Čačak i Ovčar Banja, 2022, 1. deo (Čačak)
Sasvim sam iznenada odlučila da odem na ovaj kratki put. Moram da priznam da sam pored Čačka ranije uvek samo prolazila, ali sam zato u Ovčar Banji bila nebrojeno puta, davnih dana, najčešće sa planinarima. Došlo je vreme da sama krenem u nešto detaljnije obilaženje, ali je to ujedno bila i prilika za jedan dobar kratki odmor. Evo i karte sa obeleženim spomenicima kulture i zanimljivim mestima koje sam posetila.
Pošto sam slobodnjak, odlučila sam se da idem u toku radne sedmice, računajući da će biti manja gužva. Kako se ispostavilo, mada se sve ovo dešavalo u vrlo rano proleće, dani su bili blistavo sunčani, sa svežom prolećnom temperaturom. To je bilo kao poručeno.
Do Čačka postoji autoput, ali sam odlučila da idem starim putem koji je poznat kao Ibarska magistrala. Mada ni od Beograda na putu nije bila velika gužva, od odvajanja za Lajkovac pa sve do Čačka gotovo da nikoga na putu nije bilo. A dan sunčan i divan, rano proleće, divni predeli, put lak za vožnju, lepa muzika u kolima... istinski sam uživala. Onda sam stigla do Čačka i tu naletela na totalni saobraćajni kolaps zbog nekakvih radova na putu. Izgubila sam sigurno sat vremena čekajući. Bila je to dobra vežba strpljenja.
Prvo mesto koje sam htela da posetim u stvari nije bilo u samom Čačku, već u jednom selu u blizini. Selo se zove Atenica i tu se nalazi nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u pitanju je vinogradski podrum. Podrum je sagrađen 1866. godine i bilo bi baš zanimljivo da sam ga našla, ali nisam. Došla sam do Atenice i čak po mapi bi trebalo da sam bila u blizini podruma, ali nije bilo nikakvih tabli, samo razna seoska imanja sa svojim kućama, tako da nisam baš mogla ni da ugledam taj vinogradski podrum čiju sam sliku videla na internetu. Po imanjima nikoga nisam videla, da bih pitala, ali sam par puta zaustavljala neka kola koja su tu prolazila. Jedan čovek mi je rekao da tu živi 50 godina, ali da nikada nije čuo za tako nešto. Ništa nije vredelo što sam mu naglasila da je to spomenik kulture od izuzetnog značaja. Njegov odgovor je bio isti. A ni jedan drugi čovek takođe nije mogao da mi pomogne. Šta da se radi? Jednostavno sam se vratila u kola i krenula dalje.
A to dalje je bilo gradsko groblje u Čačku. Na prvi pogled može da se čini čudnim, ali tu se nalaze dva spomenika koje sam želela da vidim.
Prvi je Spomen kosturnica poginulim ratnicima 1912-1918, a ove godine se odnose na Prvi i Drugi balkanski rat, kao i na Prvi svetski rat. Mada jednostavan po svom izgledu, ovaj spomenik kulture je poprilično originalan, da ne kažem jedinstven. Naime, Srbi su tradicionalno pravoslavne vere, a to je sigurno bilo posebno izraženo početkom 20. veka. Ipak, to nije sprečilo podizanje ovog spomenika 1934. godine u slavu pripadnika četiri vere, pošto su na bojištima u čačanskom kraju ginuli vojnici raznih vojski i vera. Lepo je da su pripadnici mog naroda bili toliko veliki i časni u svojoj pobedi da su našli prostor da u smrti slave sve koji su tu ostavili svoje živote, bez obzira na to kojoj veri pripadaju.
Tako se na jednoj strani spomenika može videti pravoslavni krst, na sledećoj strani je kružna ploča sa polumesecom i zvezdom, simbolima Islama (prethodna slika), zatim sledi katolički krst i na kraju kružna ploča sa Davidovom zvezdom, simbolom Judaizma (sledeća slika). Spomenik je oskrnavljen 1941. godine kada su nemačke okupacione vlasti, tokom Drugog svetskog rata, naredile da se uklone ploče sa simbolima Judaizma i Islama. Kasnije je spomenik popravljen i to se danas može videti.
