Brazil 2019, 6. deo (Ouro Preto, Belo Horizonte, Dijamantina)
Obilazak centra grada Ouro Preto smo započele sa visine na kojoj se nalazi autobuska stanica. Odatle smo prošle pored lepe Crkve Sv. Franje od Paule (Igreja de São Francisco de Paula) i tu smo završile sa iole ravnim delom. Naime, grad je podignut na brojnim, često veoma strmim padinama i da bi se obišao potrebno je dosta hodanja gore-dole.
Tako smo mi prvo „odozgo“ videle jedan manji trg i Baziliku Naše gospe Pilarske (Basilica de Nossa Senhora do Pilar), a onda smo se i spustile do nje.
Ova crkva je druga u Brazilu po raskošnosti unutrašnjeg uređenja. Nije to naravno ni čudo kada je pripadala parohiji Pilar koja je bila najbogatija u gradu.
Ouro Preto je originalno, kada je osnovan krajem 17. veka, nazvan Vila rika (Vila Rica), Bogato selo, ali im to valjda nije dovoljno dobro i dovoljno bogato zvučalo, pa je grad vremenom preimenovan u Ouro Preto što znači crno zlato. Razlog za ovakav, ipak, neobičan naziv jeste da je zlato koje se ovde pronalazilo bilo obloženo crnom materijom. Za prvo grumenje koje je pronađeno u nekoj reci u ovom kraju bilo je jasno da je od metala, ali je bilo crno, pa je tek malo kasnije utvrđeno da je u pitanju zlato. Zlatna groznica koja je usledila posle tog slučajnog otkrivanja ovih nalazišta svoj vrhunac je doživela u 18. veku. Inače, Ouro Preto je bio i glavni grad Provincije Minas Žerais od 1720-1897. Sada je to Belo Horizonte.
Kada smo obišle ovu crkvu, uputile smo se ka samom centru, tj., ka Trgu Tiradentes, ali je za početak trebalo prvo da se popnemo do onde.
Bez daha posle penjanja uzbrdo po vrelom danu, došle smo do centralnog trga koji ima oblik izduženog pravougaonika. Na dva kraja trga nalaze se dva muzeja – Muzej zavere (Museu da Inconfidência) na jednom i Muzej nauke i tehnologije (Museu de Ciência e Técnica) na drugom kraju. Dogovorile smo se da obilaženje muzeja ostavimo za kasnije.
Zato smo se prvo uputile do obližnje Crkve Naše Gospe Karmelske (Igreja de Nossa Senhora do Carmo).
Ova crkva je sagrađena između 1766. i 1772. godine i između ostalog je poznata po dva bočna oltara i fasadi koje je uradio Alejžadinjo. Tu smo taman počele da se upoznajemo sa radom ovog brazilskog graditelja i vajara iz 18.-19. veka.
Upravo je sledeća crkva koju smo obišle posebno poznata i vezana za ime Alejžadinja. U pitanju je Crkva sv. Franje od Asizija (Igreja de São Francisco de Assis) koja je sagrađena u drugoj polovini 18. veka po projektu Antonija Fransiska Lizboe što je pravo ime ovog graditelja i vajara. Uzgred, nešto više ću reći o ovom fascinantnom umetniku kada budem pisala o poseti mestu Kongonjas.
Upravo je sam Alejžadinjo uradio i franjevački dvostruki krst koji se uzdiže iznad vrata crkve, kao i medaljon od masnika koji prikazuje sv. Franju koji prima stigmatu i veoma maštovit odvod za kišnicu u obliku cevi topa.
U unutrašnjosti se posebno izdvaja kompozicija na drvenom plafonu koju je uradio Alejžadinjov slikarski partner, Manuel da Kosta Ataide.
Zatim smo se uputile ka Crkvi Naše Gospe od začeća (Igreja Matriz Nossa Senhora da Conceição) koja je sagrađena između 1727. i 1770. godine po projektu Alejžadinjovog oca, a sam Alejžadinjo je sahranjen u ovoj crkvi. Inače, ovaj najpoznatiji barokni umetnik Brazila je i rođen i umro je u samom gradu koji se u vreme njegovog života još uvek zvao Vila Rika.
