Kada smo se iz Pampulje gradskim autobusom prebacile do samog centra Belo Horizontea, popodne je već prilično poodmaklo, a nas ambicija vezana za obilaske nije napuštala. Na svu sreću, na samom glavnom trgu, Prasa da Liberdade, nalaze se dva muzeja. Oba su zanimljiva na svoj način, može se u njima ostati duže, a može se i kreativno projuriti kroz njih kao što smo nas dve to i učinile. Jednostavno nismo imale više vremena.
Prvo smo ušle u Muzej rudnika i metala. Imajući u vidu da savezna država Minas Žerais ima toliko rudnih bogatstava, najnormalnija stvar je da glavni grad države ima i muzej posvećen ovome. Osim zanimljive arhitektonske kombinacije stare zgrade i novih građevinskih elemenata u zadnjem delu objekta i niza modernih interaktivnih postavki, muzej prikazuje i veoma veliku i impresivnu kolekciju minerala, tj., raznih kristala. Pored ovoga, Sneži i meni je bilo zanimljivo i simpatično da je u muzeju najviše bilo dece. Lepo je da ona vide šta u njihovoj zemlji postoji i da, nadam se, nauče nešto o tome.
Muzej rudnika i metala
A onda smo imale još samo malo vremena pre zatvaranja i to smo iskoristile da bismo posetile i drugi muzej koji se nalazi odmah pored ovog prvog. U pitanju je Memorijal Minas Žerais Vale koji je kombinacija istorijsko-etnografskog muzeja savezne države Minas Žerais. U okviru muzeja postoji i deo posvećen poznatim umetnicima rođenim u ovoj saveznoj državi: jedan pisac proze, jedan pisac poezije, jedna slikarka i jedan fotograf. Moram da priznam da sam pre ovoga jedino čula za tog fotografa i ne samo čula, već i gledala dokumentarni film posvećen njegovom radu koji najtoplije preporučujem. Fotograf je Sebastiao Salgado, a izvanredan film o njemu se zove „So zemlje“.
Sa ovim drugim muzejem završile smo obilazak za ovaj dan, pa smo prvo lagano prošetale po pravougaonom Trgu slobode (Praça da Liberdade) u čijem centru je park koji je bio pun ljudi. Na suprotnoj strani u odnosu na muzeje, nalazi se i velika zgrada Kulturnog centra Brazilske banke koja i sama sadrži i nudi brojne kulturne manifestacije, a takođe u njoj ima i kafea.
Fontana i park na Trgu slobode, iza je zgrada Kulturnog centra Brazilske banke
Mi smo, međutim, već bile dosta gladne, a i želele smo da jedemo bliže našem hotelu, tako da smo se uputile u pravcu hotela i ubrzo našle jako fin restoran. Tu smo se opredelile za jedan od brazilskih specijaliteta, fejžoadu, a to vam je zapravo čorbasto, a gusto skuvan crni pasulj sa gomilom dodataka sa strane (meso je u samom pasulju). Evo i slike:
Fejžoada
Imajući i vidu vrućinu kojoj sam bivala izložena čitavog dana, još i pre nego što je jelo stiglo, imala sam potrebu da se konačno fino osvežim, pa sam naručila pivo i to lokalno – Belorizontina – i svih njenih 600 ml.
Lokalno pivo u Belo Horizonteu
Posle ovoga smo se lagano prošetale do hotela, a uskoro uzele i svoje stvari i prebacile se do autobuske stanice jer je pred nama bilo noćno prebacivanje do glavnog grada Brazilije.
Brazil je ogromna zemlja, peta na svetu po površini (uzgred, peta je na svetu i po broju stanovnika – preko 210 miliona). To znači da povremeno od jednog do drugog mesta autobusi voze neverovatno dugo. Zato smo odlučile da ovu noć provedemo u autobusu i da na taj način jednim udarcem ubijemo dve muve.
To iskustvo je bilo sjajno najviše zbog toga što ja apsolutno nikada ranije nisam tako uspešno spavala u bilo kom prevoznom sredstvu. Put je trajao 11 sati, a ja bih se kladila da sam spavala minimum 10. Šta više, kada smo se nekako razbudile ujutru, Sneža i ja smo poluotvorenih očiju gledale kroz prozor i pitale se gde li to pravimo pauzu i da li vredi da izađemo na kratko da protegnemo noge. Onda smo počele da shvatamo da u stvari svi izlaze iz autobusa i da se samo nas dve zbunjeno i pospano osvrćemo oko sebe. A onda nam je mozak konačno proradio i uskoro smo i mi bile napolju, na međugradskoj autobuskoj stanici u Braziliji. Inače, ovde se ona zove „Međudržavna stanica“ (Rodoviária Interestadual) jer se zapravo Brazilija nalazi u okviru najmanje savezne države koja se prikladno naziva Federalna oblast.
