Brazil 2019, 7. deo (Dijamantina, Kongonjas)
Dakle, posle 5 sati vožnje autobusom stigle smo u Dijamantinu. Za početak ime – ako je zlato u nazivu Oura Preta, ovde su jasno u pitanju dijamanti, pošto je gradić bio stecište rudara i avanturista 18. i 19. veka koji su u ovim krajevima tražili i iskopavali dijamante.
Kao i Ouro Preto, i Dijamantina se prostire preko strmih padina, a autobuska stanica, kao i neki noviji delovi naselja nalaze se na uzvišenju. Tako se u centar grada spušta veoma strmom ulicom. Sneža i ja smo se dogovorile da se peške spustimo, ali da se kasnije popnemo taksijem (samo sedeti u taksiju i posmatrati kako se on rve sa velikom strminom i kamenim pločama koje urnišu amortizere već je bilo dovoljno da se čovek umori).
Osim ovog velikog nagiba nekih ulica, u Dijamantini, kao uostalom i u svim manjim mestima koje smo posećivale ovih dana, karakteristično je to da su im kuće izrazito slikovite i često veoma šarene ili makar obojene jarkim bojama ili imaju jarke detalje.
Kada smo se spustile dovoljno do istorijskog centra da smo već ugledale Katedralu, mi smo ipak odlučile da prvo krenemo na sasvim suprotnu stranu, a to je bilo do kuće Šike da Silve.
U kući je u drugoj polovini 18. veka živeo Žoao Fernandes de Olivera, vlasnik rudnika dijamanata, ali je kuća poznata po imenu njegove dugogodišnje partnerke koja je nekada bila robinja i čak je u stvari on bio njen treći vlasnik po redu. Bez obzira što nisu bili venčali, njih dvoje su imali brojno potomstvo (13 dece), a ona je bila vrlo uticajna. Živeći sa jednim od najimućnijih ljudi u Brazilu koji je nju očigledno veoma voleo, Šika da Silva je bila poznata po bogatstvu, ekstravaganciji i moći.
Veoma je zanimljiva priča u vezi sa Šikom da Silvom i Crkvom Naše Gospe Karmelske (Nossa Senhora do Carmo) koja se vidi sa prozora kuće ove moćne žene. Naime, to je jedina crkva u Dijamantini čiji se toranj ne nalazi u prednjem delu kod vrata, već znatno dalje, skoro iznad oltara.
Crkva je sagrađena između 1760. i 1765. godine, a troškove izgradnje je pokrio upravo Žoao Fernandes de Olivera, koji je imao neki fantastičan ugovor sa portugalskom krunom vezan za eksploataciju dijamanata. Ipak, priča vezana za toranj kaže da je u vreme izgradnje crkve zakon zabranjivao crncima da sede bliže oltaru od linije koju je označavao toranj, što će da kaže da su praktično morali da ostanu na samim vratima. Da bi voljena Šika da Silva mogla da bude bliža Bogu, a istovremeno i da svima jasno pokaže koliko je moćna, toranj je pomeren ka zadnjem delu crkve i ova bivša robinja je tokom misa mogla mirno i po zakonu da sedi u prvim redovima.
Bez obzira na ovu priču o robinji koja se dobro udala, kao i na onu iz prethodnog teksta o Šiko-Reju koji je uspeo da oslobodi i sebe i čitavo svoje pleme iz ropstva, koje deluju gotovo romantično, ja imam užasavajući problem sa ropstvom kao pojavom među ljudima. Nikada, nikada, nikada, ni pod kakvim okolnostima nije dopustivo da jedan čovek koristi drugog čoveka kao roba. Svaki put kada čujem za tako nešto, ja imam veoma jaku unutrašnju reakciju, pa je čak Sneža došla dotle da misli da sam verovatno bila rob u nekom prethodnom životu jer imam otpor prema tome čak i kada se o tome samo priča kao o događajima iz daleke prošlosti.
