavak putovanja narednog pre podneva.
Narednog dana smo se avionom prebacile na ostrvo Fernando de Noronja. Ovo ostrvo, tj., arhipelag kojem ono pripada, veoma je zanimljivo, pogotovo u smislu biodiverziteta i prirodnjačkog značaja. Toliko da je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine (ovde se naravno misli na prirodnu baštinu). Evo mape da vas podsetim gde se ovo ostrvo nalazi.
Veći deo ostrva je Nacionalni park i zbog ovolike važnosti ostrva i očuvanja prirodne ravnoteže, ograničen je broj ljudi koji dolaze da ga posete. Kada smo još na početku našeg putovanja po Brazilu upoznale neke Italijane pomenule smo da na kraju idemo na Fernando de Noronja i oni su bili potpuno šokirani, jer su rekli da je jako teško doći do tamo zbog ograničenog broja posetilaca. Nisu baš bili u pravu. Ja sam jednostavno preko interneta kupila avionske karte za nas dve par meseci unapred i to je bilo sasvim dovoljno.
Što se tiče lokalnog stanovništva, njih manje od 3.000 je nastanjeno na ostrvu Fernando de Noronja za stalno.