Čačak i Ovčar Banja, 2022, 3. deo (Čačak, Ovčar Banja, Kablar)
Tražeći na potpuno pogrešnom mestu dva stambena objekta spojena u jednu građevinsku celinu koji kao takvi predstavljaju spomenik kulture, o čemu sam pisala u prethodnom nastavku svojih priča sa putovanja po Čačku i Ovčar Banji, došla sam i do još jednog spomenika kulture, a to je kuća majora Gavrilovića u ulici Cara Lazara.
Major Dragutin Gavrilović je 1882. godine rođen u kući koju je njegov otac sagradio između 1863. i 1869. godine. Ovaj oficir se istakao u ratovima od 1912. do 1918. godine (dva Balkanska rata i Prvi svetski rat) i za to je dobio brojna srpska i međunarodna priznanja. Mada je u čin pukovnika unapređen 1920. godine, najčešće se pominje sa činom majora, pre svega zbog čuvenog govora koji je održao 7. oktobra 1915. godine prilikom odbrane Beograda od austrougarskog i nemačkog napada. Mislim da ne postoji nijedan đak u Srbiji koji na časovima istorije nije čuo za taj govor.
„Vojnici! Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine... Vi nemate da se brinete za vaše živote koji više ne postoje... Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“
Postoji par zanimljivosti u vezi sa ovim. Prvo je da nisu svi iz puka poginuli u ovoj borbi kao što bi se moglo pomisliti, uključujući i samog majora Gavrilovića koji je tom prilikom doduše bio teško ranjen. Major Gavrilović je umro u Beogradu 1945. godine.
Drugo, postoje podaci koji kažu da major Gavrilović nikada nije ni održao ovaj govor već ga je izmislio Đorđe Roš, koji je takođe teško ranjen u tom jurišu jer je bio pod komandom majora Gavrilovića. Đorđe Roš je jedna posebno zanimljiva figura iz naše istorije, ali priču o njemu ostavljam za neki drugi put.
Što se centra Čačka tiče, ja sam ovim završila svoje obilaženje, pa sam se vratila do parkinga i uzela kola. Krajnje odredište ovog dana bila mi je Ovčar Banja, ali sam na putu ka tamo imala par zaustavljanja.
Prvo je bilo kod porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u naselju Beljina kod Čačka. Naime, tu se nalazi arheološko nalazište iz perioda od II do IV veka, mada najstariji nalazi pripadaju praistorijskom razdoblju. U materijalima koje sam imala pominju se različiti detalji vezani za otkrivenu nekropolu i naselje, ali kada se dođe do same crkve, tu ništa (osim crkve) ne može da se vidi.
Sama crkva je novijeg datuma i njena izgradnja je započela 1991. godine, u funkciji je od 2010. godine, a 2016. je počela i izgradnja tornja.
Ulaz u crkvu gleda prema potoku Lupnjača, a sa druge strane potoka se nalazi još jedno arheološko nalazište i ovaj put su u pitanju Rimske terme u Beljini. Ostaci rimskih termi otkriveni su osamdesetih godina 20. veka i ustanovljeno je da su one bile privatne, tj., pripadale su nekom tadašnjem poljoprivrednom gazdinstvu. Ipak, posle istraživanja, nalazište je konzervirano, a zatim ponovo prekriveno zemljom radi zaštite i tu sada ništa ne može da se praktično vidi.
I sada sam definitivno napuštala urbani prostor Čačka i krenula sam prema Ovčar Banji koja se nalazi oko 20 km zapadno od Čačka. Evo mape:
Plan mi je bio da pre dolaska u banju napravim još par pauza, ali to baš i nije išlo tako. Prvi razlog je bio da su kola tokom one užasne saobraćajne gužve na ulasku u Čačku počela čudno da se ponašaju. Sada su vozila dobro i zvučala su uobičajeno, ali sam bila nervozna zbog toga, pa sam htela što pre da dođem do Ovčar Banje. Drugi razlog za prilagođavanje plana obilazaka je bio da je sada već uveliko odmakao dan, pa mi se nije milelo da me uhvati mrak, a brinula sam zbog kola.
