Brazil 2019, 3. deo (Rio de Žaneiro)

Bilo je dobro da smo se fino osvežile oko podneva jer je onda usledila jedna duža šetnja vezana za naš pokušaj da pronađemo još jedno kulturno dobro koje se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Dok smo to radile i dalje smo često prolazile pored „kuća kojima se neko nekada radovao“ (pogledati prethodni, 2. deo priče). Pošto je bila subota, ovde evidentno gotovo ništa nije radilo.

Šarene kuće u centru Rija

Ono što smo nas dve tražile bio je arheološki lokalitet Dok Valongo. Taman kad smo pomislile da smo nešto ubrkale i da zapravo ne znamo gde se nalazi lokalitet, mi smo ga ugledale. I to mesto može na prvi pogled da deluje kao potpuno razočaranje.

Arheološki lokalitet Dok Valongo

U delu koji su arheolozi raščistili, vide se kamenovi i jasno je da je tu nekada postojao ravan deo popločan tim velikim kamenovima. I to je sve što se danas vidi. Značaj ovog mesta je s druge strane ogroman. Zasnovan je na činjenici da se nekada tu nalazio dok na kojem su pristajali brodovi koji su od 1811. godine kada je dok sagrađen dovozili porobljene Afrikance na južnoamerički kontinent. Ovo mesto se smatra najvažnijim materijalnim dokazom van Afrike o atlantskoj trgovini porobljenim Afrikancima.

Arheološki lokalitet Dok Valongo

Procenjuje se da je oko 900.000 Afrikanaca stiglo u Južnu Ameriku upravo preko Doka Valongo. (Uzgred, procena je da je tokom oko 300 godina trgovine robovima, oko četiri miliona Afrikanaca dovezeno samo u Brazilske luke!). Dok je bio napravljen veoma jednostavno i to se vidi po delovima koji su malo nakošeni jer su zapravo pratili prirodni pad plaže na kojoj je dok bio konstruisan.

Arheološki lokalitet Dok Valongo

Kako se grad razvijao, 1911. godine je ovaj deo nasut. Vek kasnije, arheolozi su u okviru nekog projekta preuređenja grada ostatke Doka izneli na svetlo dana.

Danas ove naizgled nezanimljive strukture od kamena predstavljaju ne samo najvažniji fizički dokaz o dolasku afričkih robova na američki kontinent, već možda još i značajniji duhovni aspekat vezan za sav užas koji je dovođenje robova iz Afrike nosilo sa sobom. Ropstvo je konačno i zvanično ukinuto u Brazilu 1888. godine, a Sneža i ja smo zaključile da ja mora da sam u nekom svom prethodnom životu negde bila rob, možda čak i u Brazilu, jer mene čitava ta priča neverovatno potresa. Dodatno me užasava i stvara mučninu to neiscrpno ljudsko licemerje koje će sasvim mirno opravdavati svođenje jednih na ne-biće, dok se uredno i redovno ide u crkvu i moli Bogu i VERUJE (!) u sopstveno spasenje.

Tu sam uhvatila i jedan kadar sa statuom Hrista Spasitelja kako gleda ka gradu i ne mogu, a da ne pomislim na pesmu Bore Đorđevića i Riblje čorbe „Pogledaj dom svoj anđele“ (uzgred, naslov je indirektno preuzet iz jednog stiha Džona Miltona).

Hristos Spasitelj i deo arheološkog lokaliteta Dok Valongo

„Pogledaj dom svoj, anđele, i skini paučinu s očiju,
videćeš prizore potresne,
videćeš nesrećne i bolesne,
videćeš čemer, smrt i jad.
Pogledaj stado, anđele,
sve sami bogalji i prosjaci,
slepi tumaraju u gomili,
svima su kičmu polomili,
od tebe očekuju spas. ...“

Ovde se nismo dugo zadržale, ne samo zato što nema puno toga da se razgleda, već pre svega velike vrućine i sunca koje se nalazilo direktno iznad naših glava. Zato smo, hvatajući hladovinu, otišle do Pristaništa Maua, koje je u poslednjih par decenija preuređeno za pristajanje velikih turističkih brodova, ali takođe i za organizaciju različitih događaja.

