Brazil 2019, 2. deo (Rio de Žaneiro)
Onda smo otišle do plaže koja pripada kvartu Botafogo, ali se ona zapravo uopšte ne koristi kao plaža. Bilo mi je jasno zašto kada sam stigla do ivice vode. Voda deluje gotovo masno i muljevito, jer je u tom zalivu velika marina sa čamcima. Doduše na ogromnoj plaži sam videla par ljudi koji su se sunčali i to je bilo to. Nije mi bilo jasno kako su mogli da tu leže pošto mi se činilo neverovatno vrelim, ali je dolazak na ovu plažu apsolutno bio vredan truda i trpljenja sunca koje je peklo zbog predivnog pogleda na Glavu šećera.
Vratila sam se do Sneže koja me je strpljivo čekala na obližnjoj klupi u prijatnoj hladovini, a onda smo se prebacile na Kopakabanu. Mislim pre svega na kvart. Tu smo našle jedan turist biro i dobile par odličnih mapa, kao i neke informacije koje su nam bile bitne.
Za početak smo pitale da li ima tura za obilazak favela, ali su nam sa diskretnim tonom u glasu rekli da „sada nije baš dobar trenutak da se favele obilaze“. To bi valjda trebalo da znači da je policija opet bila u defanzivi i da nisu mogli da se obezbede bezbedni uslovi za posete turista.
Kada turisti obilaze ove favele, obično ih mogu voditi samo lokalni vodiči, ali tada policija takođe ima primat i može da obezbedi sigurnost za posetioce. Moram da priznam da me ta informacija ni najmanje nije razočarala, jer iskreno ja baš i nisam bila nešto posebno zainteresovana za obilazak „neformalnih naselja“. Preko svog posla sam više puta obilazila „neformalna naselja“ po Srbiji i ove brazilske favele koje za početak imaju struju, kuće građene od čvrstog materijala i gde deca sigurno golih nogu i zadnjica ne hodaju bosa po blatu dok sam ja obučena u toplu zimsku jaknu (jednostavno zato što u Riju nikada nije hladno da bi se nosila debela zimska jakna) nisu čak ni kao ideja ostavljale jak utisak na mene. Doduše, ova mesta koja sam ja posećivala po Srbiji (a sigurno ih ima mnogo, mnogo više po raznim delovima sveta) bila su potpuno bezbedna za posetioce, pa valjda zato nisu ni dovoljno „egzotična“ da bi hrabri i dobrostojeći turisti kasnije pričali kako su ih posetili i posmatrali i fotografisali njihove stanovnike.
Ono što mene jeste zanimalo bila je poseta Korkovadu. U pitanju je planina na čijem vrhu se nalazi statua Hrista Spasitelja. Do tamo može da se dođe pomoću voza-uspinjače ili kombijima. Nama su preporučili da idemo kombijem, a i bilo nam je zgodnije jer su oni kretali tek par stotina metara dalje od tog turist biroa gde smo svratile. Doduše, u vodiču koji smo koristile pisalo je da kombiji voze samo do 4 popodne, ali su nam u turist-birou rekli da na Korkovado može da se ide do uveče. Tek kada smo došle do mesta odakle kombiji polaze bilo nam je jasno o čemu se radi. Šalter za prodaju karata radi samo do 4 popodne, ali kombiji voze i dalje tako što vam daju neki kupon sa kojim kasnije kupite ulaznicu. Cena obuhvata i vožnju u oba smera.
I u ovom slučaju, kao i kod Glave šećera, postoji presedanje. Kombiji voze do jednog dela gde se ulazi u Nacionalni park Tižuka, tu smo kupile ulaznice, a onda se prelazi u drugi kombi koji vozi do vrha planine Korkovado.
Uzgred, NP Tižuka nudi velike mogućnosti vezane za šetnju po prirodi i kada čovek ima više vremena, zaista je lepo otići u neku šetnju ili obilazak. Naime, u okviru Nacionalnog parka nalazi se istoimena prašuma i to je jedna od najvećih urbanih prašuma (prašuma na teritoriji grada) na svetu.
