Posle uživanja u lepotama Altiplana, krenuli smo da se spuštamo ka selu Sokaire. U blizini sela put je prolazio pored nekog malog kanjona koji je napravila rečica koja za divno čudo postoji u ovako pustom predelu. Ipak, ta reka se više uglavnom ni ne vidi u tom kanjonu, delimično i zato što su stanovnici sela uspeli da je raznim kanalima razvuku po okolnim poljima radi navodnjavanja.
Kanal sa vodom i trava u sred pustinje
Zahvaljujući ovom jednostavnom sistemu navodnjavanja, ali i povremenim terasama koje su lokalni seljani napravili po uzoru na Inke, ono malo zemlje koja im je na raspolaganju pretvoreno je u polja sa zasadima. Bilo je neobično kada smo u ovom delu Čilea, u sred pustinje, naišli na zelenu boju, kukuruz i druge kulture koje lepo rastu.
Selo Sokaire, zelena polja i crkva od ćerpiča
U blizini sela Sokaire, naš vozač je u jednom trenutku isključio motor i zaustavio kola koja su se nalazila na blagoj uzbrdici. Kola su zatim lagano počela sama od sebe da se ipak kreću napred. Kako su nam rekli, razlog je bio taj da postoje ležišta magnetita koji je u stvari privlačio kola prepuna gvožđa.
Zatim smo svratili u jedan restoran na ručak, što je predstavljalo prijatnu pauzu, a onda smo se odvezli do sela Tokonao koje se nalazi na oko 2500 m iznad mora i ima oko 700 stanovnika. Prvo smo posetili mali trg ispred crkve. Tu nam je vodičkinja objasnila zašto su katedrala i zvonik, koji su iz 18. veka, a rekonstruisani u drugoj polovini 20., skroz razdvojeni ulicom. Naime, da bi odobrovoljili lokalno stanovništvo i olakšali pokrštavanje, Španci su prilikom izgradnje crkve pristali da u skladu sa tradicionalnim verovanjima fizički odvoje zvonik kao simbol muškog i crkvu kao simbol ženskog.
Selo Tokonao, zvonik je u okviru trga, iza njega je ulica, a onda dolazi katedrala
Ovde se stanovništvo bavi poljoprivredom, gaje životinje, povrće i voće, neki rade u obližnjim rudnicima litijuma, a takođe rade i u narodnoj radinosti.
Tokonao je u pravom smislu oaza. Kanalima koji cik-cak prolaze kroz selo protiče sveža voda i sa raznolikim drvećem uključujući i smokve, dunje, kruške, kajsije i nar, kao i sa raznim drugim biljkama poput vinove loze, liči gotovo na rajski vrt. Problem u ovoj naizgled savršenoj slici predstavljaju niske siromašne kućice i pesak koji čini ulice.
Na izlasku iz Tokonaoa put vodi preko mosta, a most preko potpuno šokantno neočekivane divne plave reke koja protiče kroz kanjon. Sa jedne strane mosta se pogled preko tog kanjona sa rekom pružao prema pustinji i visokim vulkanima, a sa druge ka selu. Tu se na jednoj od stena videla statua Bogorodice jer se navodno ona pojavila na tom mestu nekom prilikom. Ne znam da li je to tačno, ali kada smo mi šetali preko mosta, jedino što smo videli bila su neka deca koja su se veselo kupala u reci pored stene na kojoj je statua Bogorodice.