Sve u svemu, prošla sam pored skretanja sa glavnog puta za selo Pakovraće kojim bih došla do sledećeg spomenika kulture u okviru mog prvobitnog plana, a to je Metoh manastira Sretenje. Uzgred, reč metoh potiče iz grčkog i koristi se da označi manastirsko imanje ili imovinu koja datom manastiru može da obezbedi prihod. I sam manastir Sretenje, kao i njegov metoh nalaze se na planini Ovčar. Ovaj metoh, koji je osnovan sredinom XIX veka, između ostalog obuhvata i konak podignut za privremeni boravak monahinja tokom radova u vinogradu i na imanju. Vozeći dalje od tog skretanja, smatrala sam da znam gde se ovo nalazi, pa mogu da tamo odem i neki drugi put. Nastavila sam dalje.
Samo kilometar nakon ovog odvajanja za Metoh manastira Sretenje došla sam i do parkinga pored samog puta odakle može da se uđe u manastir Vavedenje.
Po predanju, ovaj manastir je sagradio Sveti Sava (1169 ili 1174-1236), prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve, i njegov otac Stefan Nemanja (oko 1113-1199), koji je bio veliki župan Raške, rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjić i jedan od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve, a koji se pred kraj života zamonašio i vremenom proglašen za sveca (Sv. Simeon). Međutim, prvo pominjanje manastira u otomanskim podacima je tek 1528. godine.
Manastir je tokom istorije više puta uništavan i obnavljan. Crkva koja se danas ovde vidi obnovljena je 1930. godine, a manastir je 1975. godine postao ženski manastir.
Na vratima na ulazu u portu stoje jasna uputstva o ponašanju posetilaca. Za nešto od toga sam već od ranije znala, pa sam bila pripremljena. Naime, ovaj manastir, kao i drugi manastiri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri među kojima postoje izvesne praktične razlike, vrlo je tradicionalan i između ostalog ženama je dozvoljen ulazak samo u dugim suknjama (ništa pantalone ili šorcevi), a podrazumeva se i da su ruke pokrivene, a ne da se ulazi u majicama na bretele.
Što se tiče ruku, tu sam bila u redu jer je ipak i dalje bilo hladno, pa sam nosila jaknu. A što se tiče suknje, ja za ovakve prilike imam jednu dugačku suknju koja se inače vezuje u čvor i „prirodno“ je izgužvana, pa je laka za nošenje u rančiću. Pre ulaska u manastir je navučem preko pantalona i onda nema problema.
S druge strane, u manastiru nije bilo dozvoljeno fotografisanje, tako da je jedina slika koju imam ova koja se gore vidi.
Ali, da ovde nešto kažem i o manastirima u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Naime, posle poraza Srba u bitkama na Marici 1371. godine i na Kosovu 1389. godine, došlo je do pomeranja političkog i kulturnog centra Srbije na sever, u delove oko Velike i Zapadne Morave. Upravo se krajem 14. veka prvi put i pominju manastiri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Iz 15. veku gotovo i da nema podataka, ali je njihova aktivnost oživela tokom 16. i 17. veka. Poslednji period u kojem je u ovim manastirima cvetala umetnost u vidu srednjevekovne srpske tradicije bila je prva polovina 17. veka.
Zbog brojnosti manastira u ovom vrlo malom području (10 manastira i 2 crkve), čitav kraj se često naziva i Srpskom ili Malom Svetom gorom. Moj plan je bio da ih ovom prilikom sve obiđem.
Posle posete manastiru Vavedenje, zaustavila sam se na kratko na još jednom parkingu s desne strane puta koji se koristi za posete restoranima koji postoje na obali omanjeg akumulacionog jezera koje je tu oformljeno duž korita Zapadne Morave zbog hidroelektrane „Međuvršje“, a pored koje se prođe kada se od manastira Vavedenje vozi prema Ovčar Banji. Pogled je bio lep, pogotovo u smiraj dana, mada se vidi da je rano proleće i još nisu ozelenele listopadne šume po okolnim brdima.
