Čile 2006, 18. deo (Santjago i La Paz, BOLIVIJA!)
Po povratku sa Uskršnjeg ostrva, bila sam puna energije i planova šta još želim da obilazim u relativnoj blizini Santjaga. Ništa od toga! Jednostavno me je iznenada uhvatila prehlada. Bilo mi je jako neprijatno da sam bolesna dok sam u gostima, ali šta je tu je. Nije bilo šanse da bilo šta obilazim i da putujem, a uskoro je trebalo i da letim za La Paz jer sam već imala povratnu avionsku kartu. Zato sam par dana uglavnom samo mirovala u stanu kod Saške, Dragija i Mareta i uzimala lekove, nadajući se da će biti bolje, ali nije tu baš bilo mnogo pomoći. Moralo je da prođe vreme i da bakterije obave to što je njima bitno da urade.
Dodatno sam pokušavala da skupim snagu, jer sam za koji dan morala da se pokrenem i to ozbiljno. Naime, još u Beogradu sam kupila povratnu avionsku kartu da bih na 4 dana otišla u La Paz da posetim svoje divne prijatelje, porodicu Duran (videti moje tekstove o boravku u La Pazu 2005. godine).
Nije pomagalo ni to što sam menjala avion u Ikikeu na severu Čilea. Hoću da kažem, stalno mi se menjao pritisak u mojoj prehladom zapušenoj glavi, jer je avion išao gore-dole. A onda je iz Ikikea ponovo otišao gore i tu sam manje-više i ostala. Naime, aerodrom u La Pazu se nalazi na neverovatnih 4000 m nadmorske visine!
Ipak, pre sletanja bilo je lepo to što avion leti paralelno sa pacifičkom obalom, pa sam iz vazduha mogla da se podsetim predela koje sam ranije obilazila.
Kako se avion približavao aerodromu, tako su se videli ograđeni placevi gde ljudi počinju da svijaju svoje gnezdo. Naime, međunarodni aerodrom u La Pazu nalazi se u El Altu, svojevremeno urbanistički divljem i siromašnom predgrađu glavnog grada, a sada već potpuno odvojenom gradu za sebe.
Kao što sam rekla, aerodrom se nalazi na visoravni koja je na preko 4000 m iznad mora, što ga čini najvišim komercijalnim aerodromom na svetu, i već kada se izađe iz aviona, čovek je izložen manjku kiseonika. Ja sam, dakle, u La Paz stigla prehlađena, a onda su mi ta velika visina i suv vazduh samo još pogoršali stanje. Osećala sam se totalno bez snage i stalno sam jako kašljala. Ne mogu opisati koliko mi je bilo žao pre svega da u takvom stanju dolazim u goste svojim dragim prijateljima.
Ipak, kada sam se taksijem vozila sa aerodroma, srce je počelo da mi lupa od uzbuđenja i radosti. Prvo sam prolazeći kroz El Alto viđala žene u onim divnim haljinama, ogrnute pončoima i sa slatkim šeširićima na vrh glave.
A onda je put počeo da se spušta prema La Pazu, a ja sam ugledala grad koji se prostirao ispod mene. Bila sam sva ustreptala i osećala sam se kao da se vraćam kući! Da nisam bila promukla i da sam bila sama cičala bih od sreće!
Duranovi, tj., Himenita i gospođa Marija, dočekale su me širom raširenih ruku, a ja sam bila presrećna da ih opet vidim i zagrlim. One su se u međuvremenu preselile u deo grada koji se zove Aćumani. Malo je više zavučeno u odnosu na ono gde su ranije živeli, ali je to bez sumnje bilo veoma fino mesto. Kuća je bila izuzetno lepa i oni su je iznajmili od nekog arhitekte koji ju je gradio za sebe. Šta više, kuća se nalazila u privatnoj zoni i na ulazu je redovno stajao čuvar koji je proveravao ko ulazi u taj kompleks u kojem se kuća nalazila.
