Brazil 2019, 18. deo (Fernando de Noronja)
Dok smo čekale da se grupa vrati iz Zaliva svinja (Baia des Porcos), kao veliki simpatizer ptica, ja sam ovde silno uživala gledajući ptice čiji je podmladak vežbao zaletanje u vodu (nejasno sa kakvim rezultatima) i poletanje sa iste.
Ptice vežbaju na Plaži Kasimba do Padre
Takođe sam primetila i fregate koje su se zaletale i u brišućem letu kljunovima hvatale nešto sa plaže. Pogledala sam malo bolje i videla sam da se tu nešto presijava. Onda sam shvatila da su u pitanju male ribe i kada su se fregate odmakle prišla sam tom mestu da bih proverila svoje mišljenje. Stvarno su bile u pitanju male ribe i meni nije bilo jasno da li ih je tu izbacilo more (mesto je bilo dosta dalje od vode, čak i da je u tom trenutku bila oseka), ili ih je neko tu razbacao zbog fregata, ili su ih tamo nabacale same fregate kako bi njihov podmladak mogao da vežba.
Uzgred, upravo je jedna fantastična fregata, mužjak u punom udvaračkom zanosu, koju sam davnih dana uslikala na Galapagosu zaštitni znak mog bloga.
Sada već sa jasnim iskustvom, sačekale smo da se čitava grupa okupi pre nego što smo napustile plažu i onda smo se svi zajedno odvezli do Zaliva Sueste (Baia de Sueste).
Zaliv Sueste je dosta prostran i tu nema puno talasa, a nas dve smo tu konačno uzele sa sobom opremu za ronjenje. Zaliv je bovama podeljen u tri dela – srednji je predviđen za kupanje i brčkanje, a dva bočna dela nisu namenjena za ljude jer tu ima raznih životinja uključujući i kornjače koje polažu jaja na raznim plažama ostrva, ne samo na ovoj, u periodu od decembra do juna, a takođe ima i ajkula, moruna i portugalskih krstarica. Pitala sam se da li su i životinje obaveštene o podeli plaže i da one ne bi trebalo da ulaze u deo koji je namenjen Homo sapiens-u.
Bilo kako bilo, Sneža i ja smo odvažno na sebe stavile opremu za ronjenje, a onda se upustile u potpuno mutne i nesimpatično zeleno-žuto-smeđe vode koje su vladale u delu zaliva namenjenog roniocima na dah. Krenule smo u nepoznato jer vodič i dalje nije govorio nijedan jezik osim portugalskog, a još manje se trudio da pokuša da komunicira sa nama makar rukama (kada ima dobre volje, to zaista može da funkcioniše). Ipak, vrlo brzo smo odustale jer nije delovalo da će tu bilo šta moći da se vidi, a možda je nešto dalje i moglo, ali ja nisam bila rada da se trudim oko toga, već sam se lepo vratila na obalu, ostavila opremu i odšetala do dela plaže i dalje predviđenog za ljude, ali gde je voda bila bistra i tirkizne boje. Tu sam se konačno malo isplivala. Sneža je u prsluku za spasavanje koji je obavezan za ronioce na dah ostala u vodi tamo gde sam je ostavila i tu je razvila odbojnost prema ovoj plaži jer je dodatno iz te mutne vode trebalo da se prođe kroz nekoliko metara širokog pojasa punog travuljine da bi se izašlo na obalu. Jedva sam je nagovorila da se tu vratimo par dana kasnije.
Dok sam se lagano sušila, uživala sam u posmatranju tropskih ptica. Ovom prilikom sam svojim aparatom uspela da snimim samo blune. One ovde lete prilično opušteno, nisko i veoma blizu ljudi. U pitanju su mladunci koji vežbaju tehniku hvatanja ribe u moru. Zadrže se po malo u vazduhu, gotovo u mestu, posmatrajući more i gde šta ima, onda se obruše i poput igle oštro ulete u more, isplivaju na površinu i onda ponovo uzlete, pa onda to isto ponove više puta.
Kada smo se osušile i spojile sa ostatkom grupe, odvezli smo se do rta koji čini jednu stranu zaliva Sueste i tu se nalaze ostaci utvrđenja kojim se nadgledao ovaj zaliv. Nas je više zanimalo da i sami pogledamo šta se tu sve vidi.
A onda smo sa grupom otišle na drugi kraj ostrva gde je bila predviđena pauza za ručak. Ja sam htela nešto da se sporazumem sa vodičem, a on je bukvalno skoro pobegao od mene, na šta sam ja poludela i tražila da zove agenciju (jer je tamo bilo službenica koje su govorile engleski). Ispostavilo se da se vodič koji zna engleski dodatno plaća, kao uostalom i ručak. Drugim rečima, mi smo tog dana platile vozača. Bile smo obe ljute, ali najviše na sebe, jer smo u stvari mi napravile glavnu grešku time što se ništa nismo unapred raspitale, već smo samo zamislile izlet onakav kakav se nama sviđa. To obično ne završi dobro.
Na kraju smo u tom restoranu gde se pravila pauza sasvim fino jele, a ja sam posle malo i prošetala po okolini da bih fotografisala.
Posle ručka smo otišli i do plaže Leao (Praia do Leão) gde smo dobili pola sata vremena.
Preko puta plaže nalaze se dva ostrvca, a jedno od njih ima siluetu koja je nekoga valjda podsećala na lava, pa otud naziv plaže. Meni više liči na nilskog konja (suviše mu velika zadnjica za lava), ali mene niko nije pitao da budem kuma plaži.
