Čačak i Ovčar Banja, 2022, 6. deo (Ovčar, Ovčarsko-kablarska klisura, Čačak)
Napustivši Manastir Svete Trojice na Ovčaru, vrlo brzo sam došla do široke staze koja vodi kroz šumu. Sada sam već sasvim lako hodala i moram da priznam da sam intenzivno uživala. Evo i kratkog video snimka:
Naravno, i ovde je bilo puno divljeg cveća.
U jednom delu sam jednostavno sela na suvo lišće koje je prekrivalo uzdignutu zemlju pored puta i napravila pauzu da bih pojela sendvič koji sam napravila tog jutra. Toliko je bilo jagorčevine na tom mestu da sam bila okružena njom dok sam jela.
Posle izvesnog vremena potrebno je preći preko jednog potoka, ali to nije bio neki problem, tako da sam uskoro mogla da vidim delove Ovčar Banje.
Ovde staza prolazi kroz neko vikend-naselje, a tu se odvaja i pešačka staza za crkvu Kađenica koja takođe pripada Ovčarsko-kablarskim manastirima i pod upravom je manastira Preobraženje, ali nisam imala dovoljno vremena ovom prilikom, pa onda nisam ni išla do nje.
Prvo sam otišla direktno do hotela da bih ostavila one stvari koje sam kupila u manastirima, kako bi mi bilo lakše da nastavim sa obilascima.
Iz hotela koji je na desnoj strani kanala Zapadne Morave kojim voda dolazi iz hidrocentrale u Ovčar Banji prešla sam na levu idući stazom koja prati liniju izlaza iz tunela.
I u samoj Ovčar Banji, kao i po okolnim planinama ima dosta izvora vode. Neki su termalni, a neki su obični. O termalnim vodama banje nešto kasnije, a evo slike jednog izvora pitke vode u samoj banji.
Ja sam se sada uputila ka manastiru Blagoveštenje. Jednom prilikom davnih dana, kada sam u banji bila sa planinarima, nekako se desilo nije bilo mesta u domu prve noći, a mi nismo imali para za hotel, tako da smo zamolili i dobili dozvolu, pa smo prenoćili u konaku manastira Blagoveštenje. Bila je to prava hrišćanska stvar da putnike namernike prime na prenoćište.
Ovaj manastir predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Mada neki graditeljski elementi mogu da sugerišu da je manastir sazidan u XII ili XIII veku, natpis iznad ulaznih vrata jasno kaže da je godina izgradnje 1602. Manastir je živopisan 1632. godine, a poznat je po svojoj prepisivačkoj školi. Upravo su takve aktivnosti koje su se bez obzira na prekide vekovima odvijale u svim ovim manastirima u Maloj Svetoj gori, čime se osiguravalo trajanje ne samo duhovnosti, već i pismenosti i stvaralaštva, ono što ove manastire čini toliko značajnim za srpsku istoriju i kulturu.
Osnova crkve u manastiru Blagoveštenje je u obliku krsta. Apsida je na istoku, a na zapadu, gde je ulaz, dodat je u skorije vreme trem sa drvenim stubovima. Kube obuhvata osmostrani tambur koji sam snimila kasnije idući ka manastiru Ilinje. Tada se mnogo bolje vidi nego iz porte.
Utisak kada se uđe u crkvu je impresivan i meni su se ove freske učinile najlepšim od svih koje sam videla u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Ali, unutra strogo nije dozvoljeno slikanje. Ipak, dozvoljeno je da se slika spolja, što pomaže da se stvori predstava o lepoti živopisa u manastiru, jer ulazni trem između ostalog štiti freske koje postoje na pročelju crkve.
Odavde sam nastavila da se penjem uz brdo, a u jednom trenutku sam naletela na veliku površinu prekrivenu divljim ljubičicama (Viola odorata). Obratiti pažnju na par vatrenih stenica (Pyrrhocoris apterus) koje su tu nešto šetale, mada se na prvoj slici može uočiti i jedna pčela.
Posle hoda uzbrdo ugledala sam Manastir Ilinje.
Manastir je posvećen Svetom proroku Iliji i njega su monasi iz manastira Blagoveštenje podigli kao svoj metoh. Nije poznato tačno vreme izgradnje, ali je na osnovu temelja ustanovljeno da je prvobitna crkva bila veća od ove koja se može videti danas. Današnja crkva je obnovljena 1939. godine zahvaljujući vladiki žičkom Nikolaju Velimiroviću koji je bio zaslužan za obnavljanje još nekolicine manastira o čemu sam već ranije pisala.