Na čačanskom groblju se nalazi još jedno mesto koje sam htela da vidim, ali nisam znala tačno gde je. U pitanju je grob Vojvode Stepe Stepanovića, čuvenog srpskog vojvode iz Prvog svetskog rata (srpska vojna titula vojvode je ekvivalent feldmaršala). O Stepi Stepanoviću sam već pisala u okviru svoje priče o putovanju po delovima Beograda (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-21/) pošto je on 1856. godine rođen u Kumodražu, danas delu Beograda. Ali, po izlasku iz aktivne vojne službe, on se povukao u Čačak gde je imao kuću i tu je 1929. godine i umro. Dakle, i on je sahranjen na čačanskom groblju, a ja sam želela da mu posetim grob. Ali, čačansko groblje je veliko, pa sam za trenutak oklevala. Onda sam ugledala jednog čoveka koji je na sebi imao radno odelo, a sedeo je na obližnjoj klupi i baš se spremao da počne da pije kafu. Očigledno je bio na pauzi. Prišla sam mu i pitala da li zna gde je grob Stepe Stepanovića i on je počeo da mi objašnjava. Onda je zaključio da ja to ipak neću uspeti sama da nađem, pa je svoju šolju sa kafom stavio na klupu, ustao i poveo me da mi pokaže. Kada čovek zna, grob uopšte nije teško pronaći, ali sam sigurna da bih ja dosta lutala da mi taj divno ljubazni čovek nije pomogao.
Posle nekog mog tihog odavanja počasti velikom srpskom vojskovođi, shvatila sam da se u stvari sa tog dela groblja pruža veoma lep pogled na Čačak.
Posle ovoga sam se uputila ka kolima, ali sam uz put uhvatila pogled onog divno ljubaznog čoveka koji je sada mirno sedeo na klupi 20-30 metara dalje i uživao u svojoj kafi, pozdravljajući ga mahanjem širokim potezom ruke. Nisam baš mogla da se derem, jer su se između nas dvoje skupljali ljudi ispred neke kapele, pošto se spremala još jedna sahrana. Dan je bio divan i sunčan, ja sam videla šta sam htela, ali sam ipak bila na groblju.
Sada je već došlo vreme da se spustim u centar Čačka. To sam i uradila, ali sam malo morala da se vrtim u krug da bih našla parkiralište gde sam mogla da ostavim kola na malo duže. Želela sam da prošetam po Čačku, a da ne moram da brinem da li mi je istekao parking. Ujedno sam shvatila i da sam malo ogladnela.
Pošto je parkiralište u samom centru, otišla sam do pešačke ulice i tu ušla u baštu prvog kafića na koji sam naišla. Videla sam da nude i hranu. Dakle, idealno mesto za taj trenutak. Prvo sam popila kafu, a takođe mi je uskoro stigla i lepinja sa kajmakom. Oni nude pice i razne druge stvari, ali... kada ste u ovom delu Srbije, onda je najbolje da se jede lepinja sa kajmakom. Doduše, verzija u ovom kafiću je bila neka „savremena“, ali nije bila ni previše loša. Moja glavna zamerka nije bila vezana za vrstu hrane, već sam ponovo shvatila zašto ne volim previše u toku dana da svraćam po restoranima. Smatram da gubim previše vremena čekajući da mi donesu hranu. Restorani su mi za uveče, kada imam više opuštenog vremena i kada ne obilazim. Ali, bila sam gladna i bilo mi je bolje da ručam tu gde sam već bila.
Kad sam tu završila šta sam imala, krenula sam sa obilaskom centra Čačka. Štaviše, shvatila sam da se taj kafić-restoran u čijoj sam bašti sedela nalazi upravo u Erića kući, jednom od spomenika kulture koje sam želela da vidim.
Kuća je sagrađena 1892. godine i predstavlja reprezentativan primer građanskog objekta s kraja 19. veka. Kuća je prvobitno pripadala trgovačkoj porodici, pa su u prizemlju bili lokali, a na spratu stambene prostorije. I dvorišni deo kuće je bio zanimljiv, ali je on vremenom prepravljen. Danas može da se vidi glavna fasada sa brojnim floralnim motivima okrenuta ulici, mada je ta njena bašta u stvari montažni objekat na sred pešačke ulice koji ne dozvoljava baš lako da se sagleda Erića kuća. To može samo kada čovek stane sa strane; jedne ili druge. Na vrhu pročelja se vidi i godina gradnje.
Slučaj je hteo da sam pre ovog puta pričala sa jednom drugaricom i ona mi je skrenula pažnju na nešto veoma posebno – jedan fikus! Ma kako ovo delovalo banalno, u stvari uopšte nije bilo i samo me je podsetilo da sam zaboravila da treba da proverim i koji su „spomenici prirode“ u delu Srbije koji obilazim. Jer ovaj fikus u Čačku je pod zaštitom države.