Spomenik Hristu Spasitelju je podignut 1931. godine na vrhu planine Korkovado koji je visok 710 m. Sam spomenik (ne računajući postolje) visok je 30 metara, dok je raspon raširenih ruku dug 28 m. Oko njega, kao i ispred, postoji par platoa odakle može da se posmatra i sam spomenik, ali se takođe pružaju i divni vidici ka Riju.
Početkom 21. veka organizovana je kampanja za izbor modernih 7 čuda sveta. Glasalo se putem interneta i telefonom i na kraju (2007. godine) objavljen je spisak. Među „prvih“ sedam našla se i ova statua. Meni su ove vrste „takmičenja“ potpuno besmislene, ali eto, to je jedan od trivijalnih podataka koji može da se nađe na temu ove statue.
Na platou sa koga se uzdiže ova impresivna statua bilo je dosta ljudi, a ipak nam je bilo jasno na osnovu redova koje smo viđali, a koji su bili kratki u odnosu na potencijal (vidi se po dužini onih „prolaza“ napravljenih od stubića i traka koji se pružaju kao zmija), da je u stvari bilo malo posetilaca u to vreme.
Bilo kako bilo, mi smo sve fino i lagano obišle, a kada kažem sve, mislim na to da smo se divile lepoti Rija iz svih mogućih uglova. Čak smo napravile i pauzu za kafu, pa smo ponovile obilazak mesta sa najboljim pogledom, jer vredelo je, a i kako je dan bio na izmaku, računale smo i da su se promenili svetlosni uslovi, pa su i prizori delovali drugačije. Možda da, možda ne, ali su svakako i dalje bili veličanstveni.
Dosta umorne vratile smo se u neka doba u blizinu našeg hotela i tu otišle na večernje pićence pre nego što smo se povukle u hotelsku sobu na spavanje.
Narednog dana smo odlučile da odemo u centar i za to smo koristile metro. Taksi prevoz u Riju srazmerno i nije skup, ali smo nas dve volele da koristimo gradski saobraćaj što je moguće više. To uvek omogući određeni specifičan uvid u lokalne običaje i navike.
Tako smo se na primer u jednom trenutku zatekle u vagonu metroa u kojem je na više mesta pisalo da je namenjen isključivo ženama i to radnim danima od 6 do 9 ujutru i od 5 do 8 uveče. Očigledno Brazilci imaju običaj da štipkaju sunarodnjakinje, pogotovo kad je gužva, pa je preduzeće za javni gradski prevoz rešilo da svoje putnice sačuva od neprijatnosti.
Osim toga, bile smo impresionirane time da u metrou postoji više sedišta na kojima stoji oznaka da su namenjena starijima, invalidima, trudnicama i roditeljima sa malom decom. U redu, toga ima i kod nas, ali u jednom trenutku je bila malo veća gužva u vagonu metroa u kojem smo bile, a ipak su dva takva sedišta bila prazna čekajući nekoga ko se po opisu uklapa u gore navedene kategorije, dok su ostali strpljivo stajali.
Takođe smo i u jednoj samoposluzi videle da postoji posebna kasa za one sa malim brojem kupljenih artikala (i toga ima kod nas), ali i posebna kasa za starije, invalide, trudnice i roditelje sa malom decom. Kasnije se takav pažljiv odnos, barem na osnovu zakonskih propisa, prema najslabijima među nama potvrdio i u ostalim delovima Brazila kroz koje smo putovale.
Zaključak nam je bio da se u Brazilu trude da vode računa o raznim kategorijama svojih stanovnika i da prilagode usluge po meri različitih ljudi. Zadivljujuće!
Dakle, metroom smo se dobacile do centra Rija de Žaneira i tu smo izašle na trgu Floriano Peišoto poznatijem kao Trg Sinelandija baš ispred Opštinskog pozorišta, impresivne građevine podignute ovde početkom 20. veka.
Prvo smo se malo osvrtale po trgu da bi se orijentisale i tu smo videle mnoštvo beskućnika koji su spavajući na trgu proveli noć.
