Kongonjas se nalazi nekih 80 km južno od grada Belo Horizonte. Postoje brojni međugradski autobusi koji spajaju ova dva mesta, najčešće tako što samo svrate u Kongonjas, a zapravo spajaju Belo Horizonte i neki drugi veći grad. Sam Kongonjas je najpoznatiji po kompleksu Svetilište Dobrog Isusa od Kongonjasa. Kompleks se sastoji od Bazilike Dobrog Isusa od Matosinjosa, stepeništa sa skulpturama 12 proroka koje je radio Alejžadinjo, najčuveniji barokni umetnik u Brazilu, i porte koja obuhvata 6 kapela u kojima se nalaze grupe skulptura koje je takođe radio Alejžadinjo.
I sama crkva se smatra značajnim primerom barokne umetnosti, ali se zato skulpture 12 proroka, kao i kapele sa svojim vajanim grupama, smatraju remek delom svog autora. Sam kompleks, osim umetničke i istorijske vrednosti, takođe i dalje ima neprekinut značaj u duhovnom smislu.
Pošto je to najvažnije turističko odredište u gradu, od međugradske autobuske stanice mogu se uhvatiti lokalni gradski autobusi, jer je svetilište relativno dosta udaljeno, a i na uzvišenju je. Mi smo se ipak odlučile za taksi jer nam je tako bilo brže. Taksista nas je ujedno dovezao i do nivoa gde se nalaze stepenice.
Da bi se prišlo bazilici koja je deo kompleksa, treba preći preko stepeništa po čijoj ogradi je raspoređeno 12 starozavetnih proroka: Jona, Daniel, Hošea, Joel, Amos, Baruh, Ezekiel, Nahum, Obadija, Izaija, Jeremija i Habakuk.
Njih je Alejžadinjo uradio u već poodmaklim godinama i to su prve njegove skulpture koje su bile rađene za slobodni prostor, tj., nemaju nikakvu pozadinu, poput niše ili zida. Svaki od proroka drži i svitak, koji je naravno kao i skulptura kojoj pripada napravljen od masnika i na kojem je ispisana kratka poruka na latinskom.
Izaija, levo je Baruh, a pozadi desno je Daniel
Jeremija, iza su Ezekiel i Joel
Ezekiel izbliza i Joel u pozadini
S leva na desno: Joel, Nahum, Hošea, Habakuk, Ezekiel i Daniel
Crkva je podignuta u drugoj polovini 18. veka i, između ostalog, zbog veličanstvenog enterijera sa elementima italijanskog rokokoa smatra se remek delom baroknog stila.
Bazilika Dobrog Isusa od Matosinjosa sa prorocima Hošea i Joel
Bazilika Dobrog Isusa od Matosinjosa, detalj
Bazilika Dobrog Isusa od Matosinjosa, enterijer
Pored crkve se nalazi još nekoliko objekata, a među njima je zanimljiva i Sala čudesa u kojoj se čuva velika kolekcija ex-voto-a. Ex-voto je zavetna ponuda koja se nudi svecu nakon ispunjenja neke molitve. Ovde ih ima još iz 18. veka.
Sala čudesa
Kada smo završile sa obilaskom crkve i Sale čudesa, vratile smo se do stepeništa i još jednom prošetale između skulptura proroka da bismo zatim prešle na obilazak kapela.
Neke od kapela u okviru Svetilišta Dobrog Isusa od Kongonjasa
U porti svetilišta, duž vrlo strmog i blago nakrivljenog prostora, podignuto je šest kapela koje su posvećene epizodama iz Stradanja Gospodnjeg. Da bi se sledio logičan tok događaja, njih bi zapravo trebalo obilaziti odozdo na gore, ali smo Sneža i ja ipak krenule od vrha da ne bismo išle gore-dole.
Jedna od kapela u okviru Svetilišta Dobrog Isusa od Kongonjasa
U svakoj kapeli se nalazi grupa skulptura koja prikazuje određenu scenu iz poslednjih dana života Isusa Hrista. Ukupno ima 64 skulpture, a njih je krajem 18. veka od kedra napravio Alejžadinjo dok su ih oslikala dvojica umetnika više sklona kolorističkom izrazu.
Kada se ide redom (a to je odozdo), prva kapela je posvećena Tajnoj večeri. Zatim slede: Agonija u vrtu, Hapšenje Isusa, Bičevanje i kruna od trnja (ovde su zapravo u istoj kapeli prikazane dve scene jedna do druge), Nošenje krsta i Raspeće.
Bičevanje
Kruna od trnja
Raspeće
Mi smo naravno završile kod prve kapele, a ta je posvećena Tajnoj večeri, i odatle smo se još jednom osvrnule ka vrhu uzvišenja, stepeništu sa skulpturama proroka i crkvi.