Naime, u pitanju je najveći fikus na Balkanu. Ovaj fikus je varijacija vrste gumijevca (Ficus elastica decora) koji inače može tamo gde mu odgovara klima da izraste u ozbiljno veliko drvo. Ovde je, međutim, ukrasna varijanta zasađena unutar Doma kulture još 1971. godine, a pošto je uveliko narasla, biljka je 2004. godine proglašena za značajno prirodno dobro.
Ono što ga čini izuzetnim su njegove dendometrijske odlike: visina stabla do krošnje je 8 metara, obim debla je 37,4 cm, dužina krošnje je 38 m (!!!), a prečnik najšireg dela krošnje je 5,6 m. Mogla sam da snimim fikus i koristeći panoramsko snimanje.
Dom kulture Čačak se nalazi na centralnom gradskom trgu – Trgu ustanka. Na sledećoj slici je to druga velika građevina s desne strane.
Odmah pored Doma kulture Čačak, u stvari u istoj zgradi na uglu nalazi se i turistički Info-centar, pa sam tu otišla da proverim još par detalja koje nisam mogla da pronađem dok sam se pripremala za ovo putovanje.
Jedna od tih stvari je bila da sam pokušavala da nađem gde se nalazi kuća Alekse Pušeljića, pošto je u materijalima koje sam imala pisalo da se nalazi u ulici Maršala Tita (po bivšem predsedniku SFRJ). Posle raspada Jugoslavije, Maršal Tito je u mnogim krugovima postao omiljena neomiljena ličnost, moda se promenila, a i pogledi na istoriju, tako da su mnoge ulice i institucije koje su nosile njegovo ime preimenovane. To je bio slučaj i ovde, ali ja nisam znala kako se sada zove ta ulica, pa sam pitala jednu od dve žene koje sam zatekla u Info-centru da li ona zna kako se sada zove bivša ulica Maršala Tita, pošto za samu kuću Alekse Pušeljića očigledno nikada čula nije.
Sad ona krene da mi priča kako ne zna koja je to sada ulica i da se ne seća jer je „sigurno bila dete“. Pogledam ja nju, vidim njene bore na licu, jasno mi je da smo slično godište, pa samo što se nisam prosula od smeha, ali sam ćutala. Ona je ipak bila ljubazna pa je rekla kako će da pozove jednog bivšeg kolegu jer „on ima 70 godina, pa će sigurno znati“. I on je zaista i znao. Kako će se ispostaviti, to je jedna od najreprezentativnijih građevina u Čačku, na sjajnom mestu i ja sam nešto kasnije otišla do nje.
Za sada sam se uputila u pravcu Rimskih termi koje se nalaze u samom centru Čačka i predstavljaju spomenik kulture. Ulaz je slobodan, ali je lokalitet otvoren samo utorkom i četvrtkom od 9 do 3 popodne.
Terme su otkrivene 1970. godine prilikom nekih građevinskih radova. Kasnija istraživanja su utvrdila da potiču s kraja III veka nove ere i da su se koristile do kraja IV veka. Mada nisu posebno velike, terme obuhvataju sve značajne delove tipične za rimsko javno kupatilo. Ipak, arheolozi nisu uspeli da ustanove da li su terme bile deo nekog poljskog imanja ili naselja. Ono što je danas, međutim, sasvim jasno jeste da su ostaci rimskih termi smešteni u sred grada.
Zatim sam odšetala do još jednog spomenika kulture koji se sasvim prirodno nalazi u blizini železničke stanice u Čačku. U pitanju je, kako navode materijali koje sam konsultovala, železnička lokomotiva serije 85-005 sa tenderom. Uzgred, tender je železnički vagon u kome je ugalj koji se koristi kao gorivo za rad lokomotive.
U stvari, ono što se danas nalazi ispred železničke stanice u Čačku nije originalna lokomotiva koja se pominje u dokumentima (proizvedena u Budimpešti 1930. godine, a povučena iz upotrebe 1974.), pošto je ona radi remonta prebačena u Zrenjanin, već je na njeno mesto postavljena lokomotiva bez tendera, takođe proizvedena u Budimpešti 1929. godine i pripada seriji 83-017. Ko voli stare vozove, ovo je pravo mesto za njega.
Ja sam samo slikala staru lokomotivu, pa sam se vratila u centar i tako došla do sledećeg spomenika kulture, a to je Aćimovića kuća.
