Čile 2006, 12. deo (La Serena)
Posle divne večeri provedene diveći se zvezdama i maglinama, i posle noći provedene u krevetu gde sam mogla dobro da se odmorim, bila sam spremna za novi dan i novo pokretanje. A to je u ovom slučaju značilo da smo krenule na celodnevni izlet da gledamo pingvine. Put nas je prvo vodio kroz polupustinjske predele severno od La Serene gde smo videle jednog usamljenog gvanaka. Takođe smo prolazile pored delova gde se na površini vidi nekakvo retko zelenilo i vegetacija i onda nam je vodič rekao da tu ima podzemnih reka, koje tek povremeno teku površinom, pa onda biljke nekako uspevaju da dođu do vode. Uz put smo čule i da u ovim predelima ima jako puno biljaka koje godine i godine provode u nekoj vrsti hibernacije. U izuzetno retkim prilikama kada se ovde i pojave kiše, te biljke jednostavno eksplodiraju u vidu mnoštva cveća i čitav kraj se pretvori u šareni tepih od cveća. Pre par godina sam čitala da se upravo to i desilo, ali ja tada nažalost nisam bila tamo da bih uživala u ovoj retkoj pojavi.
U decembru 2006, sve je bilo vetegacijski uspavano, a naše prvo odredište bila je obala kod sela Punta de Ćoros odakle se čamcem ide u obilazak Nacionalnog rezervata Humboltov pingvin. Rezervat obuhvata tri ostrva: Ćoros, Damas i Ćanjaral. Osim pingvina, izlet je trebalo da nam omogući da vidimo i neke druge zanimljive životinje.
Sa obale, dok smo čekali da se ukrcamo na čamac, videlo su se ostrvo Ćoros i ostrvo Damas, koji su bili naše glavno odredište. Kada smo krenuli, veoma brzo su nam se pridružili delfini koji su skakali oko nas. A onda je u jednom trenutku vodič povikao: „Kit!“ i tada je krenula jurnjava čamcem po otvorenom moru. Onda je čamac usporio i veoma smo se lagano kretali ili smo stajali u mestu. Na površini vode su se povremeno u daljini videli delfini koji malo provire, pa nestanu. Ja sam se čak ispravila u čamcu sa željom da imam bolji pogled i u daljini se jesu videla leđa par kitova kako se lagano izviju preko poršine okeana, pre nego što ponovo odu u dubinu. Osim toga, ništa drugo se nije videlo u izmreškanoj vodi. A onda smo blizu nas ugledali neku crvenkastu fleku. Vodič je sa neopisivo ogromnim entuzijazmom počeo da nam priča da se to neka kitica porađa i on je mislim jedini koji je uspeo tu išta da vidi, ali ga to nije sprečavalo da nam malo desno, malo levo, pokazuje kako se eto baš tu vidi beba i sve je odjekivalo od njegovog potpuno oduševljenog uzvikivanja: „Beba! Beba! Evo bebe!“ pokazujući gde se to baš vidi. A mi smo u čamcu bili kao na teniskom terenu, malo smo bacali glavu na levo, malo na desno, ali niko ništa nije video i samo smo imali zbunjene izraze lica osećajući se neadekvatno što ne vidimo tako uzvišen čin čiji smo navodno bili svedoci. Doduše, činjenica je da se videlo to nešto crveno po površini, ali je jedan „kolega“ iz čamca tvrdio da su to neki planktoni. Nemam pojma šta je bilo, ali smo se Sneža i ja slatko na kraju smejale i narednih dana svako malo sa velikom količinom entuzijazma uzvikivale: „Beba! Beba! Evo bebe!“
Onda smo odustali od kitova i otišli do ostrva Ćoros oko kojeg smo se vozili i gledali morske lavove koji su se izležavali po stenama.
Zatim smo otišli i do jednog dela gde se iz mora izdiže jedna stenovita padina i tu smo saznali da se pingvini gnezde na vrhu i da svaki dan idu uzbrdo i nizbrdo, između gnezda i mora gde je hrana. Na ostrvu živi oko 3800 Humboltovih pingvina i ova vrsta naraste najviše do 50 cm. Takođe smo videli i brojne druge leteće ptice koje se ovde gnezde, pre svega blune.
