Čile 2006, 16. deo (Uskršnje ostrvo)
Kod Ahua Akivija sam ipak rešila da produžim svoju šetnju i obilaženje ostrva, i da odem uzbrdo, tj., da osvojim vrh planine. Naime, najviši vrh na Uskršnjem ostrvu je Maunga Terevaka, 507 m, dakle već na nivou planine (one kreću od 500 m).
Tu sam takođe počela da razmišljam i da ne bi bilo loše da odradim meditaciju, ali mi je za to bila potrebna hladovina. Dok sam se ja tako razmišljala, naišao neki tip na biciklu. Krenuli sa pričom, a onda i zajedno uzbrdo. Vrlo smo se slatko iščavrljali uz put, a onda i uživali na vrhu planine.
Pogled je bio sjajan, mada ujednačen – malo parče zemlje, a onda okean, horizont i nebo. I tako kuda god da se okrenete i pogledate.
Tu na vrhu je dosta duvao vetar, kao uostalom i čitavim putem, ali ovde posebno. Ipak, bilo je potpuno jasno i da je sunce veoma jako. Ja sam imala majicu dugih rukava, šešir i bila sam namazana, tako da nije postojala opasnost da izgorim, ali je potreba za vodom bila sve izraženija. Sa sobom sam ponela 1 litar nekog vitaminskog napitka i 1,5 l vode. Ovde sam već bila na manje od 1 litre vode zaliha.
I da ovde kažem još nešto o položaju ostrva. Ono se nalazi skoro na samom Južnom povratniku. Pošto sam ja tamo bila polovinom decembra, to je značilo da mi je sunce u podne bilo skoro direktno iznad glave, tako da je bilo veoma poželjno da ne stojim dugo u mestu izložena jakim sunčevim zracima. Pauze sam ostavljala za hladovinu kada bih na nju naišla.
Posle kraćeg zadržavanja na vrhu, Paskal i ja smo lagano krenuli niz brdo, prethodno razmenivši mejlove, a onda smo se razišli jer je on biciklom krenuo na drugu stranu od mene. Ja sam uskoro našla „svoje“ drvo eukaliptusa i tu sela i malo meditirala, koliko se to moglo od nekolicine mrava, vetra koji je pomerao kosu koja me je golicala i grane eukaliptusa koja je svojim lišćem povremeno padala po meni nošena vetrom.
Kada sam završila sa kakvom-takvom meditacijom, lagano sam se i uživajući spustila do Aku Akivija. Tu je svetlo sada bilo „bolje“ u smislu da je moaije osvetljavalo frontalno, tj., sa lica.
Ahu inače, osim direktnog postolja na kojem stoje moaiji, često podrazumeva i malo šire i niže nakošenu platformu na kojoj su preko sitnijeg kamenja raspoređeni veći okrugli kamenovi.
Dok sam još malo fotografisala kod Ahua Akivi, odlučila sam da se do Hanga Roe vratim drugim putem u odnosu na onaj kojim sam došla. To nije bio direktan put, već je onaj koji u jednom većem luku spaja ovaj ahu i Hanga Rou, izbijajući na okean u nekom trenutku i prateći liniju obale.
Uz put sam obišla i malo veću pećinu do koje je lako moglo da se dođe sa puta, ali čiji je ulaz bio delimično sakriven mnoštvom banana i drveća koje je tu raslo. Pećina se zove Ana Te Pahu i do nje je vodila staza kao da se hoda kroz džunglu. Između bujne vegetacije mogao je da se vidi i jedan kameni luk, ali i brojne prostorije koje pripadaju ovoj pećini. U pitanju je pećina koja je nastala zbog različitih vrsta materijala koji su sačinjavali lavu koja je tekla kada se ostrvo svojevremeno formiralo. Vremenom, kada je sve već uveliko očvrsnulo, manje postojani materijali su se okrunili i konačno sprali, pa je na njihovom mestu ostala šupljina, tj., sadašnja pećina. Ovo se obično zovu tuneli od lave. Bilo kako bilo, ovde su ljudi čak i živeli i danas mogu da se vide oni manavai, okrugli zidovi koji opasavaju parče zemlje na kojem se nešto gaji.
Opet sam se tu kratko zadržala fotografišući ih, a onda krenula dalje putem. Put je izbio na obalu i dalje vodio ka Hanga Roi. Ovde sam već počela da budem izuzetno umorna, a i dehidrirana. Sve to bila je posledica pre svega jakog sunca, mada su se oblaci povremeno navlačili, ali samo na kratko, ali i jakog vetra koji je neprestano duvao i jeste me hladio, ali i doprinosio dehidrataciji. Vodu koja mi je preostala pila sam tek gutljaj po gutljaj, ali je ona uskoro skroz nestala. Rešila sam da stopiram prvo vozilo koje naiđe, ali nije bilo nikoga. I tako sve do Hanga Roe, koja se činila jako blizu, ali je trebalo proći tih skoro 7 kilometara.
Ipak, bez obzira na umor, a i nisam imala izbor već da idem napred, uživala sam i u pogledu na okean i talase, ali i na ahue na koje sam povremeno nailazila. Jedan od njih, Ahu Tepeu, poznat je po tome što se na zadnjem delu postolja vide velike uspravne stene između kojih su poređani manji kamenovi. To ovaj ahu, na kojem nema nijednog moaija, čini posebnim. Sa prednje strane, međutim, vidi se poluzatrpana glava jednog od moaija koji je tu nekada stajao.