Ova kuća je sagrađena 1903. godine i pripadala je imućnom trgovcu Nikoli Aćimoviću. U pitanju je objekat za koji se smatra da je najlepši primer kasnog baroka u Čačku. Sastoji se od prizemlja (koji se i danas koristi za poslovne prostorije), sprata i mansarde. Posebno su zanimljivi građevinski delovi mansarde. Na uglu je toranj za tipičnim baroknim završetkom, pored prozora na atikama napravljeni su pilastri sa jonskim kapitelima, a iznad prozora u sredini polukružnog završetka atike vidi se monogram vlasnika – NA.
Nedaleko odavde, u strogom centru grada, nalazi se čačanska Gimnazija.
U istom delu se nalazi i Gradska uprava, Okružno načelstvo, Narodni muzej, kao i glavna crkva u gradu. Upravo je podizanjem gimnazije na ovakvom mestu dat značaj prosvetiteljstvu i obrazovanju. Projekat za gimnaziju je urađen 1912. godine i odmah su i započeli radovi, ali su oni prekinuti 1914. zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Izgradnja je nastavljena posle rata, a gimnazija je zvanično ušla u funkciju 1927. godine. Graditeljske odlike ovog zdanja su svakako zanimljive, ali previše stručne za moju priču sa putovanja, tako da neću sada da u to ulazim, ali sam zato ušla u gimnaziju. Tada sam shvatila da ja jako dugo nisam ulazila ni u kakvu školu, pa mi je čak bilo i zanimljivo.
Odmah sam naišla na dežurnog učenika, pa sam mu rekla da sam ja turista i da obilazim Čačak, pa sam došla da vidim i gimnaziju, jer je ona važan spomenik kulture. Dečko me je gledao po malo zbunjeno, ali je svakako bio veoma ljubazan. Htela sam da pogledam i unutrašnje dvorište, pa sam otišla do vrata koja vode tamo, a pošto su bila zaključana, dečko je hteo da ode da potraži ključ, međutim, rekla sam mu da to nije neophodno. Zadovoljila sam se time što sam kroz staklena vrata slikala dvorište, ali sam takođe slikala i orman sa trofejima koje su učenici ove gimnazije vremenom osvojili a koji se nalazi odmah u centralnom holu. Impresivno!
Ispred Gimnazije se nalazi spomenik Nadeždi Petrović.
Nadežda Petrović (1873-1915) je čuvena srpska slikarka i prvа žena ratni fotograf. Rođena je upravo u Čačku. Obrazovanje je sticala u Beogradu i Minhenu. Tokom Balkanskih ratova (1912-1913) je kao dobrovoljna bolničarka pratila srpsku vojsku na frontu. Zatim je došao i Prvi svetski rat, a Nadežda Petrović se i tom prilikom prijavila kao dobrovoljna bolničarka. Umrla je od tifusa u Valjevu 1915. godine. Danas njen lik može da se vidi na novčanici od 200 dinara, a na poleđini novčanice se nalazi i prikaz čuvene fotografije Nadežde Petrović kao bolničarke iz 1913. godine.
Što se mene tiče, pošto sam obavila šta sam htela u zgradi Gimnazije i oko nje, krenula sam u potragu za kućom narodnog heroja Milana-Bate Jankovića koja se vodi kao spomenik kulture. Imala sam čak i adresu na kojoj se ta kuća nalazi (ulica se takođe zove po ovom heroju), ali se ispostavilo da je broj pogrešan. Uz put sam prošla pored jedne veoma lepe kuće i pomislila sam kako je, eto, fino da neko lepo održava starinske kuće u centru grada. Kako se ispostavilo, upravo je to bila kuća koju sam tražila.
Ipak, svašta sam iskopala u vezi sa ovom kućom. Neki kažu da je porodica Janković ovde zapravo živela kao podstanar, ali su bili komunisti, pa su posle Drugog svetskog rata oni preuzeli vlasništvo nad kućom. Kasnije su kuću poklonili državi, tj., gradu i tu se jedno vreme nalazio Muzej revolucionarne omladine, a zvali su je i Gradska kuća. Posle donošenja Zakona o restituciji, pojavili su se pravi vlasnici, tj., njihovi naslednici i tražili su jako puno para, a grad nije imao ili nije hteo da im toliko plati. Onda se pojavio neki imućni lokalni biznismen, pa je on kupio i kuću i plac na kojem se kuća nalazi. Iza ove kuće je podignuta još jedna, slična po stilu, ali se vidi da je napravljena novijeg datuma. Mada nisam uspela da shvatim da li se išta dešava sa ovom kućom, tj., da li se za išta koristi, a nalazi se na sasvim jasno privatnom placu, činjenica je da je ona lepo doterana spolja i da je okružena vrlo lepo održavanom baštom.
Bilo kako bilo, kuća je sagrađena u drugoj polovini 19. veka.