U pitanju je jednostavna jednobrodna i vrlo ljupka građevina. Vrata su bila zatvorena, ali ne i zaključana, tako da sam ušla unutra. Ikonostas je darivao sam Vladika.
Zbog sunca koje se spuštalo bilo mi je teže da lepo uslikam i drveni toranj koji se nalazi preko puta crkve, ali sam to uradila srazmerno dobro iz unutrašnjosti crkve.
Kada sam završila sa zagledanjem unutrašnje dekoracije, izašla sam iz crkve, zatvorila vrata za sobom, a takođe i slikala planine po kojima sam hodala ovih dana.
Zadovoljna šta sam sve ovog dana uradila i obišla, sada sam se lagano vratila u banju i hotel. U hotelu postoji bazen sa banjskom termalnom vodom, pa sam rešila da malo odem na „terapiju“. Kako je bilo divno ući u homeotermnu vodu gde sam našla jedno zgodno mesto, uhvatila se za neku šipku u bazenu i lelujala u vodi barem pola sata puštajući da ona uradi šta treba. Jer, termalna voda iz Ovčar Banje poznata je po svojim terapeutskim svojstvima pogotovo kada je u pitanju reumtski poremećaji i problemi sa kožom. Ništa ja od toga nemam u bilo kakvoj bitnoj meri, ali... Dobrih stvari nikada previše!
Poslednjeg dana ovog putovanja više nisam planirala nikakvo pešačenje, pa sam odlučila da malo lenjo provedem prvi deo pre podneva. Pošto je hotel već nudio taj bazen sa termalnom banjskom vodom, pomislila sam da bi to bilo sasvim dobro za početak dana.
Posle toga sam otišla na kasni doručak, a onda sam mogla i da krenem lagano u pravcu kuće, praveći jedan širi luk da bih posetila još par spomenika kulture koji postoje u ovom kraju.
Prvo sam starim putem krenula duž leve obale Zapadne Morave. Kao što sam i smislila par dana ranije, kada sam prošla kroz onaj duži tunel o kojem sam ranije već pisala, odmah sam skrenula ka manastirima, s tim da sam se odvezla na vrh brda i do manastira Uspenje.
Međutim, tamo sam naišla na zatvorenu kapiju i vrlo jasno obaveštenje koje je navodilo da je „manastir zatvorenog tipa i nije otvoren ni za kakvu vrstu turizma“. Vernici mogu da dođu nedeljom ujutru kada je liturgija, ali to je sve. Već sam shvatila da svaki manastir ima svoja pravila, tako da sam samo slikala ono što sam sa parkinga mogla da vidim.
Ipak, da kažem da je manastir Uspenje najmlađi u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Prvi put se pominje u osmanlijskim izvorima 1536. godine, ali je vremenom takođe dosta stradao. I ovaj manastir je obnovio vladika žički Nikolaj Velimirović 1939. godine. Ipak, posle Drugog svetskog rata, manastir je zapusteo i njegova nova obnova je krenula tek krajem XX veka. Konačno je manastir osvećen 2005. godine. Veoma je zanimljiva manastirska crkva koja se zapravo sastoji od dve manje crkve spojene zajedničkom pripratom. Levi deo hrama je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, a desni Sedmorici efeskih mučenika.
Pošto ovde nisam mogla ništa da vidim osim ulazne kapije, ušla sam u kola i nastavila dalje, ali samo do mesta odakle može izbliza da se vidi meander Zapadne Morave. Postoji naravno i vidikovac na većoj visini, ali se do njega mora pešačiti. Ja ovog dana nisam imala predviđene takve aktivnosti, ali nisam imala ni vremena, tako da mi je bilo sasvim dovoljno da slikam Zapadnu Moravu sa nivoa puta.
Moji planovi za ovaj dan su bili vezani za potragu za kulturnim dobrima koja postoje pre svega u selima severozapadno od Čačka. Prvi spomenik kulture na mom spisku je bio Lazarevića čardak u selu Prijevor iz prve polovine XIX veka. Znala sam da se ova kuća nalazi kod crkve Svetog velikomučenika Georgija, ali ne i tačno gde, pa sam se parkirala kod crkve. Tu sam zatekla nekolicinu ljudi koji su pili kafu u jednom objektu preko puta crkve, pa sam ih pitala za Lazarevića čardak.