Bilo kako bilo, mi smo posle posete Crkvi Naše Gospe Karmelske, nastavile sa šetnjom po Dijamantini, pa smo uskoro ugledale i delove Crkve Naše Gospe od Rozarija.
Ova crkva je najstarija u Dijamantini i sagrađena je između 1728. i 1731. godine. I ona se razlikuje od ostalih crkava po položaju svog tornja, ali je ovde u pitanju to da je toranj pomeren u stranu u odnosu na centralnu osu crkve.
Međutim, ono što ovu crkvu na izvestan način čini sasvim posebnom nije sama građevina, već ono se nalazi u drvetu ispred nje. Naime, u prvoj polovini 20. veka, sveštenik iz ove crkve je postavio drveni krst ispred građevine, a onda je vremenom oko njega počelo da raste samoniklo drvo. Još na samom početku ove neobične simbioze, neki lokalni fotograf je snimio dešavanja, tako da je moguće videti šta se vremenom desilo i sa drvetom i sa krstom. U stvari, ono što se desilo jeste da je drvo u potpunosti obuhvatilo krst i treba malo da se obilazi oko drveta da bi se krst uočio.
Posle ove posete, uputile smo se lagano ka centralnom delu mesta. Kao što sam već rekla, Dijamantina obiluje veoma slikovitim kućama.
Ali nisu samo kuće slikovite. To su i crkve, kao ova s početka 18. veka.
A onda smo došle i do prostranog trga na kojem se nalazi Opštinska tržnica. Ona je sagrađena u 19. veku da bi se kontrolisala trgovina u gradu, a i danas je u funkciji. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo u vezi sa ovom zgradom jeste da je ona poslužila kao inspiracija čuvenom brazilskom arhitekti Oskaru Nimajeru kao inspiracija prilikom projektovanja Predsedničke palate u Braziliji.
Kad sam već kod poznatih ljudi koji su na jedan ili drugi način povezani sa Dijamantinom, a takođe i sa Brazilijom, moram da pomenem i Žuselina Kubičeka, predsednika Brazila (1956.-1961.) koji je 1902. godine rođen upravo ovde u Dijamantini, a ujedno je i zaslužan za osnivanje i izgradnju Brazilije kao veoma posebnog glavnog grada ove zemlje (o tome nešto kasnije).
Mada se u Dijamantini nalazi rodna kuća ovog brazilskog predsednika, mi nismo bile zainteresovane da idemo do nje i obiđemo je, već smo prvo sele ovde na trg pošto smo kupile sladoled sa kolica koja se vide na gornjoj slici. Kao i na mnogim mestima koja prodaju sladoled a koja smo viđale po naseljima koja smo obilazile, možda najupadljivija reč je “asai” (acai), što u stvari hoće da kaže da prodaju sladoled od bobica koje su plod jedne vrste palme, a koje su izuzetno zdrave (to su ovi tamno ljubičasti slojevi u čašama). Ipak, u ove naslagane poslastice koje smo mi uzele ovom prilikom ide toliko puno šećera, da tu baš i nema mnogo zdravlja, ali je barem bilo ukusno, hladno i osvežavajuće.
Dok smo lagano jele kup, ja sam gledala i proizvode koje je jedna žena prodavala na trgu. U pitanju su bili maštoviti buketi suvog cveća koje verovatno raste po okolnim visovima.
Posle ove pauze smo konačno otišle i do trga na kojem se nalazi Katedrala. Nekada je tu stajala stara crkva, ali kako se mesto razvijalo, pojavila se potreba za katedralom. Zgrada koja se danas tu vidi sagrađena je 1940. godine.