Nastavivši dalje, osećala sam kako me umor pritiska, ali mi je delimično pomagalo to što sam često mogla da ugledam Hanga Rou, pa mi je približavanje cilju donekle olakšavalo situaciju u kojoj sam se našla. Ispred same Hanga Roe videla sam još jedan ahu sa usamljenim i uspravljenim moaijem, ali tu više već nisam imala snage niti da se zaustavljam, niti da zagledam, niti da fotografišem. Ništa. Samo sam želela da stignem do naselja i vode. Inače, u pitanju je bio Ahu Akapu.
Kada sam se konačno dočepala Hanga Roe, prvo sam otišla u poslugu i kupila flašu sa 1,5 litara vode koju sam u cugu popila čim sam izašla na ulicu. Bukvalno. Onda sam otišla na klopu, gde sam takođe pila vodu, znatno manje doduše, takođe popila i neki sveže naceđeni sok, ali sam pojela i dobru porciju divne čorbe. Mislila sam da ću sa tolikom količinom tečnosti u sebi čitavu noć provesti u odlascima u toalet, međutim – ništa. Telo je sve to upilo kao da je od sunđera.
Ipak, da se osvrnem i na taj divan ručak na koji sam išla. Za početak sam, kao i obično, dobila da mezetim pebre. Pebre je naziv za kombinaciju seckanog paradajza, crnog i belog luka, lišća korijandera i začina, i on se jede tako što ga stavljate preko parčića hleba na koje prvo namažete puter. Vrlo ukusna zanimacija dok se čeka glavno jelo.
Moje glavno jelo ovom prilikom bilo je kaldiljo de mariskos, čorba od povrća i morskih plodova. Prava stvar posle napornog dana i dehidratacije.
Ovaj obrok mi je u sećanju ostao i zbog divne muzike koja je ispunjavala prostor i dodatno me opuštala. U pitanju su bile nežne melodije Nore Džouns.
Narednog dana sam rešila da sve bude lagano i bez napora. Prvo sam krenula ka centru Hanga Roe i tu se slikala kod Ahua Tautira. Naime, moj brat me je zamolio da mu javim kakav je osećaj kada si moaiju ispod nosa. Pošto nisam htela, a verovatno nije ni dozvoljeno, da se pentram po ahuima i nameštam se ispod nosa nekog moaija, čučnula sam ispred postolja Ahua Tautira, a bratu kupila jednu malu repliku moaija kao poklon, pa neka on proba da se namesti ispod njegovog nosa.
Zatim sam ponovo otišla do drugog kraja Hanga Roe i ponovo obišla moaije koji su tamo stajali u okviru kompleksa Ahu Tahai. Uopšte nije smetalo da sam već bila tu i da sam ih već videla. Svaki put su fascinantni i lepi.
A onda sam, stopirajući, iz nekoliko etapa prošla put do Anakene. Anakena je ona prava plaža – beo pesak, palme i divna voda za kupanje. Ona nije jedina plaža na ostrvu, ima ih 2-3, ali je najveća. A i jako lepa. Legenda kaže da se Hotu Matua iskrcao na Rapa Nui upravo ovde na Anakeni. Ja sam imala nameru da plažu posetim i prethodnih dana, ali sam planove menjala iz ovog ili onog razloga, da bih ovog dana konačno uspela i da dođem do nje. Bilo je oblačno, tako da nije bilo puno ljudi, ali mi to nije ni bilo važno. Na plaži se takođe nalazi jedan veliki ahu sa divnim i raznolikim uspravljenim moaijima koji stoje na njemu. To je Ahu Nau Nau sa sedam moaija.
Prvo sam malo kružila oko plaže hodajući između palmi, a onda sam izašla i na samu plažu i došla do ahua.
Ahu Nau Nau je restauriran 1979. godine i tada je prilikom iskopavanja ustanovljeno da moaiji nisu bili slepi, već su imali oči napravljene od korala i kamena. Na ovom ahuu, četiri moaija imaju pukaoe, tj., kapice, dok su u slučaju dva moaija postavljeni samo ostaci njihovog torzoa.
Osim ovih moaija koji se nalaze na Ahuu Nau Nau, u okolini ima još njih.
Sa desne strane plaže, na blagom uzvišenju i travnato-kamenitoj podlozi stoji jedan usamljeni moai koji ne liči na ostale. To je Ahu Akure Tuki. On je bitan zato što su njega, uz pomoć lokalnog stanovništva, uspravili članovi ekspedicije predvođene Torom Hejerdalom koja je 1947. godine splavom Kon-Tiki došla od južnoameričkog kontinenta do Uskršnjeg ostrva, čime su dokazali da je moguće napraviti tu pomorsku vezu.
Ja sam prošla pored ovog ahua i penjući se oko rta i dalje pored obale uskom zemljanom stazom uputila se ka plaži Ovahe.
Plaža Ovahe je dosta zavučena i manja je od Anakene, ali ono što je ističe jeste boja njenog peska koja je bledo roze! Ta boja potiče od mešavine belog korala i crvenih vulkanskih stena koje je okružuju.
I tako sam kao što sam i želela lagano završila svoje obilaske tog dana. Obišavši oko uzvišenja koje na neki način ograđuje plažu Ovahe, vratila sam se na Anakenu, još malo fotografisala, a onda i opet stopirala da bih se vratila u Hanga Rou. Za naredni dan sam već imala potpuno specijalan plan.