Pošto smo dosta rano stigle u hotel morale smo da sačekamo par sati dok nam se ne oslobodi soba. To vreme smo prvo iskoristile da odemo na odličan doručak koji je bio u toku u vreme našeg dolaska. Posle smo se uputile u pravcu navodnog turist-biroa koji je po mapama trebalo da bude 100 metara udaljen od našeg hotela, ali ga u stvari tu uopšte nije bilo. Ipak, taj izlazak je bio dobar da bi počele lagano da se orijentišemo i da bolje shvatamo položaj našeg hotela u odnosu na grad i njegove glavne odrednice.
Nakon smešanja u sobu odlučile smo da se ipak malo odmorimo, jer ma kako se spavanje u autobusu činilo ili realno bilo dugo, ipak to nije bilo najidealnije. U neka doba smo rešile da krenemo u šetnju kako bismo i nešto videle, ali i stekle sada već konkretnu predstavu o rasporedu grada i objekata po njemu.
Brazilija je veoma neobičan grad. Napravljen ni iz čega. Istorijski, još od 1891. godine postojala je ideja da se glavni grad preseli iz Rija na neko drugo mesto koje je više centralno locirano. Tek kada je 1956. godine Žuselino Kubiček došao na mesto predsednika, on je pokrenuo čitav projekat, 1957. godine je izabran plan urbaniste Lusija Koste i u roku od neverovatnih 41 meseca grad je „svečano otvoren“.
Urbanista Lusio Kosta je grad koncipirao tako da se pruža duž dve poprečne ose, s tim što je jedna malo zakrivljena. Ono što se dobije time, kada se gleda iz vazduha, često se opisuje kao krst, avion, vilin konjic ili ptica. Mene najviše podseća na „Kondora“ iz Naske u Peruu (u pitanju je jedan od onih geoglifa koje čine čuvene Linije Naska).
Bilo kako bilo, centralna linija koja je stvarno prava i koja se zove Monumentalna osa (Eixo Monumental) ide približno po liniji istok-zapad. Monumentalna osa je zapravo jedna ogromna avenija koja ima oblik veoma izduženog pravougaonika. Po sredini se pruža zeleni pojas koji povremeno presecaju saobraćajnice, a oko tog zelenog pojasa vodi široka ulica. Sneža i ja smo obilazile samo onaj deo koji bi činio „telo i glavu“ zamišljene ptice, kondora ili čega već i bilo nam je i više nego dovoljno jer je taj deo dugačak 4 km.
Za početak sam se popela na vrh hotela da bih osmotrila okolinu. Mi smo bile sasvim blizu TV tornja koji je jedna od odrednica grada.
TV toranj i zeleni deo Monumentalne ose; zgrade pripadaju Južnom hotelskom sektoru
Od TV tornja niz Monumentalnu osu kreće blaga nizbrdica prema centralnom trgu Brazilije koji se naziva Trg tri grane vlasti (Praça dos Três Poderes). Duž te avenije koja vodi oko centralnog zelenog pojasa pružaju se sektori sa hotelima, komercijalnim zgradama i bankama, onda sledi jedan malo specifičan deo koji uključuje i kulturne ustanove a koji smo mi obišle još prvog dana, pa deo koji se zove Esplanada ministarstava, da bi se na kraju zelenog pojasa došlo do Nacionalnog Kongresa, sa čije druge strane je Trg tri grane vlasti. Sve ovo je napravljeno, kao što mu i ime kaže, monumentalno. Ulica koja vodi oko ovog razvučenog pravougaonika ima 6 traka koje vode samo u jednom smeru, jer kao što sam već rekla, ulica ide oko tog zelenog dela u krug.
Pogled niz Monumentalnu osu: dve visoke bele zgrade su deo Nacionalnog kongresa, a desno se vide ministarstva i katedrala
Taj zeleni pojas koji pominjem je pre svega jedan brisan prostor sa tek po nekim drvetom i valjda čitav taj prostor dodatno naglašava monumentalnost.
Detalj Monumentalne ose: glavna ulica, ulice koje vode do poprečnih glavnih ulica i zeleni pojas
Ona blago zakrivljena osa koju sam gore pomenula čini „krila“ zamišljene ptice ili aviona i duž tog pravca se pružaju blokovi stambenih zgrada sa svim što im je lokalno potrebno. Širina tih „krila“ je od TV tornja do Esplanade ministarstava. I to bi bio osnovni urbanistički plan grada.