Poziranje sa muralom, detalj iz okoline Pristaništa Maua

Nama je to mesto ipak bilo zanimljivo pre svega jer smo tu hvatale tramvaj. Pošto je bila subota sve je delovalo zatvoreno, ali je bilo dosta ljudi. Shvatile smo da su ti ljudi išli u pravcu Akvarijuma u Riju, kuda smo i nas dve planirale da odemo, ali smo se prvo odvezle do ne tako daleke autobuske stanice da bismo kupile karte za početak obilaska Brazila koji je bio planiran za dva dana.

Dakle, sa kupljenim kartama smo se vratile do AkvaRija, velikog akvarijuma. To je nekako više mesto za decu, ali nam je obema bilo drago da smo ga posetile, mada to svakako nije najspektakularnije mesto u gradu. Barem ne za nas.

Detalj iz AkvaRija, nevaljale ribe neće da stoje mirno i poziraju

Posle smo se prošetale prateći tramvajske šine i tako smo prvo izbile na Trg Maua na kojem se mogu videti nekoliko zanimljivih zgrada, uključujući i Muzej sutrašnjice (Museu do Amanhã), muzej nauke.

Trg Maua i Muzej sutrašnjice

Ma kako interesantno i privlačno zvučao opis ovog savremenog muzeja nauke, mi smo ga ipak preskočile i uputile se ka Manastiru i Crkvi Sao Bento. Ali, kad već pominjem muzeje, da kažem i da je na ogromnu žalost najznačajniji brazilski muzej, Nacionalni muzej u Rio de Žaneiru, izgoreo do temelja par meseci pre našeg dolaska. Mislim da upravo na tom primeru može da se dobro vidi jedna velika kontradiktornost ove zemlje. S jedne strane, Brazil je neverovatno bogata zemlja (mislim pre svega na prirodne resurse) koja se ekonomski razvija i po nekim infrastrukturnim parametrima može da se poredi sa zemljama prvog sveta. S druge strane, dozvoliti da najvažnija muzejska institucija u zemlji sa oko 90% svojih eksponata bude uništena u toku jedne noći, mislim da to može da se desi samo u potpuno nerazvijenoj zemlji. Požari mogu da izbiju svuda, ali da li možete da zamislite bilo koji ozbiljan muzej u svetu čiji je protivpožarni sistem toliko neadekvatan da može da dozvoli ovakav gubitak? To je tužno za čitav svet, a za Brazil i tužno i šteta.

Ali da se vratim na ono što smo mi obilazile. Dakle, sledeće po našem planu bio je benediktinski Manastir Sao Bento. On se nalazi na jednom od četiri brežuljaka koji su predstavljali centar Rio de Žaneira u 17. i 18. veku. Izgradnja je započeta 1617., ali su stalno dodavani novi elementi, sve do početka 19. veka. Ipak, bez obzira na stilove i ukuse koji su se vremenom menjali, čitava ova celina deluje skladno. Mi smo ušle u crkvu i tu opet malo posedele, uživajući u prijatnoj atmosferi koja unutra vlada.

Manastir Sao Bento

Ovde još nije bio kraj našeg obilaženja ovog dana. Kao što smo već planirale, vratile smo se do Trga Karioka i tu otišle do početne stanice starog gradskog tramvaja koji je poznat po nazivu „bonde“. Ispostavilo se, međutim, da smo zakasnile, jer je poslednji tramvaj tog dana već završio svoju vožnju. Ipak, nismo mnogo žalile, jer se u neposrednoj blizini nalazi Mitropolitska katedrala, koja je takođe bila zatvorena i onda smo jednostavno odlučile da se sutradan vratimo.

Mitropolitska katedrala

Možda i nije bilo sve to loše jer smo bile već prilično umorne i prijalo nam je kada smo se vratile u blizinu hotela, otišle na laganu večeru, a onda se i povukle u sobu crknute od umora.

Mada smo planirale da makar jedno veče odemo na neku muziku u Riju, svako veče smo bile toliko umorne da kada bi se konačno dočepale sobe više nije bilo nikakve šanse da bismo ponovo izlazile. Zaključile smo da je toliki umor posledica i dosta hodanja u toku dana, ali i značajne klimatske promene i dolazak u vruće i vlažno podneblje. Možda treba ponovo doći u Rio, ne šetati se previše, spavati popodne, a onda kasnije zaista i uživati u divnim zvucima brazilske muzike.