Kompleks Svetilište Dobrog Isusa od Kongonjasa
Kod te prve kapele takođe postoji i lepa terasa odakle se pruža divan pogled ka mestu Kongonjas. Mi nismo imale vremena da obilazimo i sam gradić, ali je bilo lepo makar pogledati šta on eventualno može da ponudi.
Glavna crkva Naše Gospe od Začeća, Kongonjas
Razlog zašto nismo želele da se duže zadržavamo u Kongonjasu bio je taj da smo imale još puno toga da obilazimo u gradu Belo Horizonte u kojem smo provele ukupno tri noći, ali nam je falilo dnevno vreme da bismo mogle da obiđemo i sam grad.
Orijentacije radi, evo gde smo Sneža i ja ovih dana bile po saveznoj državi Minas Žerais:
Što se Belo Horizontea tiče, prvo odredište u planu bio nam je Moderni ansambl Pampulja. Kada smo se vratile u Belo Horizonte, prvo smo morale da nađemo stajalište gradskog saobraćaja, pošto je Pampulja, jedan od devet administrativnih delova grada, udaljena od centra nekih desetak kilometara. Malo smo se raspitale gde se hvataju autobusi i gde se kupuju karte, pa smo i to rešile. Ali smo onda došle na neko veliko centralno stajalište u Pampulji, a to nam nije bio krajnji cilj, pa smo se onda i tu raspitivale, ne baš previše uspešno, jer smo ušle u pogrešan lokalni autobus, ali smo to shvatile vrlo brzo, pa smo već na sledećoj stanici izašle. Doduše, naizgled usred nedođije, a bilo je vruće i sunce nam je udaralo direktno u glavu, međutim uz puno sreće uspele smo da uhvatimo taksi i on nas je odvezao do mesta koje smo želele prvo da vidimo.
Pre nego što krenem sa pričom o poseti Modernom ansamblu Pampulje, da kažem nešto i o komunikaciji u Brazilu. Mi smo srele izuzetno mali broj ljudi koji znaju engleski. Od onog velikog broja ljudi koji ne govore engleski, neki prijave da znaju španski, ali se na kraju ispostavi da španski razume i govori takođe veoma mali broj ljudi. S druge strane, Brazilci su vrlo ljubazan narod koji se potrudi da vam pomogne, tako da smo nas dve, bez obzira na retke prilike istinski smislene komunikacije, ipak uspevale da se snađemo i da nađemo to u vezi sa čim smo se raspitivale.
Ipak, komunikacija i verbalno snalaženje inspirisali su me da svojim prijateljima na Fejsbuku pošaljem sledeću poruku:
Mali Perica u meni
Ja ne znam portugalski. Dobro, ostalo mi je par fraza iz neke davnašnje brazilske telenovele kao i ime glavne junakinje Robinje Isaure. Osim toga, znam i kako da kažem „Ma, keve ti!“ jednostavno jer je to naziv moje omiljene brazilske pesme – Mas que nada (https://www.youtube.com/watch?v=zeBDoNBNMro), a složićete se da „Ma, keve ti“ i nije neki praktični izraz. To me ipak ne sprečava da ja pričam portugalski na sve strane. Kako?
Vrlo jednostavno. Osnova mi je španski, sa ponekom italijanskom rečju, a onda sve to izgovaram sa akcentom za koji mali Perica u meni zamišlja da je pljunuti portugalski. Ubacim u sve to veću količinu ž, đ, š i ć, i eto mene gde se snalazim. Postoji tu samo jedan problem. Ja to sve očigledno tako dobro radim da ljudi kojima se obraćam misle kako im ja znam jezik i onda mi odgovore nešto (ili mi kažu: Luda ženo, šta ti to pričaš?, ali u malo više reči) i tu onda dođe na mene red da im kažem nešto što sam naučila u međuvremenu, a to je: Nau komprendu – Ne razumem. Naravno, sve sa propratnim bledim izrazom lica koji jasno pokazuje da ništa od toga što su oni izgovorili nije doprlo do mene. A onda krenu da rade ruke.
I tako se Sneža i ja sasvim uspešno probijamo kroz Brazil i nije nam loše. Društvo nam pravi ovaj moj mali Perica.
Što se Modernog ansambla Pampulje tiče, u pitanju je vizionarski urbanistički projekat koji obuhvata nekoliko objekata podignutih oko veštačkog jezera koje je ovde napravljeno 1936. godine. Tokom ranih 40. godina 20. veka, gradonačelnik grada Belo Horizonte bio je Žuselino Kubiček koji će kasnije kao predsednik Brazila biti zaslužan za izgradnju Brazilije. Pošto je očigledno imao moderne urbanističke sklonosti dok je još bio “samo” gradonačelnik Belo Horizontea, on je već tada angažovao Oskara Nimajera kao arhitektu koji je bio zadužen za objekte i Roberta Burla Marksa kao pejzažnog arhitektu koji je bio zadužen za osmišljavanje gradskog parka. Učestvovali su naravno i drugi umetnici, ali su ova dvojica najpoznatiji. Kompleks je zamišljen kao kulturološki centar i centar za razonodu, i kao takav obuhvatao je Kasino, Salu za ples, Golf klub i Crkvu Sv. Franje Asiškog.