Selo Tokonao, kanjon sa rekom u sred pustinje
Selo Tokonao, kanjon sa rekom u sred pustinje
Selo Tokonao, na steni sa desne strane kod krošnje vidi se statua Bogorodice, a iza nje jedno od dece pliva u vodi
Po povratku u San Pedro, izašle smo u centru sela i tu prošetale i pozavršavale neke „poslove“ – rezervisale smeštaj u La Sereni, našem sledećem odredištu, išle na kafu i u toalet, uzele neke kataloge, gledale radnje, prošetale glavnom ulicom i išle u internet kafe. Posle svega toga, otišle smo do hotela da uzmemo rančeve i onda lagano do autobuskog terminala, jer smo se odatle autobusom prebacivale dalje. Terminal se nalazio na uglu dve prašnjave ulice. Autobus je kretao u 19.30, a u La Serenu je po redu vožnje trebalo da stigne narednog dana oko 11.30 pre podne – to je 16 sati vožnje! Ipak, to uopšte nije bilo toliko strašno kao što može da se pomisli na prvi pogled. Ovakva duga putovanja obično se organizuju veoma udobnim autobusima. Sedišta su kao u biznis klasi, široka, udobna i mogu da se dosta obore, tako da može sasvim fino da se tu spava.
Ono što je meni bilo zanimljivo u vezi sa drumskim prevozom, jeste kada se povremeno naiđe na neke autobuse na kojima mogu da se primete razne zanimljive stvari. Jedna od njih je bila i reklama za pivo zalepljena na zadnjem staklu autobusa koji je neko vreme vozio ispred nas, a na kojem je pisalo: „Sa putnicama nemam kočnice!“ Uvek me obraduje „kamiondžijski“ smisao za humor.
Na putu od San Pedra do La Serena
U La Serenu smo stigle po planu, tj., nešto pre podneva, pa smo se odmah smestile i osvežile. Put autobusom od 16 sati jeste bio udoban, ali je bio i dug i zahtevao je dobro tuširanje da bi se ponovo stekao osećaj čistoće i lakoće.
La Serena je gradić na srednjem severu zemlje sa oko 150.000 stanovnika, veoma blizu mora, a osnovana je 1544. godine. Posle San Pedra, sela u sred pustinje Atakama, dolazak u La Serenu nam se činio kao povratak u civilizaciju. U centru je bilo dosta zgrada od čvrstog materijala iz prošlih vremena, uglavnom od 2-3 sprata, uz veliku živost na ulicama.
La Serena
Mada smo prethodne noći dosta dobro uspele da spavamo u udobnom autobusu, to ipak nije bio posebno kvalitetan san, tako da smo obe bile malo lelujave u glavi, pa smo prvo sele da se dodatno osvežimo sveže ceđenim sokom od papaje i kafom, a posle smo nastavile obilaženje centra grada.
Naša omiljena kafa u Čileu, „presečena“ – Dos cortados, por favor!
Za početak smo se uglavnom vrtele oko centralne pijace koja je jedno posebno živo mesto. Osim voća i povrća koje se ovde prodaje, bilo nam je zanimljivo to što je toplo i svi su u kratkim rukavima, a ipak se prodaju svetlucavi ukrasi za novogodišnje praznike, pošto je u pitanju bio početak decembra. Mi ipak dolazimo sa severne hemisfere, a navika je čudo.
Centralna pijaca u La Sereni
Na pijaci takođe postoji mnoštvo prodavnica sa narodnom radinošću i garderobom, ali i prodavnica kristala, nakita pogotovo sa lapis lazulijem koga u širem kraju ima u značajnim količinama, kandiranog voća i raznih prerađevina od voća, kao i suvenira i raznih sitnica. Tu sam sebi kupila dva „muzička instrumenta“ u vidu zatvorenog 20-30 cm dugog valjka od onog kaktusa „kardon” od kojeg smo videle da se prave crkve po pustinji, a ovde je šupljina ispunjena semenčicama, pa kada se taj valjak trese semenčice udaraju o unutrašnje zidove u ritmu kojim tresete instrument. Posle šetnje po pijaci, otišle smo na sprat i sele u jedan restoran odakle smo na miru i uz hranu posmatrale svo to šarenilo.