Da bismo stigle do ove crkve, trebalo je ponovo da idemo niz brdo i u daljini smo videle još par crkava koje su nam se činile zanimljivim, ali smo se složile da su suviše daleko i suviše uzbrdo da bismo išle i do njih.
Mada nas je brinulo to što ćemo posle ponovo morati da se penjemo, ipak smo došle do same crkve, ali je na žalost ona bila zatvorena.
Kako smo se ponovo pele, često smo pravile pauze da bi se malo odmorile, a ja sam te pauze koristila da bih osvrtala i sa čežnjom gledala ka jednoj od crkava koje nećemo videti izbliza.
Jedna od crkava koje nismo posetile jeste Crkva sv. Ifigenije, a nismo videle ni ostatke rudnika koji je pripadao prvom abolicionisti u Brazilu po imenu Šiko-Rei. Legenda koja se prenosi o njegovom životu potpuno je fascinantna. Kako se priča, početkom 18. veka, čitavo pleme sa sve kraljem uhvaćeno je u Africi, prevezeno do Brazila i prodato vlasniku rudnika u Ouru Pretu. Kralj plemena, koga su u međuvremenu prozvali Šiko-Rei, radio je kao predradnik za gazdu, ali pošto je radio i nedeljom i praznicima, uspeo je posle više godina da skupi pare i otkupi svoju slobodu. Onda je nastavio da radi, pa je otkupio slobodu i svog sina. A onda su njih dvojica nastavila zajedno da rade, pa su, mic po mic, otkupili slobodu čitavog plemena. Sledeći korak je bio da je čitavo pleme, kao zadruga, kupilo jedan veoma dobar rudnik zlata i dovoljno su se obogatili da su sagradili upravo Crkvu sv. Ifigenije, dok je Šiko-Rei mogao da se vrati na funkciju kralja svog plemena, sa sve javnim proslavama njihovih tradicionalnih praznika. Doduše, kada je „glavni i odgovorni“ kralj, tj., kralj Portugala čuo za ovakav razvoj događaja jednostavno je zabranio da ubuduće robovi mogu da otkupljuju svoju slobodu.
Kada smo se ponovo popele na vrh brda, stigle smo praktično do glavnog trga na kojem se nalazi spomenik Žoakimu Žozeu da Silva Šavijeru poznatijem po imenu Tiradentes po kojem se zove i čitav trg. Uzgred, on je svoj nadimak dobio zato što je dobro vadio zube (tirar - vaditi + dentes - zubi).
Tiradentes je jedna od najpoznatijih istorijskih ličnosti u Brazilu. Naime, 1789. godine je organizovana zavera sa ciljem da se Brazil oslobodi portugalske vlasti i stekne nezavisnost. Zavera je ugušena, a glavni organizatori pobijeni. Tako je Tiradentes 1792. godine obešen u Rio de Žaneiru, nakon čega je njegovo telo raščerečeno, pa u delovima vraćeno u Vila Riku da bi se kao takvo pokazalo narodu sa jasnom porukom da ne treba da se bune. Bilo kako bilo, Brazil je ipak konačno proglasio svoju nezavisnost 1822. godine, ali je bio potreban i rat između Brazila i Portugala (završen u martu 1824. godine), da bi Brazil konačno bio i formalno priznat od strane Portugala 1825. godine.
Dakle, kada smo se vratile na Trg Tiradentes, Sneža i ja smo prvo otišle u Muzej zavere (Museu da Inconfidência). Kao što mu i ime kaže, muzej je posvećen toj zaveri koja je organizovana 1789. godine i unutra se čak nalazi i Tiradentesov grob. Tu su i razna dokumenta vezana za zaveru, sprave za mučenje i drugi eksponati, ali mada svakako vredan posete, muzej nije posebno velik, tako da smo srazmerno brzo završile sa njegovim obilaskom.
Zatim smo se popele do suprotnog kraja dugačkog trga i tu smo posetile i Muzej nauke i tehnologije. U stvari, otišle smo samo da vidimo njegov deo gde su izloženi različiti minerali i poludrago i drago kamenje.