Onda smo prošetale do jedne zgrade u blizini koja se zove Palata Gustavo Kapanema. To je Palata kulture koja je ranije bila sedište Ministarstva prosvete i zdravlja u Rio de Žaneiru. Podignuta je između 1937. i 1945. godine na osnovu projekta tima arhitekata, a prema originalnim planovima koje je uradio Le Korbizje. Mi smo bile malo zatečene ne zato što je čitav blok, tj., plac na kojem se nalazi zgrada sa pripadajućim zelenim površinama bio ograđen, već zato što smo nekako očekivale više. Zašto više? Pa zato što je ova zgrada na Uneskovoj Tentativnoj listi svetske baštine. Ipak, biće samo da se nas dve ne razumemo dovoljno u arhitekturu i njenu istoriju, jer se ova zgrada nalazi na dotičnoj listi upravo kao prvi pokušaj moderne brazilske arhitekture. Kao takva, ona je kasnije imala odlučujući uticaj na sve značajne arhitektonske poduhvate u Brazilu, a bogme, bilo ih je dosta.
Pošto je bila ograđena, a i zatvorena, nismo mogle da vidimo ni zelene bašte oko zgrade, niti murale u unutrašnjosti (to je, naime, sve jako bitno), ali smo zato makar mogle da vidimo apstraktni mural od „azulejžo“ pločica. Daj šta daš!
Onda smo se odšetale do dela oko trga Karioka gde smo se za početak dobro orijentisale jer smo znale da kasnije u toku dana treba tu da se vratimo. Za sada smo otišle da vidimo crkvu Sv. Franje od pokajanja koja se nalazi tik do manastira Sv. Antonija. Crkva iz 17. veka je poznata po svojoj bogato ukrašenoj pozlaćenoj unutrašnjosti, ali je u toku bila misa, pa se nismo tu dugo zadržale, već smo nastavile dalje da šetamo.
Prolazeći pored brojnih radnjica došle smo i do Kraljevske portugalske biblioteke. Pod normalnim okolnostima, ja ne obilazim biblioteke kada putujem, ali ova je nešto posebno i smatra se jednom od najlepših biblioteka na svetu. Na žalost, nismo mogle da je obiđemo iznutra jer nije radila.
Preko puta biblioteke zapazila sam jednu kuću iza koje su se uzdizale moderne zgrade od betona, a koja je svakako videla i bolje dane. To naravno nije jedinstvena zgrada u Riju u takvom položaju, ali gotovo svaki put kada vidim neku sada već oronulu kuću setim se komentara mog tate koji mi je kada smo nekom prilikom prošli pored jedne tako trošne kuće u Beogradu rekao: „Zamisli samo kako su se nekada ljudi radovali kada su se uselili u ovu kuću!“
Uskoro smo došle i do crkve Sv. Franje od Paule (Igreja de São Francisco de Paula) i tu smo svratile. Meni je crkva bila posebno impresivna sa svojim duborezom.
Zatim smo nastavile sa šetnjom i tako smo otišle do trga kod Carske palate, koja je nekada bila sedište portugalskih vladara u Brazilu. Na samom trgu su se nalazile brojte tezge i, koliko nam se činilo, u pitanju je bilo nešto nalik na sajam antikviteta. Bila je subota i u samom komercijalnom centru grada je bilo veoma malo vozila, pa i ljudi. Osim ovde na trgu i u ulici koja vodi ka Pomorskom muzeju ljudi su prodavali različite sitnice, što na tezgama, što poređane po pločniku.
I tu se nismo dugo zadržale već smo krenule manjom ulicom koja vodi kroz jedan pasaž. Ta ulica se zove Travesa do Komersio i poznata je po brojnim restoranima i kafeima gde se skuplja veliki broj ljudi. U vreme kada smo nas dve tu došle, bilo je tek prošlo podne i nekoliko restorana pored kojih smo prošle još uvek su se pripremali da ugoste svoje posetioce za ručak. Mi smo rešile da se malo okrepimo kafom ili nečim sličnim i slučajno smo izabrale jedan restoran koji spolja i nije delovao nešto posebno zanimljiv, ali kada se prođe kroz njegov prednji deo i ode u zadnji, vidi se da je na mestu tog zadnjeg dela ranije postojala neka kuća. Danas su samo spoljni zidovi te kuće preživeli, a unutrašnjost je bila preuređena u savremen i zanimljiv restoranski prostor. Ja sam se tu odlučila za neku kombinaciju limunade, đumbira i čaja i bila je to poprilično ukusna i osvežavajuća kombinacija.