Osim što mi je cilj bio da se ponovo vidim sa svojim prijateljima, takođe sam želela i da ovom prilikom kupim par stvari koje prošli put nisam zato što nisam imala prostora u prtljagu. Jedna od tih stvari bila je prostirka koja potpada pod narodnu radinost. Postoji jedan stil koji se proizvodi u Boliviji i koji je na ceni, ali se on meni uopšte ne dopada. Meni se sviđa jedan jednostavan stil, a takva prostirka, koja uopšte nije skupa, može da se koristi kao krparica na podu, kao ukras na zidu, ali i da se njime čovek, tj., žena ogrne.
Osim ovoga, želela sam i da odem do radnje koju drži jedan od sinova porodice Duran, Huan Havijer, koji je arhitekta i dizajner. Naime, on proizvodi i prodaje predivne stvari napravljene od drveta, ukrašene pločicama, i tu sam kupila izuzetno lepu kutiju za nakit kojoj se i danas u svom stanu u Beogradu divim. Osim toga, kod njega u radnji sam kupila i majicu sa natpisom „Coca no es cocaina!“ (Koka nije kokain!) koju sa radošću i ponosom nosim. Ako idete u La Paz, obavezno svratite u Umetničku galeriju “Caleidoscopio” ili ih potražite preko Fejsbuka (https://www.facebook.com/caleidoscopiobolivia/).
Dakle, imajući u vidu da sam htela sve ovo da obavim, ja sam se još prvo popodne taksijem razjurila po La Pazu, po principu “što pre, to bolje”, što se ispostavilo kao veoma mudro. Opet sam prolazila kroz moderni deo velikog grada, ali i uživala u starom delu.
Na kraju, zadovoljna što sam obavila sve što sam želela, vratila sam se kod Duranovih potpuno iscrpljena. Za divno čudo, nisam imala nikakvih većih problema sa visinom, osim što je ona naglašavala moje loše stanje i što sam ostajala bez daha kad sam se pela uz stepenice u kući.
Gustava i njegovu ženu Anitu sam videla tek uveče, ali sam već bila toliko umorna da sam odustala od odlaska kod Huan Havijera na Badnje veče, samo sam poslala poklon za dete. Ipak, ta prospavana noć nije mi mnogo pomogla da ozdravim.
Naredni dan, 25. decembar, tj., Božić, uglavnom sam provela u svojoj sobi, ležeći i gledajući TV, što je pomagalo, ali ne baš skroz. Pokušavala sam povremeno da se spustim u kuhinju i koliko toliko pomognem gospođi Mariji oko spremanja, ali se tu nisam mnogo zadržavala. Jednostavno nisam imala snage.
Predveče su se skupili neki prijatelji i rođaci da bi zajednički proslavili Božić. Radovalo me je da ponovo vidim tako draga lica okupljena na jednom mestu. Bilo je jako veselo, sa puno pesme, igranja, radosti i smeha, ali sam ja mogla samo da sedim sa strane i posmatram. U jednom trenutku je gospođa Marija kao domaćica održala zdravicu i tu je posebno mene pomenula rekavši da im moj dolazak predstavlja veliki poklon, da se nada da mogu da osetim koliko me vole, da me smatraju za deo svoje porodice i da tu imam i porodicu i prijatelje. Bila sam dirnuta do srži i pre svega mi je bilo žao da ne znam španski dovoljno da bih mogla da im iskažem koliko i ja njih volim i koliko mi je bilo drago da sam ih ponovo videla.
Onda je ponovo krenula muzika, pesma i igranje, a ja sam gadno prehlađena i bez snage, ali srećna, uživala u svemu tome, gledajući svoje drage prijatelje sa osmehom na licu. Ipak, na kraju, ma koliko se trudila da budem dobro i da učestvujem u proslavi, nisam više mogla da izdržim i prvom prilikom sam otišla u svoju sobu da legnem.
Narednog dana je konačno počelo lagano da mi bude bolje. Ali veoma lagano. Pre podne sam se motala po kući i kuhinji, a iz dvorišta sam se divila okolini u kojoj se nalazi kuća. Naime, oko travnjaka iza kuće nalaze se visoke stene koje su svoje neobične oblike dobile zahvaljujući kombinaciji zemljišta i erozije. Poput Đavolje varoši u Srbiji ili Doline Meseca nešto južnije u samom La Pazu (videti: https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-3-deo/).