Ispostavilo se da se brat jednog od tih ljudi svojevremeno bavio ovom kućom i čak je posle njega ostalo nekoliko desetina fotografija, ali sam vlasnik nije bio zainteresovan za očuvanje ovog čardaka, a takođe se čardak nije ni redovno održavao, tako da je došlo do oštećenja. Zatim su usledili zemljotresi 2007. i 2010. godine, a posle velikih padavina 2014. godine čardak je potpuno srušen. Dakle, tu ništa više ne postoji.
Bilo mi je žao, ali tu nije imalo šta da se radi, pa sam tog ljubaznog čoveka pitala kako da dođem do sela Miokovci, ali da preprečim lokalnim putevima, a ne da idem okolo-naokolo. Ispostavilo se da je jedan od tih ljudi baš trebalo da ide u tom pravcu, pa sam ga povezla. Dobro njemu, a dobro i meni. On je uskoro izašao, a ja nastavila do glavnog puta kroz selo Miokovci.
Tu sam tražila dve stare kuće koje predstavljaju kulturna dobra, ali gde naći dve stare kuće u okviru poljoprivrednih imanja u selu koje se prostire preko nekoliko brežuljaka? Čovek treba da bude pozitivan i opušten, a onda Univerzum učini svoje. Tako sam ja, vozeći polako tim glavnim putem u selu, ugledala motor lokalnog poštara koji je upravo uručivao poštu u jednoj kući. Parkiram lepo, izađem iz kola i kažem poštaru: „Vi ste upravo čovek koji je meni potreban!“
Na trenutak je bio zbunjen, ali sam mu onda objasnila o čemu se radi i koja imanja tražim (znala sam prezimena porodica). On nije bio sasvim siguran, jer postoji više porodica sa tim prezimenima, a onda nam se pridružio još jedan čovek sa imanja preko puta, pa smo tu nas troje većali na koju stranu bi ja trebalo da idem. Onda se pojavila i jedna žena iz druge kuće preko puta, pa su oni zajednički zaključili o kojim imanjima se radi. Ali, trebalo je doći do onde, a ja nemam pojma kako. Onda je poštar rekao da idem za njim, batalio je na kratko uručivanje pošiljki, seo na svoj motor, a ja sam vozila za njim. Kada smo prošli groblje, on je stao, pokazao mi gde treba da skrenem i ponovo opisao na koje imanje treba da svratim, tj, da skrenem sa tog novog puta. Zahvalila sam mu se i krenula dalje, a on se vratio tamo gde je prekinuo svoj posao.
Moram da kažem da jako volim svoj narod i tu našu spremnost da pomognemo drugima. Naravno, to pogotovo važi kada se zna jezik. Nisam sigurna koliko bi se neki stranci tako snašli kao što sam ja, ali ZNAM da bi naši ljudi i njima pokušali da pomognu.
Stigla sam do ulaza u jedno prostrano dvorište očigledno veoma imućnog poljoprivrednog dobra i tu sam parkirala kola, ali nikoga nije bilo. Ušla sam unutra i krenula ka kućama (bile su dve nove okružene pomoćnim objektima) ne bih li našla nekoga da dalje pitam gde se nalazi ta stara kuća koju sam tražila. Nije bilo nigde nikoga. Krenula sam lagano ka izlazu, ali je baš u tom trenutku kolima stigao gazda. Pozdravila sam ga, izvinila što sam ušla na imanje, ali mu i objasnila ko sam i šta tražim. On mi je pokazao gde se tačno nalazi ta kuća (u okviru susednog imanja) i rekao mi da je sadašnji vlasnik upravo izašao iz bolnice i da leži kod kuće, ali da slobodno mogu da uđem u dvorište. „Ju!,“ rekoh ja. „Neću svakako da bilo koga uznemiravam, samo hoću da slikam kuću.“ Tako sam i uradila.
Kuća Radovanovića (zvanični naziv) sagrađena je 1866. godine i predstavlja spomenik kulture. Ima pravilnu kvadratnu osnovu, visoki podrum i sprat, a sagrađena je od kamena i cigle. Koliko sam shvatila iz materijala, cigla je korišćena sa unutrašnje strane sprata. Krov je pokriven ćeramidom. Ulaz u podrum takođe podseća na crkvene portale, ali to nisam mogla da vidim jer nisam htela da ulazim u dvorište i bliže kući, mada se može videti da je i ulaz na sprat lučno završen. Vremenom je kuća doživela neke izmene, pa tako i izgradnju betonskog stepeništa koje se vidi na slici.
