Za poslednji ceo dan na Uskršnjem ostrvu rešila sam da sebe častim tako što ću da iznajmim kola. Osim toga, više nisam imala volje, želje i snage da pešačim. A takođe su raštrkane po ostrvu postojale još neke stvari koje sam htela da vidim i obiđem. Na kraju sam takođe dogovorila i da kola vratim narednog dana na aerodromu, pa sam u stvari na taj način umesto taksijem sama prevezla sebe i svoj prtljag do aerodroma, i sve je ispalo savršeno.
Tako sam ujutru ustala i zamolila gazdaricu pansiona da mi pozove rent-e-kar, što je ona ljubazno i uradila. Mada kasnije nego što sam mislila, došli su po mene i odvezli me do svoje agencije. To mi je sve bilo vrlo zanimljivo, jer je to bilo prvi put da samostalno iznajmljujem kola. Dobila sam neki rasklimatani mali Suzuki džip jarko crvene boje i njime sam se prvo uputila do Puna Pao.
Puna Pao je klesarnica, kamenolom, okružen brežuljcima. Pored jednog od njih, ali sa druge strane, ja sam prošla onog dana kada sam pešačila ka Ahuu Akivi. Do Puna Pao vodi zemljani put koji omogućava pristup kolima i kada se stigne do kamenoloma, po okolini se vide razbacani brojni pukao – crveni šeširići koji su pravljeni upravo ovde, jer je to jedino mesto gde je vulkanska stena crvena i dobra za klesanje.
Puna Pao
Puna Pao
Puna Pao; obratite pažnju na parkiranog malog crvenog četvorotočkaša
Kao što se vidi sa fotografija, i ovde sam bila potpuno sama dok sam obilazila Puna Pao, ali kada sam krenula da se spuštam ka kolima, počeli su već da pristižu drugi posetioci.
Vozeći lagano putem koji je presecao ostrvo i uživajući u prizorima oko sebe, došla sam i do plaže Anakena. Kada sam izašla iz kola, prvo sam još malo fotografisala da bih iskoristila koliko toliko prepodnevno sunce, što se ispostavilo kao dobro jer su se kasnije povremeno navlačili oblaci.
Prilaz plaži Anakena
A i Ahu Nau Nau je drugačije izgledao kada ga je sunce obasjavalo spreda.
Ahu Nau Nau
Na sledećoj fotografiji mogu lepo da se vide detalji tela moaija. Tu su grudi i pupak, ali i ruke i šake. Mada je razmera neskladna ipak je sve ovo zahtevalo veliku veštinu i kreativni polet.
Ahu Nau Nau sa lepo vidljivim detaljima moaija
Ne znam zašto, ali tokom boravka na ostrvu mislila sam da mi plaža i kupanje nisu obavezni, niti mnogo bitni. Kako bih se prešla da sam sam ostala pri tome! Ovako, čim sam došla do plaže, samo sam ostavila svoje stvari na gomilicu, namazala se sredstvom za sunčanje i sjurila se u vodu. Bila je divna!
Plaža Anakena
Posle sam se smestila u delimičan hlad ispod jedne palme i tu malo čitala dok se nisam osušila. Ujedno je došlo još kupača, ali nije bilo gužve. Kada sam se osušila, ponovo sam ušla u vodu da bih se još malo izbrčkala, ali sam i plivala malo dalje. Ipak, sve vreme sam bila u okviru zaliva.
Po izlasku iz vode, samo sam se malo zadržala na plaži, jer se senka palmi pomerila dovoljno da je čitava plaža bila obasjana jakim suncem, a ja ne volim da mu se toliko izlažem. Otišla sam do suprotnog kraja plaže i odatle još malo uživala u lepom pogledu, a zatim sam se vratila do kola.
Plaža Anakena
Dok sam se kod jedne izletničke klupe među palmama presvlačila u suvu odeću, uživala sam u cvrkutu ptica i šumu mora koji su se čuli, kao i u divnom svežem i čistom vazduhu koji mi je ispunjavao pluća. Zatim sam kolima krenula dalje prateći zemljani put koji vodi paralelno sa severnom obalom ostrva.