Takođe sam mogla i konačno da pomognem gospođi Mariji, ali i da zapišem neki njen recept ili da fotografišem neku za mene neobičnu hranu.
Popodne je Himenita insistirala da me ipak odvede na pregled kod njenog ujaka koji radi u nekom medicinskom centru. Ja se nisam brinula za svoje zdravlje, manje-više sam znala šta mi je, ali sam ipak otišla da bi i moji domaćini mogli da budu mirni. U svakom slučaju, izlazak mi je dobro došao i prijao. Kad smo se vratile kući, još sam se družila sa Himenitom, gospođa Marijom i Flor, devojkom koja radi na istom projektu sa gospođa Marijom, vezano za korišćenje biljaka iz Amazonije u medicinske svrhe. Bilo mi je malo bolje, ali je kasnije ponovo počeo da me hvata umor, tako da sam opet rano otišla na spavanje.
Kada sam sledećeg jutra krenula na aerodrom, gospođa Marija je krenula sa mnom do centra grada i tu smo se rastale. Na rastanku mi je dala jednu čestitku u kojoj je napisala posvetu i to je jedna od meni najdražih uspomena sa putovanja.
Citat u gornjem levom uglu je dosta poznat na španskom govornom području, vezan je za hrišćanstvo i pojavljuje se u više verzija. Prevod i na srpski i na engleski je nezgodan, ali je u veoma slobodnom prevodu suština sledeća: “Ko služi drugima daje smisao svom životu.”
„Pozdravi draga Verice, želim i tebi i tvojoj porodici da budete ispunjeni radošću. Hvala ti na poseti, ovde takođe imaš porodicu. S puno ljubavi. M. sa decom.“
Sva sam se rastopila od miline i u takvom stanju sam se taksijem dovezla do 4000 m nadmorske visine, a uskoro se avionom uputila na jug i opet se, gledajući kroz prozor, prisećala svojih obilazaka iz prethodnih sedmica – Atakama, La Serena, suvi venci Anda ispresecani plodnim dolinama...
I u Santjagu sam ponovo imala radosne susrete sa svojim prijateljima, izlaske i provod, ali i još jedan slobodan dan koji sam iskoristila da odem do parka Los Dominikos gde se osim crkve istog naziva, nalazi i istoimeno zanatsko selo.
Odmah pored porte koja pripada crkvi, nalazi se i to zanatsko selo, puno radnji sa proizvodima iz svih delova Čilea. Ja sam već kupila sve što me je zanimalo, tako da sam ovde samo šetala, ali i uživala u izloženoj robi.
U stvari, ostala mi je još jedna stvar koju sam htela da kupim za povratak, a to je bilo čileansko vino. I ne bilo koje. Još pre dolaska u Čile čula sam za neko dobro crno vino, širaz. Tada sam prvi put čula i za biodinamičku proizvodnju koja se primenjuje kod ovog vina i koja je još naprednija u odnosu na organsku. Šetajući po kraju u kojem su Saška, Dragi i Mare živeli, počela sam da svraćam u vinarije pored kojih sam prolazila, ali sam bila zatečena. Naime, ja nisam vrsni poznavalac vina, pa samim tim nisam ni navikla da za vino dajem iznose koji su za mene veliki, tipa 70-80 evra po boci. Vino na koje sam se nameračila potpadalo je u ovu kategoriju. Hm?
I taman sam se pitala šta da radim, kada sam naletela na jednu vinariju koja je davala 50% popusta. Uletim unutra, bez daljeg razmišljanja kupim dve boce, a oni mi ih dobro zapakuju, jer su išle u prtljag koji sam predavala na aerodromu. Na taj način, posle vraćanja kući narednog dana, uspela sam da ukus i aromu Čilea održim prisutnim još neko vreme. Vredelo je svake pare!