A onda smo se odvezli i do ostrva Damas gde smo se iskrcali i prošetali po ostrvu oko 40-ak minuta. Uz put su nam dok smo se prebacivali čamcem do ostrva Damas pokazivali i školjku koju lokalno zovu loko, a koju smo dobili od nekih ribara sa kojima smo se mimoišli, i koja nam je kasnije bila predviđena u meniju za ručak. Uživo i nije izgledala nešto posebno.
Ostrvo Damas je veoma lepo i zanimljivo. S jedne strane, dosta deluje suvo, a vegetacija u vidu niskog žbunja, kaktusa i neke trave je bila siva i sasušena.
S druge strane, mali zaliv na čijem kraju smo se iskrcali imao je divnu plažu od belog peska, a more je bilo privlačno tirkizne boje. Mi smo ipak ostale u džemperima koje smo nosile, dok se jedna gospođa iz Danske slatko okupala. Kaže da je voda u Kopenhagenu u kojoj ona redovno pliva hladnija od ove. Nisam probala ni jednu ni drugu i zadovoljna sam time, mada je ova gospođa istinski bila srećna. Meni je bilo dovoljno da sednem na pesak i malo uživam u prijatno toplom suncu. Na obližnjim stenama su crni kormorani sušili svoja krila.
Po povratku na obalu, naišli smo na neke ribare koji su „radili“ na nekom većem komadu kamena koji su izvukli iz okeana. U pitanju je bila procedura za vađenje piure, plaštaša koji živi u rupama koje mogu da se nađu u kamenju i stenama. Mi, slučajni prolaznici, okupili smo se oko njih i posmatrali čitavu stvar. Pošto sam se ja nešto šalila sa tim ribarima, ovaj koji je vadio piure ponudio mi je, kao izazov, da je probam. Bilo je to pitanje časti, ali i hrabrosti, i ja sam se istakla. Progutala sam veliki komad sirove i najsvežije moguće piure, ali sam to tako brzo uradila da nemam pojma kakav joj je bio ukus.
Bilo je ovo odlično predjelo, jer smo posle ovoga otišli u restoran na ručak. Tu smo jeli i empanade sa školjkom loko koju sam prethodno pomenula.
Tokom tog ručka, skrenuli su nam pažnju na to da se tu u restoranu nalazi i neka Pinočeova unuka. To se ispostavilo kao dodatno zanimljivo jer nas je po povratku u La Serenu dočekala vest da je tog dana umro Pinoče (10. decembar 2006. god.).
Mi se nismo mnogo bavile tom vešću, već smo krenule da malo više šetamo po gradu, pa smo obišle i glavni trg, kao i nekoliko od brojnih crkava koje postoje La Sereni.
I narednog dana smo išle na celodnevni izlet, ali smo ovaj put obilazile dolinu reke Elki i neka važna naselja koja se tu nalaze. Elki je reka koja izvire u Andima, a onda se ubrzo uliva u Pacifik. Njena široka dolina je izuzetno plodna i tu se danas gaji pre svega vinova loza. Dolina je podeljena u četiri zone: donja dolina (Valle Bajo) koja ide do 600 m nadmorske visine, srednja dolina (Valje Medio) (600-1000 m) uključuje i selo Vicunja, visoka dolina (Valje Alta) (1000 – 2000 m) i četvrta zona do 2000 m do +/- 5000 m. Ova četvrta zona se prolazi kada se ide u Argentinu.
U donje dve doline ljudi se intenzivno bave poljoprivredom. Osim vinove loze, tu se gaje i druge vrste voća, kao i povrće. Uzgred, u vreme kada sam ja bila u Čileu, glavni izvozni proizvodi ove zemlje bili su bakar, voće i gajeni losos.
Tura nas je prvo dovela do plantaže sa drvećem ćirimoje, koje je u ovo doba bilo skoro bez lišća, kao i sa niskim zasadima papaje koje su već rodile, ali su plodovi još uvek bili mali. Papaja inače zna da naraste do 4-5 metara visine i raste vrlo brzo.
Zatim smo svratili u selo Vikunja gde je rođena Gabrijela Mistral, dobitnica Nobelove nagrade za književnost iz 1945. godine. Tu smo imali malo slobodnog vremena za obilaženje, ali i za kafu. Do sada smo se već uveliko uvežbale da nam se najviše dopadala kafa „kortado“, pa smo stalno nju naručivale.
Posle te fine pauze, krenule smo da obilazimo glavni trg, Trg Gabrijele Mistral, na kojem se nalazi toranj Bauer sagrađen početkom 20. veka po uzoru na slične građevine u Nemačkoj.