Zemljani put koji vodi u pravcu poluostrva Poike
Prvo sam svratila do Ahua Te Pito Kura. Tu se nalazi najveći moai koji je izašao iz „radionice“ Rano Raraku i koji je postavljen na neki ahu. Pretpostavlja se da je on bio jedan od poslednjih koji je pao. Visok je, tj., dugačak, pošto je oboren, 10 metara. Samo ušna školjka mu je dugačka 2 metra.
Oboreni moai kod Ahua Te Pito Kura
Inače, Te Pito Kura znači „kamen svetlosti“ i tu u njegovoj blizini se nalazi kamen koji je po legendi doneo sam Hotu Matua. Mesto gde stoji kamen je po verovanju stanovnika Rapa Nuija bilo pupak sveta (ili valjda još jeste). Zanimljivo je da sam ja ovde tražila taj kamen po nekakvom uputstvu iz vodiča, ali za divno čudo nisam uspela da ga nađem. Videla sam neki kamen za koji sam pomislila da je možda baš taj specijalan, pošto je imao neki neobičan usek u sebi, ali sam bila jako sumnjičava. Vremenom se ispostavilo da to ipak nije bio „taj“ kamen. Ipak, ne sekiram se. Eto meni zadatka za sledeći put kada odem na Uskršnje ostrvo.
Oboreni moai kod Ahua Te Pito Kura, a u prednjem delu slike je taj kamen koji je meni delovao posebno i drugačije od ostalih
Bez bilo kakve veće brige zbog nepronalaženja Te Pito Kura, nastavila sam dalje. Sve vreme je preda mnom bila kupa vulkana Maunga Pu A Katiki. Posebno su mi bila simpatična dva bočna kratera, kao su mi ličili kao da je neko dva velika tanjira zemlje obrnuo na padinu vulkana.
Vulkan Maunga Pu A Katiki preda mnom
Sledeće zaustavljanje na putu je bilo kod Ahua Tongariki. Tu sam već bila jedno jutro (videti: https://www.svudapodji.com/cile-15/) i tada sam sebi rekla da bih volela da se ponovo vratim popodne, kada je svetlo bolje da bi se videli moai. Tako je i bilo. Ovaj put nije bilo oblačno i svetlo je zaista bilo savršeno za uživanje u gledanju moaija, ali i za fotografisanje.
Ahu Tongariki
Toliko sam bila zadovoljna, da gotovo nisam mogla da se odvojim od ovog mesta, a i kada sam to činila, veoma brzo bih stala na neko drugo mesto odakle se ponovo pružao divan pogled ka Ahuu Tongariki.
Ahu Tongariki
Usamljeni moai i Ahu Tongariki
Čak i kada sam krenula u pravcu obližnjeg kamenoloma-rasadnika na padinama vulkana Rano Raraku, zaustavila bih kola, izašla i osvrnula se. Nisam bila razočarana.
Ahu Tongariki u daljini
Ipak, čekala me je i ponovna poseta vulkanu Rano Raraku sa njegovim rasadnikom moaija. Pre nego što sam stigla na samo odredište, ponovo sam se čudila tolikom broju moaija koji su tako jednostavno stajali na toj padini.
Padina vulkana Rano Raraku na kojoj se vide razbacani moaiji
Ponovo sam prošetala među moaijima koji se nalaze na ovoj padini dobrim delom zatrpani zemljom. Pa ipak, kao i kod Ahua Tongariki, i ovde sam imala neobičan utisak kao da prvi put vidim, ali stvarno vidim moaije. Da li je u pitanju bila svetlost, ili činjenica da nisam morala da se razvalim od pešačenja, ili to što me nije ispržilo sunce, ili to što sam prethodno bila do Ahua Te Pito Kura gde sam nenašavši kamen koji označava Pupak sveta , tj., centar sveta, ipak bila izložena njegovim specijalnim energijama, tek „susret“ sa moaijima je ovaj put za mene bio specifično upadljiv i upečatljiv. A i moaiji su zaista bili predivni!
Padina vulkana Rano Raraku
Padina vulkana Rano Raraku
Padina vulkana Rano Raraku
Padina vulkana Rano Raraku
Od vulkana Rano Raraku sam vozila u pravcu Hanga Roe putem pored kojeg sam par dana ranije pešačila i mogu da kažem da je taj deo definitivno UŽASNO dosadan i tek sada sam shvatila kakva je glupost bila da tu hodam. Dok sam lagano vozila, čak ni moje pevušenje nije bilo dovoljno da bih ubila dosadu i monotonost čitavog iskustva. Povremeno su samo izvesni pogledi u obalu, more, talase i sunčev odsjaj po njima ublažavali inače smarajuće iskustvo. Kad sam se domogla prvog drveća ili šuma još jednom sam shvatila svoju ljubav prema drveću – bilo kakvo, samo da ga ima.