Mada mi je jasno da je grad dobio ime po dijamantima koji su se kopali u okolini, ipak mi je zaparalo oko kada sam u unutrašnjosti, iznad luka koji oivičuje oltarski prostor, videla po meni vrlo vulgarno predstavljen simbol grada. Nekako mi zaista ne idu zajedno blistavi dijamant, koji upućuje na ekstremno bogatstvo i sve ono što ide s njim, a što najčešće nije pozitivno, i crkvu u kojoj se slavi Isus Hrist koji je uzor skromnosti. Ali, to je stara priča o ljudskoj interpretaciji božjih promisli...
Imale smo još malo vremena da se osvrnemo na okolinu Katedrale, a onda je došlo vreme i da nešto pojedemo.
Imajući u vidu da nas je čekalo 5 sati vožnje autobusom do Belo Horizontea i veoma kasni dolazak u hotel, bilo nam je bitno i da sednemo negde i lepo ručamo. I jesmo to uradile kada smo završile sa obilaženjem. Za početak smo uzele izvanredne brazilske uštipke – pao de kejžo (pão de queijo) koji se prave od sira i od brašna koje se dobija od korena biljke kasava (takođe se zove i manioka), a to „brašno“, odnosno, skrobni ekstrakt zove se tapioka. Već sam ih jela i ranije, ali su ovi ovde bili posebno ukusni.
Onda smo zaustavile taksi i njime otišle do autobuske stanice gde smo uhvatile autobus za Belo Horizonte. I, naravno, sledi pitanje da li je vredelo provesti 10 sati u autobusu u jednom danu da bi se posetilo jedno selo na par sati. I da i ne. Dijamantina je srazmerno na mene ostavila najslabiji utisak tokom ovog putovanja po Brazilu, možda i zato što sam prethodno bila u Ouru Pretu. Ipak, ne žalim. Svakako bi mi bilo žao da sam je preskočila. Ovaj kolonijalni gradić nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine pre svega zbog arhitekture grada, ali osim njega i Oura Preta (takođe na Uneskovoj Listi), postoji još nekoliko kolonijalnih gradića u saveznoj državi Minas Žerais koji su takođe slikoviti i vrede da se posete. Jedan od njih je Kongonjas koji smo nas dve imale u planu za naredni dan.
Ipak, za početak smo provele tih 5 sati u autobusu i vratile se u Belo Horizonte tek posle 11 sati uveče, tako da smo ponovo imale kasni odlazak na spavanje.
Naredni dan smo ponovo krenule srazmerno rano da bismo otišle do grada Kongonjas, ali ne zbog posete samom mestu već veoma specifično da bismo posetile religiozni kompleks pod nazivom Svetilište Dobrog Isusa od Kongonjasa. I taj kompleks je na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Kompleks se sastoji od porte koja se pruža po kosini na čijim bočnim delovima se nalaze kapele, njih šest, i koja predstavlja prilaz grandioznom stepeništu na čijem vrhu se nalazi crkva.
Mi smo svoj obilazak započele upravo od stepeništa jer je ono ukrašeno sa skulpturama 12 proroka, a sve ih je u periodu od 1800. do 1805. godine od masnika uradio Antonio Fransisko Lizboa (Antônio Francisco Lisboa), najznačajniji graditelj i vajar vezan za period baroka u Brazilu, poznatiji po svom nadimku – Alejžadinjo (1738.-1814.).
Ovaj umetnik je rođen i umro je u gradu Vila Rika, što je bio stari naziv za Ouro Preto. Bio je dete portugalskog arhitekte i crne robinje. Nadimak umetnika, Alejžadinjo, znači „mali sakati“ i to nije nikakva stilska figura. On je bolovao od neke degenerativne bolesti, pretpostavlja se da je u pitanju bila guba, tj., lepra tako da je vremenom ostao bez šaka, a i noge na kraju nije mogao da koristi. Priča se da su onda njegovi učenici, da bi on mogao da nastavi da radi i stvara, vezivali alatke za njegove patrljke. Dvanaest proroka koje je uradio za svetilište u Kongonjasu predstavljaju vrhunac njegovog stvaralaštva.