Mi smo krenule iz Severnog hotelskog sektora i rešile smo da prošetamo niz zeleni pojas. Ali za početak je trebalo preći na drugu stranu ulice. Uz dosta čekanja da se upali zeleno svetlo na semaforu, konačno smo se prebacile na drugu stranu i krenule niz veoma blagu padinu.
Bilo je rano popodne, bilo je vruće i bila je visoka vlaga. A drveća i hladovine praktično nigde. Čudile smo se da tu nije napravljen pravi park sa drvećem, a Sneža je odmah krenula da izjavljuje da ovo nije grad koji je napravljen po meri čoveka. Ja sam nekako rešila da malo sačekam pre nego što dođem do nekog svog mišljenja.
Sneža, naravno, nije usamljena u svom stavu. Dosta ljudi kritikuje Braziliju upravo zbog povremenog odsustva humanosti, ali sam ja nekako i dan danas ostala uglavnom suzdržana. Određene zgrade su impresivne, s druge strane znam da mi nikako nije prijalo to da hodam pola sata ili sat vremena po vrelom tropskom suncu bez ikakvog hlada. Ali... Prvo, autori – urbanista Lusio Kosta, arhitekta Oskar Nimajer i pejzažni arhitekta Roberto Burl Marks pripadaju modernom dobu i možda su mislili da će u skoroj budućnosti svi ljudi imati svoje privatne leteće tanjire sa klima uređajima, pa im onda hladovina neće ni biti potrebna. Drugo, autori su očigledno dobili odrešene ruke i mogli su da daju mašti na volju, a mašta im je bila modernih shvatanja. Očekivati od njih klasične linije i hladovinu bilo bi kao da očekujemo da kod Pikasa sve oči, uši i delovi tela budu na svom tradicionalnom mestu. Dakle, Braziliju treba gledati kao umetničko delo, a ne praktičan grad za pešake i turiste.
Kao pravi turista-pešak, ja sam se povremeno zaustavljala da bih fotografisala, trudeći se da ignorišem vrućinu i neprijatnost koju mi je ona stvarala.
Zgrada Nacionalnog Kongresa
Tako smo došle do prostranog platoa na kojem se nalaze Nacionalna biblioteka, kao i Nacionalni muzej.
Nacionalna biblioteka; iza nje se nazire Nacionalni muzej
Sneži se i dalje nije baš sviđao taj koncept sa tolikim izbetoniranim prostorom, bez trunke zelenila, pa samim tim i hladovine. Slažem se, deluje dosta pustinjski – vrelo i prazno, ali sam u naletu inspiracije vezane za tumačenje rekla da mi u stvari i ne znamo šta su arhitekte zapravo želele da postignu sa tim. Možda je upravo to bilo i namerno, kao pozivnica za biblioteku i muzej, po principu „nemojte stajati napolju na vrelom suncu, već uđite u ove prostore, a tu ćete onda naći mnogo više od puke hladovine“.
Bez obzira što bih se ja lično zaista potrudila da svuda u tom centralnom delu bude više drveća, uključujući i tu na tom platou, moram da priznam da je Brazilija već prvog dana lagano počela da me osvaja. Ne odmah, ali sa svakim novim utiskom i sa svakim novim danom provedenim u njoj sve više mi se dopadala i više sam uživala u njenom futurističkom konceptu.
Recimo, Nacionalni muzej u Braziliji...
Nacionalni muzej, pristupna rampa kojom se ulazi u muzej
I Nacionalnu biblioteku i Nacionalni muzej projektovao je čuveni brazilski arhitekta Oskar Nimajer. Međutim, ne treba očekivati da je ovo neki ogroman „pravi“ nacionalni muzej u kojem se čuvaju najvažniji eksponati nacije. Ne, ovaj konkretno se više koristi za privremene umetničke izložbe, ali je već i sam po sebi umetničko delo.
Nacionalni muzej, spoljna rampa
Nacionalni muzej, pogled sa pristupne rampe prema Esplanadi ministarstava
Nacionalni muzej, unutrašnjost
Ušle smo na kratko u Nacionalni muzej. Delimično da bismo ga videli iznutra, delimično da bismo videli neku savremenu izložbu, a delimično i da bi se malo sklonile sa jakog sunca. Kao što se vidi na sledećoj slici, nas dve nismo bile jedine koje su žudele za hladovinom.
Nacionalni muzej, detalj, i pogled prema Nacionalnom Kongresu