Naš poslednji dan tokom ovog boravka u Riju trebalo je da bude potpuno lenj. I jeste i nije bio. Za početak smo se vratile u centar da bismo prvo otišle do Mitropolitske katedrale. Građevina je podignuta je 1979. godine, visoka je 75 m, može da primi 20.000 vernika i potpuno je neobičnog oblika za jednu crkvu. Spolja suštinski ima oblik zarubljene piramide, ali smo mi želele da je vidimo iznutra. I nismo bile razočarane. To je prostor koji takođe deluje veoma neobično za jednu crkvu, ali svakako nije bio nedostojan obožavanja jednog boga.

Mitropolitska katedrala i zvonik

Mitropolitska katedrala

Mitropolitska katedrala

Posle ovog obilaska smo otišle da uradimo ono što nismo prethodnog dana, a to je vožnja starim tramvajem koji se zove bonde. Nekada su ovakvi tramvaji vozili po čitavom Riju, ali je danas ostala samo ova jedna linija koja spaja centar sa kvartom Santa Tereza. Uzgred, centar grada je sav ravan, jer se pruža pored Zaliva Gvanabara, a Santa Tereza je na brdu koje se uzdiže u blizini centra. Za početak nas je bonde prevezao preko Lukova Lape (Arcos da Lapa). Lapa je naziv još jednog kvarta, a ovi lukovi su originalno bili akvadukt iz polovine 18. veka kojim je voda prenošena do centra grada. Danas su preko njega postavljene šine i tu prolazi tramvaj bonde.

Tramvaj bonde vozi preko vrha bivšeg akvadukta

Nismo baš bile sigurne kako će ta vožnja da izgleda i koliko će zapravo da traje, pošto smo imale različite informacije, ali kada smo stigle do poslednje stanice, shvatile smo da se drveni nasloni na sedištima samo prebace na suprotnu stranu, a vozač pređe u deo koji je na putu ka gore bio zadnji i sada vozi mali tramvaj istim putem, samo u drugom smeru.

Tramvaj bonde deli svoj prostor sa automobilima

Na putu u pravcu centra sišle smo na jednoj stanici i tu smo malo prošetale po tom delu Santa Tereze, a svratile smo i u jedan od barova da bi se malo osvežile. Sunce nam je bilo tačno iznad glava (pogledajte senku tramvaja na gornjoj slici) i bilo je jako vruće. Posle smo ipak odlučile da se peške spustimo do Lape i centra.

To lagano spuštanje i prolazak kroz delove Santa Tereze i dalje ka Lapi bili su veoma zanimljivi i slikoviti. Povremeno smo uspevale da vidimo Glavu šećera u daljini, ali su lokalni prizori bili privlačniji.

Novo i staro: Nove zgrade u centru i Mitropolitska katedrala, nasuprot krovova Manastira Sveta Tereza iz 18. veka

A onda smo stigle do Stepenica. Ne bilo kojih stepenica, već Selaronovih stepenica (Escadaria Selarón). Mi smo do njih došle odozgo i evo kako one izgledaju.

Selaronove stepenice

Ništa naročito, složićete se. A u stvari je u pitanju umetničko delo čiji je autor slikar čileanskog porekla – Horhe Selaron. Čitava stvar postaje jasna kada se spustite malo ili kada od dna stepeništa pogledate na gore.

Selaronove stepenice

Stepenice, čije je ukrašavanje autor krenuo da radi kao hobi, postale su u međuvremenu dosta poznate u svetu i pojavljivale su se u različitim međunarodnim časopisima, dokumentarnim filmovima, reklamama, itd.

Nakon što smo se malo slikale na vrhu stepeništa, mi smo odlučile da ne idemo dalje stepenicama na dole, da ne bismo morale ponovo da se penjemo uz njih, jer smo želele da odemo da vidimo nešto drugo. Ipak, ni taj put kojim smo išle nije bio ništa manje slikovit.

Prizori iz kvarta Lapa

Nije lako ići na dole po vrućini, ali je još teže gurati bicikl na gore

I onda smo došle do Lukova Lape, ali smo sada bile na nivou njihove osnove. Dakle, da ponovim, u pitanju je akvadukt iz 18. veka koji se sada koristi za prelaz tramvaja bonde na putu ka kvartu Santa Terezi.

Lukovi Lape

U blizini lukova smo imali priliku da još jednom vidimo Mitropolitsku katedralu koja nam je izgledala kao da je u pitanju neki svemirski brod.

Lukovi Lape u čijoj pozadini se vidi Mitropolitska katedrala