Generalno gledano, u dobrom delu savezne države Minas Žerais, kao uostalom i po čitavom Brazilu, postoje brojni rudnici zlata i minerala, tj., dragog kamenja. Upravo i sam naziv države ovo reflektuje jer Minas znači rudnici. Mada se zna šta znači reč Žerais (generalno, opšte), postoje različita tumačenja oko porekla i značenja sintagme Minas Žerais, pa se ne bih sada upuštala u to. Dovoljno je da se u ovom muzeju u gradiću Ouro Preto mogu videti istinski čudesno fantastični primerci kristala, tj., minerala, najčešće neobrađeni. Neki geolog bi odlepio od sreće, a Sneža i ja smo takođe bile zadovoljne posetom, ali ni ovde nismo dugo ostale. Iz dva razloga. Prvi, nismo više imale baš previše vremena, a drugi je da nismo geolozi, pa onda nije bilo ni svrhe da zagledamo svaki izloženi mineral. A boga mi, ima ih jako, jako puno.
Ispred muzeja se nalazi divna terasa i odatle se pruža fantastičan pogled.
Zbog jutarnje petljancije oko para, a i prebacivanja autobusom, mi smo u mestu Ouro Preto imale samo oko četiri sata i svakako smo uspele da obiđemo većinu najvažnijih mesta, čak smo i sele i popile po hladnu čokoladu i pojele po ukusan kolač, ali bi svakako bilo bolje da smo imale barem sat više.
Kad sam kod hladne čokolade, primetila sam da je čokolada veoma popularna u ovom gradu, tako da je bilo dosta zanatskih radnji i poslastičarnica u kojima su se nudili proizvodi od čokolade i varijacije na temu.
Ne tako veliki ostatak vremena provele smo šetajući neobavezno po samom centru mesta Ouro Preto. Kada su rudnici zlata presahnuli u 19. veku, grad je izgubio uticaj, ali su dokazi o njegovom prosperitetu preživeli. S druge strane, zbog same izolacije mesta, došlo je i do ekonomske stagnacije, tako da se zbog manjka ulaganja i razvoja gotovo ništa nije menjalo veći deo 19. i tokom 20. veka. Ako smem da kažem na svu sreću, jer danas zato imamo izuzetno privlačan i slikovit gradić.
Kao što sam rekla nekada je upravo Ouro Preto bio glavni grad ove savezne države u Brazilu, a danas je to Belo Horizonte. Naziv grada znači „lep horizont“ i on je nekada i mogao da se vidi. Danas i ne baš toliko, osim ako niste stacionirani dosta visoko. Naredno jutro, dok smo se spremale da krenemo na novi izlet, napravila sam par fotografija iz naše hotelske sobe. Tek da se stekne predstava o tome kako izgleda centar ovog velikog grada. Belo Horizonte ima zvanično oko 2,5 miliona stanovnika, što ga čini šestim po veličini u Brazilu, ali sa predgrađima i raznim drugim delovima, on je treći po veličini u Brazilu sa skoro 6 miliona stanovnika.
Dakle, ovog dana smo opet išle na izlet lokalnim autobusom i za to smo kupile povratnu kartu prethodno veče po povratku iz Oura Preta.
Kada čovek nešto voli, onda je spreman i da se žrtvuje. Eto, tako sam ovog dana ja oborila svoj prethodni rekord iz Perua gde sam se u jednom danu vozila 3,5 sata na jednu stranu, pa isto toliko i na drugu samo da bih videla jednu jedinu zanimljivu stvar, a u pitanju je tada bio muzej (https://www.svudapodji.com/lima-i-severni-peru-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/). Ovog dana smo se Sneža i ja vozile 5 sati u jednom smeru, a posle i isto toliko u drugom, dakle ukupno 10 sati, samo da bismo provele nepunih 3,5 sata u jednom gradiću. Ipak, to naravno nije tek bilo kakav gradić. U pitanju je Dijamantina koja se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Kao što se iz samog naziva može pretpostaviti, u okolini ovog mesta su postojali rudnici dijamanata.
U izvesnoj meri je slična Ouru Pretu, slikovita i rasprostrta po strmim padinama, sa ulicama napravljenim od kamenih ploča i sa kućama i crkvama iz 18. i 19 veka. Ouro Preto je svakako impresivniji, ali na kraju krajeva bio je i glavni grad države Minas Žerais. Dijamantina je manja, ali takođe veoma slikovita i zanimljiva na svoj način.