Mi smo prvo otišle do Crkve Sv. Franje Asiškog, ali smo tu na žalost zatekle ogradu jer se crkva renovirala u to vreme.
Crkva Sv. Franje Asiškog, zadnji deo
Ja moram da naglasim da se ja u arhitekturu i njenu istoriju baš i ne razumem, ali čitajući o ovom modernom ansamblu shvatila sam da je između ostalog ovde veoma bitno da se beton koristio na plastičan način. Mi danas dosta stvari uzimamo zdravo za gotovo, često ne razmišljajući o tome da su one morale da prođu kroz izvestan svoj razvoj. S druge strane, ovo je pravljeno u vreme kada je u većem delu sveta divljao Drugi svetski rat. Brazil je imao tu sreću da je mogao da preskoči ratni užas i da se igra sa formama betona i plavičastim pločicama.
Crkva Sv. Franje Asiškog, detalj
Pošto je crkva bila zatvorena, mi smo krenule malo da šetamo oko jezera i ja bih vrlo rado prošetala oko čitavog jezera, ali je to oko 18 km, a to je ipak bilo previše. Mi smo ovog dana već promenile gomilu prevoznih sredstava i bile smo dosta aktivne sa svojim obilascima, a pored toga je bilo prilično vruće i sa visokom vlažnošću vazduha, tako da jesmo malo šetale, ali ne previše i ne odjednom.
Crkva Sv. Franje Asiškog, pogled na prednji deo; unutra se lepo vide skele
Pošto i objekti koje smo htele da vidimo nisu svi na istom mestu već su raspoređeni oko jezera, mi smo onda sele u taksi i prebacile se do bivše balske dvorane, tj., sale za igranke koja je podignuta na veštačkom ostrvcetu do kojeg vodi mali pešački most.
Bivša Sala za igranke, deo Modernog ansambla Pampulje
Unutra sada više niko ne igra, već je tu Referentni centar za urbanizam, arhitekturu i dizajn i može da se uđe i da se pogledaju neki planovi i crteži. Nama je, međutim, bilo sasvim važna činjenica da tu postoji i kafe, tako da smo lepo sele na terasu, gledale na jezero i u miru ispijale prijatno bezalkoholno piće.
Bivša Sala za igranke, deo Modernog ansambla Pampulje – deo terase
Dok smo tu sedele i dogovarale se šta ćemo i kako ćemo dalje, shvatile smo da nema smisla da opet hvatamo neki taksi i da jurimo na drugu stranu kako bismo videle zgradu bivšeg Kasina koja sada služi kao Umetnički muzej Pampulje. Ali, mogle smo ipak da je vidimo sa terase na kojoj smo pile kafu.
Bivši Kasino, deo Modernog ansambla Pampulje
Bivši Kasino, deo Modernog ansambla Pampulje, i okolina
Onda smo krenule u pravcu autobuskog stajališta da bi se vratile u centar grada i tada smo morale ponovo da prošetamo jer nismo našle taksi i to je bilo u pravcu crkve. Uz put smo prošle i pored bivšeg Golf kluba (sada je to Teniski klub), ali tu nismo ni pokušavale da uđemo. Bile smo suviše umorne da bismo bilo šta više obilazile u Pampulji, ako se ne računa to samo šetanje, pošto smo išle širokom pešačkom stazom koja vodi oko jezera, a koja i sama na izvestan način čini deo ovog urbanističkog ansambla.
Doduše, kada smo konačno uhvatile autobus ka centru grada, on je prošao i pored poznatog fudbalskog stadiona Mineirao. Stadion ima čitavu svoju fudbalsku istoriju, sagrađen je 1965. godine, ali je u skorije vreme postao poznat po tome što je bio mesto kraha brazilskog fudbala. Naime, u jednom od polufinala Svetskog fudbalskog prvenstva u Brazilu koje se 2014. godine igralo upravo u Belo Horizonteu, brazilski nacionalni tim za koji se priča da igra najlepši i najkreativniji fudbal izgubio je od Nemačke sa (ne)čuvenih 7 : 1. Brazil, a i čitav svet, bili su u šoku i ostali bez daha. Dobro, mislim da su Nemci imali sasvim dovoljno daha i da su pobedu slavili na sav glas.