Uz put sam se divila i lepim, pitomim predelima punim voćaka u kojima sam boravila.
Kad sam završila sa ovim slikanjem, vratila sam se do onog ljubaznog, mlađeg čoveka, zahvalila mu se na pomoći, još malo smo popričali, a on mi je ujedno objasnio i kuda tačno treba da idem da bih stigla do sledećeg kulturnog dobra koje je od ovog udaljeno manje od 1 km. U pitanju je Lužanina kuća. Ipak, da se nisam još raspitivala kod nekih ljudi koji su radili na imanju pored kojeg sam prošla, teško da bih našla. Za buduće posete sam u svoju mapu unela tačno mesto gde se nalaze ove kuće koje sam „otkrivala“ ovom prilikom. Naime, treba skrenuti sa puta u jednom trenutku, voziti do račvanja, pa onda krenuti levim putem. Evo mape još jednom:
Lužanina kuća je kulturno dobro od velikog značaja koje se nalazi u okviru lepo održavanog imanja.
Stambeni deo je sazidan iznad podruma i u njega se ulazi preko doksata, a pokriven je krovom od ćeramide koji ima jako ispuštenu strehu nad doksatom.
Kuću je 1861. godine podigao Lazar Lužanin sa dvojicom braće, Aleksijem i Jevremom i to piše uklesano u kamenu u okviru lučnog nadvratnika podrumskih vrata.
Uzgred, ovde je do mene već na početku dotrčala kuca sa imanja, ali je ona imala samo ambiciju da se druži. Pošto je ipak zalajala nekoliko puta, domaćica je izašla, ja sam joj se predstavila i rekla da sam samo došla da vidim kuću, tako da me je ona ostavila da se bavim svojim „poslom“, dok je ona sigurno imala svoj pravi posao.
Uz put sam na imanju uočila i vrlo lep ambar. Mada sam ih i ranije svakako viđala, od svog Puta Sv. Jakova 2018. godine i prolaska pored velikog broja lepih ambara u Galiciji, počela sam znatno više da obraćam pažnju na ovu vrstu građevine svuda gde putujem.
Zatim sam se kolima vratila do puta, a onda skrenula na suprotnu stranu u odnosu na onu kojom sam došla da bih se odvezla do još jednog kulturnog dobra, a to je crkve Pokrova Presvete Bogorodice, takođe u selu Miokovci.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice
Crkva je sagrađena 1890. godine, mada je na ovom mestu postojala starija crkva koju je 1815. godine kao svoju zadužbinu podigla kneginja Ljubica u čast pobede srpske vojske na Ljubiću, o čemu svedoči i jedna od tabli koja se može videti na prednjoj fasadi. Nažalost, crkva je bila zaključana, a u kući koja se nalazi u porti, za koju sam pretpostavljala da je koristi sveštenik sa porodicom nije bilo nikoga. Zato sam crkvu mogla da obiđem samo spolja, mada na osnovu opisa u materijalima koje sam imala mogu da zaključim da je unutrašnjost deluje vrlo zanimljivo, a takođe se mogu videti i lepe ikone uključujući i jednu iz XVI veka.
Crkva se sastoji od jednog broda, a polukružne pevnice joj daju trolistu osnovu. Pokrivena je biber-crepom.
U porti se nalazi jedan prilično neobičan nadgrobni spomenik, neobičan pre svega zbog boja kojima je prekriven, a podigli su ga roditelji i sestra jednog mladog vojnika koji je umro tokom Prvog svetskog rata.
Sada je trebalo da pronađem još jednu kuću, ali u selu Vranići. Shvatila sam da mapa koju sam imala nije baš bila dobra, pa sam uz put zastajala da bih pitala. U jednom trenutku shvatim da izgleda ne idem na pravu stranu i vidim dvojicu muškaraca koji su pored puta sedeli i pili nešto iz većih šolja. Ja stanem, otvorim prozor, pozdravim ih i poželim im da uživaju u tome što piju, pa ih onda pitam za sledeće moje odredište. Oni krenu da mi pričaju, ali trebalo je da se vratim, pa sam im rekla da ću prvo da okrenem kola, a onda će oni da mi objasne. Kad sam to uradila shvatila sam da oni sede na veoma lepom mestu sa divnim pogledom. Zato sam izašla iz kola i rekla im šaljivo kako oni uopšte nisu „naivni“ kada tu prave pauzu (valjda su nešto radili u obližnjim voćnjacima), pa bih i ja na kratko da uživam u pogledu. Jedan od njih mi je ponudio domaći sok koji je sipao u jednu šolju poput tih koje su i njih dvojica koristili. Kako odbiti!