Na putu ka Ovčar Banji sam planirala da svratim i u manastir Vaznesenje, ali mada je ono najavljeno jednom informacionom tablom, nigde nisam videla tablu koja pokazuje gde je skretanje. Ostavila sam da se time bavim nakon što se smestim u Ovčar Banji, što se desilo vrlo brzo. Ovom prilikom sam se odlučila za sobu u malom, ali savremenom hotelu u banji.
Naredno jutro je osvanulo sveže, ali blistavo. Mada sam nebrojeno puta bila u Ovčar Banji i planinarila po Kablaru i Ovčaru, a tada sam to smatrala lakim planinarenjem, sada sam po malo strepela. Davno nisam planinarila u pravom smislu reči, šetanje po ravnom ne može da bude priprema za penjanje u visinu, godine su se, gle čuda!, nakupile, a i sada sam već stalno umorna od previše poslova i obaveza kod kuće. Šta onda da radim pod takvim okolnostima? Krenem odmah, direktno i što pre.
Pa ne baš tako. Prvo sam ipak doručkovala u hotelu u kojem sam odsedala, a onda sam donela odluku da neću ići u posetu manastirima Blagoveštenje i Ilinje koji se nalaze u samoj banji. Nadala sam se da ću biti u stanju da odem do njih kada se vratim iz šetnje po Kablaru. Jer, upravo sam tako i rešila. Ovog prvog dana u Banji ići ću na planinu Kablar.
Krenula sam od hotela i tu prvo prošla pored kanala sa vodom Zapadne Morave koja od hidrocentrale „Ovčar Banja“ prolazi kroz tunel iskopan u brdu na kojem se nalaze manastiri Blagoveštenje i Ilinje.
Na suprotnoj strani se osim kanala Zapadne Morave videla i planina Kablar.
Visina planine Kablar je 889 m, a Ovčar Banja se nalazi na 278 m nadmorske visine. Plan mi je bio da prvo odem do Savine vode, koja se zove i Isposnica Sv. Save ili crkva Savinje.
Sa finog šetališta pored kanala i kasnije korita Zapadne Morave lepo se vide i litice planine Kablar, kao i sama Isposnica Sv. Save. Na sledećoj slici, deo crkvice koja je posvećena Sv. Savi vidi se u donjem desnom uglu slike. Na slici se vide i ptice koje kruže iznad planine na kojoj se gnezde.
Jako davno, kada sam prvi put ovde bila, išla sam sa planinarima prvo baš do Savine vode. Svaki put posle toga smo na planinarenje po Kablaru išli drugom putanjom. Penjanje do Savine vode mi je ostalo u sećanju kao vrlo naporno. Pa zašto sam onda izabrala baš tim putem da idem ovom prilikom? Zato što se nisam sećala odakle je tačno kretala ona druga staza, a za Savinu vodu sam znala jer staza kreće od nekadašnjeg planinarskog doma društva čiji sam član bila nekada davno. U međuvremenu su se stvari dosta promenile, pre svega u vidu tabli i još znatno češće u vidu markacije, pa sam uz put jasno videla označenu stazu koja je lakša, ali sam već odlučila da ipak idem do Savine vode.
Da bi se stiglo do Savine vode, pratila sam stazu 2 koja je pored sebe imala i znak uzvika, što će reći da se ona i dan danas smatra težom putanjom, tako da nije bilo u pitanju samo to da sam se ja nje tako sećala. Ja sam zaista htela pre svega da dođem do Savine vode, tj, Isposnice Svetog Save, pa sam se tako i odlučila za ovu stazu bez obzira na znak uzvika. Posle iskustva koje sam ovde imala ovom prilikom, moram odmah da kažem da ovo apsolutno nije staza za ljude sa slabom kondicijom i bez planinarskog iskustva. Moja kondicija je bila klimava, ali mi je iskustvo dobro došlo. Bilo je dobro i da sam imala štapove za hodanje. Ono što znam, međutim, jeste da se ja više NIKADA ovom stazom peti neću.
A sve je krenulo sasvim blago.