Na trgu se nalazi i Crkva Bezgrešnog začeća.
Ipak, više od same crkve, na mene je ostavila utisak jedna tabla sa uputstvima koja je stajala na ulazu u crkvu. Ona kaže: „Poštujmo i čuvajmo svoj parohijalni hram. Molimo da ne ulazite u hram kolima. Ne konzumirajte hranu, žvake ili sladoled. Isključite svoj mobilni (nije vam potreban da biste razgovarali sa Bogom). Hvala!“ Sve je to u redu, ali KO ULAZI U CRKVU KOLIMA??? Posle su mi rekli da ova reč može da se odnosi i na kolica za bebe, ali je moj prvi izbor za prevod svakako bio „kola“, pa utud i tolika moja začuđenost. Takođe ne znam ni šta im znači onaj prvi precrtani crtež. Možda „zabranjeno žvrljanje“?
Dalje smo prolazili i kroz par manjih sela. Zanimljivo je da u nekima od njih originalno stanovništvo, pripadnici naroda Diaguita, živi bez prekida preko 2000 godina. Inače, planine koje se ovde vide su u stvari takozvani Obalski planinski venci koji zapravo razdvajaju obalske delove i prave Ande.
U jednom trenutku smo iz glavne doline prešli u jednu bočnu. Tu smo prolazili pored plantaža grožđa koje je uglavnom namenjeno izvozu, a inače se ovde gaje tri vrste grožđa: za vino, za pisko i za jelo. Tako smo došli do sela Paihuano gde smo se na jednom mestu zaustavili i izašli iz vozila, jer su se odatle veoma lepo videli okolni vinogradi. Zaista sam bila impresionirana kako Čileanci postojano uspevaju da suve, naizgled gole padine okolnih brda i planina lagano, koristeći cevi za navodnjavanje, pretvaraju u plodne vinograde. Osim širenja vinograda, preduzimljivi Čileanci takođe kreću i sa pošumljavanjem tih golih padina i da deo po deo otimaju zemlju od negostoljubive prirode. Zaista, VEOMA impresivno.
Zatim smo otišli dalje u pravcu finalnog odredišta za taj dan, a to je bilo mesto Pisko Elki. Uz put smo prošli i pored jedne još manje doline koja se odvajala od ove bočne i koja se zove Koćiguas. Negde na kraju te doline, 19 km dalje, su neki hipici 60-ih i 70-ih godina 20. veka osnovali poznatu komunu. Kako se priča, tu su energije, vibracije, viđanja NLO-a i sve ostalo venzemaljsko posebno dobri.
Mi smo to preskoliči i otišli do Pisko Elkija gde smo videle bistu Bernarda O'Higinsa (1778-1842) koji je bio čuveni čileanski general koji se borio za oslobođenje od Španaca i njegovo ime se često vidi u nazivima ulica. Poznata je njegova izjava „Ili živeti časno ili umreti slavno“ (O vivir con honor o morir con gloria!).
U Pisko Elki smo posetili i destileriju za proizvodnju piska, ali smo tu videli i jedno veliko drvo avokada. Plodovi su još bili mali i nezreli, ali je bilo lepo videti na čemu rastu. Tu smo u senci nekog drugog drveća pravili i pauzu za ručak, gde smo između ostalog jeli i kasuelu, poprilično ukusno tipično jelo iz oblasti Anda – supa sa velikim komadima mesa i povrća.
A onda smo krenuli da se vraćamo, pa smo svratili u selo Monte Grande. Ono je poznato po tome što je tu svojevremeno kao učiteljica radila Gabrijela Mistral. Mada je ona kasnije živela i umrla u Njujorku, po svojoj izričitoj želji, sahraljena je upravo u Monte Grandeu i tu smo obišli njen grob i spomenik na njemu. Na spomeniku između ostalog piše: „Ono što duša radi za svoje telo, to umetnik radi za svoj narod.“ (Lo que el alma hace por su cuerpo, es lo que el artista hace por su pueblo.)
Posle ovoga smo se vratile u La Serenu, a odatle smo se Sneža i ja nešto kasnije, ponovo noćnim autobusom, prebacile u Santjago. Tu je već došlo vreme da se Sneža i ja rastanemo, jer je ona morala da se vraća kući, a ja sam ostala još par nedelja. Dan posle njenog odlaska, ja sam već krenula na sasvim drugu stranu, a to je zapad i Uskršnje ostrvo koje pripada Čileu.