Na kraju su mi objasnili kako da dođem do Čolića kuće, ja sam im se zahvalila i uskoro sam bila gde je trebalo.
Čolića kuća u selu Vranići kod Čačka predstavlja spomenik kulture i ona je sagrađena 1864. godine.
Podrum je sagrađen od kamena, a sprat od brvana u bondručnoj konstrukciji, ali je čitava kuća omalterisana i okrečena u belo.
Ono što je posebno zanimljivo ovde jeste da se oko ove kuće nalaze i stari pomoćni objekti, dok samo imanje obuhvata i savremenije kuće u kojima sadašnji vlasnici žive ili ih koriste. Štaviše, ljudi koje sam pitala za uputstvo kako ovde da dođem rekli su mi da je ovo muzej. Možda i nije u pravom smislu reči, ali oni u selu smatraju da je ovo poput muzeja na otvorenom, jer prikazuje način života ljudi u ovom kraju oko polovine XIX veka.
I sada sam mirno mogla da se uputim do još jednog kulturnog dobra koje sam planirala da posetim, a koje je bliže centru Čačka. Međutim, kola su ponovo počela da se čudno ponašaju (kao da se odjednom pregreju), mada su i dalje vozila sasvim dobro nakon što bih ih na kratko ugasila. Zato sam odlučila da odmah odem do onog servisa. Tako je i bilo, kola sam ostavila u servisu, a ja sam otišla na kafu u restoran preko puta. Za nekih sat i po vremena, kola su mi bila popravljena i spremna za nastavak obilaženja i povratak kući.
Tako sam se vratila do Memorijalnog kompleksa na Ljubiću koji predstavlja kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Ljubić je naziv za brdo, kao i za selo severno od centra Čačka. 1815. godine na brdu se odigrala najveća i najznačajnija bitka u Drugom srpskom ustanku. Boj je završen pobedom srpskih ustanika i to je omogućilo početak obnove državnosti savremene Srbije time što je prvo sa Osmanlijama dogovorena autonomija srpskog stanovništva.
U boju je poginuo Tanasko Rajić, veliki srpski junak i jedan od komandanata ustanka. Povodom toga je na brdu Ljubiću 1938. godine podignut spomenik Tanasku Rajiću i ostalim ustanicima koji su ovde položili svoje živote.
Spomenik je jednostavan, u vidu obeliska, a na prednjoj strani, osim krsta i godine, postavljena je i bronzana tabla sa predstavom Tanaska Rajića kako gine braneći top.
Osim ovog spomenika, kompleks obuhvata i grobnice raznih boraca koji su poginuli tokom Prvog i Drugog svetskog rata.
Ovde se nalazi i novopodignuta crkva posvećena Svetom knezu Lazaru i svim srpskim mučenicima. Izgradnja je započela 2003, a crkva je osveštena 2013. godine.
Kada sam izašla iz crkve, još malo sam uživala u divnom pogledu koji se odavde pruža.
Naravno, tu su bili i Ovčar i Kablar (na gornjoj slici desno u daljini).
Ovde sam konačno završila sa obilascima po Čačku i Ovčar Banji u martu 2022, tako da sam u sela u kola i krenula ka Beogradu. Ponovo sam vozila Ibarskom magistralom, između ostalog i zato da bih svratila na još jedno zanimljivo mesto.
U pitanju je imanje koje pripada Porodici bistrih potoka. Davne 1977. godine, kada ekologija i povratak prirodi još uvek nisu bili pitanje mode i savremenih trendova, jedna porodica iz Novog Sada sa malom decom se ovde doselila i krenula da živi baš tako – ekološki. Ja sam o njima odavno čula, a pre izvesnog broja godina sam poslom i bila kod njih. Prevodila sam za majstora joge koja je došla na kratko u Srbiju da bi vodila neki seminar, pa se u okviru seminara organizovao i ovaj izlet. Bilo je to višestruko i veoma zanimljivo iskustvo.
Ovom prilikom, međutim, nikoga nije bilo, ali sam ja ipak ušla u otvoreno dvorište i tu malo slikala. Koga ova tema zanima, može da pronađe i grupu na Fejsbuku pod istim imenom.
A što se mene tiče, ja sam se vratila u kola, još malo vozila Ibarskom magistralom, a onda ipak prešla na autoput i uskoro sam se vratila kući. Izuzetno zadovoljna!