Vreme koje smo dobile za posetu ovoj plaži iskoristile smo tako što smo se na kratko spustile do same obale gde se plaža sastojala od divnog svetlog peska, ali su talasi i dalje veoma jako udarali, tako da je imalo smisla samo da se malo rashladimo, ali nikakvog tu kupanja realno nije moglo da bude.
Nas nekoliko koliko se spustilo do obale vratilo se uzbrdo i onda smo svi zajedno otišli do vidikovca kod plaže Amerikano (Praia do Americano) koji je poznato mesto gde se ture obilazaka ostrva završavaju da bi se gledao zalazak sunca.
Mada je mesto lepo, a i sunce u zalasku na delimično oblačnom nebu svakako stvara lepe prizore, ništa tu nije bilo spektakularno, ali ipak nije bilo ni loše. Nas dve smo našle svaka svoje dobro mesto na koje smo sele i čitava stvar je trajala skoro sat vremena.
Gledajući oko sat vremena na istu stranu, čovek onda počinje da uočava razne stvari. Tako sam, na primer, shvatila da u jednom delu voda okeana vire ljudske glave i ramena. Malo me je to zbunilo na trenutak, jer nije delovalo kao da plivaju, ali sam na kraju pretpostavila da su to neki surferi koji čekaju dobar talas. Koliko sam uspela da uočim, nijedan dobar talas im se nije pojavio dok se sunce lagano spuštalo ka horizontu.
Naravno, kako se sunce spuštalo, a oblaci povremeno navlačili, bilo je tu zaista lepih prizora. Uostalom, mogla sam da gledam ili zalazak sunca ili padinu oko sebe po kojoj su sedeli posetioci.
Na kraju čak nismo ni videle formalni zalazak sunca, jer su se nad horizontom pružali oblaci, i ljudi koji su sedeli na vidikovcu su krenuli da se razilaze već kada se sunce skroz sakrilo iza tih oblaka.
Tu je ujedno bio i kraj izleta tog dana i ostalo je još samo da nas vozač vrati do pansiona, što je on i uradio.
To veče smo rešile da odemo da jedemo u jedan restoran koji se nalazio veoma blizu mesta gde smo spavale. Ne samo da je restoran delovao privlačno, već smo primetile i da gomila ljudi čeka da bi dobili sto. Zaključak je bio da je to obećavalo dobru hranu. I bila je. Toliko nam se dopala da smo i naredne dve večeri tu jele. I svaki put je hrana bila izvanredna.
Ko ide na ostrvo Fernando de Noronja, obavezno neka ode barem jedno veče u Restaurante Xica da Silva. Mislim da se neće pokajati.
Sledećeg dana smo mislile da idemo na izlet brodom, ali smo se u međuvremenu složile da je to po malo bezveze izlet – koliko smo razumele, brodom se vozi sa jedne strane ostrva par sati i pravi se jedna pauza za kupanje. Poučene iskustvom od prethodnog dana, bilo nam je bitno da razumemo sve aspekte izleta, pogotovo što su neki pričali i da se brodom u par sati obiđe čitavo ostrvo pa se ide čak i do manjih ostrva koja pripadaju arhipelagu. Možda to neko i organizuje za napredne ili profesionalne ronioce ili biologe, ali to svakako nije moglo da stane u par sati i ovaj izlet koji je u neku ruku uobičajen i standardan za obične posetioce i turiste.
U svakom slučaju, obzirom da bi trebalo da čekamo da nas pokupe kod pansiona i da nas isto tako vrate, bilo nam je jasno da bismo izgubile preveliki broj sati za sumnjivo zadovoljstvo. Nekako nam se sve to činilo kao nedovoljnim da bismo žrtvovale deo kratkog vremena koje smo provodile na ostrvu.
Inače, što se prevoza tiče, na ostrvu postoji jedan glavni asfaltni put. On povezuje luku na severoistoku ostrva i zaliv Sueste (Baia de Sueste), a prolazi i pored aerodroma. Postoji čak i javni saobraćaj u vidu manjeg autobusa koji na pola sata ili sat vremena povezuje ove tačke uz usputna zaustavljanja i svraćanja do „bočnih“ stajališta. Sneža i ja smo, međutim, tokom svog kratkog boravka često koristile i stopiranje. To nam naravno nije praksa na našim putovanjima, ali smo čitale da je ovde to prihvatljivo i dešavalo se ponekad i da nam dok stojimo na autobuskom stajalištu i bez dizanja palca stanu i pitaju kuda bismo išle.
Kao što sam već pomenula u prethodnom tekstu, mi smo želele da odemo na plažu Atalaja, ali prethodno treba da se uradi rezervacija i kada sam to proveravala, svi su termini bili zauzeti danima unapred. Tek posle naše posete zalivu Sančo (Baia do Sancho) počela sam da shvatam sistem i o čemu se tu radi. Pretpostavljam da se kao i u slučaju zaliva Sančo i kod plaže Atalaja posetioci propuštaju na pola sata u jednom smeru i na taj način se ograničava njihov broj. A onda verovatno lokalne agencije rezervišu te termine unapred, pa za individualne posetioce nema mesta.
Zato smo mi odlučile da se u sopstvenom aranžmanu uputimo na plažu Bođe (Praia do Bode).
Ona se praktično nalazi između plaža na kojima smo već bile ili smo ih samo posmatrale – plaža Boldro (Praia do Boldró), plaža Amerikano (Praia do Americano) i plaža Kasimba do Padre (Praia da Cacimba do Padre). Kada je oseka, ove se plaže skoro spoje u jednu, pošto su odvojene stenama koje se sa uzvišenja spuštaju prema okeanu. Sve ih inače krasi lep pogled na ostrvca Dvojica braće (Ilhas dos Dois Irmãos) koja su se već pojavljivala na mojim fotografijama.