Još sam otišla i do Ahua Vinapu. Pored njega se nalazi još jedan ahu i po zapisima mornara i putopisaca iz 18. i 19. veka, oni su bili razrušeni u različito doba i tu se naizgled i završava priča o njima. Međutim, Ahu Vinapu je jedinstven na Uskršnjem ostrvu. Njegov značaj leži u tome što je sam ahu, odnosno, njegov zadnji deo koji nosi teret, napravljen od kamenih gromada upravo na način kao što su to radile Inke, tj., koristeći veoma precizno isklesano i uglavljeno kamenje.
Ahu Vinapu, a u daljini poluostrvo Poike; ahu koji je naizgled kao i svaki drugi
To zbunjuje naučnike, ali mene zbunjuje to što su oni zbunjeni. Ja nisam. Evo kako. Nekada davno, kada sam ja bila mala devojčica, izdata je čitava serija bajki sveta po geografskim/nacionalnim celinama. Ja sam OBOŽAVALA bajke! Toliko da sam kasnije kada sam odrasla antikvarno dokupila sve knjige iz ove edicije koje su mi nedostajale. Danas, kada planiram neko duže putovanje, deo priprema mi predstavlja i čitanje bajki naroda koji žive na tom mom odredištu. Tako sam pre odlaska u Peru čitala i bajke Inki i tu postoji priča „Neobični pohod Tupaka Jupančija“ gde se jasno govori o pohodu ovog Inke na neko ostrvo na zapadu, kao i njegov povratak u carevinu Inka zajedno sa nekoliko predstavnika naroda koji je živeo na tom ostrvu. Ti ljudi su imali drugačije crte lica, kovrdžavu kosu i tamnu boju kože! (Galapagos otpada jer su odande mogli da dovedu samo iguane i kornjače.) Ja znam da bajke nisu precizan prikaz dešavanja, ali usmena tradicija ima svoje temelje u stvarnim događajima uz postepeno obogaćivanje arhetipima. S druge strane, Ahu Vinapu potvrđuje moguću izvesnost ove bajke sa „drugog kraja“.
S druge strane, postojanje ovog potpornog zida na Ahuu Vinapu, koriste i zagovornici teorije da su Rapanujci originalno došli sa kontinenta. Sami Rapanujci tvrde da su Polinežani, što ima smisla imajući u vidu njihova fizička i lingvistička obeležja. Ipak, koja god teorija da je verovatnija, pojava ovog načina građenja ahua je istinski veoma zanimljiva.
Ahu Vinapu, potporni zid ahua
Bilo kako bilo, posle posete Ahuu Vinapu otišla sam kolima do internet kafea, ali i obišla katedralu i još malo prošetala po centru. Onda sam se vratila u sobu jer je trebalo da se pakujem. A u stvari, već je počeo da me hvata popriličan umor od čitavog dana, sunca, pokretanja, utisaka i sl., tako da sam jedva dočekala neki „izgovor“ da se vratim u sobu.
Iznajmljivianje kola tog dana bio je pun pogodak. Sve što sam zamislila za taj dan uspela sam i da uradim i bila sam prezadovoljna. Pogotovo su mi jaki bili utisci vezani za svetlost kod Ahua Tongariki i vulkana Rano Raraku. Impresivno! Sa tim slikama u glavi sam se i uspavala.
Naredni dan sam bez ikakve žurbe posle kasnog doručka kolima otišla do obližnjeg aerodroma. Ovaj put je dolazak na aerodrom prošao bez ikakvog stresa i samo je dopunio opšte zadovoljstvo što sam bila na Uskršnjem ostrvu i što je sve ispalo najbolje moguće. U avionu sa mnom je bio i onaj Poljak, Artur, koga sam upoznala prvih dana u pansionu u kojem smo oboje odsedali. I ovaj put smo se divno ispričali i on mi je davao neke savete za putovanja, na čemu sam mu zahvalna. Već uveče sam bila u Santjagu, ali pre toga još jedan pozdrav sa Rapa Nui!
Spremna za povratak sa Uskršnjeg ostrva