U ovom delu su planine Ovčar i Kablar veoma blizu jedna drugoj i razdvaja ih samo korito Zapadne Morave, što sve zajedno čini Ovčarsko-kablarsku klisuru. Ova klisura je predeo izuzetnih odlika i kao takva pod zaštitom je države. Padine Ovčara su prekrivene šumom, ali na kablarskoj strani klisure, mada postoje brojne šume, postoji i veliki broj golih stena, tako da osim ovih staza koje koriste planinari i rekreativci, ovde i alpinisti imaju svoja vežbališta.
Posle laganog početka, staza je počela da ide sve strmije, bilo je više kamenitih delova staze, tako da sam morala pažljivije da hodam, a i postajalo mi je sve napornije. Na svu sreću, bilo je divnih prizora na koje sam nailazila, a koji su mi predstavljali idealan izgovor pred samom sobom da često pravim pauze.
Šumski gušter (Darevskia praticola)
Kao što može da se zaključi iz prethodnih fotografija, uglavnom sam gledala ispred sebe, na dole, jer sam morala pažljivo da hodam da ne bih izvrnula nogu, ali sam tokom tih pauza povremeno gledala i na gore, pitajući se kako li ću se popeti do vrha.
U jednom trenutku staza ide ravno pored stene i tu je napravljeno lepo mesto za odmor, s tim da su na steni postavljene i neke spomen-table. Štapove sam oslonila na klupu, a ja sam se vratila da slikam to mesto. I dalje me je brinuo onaj vrh koji sam mogla da vidim u daljini.
Odavde se pruža i veoma lep pogled na planinu Ovčar s druge strane Zapadne Morave, mada ovo svakako nije jedino mesto odakle se može uživati u lepom pogledu na okolinu.
Odmah posle ovog kratkog i ravnog dela usledila je veoma strma deonica gde se ide preko stena i tu je zbog bezbednosti postavljena sajla da bi se planinari mogli da drže za nju. Takođe se u ovom zadnjem delu pre Savine vode preklapaju staze 1 i 2.
Ma kako da mi je bilo teško da se ovde penjem, u jednom trenutku sam ipak ugledala Isposnicu Sv. Save.
Mada je ovde bilo više zemlje, a i drveća nego na prethodnoj deonici, ipak je i ovde postavljena sajla da se planinar uhvati za nju, jer tako ipak bude lakše.
I onda sam konačno stigla.
Već sam pomenula da se za ovo mesto koristi više naziva – Savina voda, Isposnica/crkva Sv. Save ili crkva Savinje. Kao što može da se vidi sa slika, nalazi se na strmim stenama, u plitkoj pećini na sred planine Kablar i do nje može da se dođe samo peške.
Predanje govori da je tu kao isposnik boravio Sveti Sava i da je on tom prilikom svojom molitvom učinio da iz pukotina u steni potekne voda koju je on tada blagoslovio kao lekovitu, pa otud naziv „Savina voda“. 1938. godine je ovde podignuta crkva koja je osveštana tek 1966. godine. Ova mala crkva je pod upravom manastira Preobraženje koji se nalazi na drugoj strani Ovčarsko-kablarske klisure, bliže putu. Manastir može sasvim lepo da se vidi sa malog platoa ispred Isposnice Sv. Save.
Što se tiče vode, ovde sam zatekla brojne posude, veće ili manje, koje su postavljene tako da se voda koja zaista kaplje sa stena sakuplja u njima. Znam da sam svojevremeno čula da postoje slučajevi čudesnog izlečenja pomoću ove vode, pogotovo bolesti vezanih za oči i slab vid.
Levo je metalna posuda u kojoj se skuplja voda, a desno je mesto za paljenje sveća
U vreme kada sam ovde bila, crkva je bila zaključana, a oko nje je bilo pravo gradilište. Očigledno je bilo da su u toku radovi na izgradnji i ojačavanju platoa ispred crkve.
Malo sam se zadržala ovde i odmorila, a onda je trebalo da nastavim.
Iskreno rečeno, vrlo rado bih odustala od penjanja na vrh Kablara, ali mi je bilo jasno da bi mi mnogo teže (i opasnije) bilo da se spuštam po velikim strminama nego da se po njima penjem. Zato sam odlučila da ipak nastavim, sa idejom da pravim onoliko pauza koliko mi bude potrebno.