Centralna pijaca u La Sereni
Posle ručka smo otišle u hotel da malo odmorimo, a uveče smo već krenule na izlet. Ovaj put nam je bila potrebna noć jer smo išle u opservatoriju Mamaljuka. Naime, čitav ovaj kraj i ono što ja zovem srednji sever Čilea, a Čileanci ga zovu Mali sever (Norte chico), a pogotovo sever zemlje, poznati su i po brojnim opservatorijama, zbog jednog od najčišćih neba na svetu, a teleskopi koji se ovde instaliraju su sve veće i veće snage. Glavni razlog je niska ili nepostojeća svetlosna zagađenost. To znači da noću ima jako malo svetla koje proizvode ljudi, pa samim tim i jako malo mešanja u mogućnost neometanog posmatranja noćnog neba. Osim toga, ove opservatorije se grade i na većim visinama, pa je samim tim i vazduh znatno čišći i ređi, što znači manje čestica koje bi takođe ometale posmatranje zvezda. Za neke od ovih opservatorija koje mogu da se posete potrebno je da se zainteresovani prijave čak i po mesec dana ranije, ali to su jače i moćnije opservatorije, koje su takođe i digitalne – slike koje dolaze kroz teleskop projektuju se na neki ekran. Tako su nam rekli. Mi smo se odlučile za opservatoriju Mamaljuka kod koje sa jedne strane nemate listu čekanja, mada zna da bude gužva kada se tamo ode, a sa druge, gledate nebo direktno kroz teleskop koji na određeni nebeski prizor podese ljudi koji tamo rade.
Put ka Mamaljuki vodio nas je dolinom reke Elki. Naime, lanac visokih Anda ide paralelno sa obalom. Pošto na vrhovima ima dosta snega, a sneg se vremenom topi, sva ta voda mora nekuda da ide. Tako je čitav planinski lanac ispresecan dolinama kojima reke stižu do Pacifika. Široka ravna dolina reke Elki okružena golim i suvim obroncima Anda je jedna od njih i ona je izuzetno plodna. Između ostalog je poznata i po proizvodnji piska, alkoholnog pića koje se pravi od posebne vrste grožđa. Postoji spor između Čilea i Perua čiji je u stvari pisko (koristi se za poznati koktel pisko sauer), ali dok taj spor traje, obe zemlje proizvode piće i uživaju u njemu, zajedno sa ostalima. Osim grožđa, ovde se dosta gaji i avokado, kao i papaje. U jednom delu je reka čak pregrađena branom i iza nje je prostrano akumulaciono jezero, ali se ta voda uopšte ne koristi za proizvodnju struje, već isključivo za navodnjavanje, jer je poljoprivredna proizvodnja ovde izuzetno bitna za život lokalnog stanovništva. Dok smo išli ka Mamaljuki, vozač nam je skrenuo pažnju na jednu planinu na čijem se vrhu nazirala opservatorija Tololo koja je veoma poznata i koja jedna od onih za koje mesto treba da se rezerviše znatno unapred. Opservatorija Mamaljuka se nalazi na jednom brdu. Skromno, ali svrsishodno.
Pogled iz autobusa na brdo Mamaljuka na kojem se nalazi opservatorija
Kada smo stigli do opservatorije, sunce je već zašlo i iznad horizonta je lepo mogla da se vidi zvezda Večernjača, odnosno, Venera. Toliko sam znala. Pre gledanja kroz teleskop proveli su nas kroz manju opservatoriju i ispričali neke od stvari vezane za južno nebo. Za razliku od severa gde postoji Severnjača i lako je ustanoviti strane sveta, na južnom nebu to nije tako jednostavno. Za one koji se razumeju u zvezde ipak postoji relativno lak način da se tačno odredi jug, pa zatim i sve ostalo. Onda je na red došlo gledanje zvezda, sazvežđa i maglina, i to je stvarno bilo čudesno i jedinstveno iskustvo. Mladić koji nas je vodio bi prvo postavio, tj., usmerio teleskop na željeno mesto, a onda su turisti čekali u redu da bi provirili kroz rupicu. Slike koje sam videla tom prilikom su potpuno neverovatne, kao da je neko rešio da se igra i šara po nebu. Možda i jeste.