Čile 2006, 2. deo (Valparaiso, Santjago, Punta Arenas)
Ako planirate da idete u Čile, pogotovo ako planirate da obilazite zemlju, obavezno ponesite garderobu za SVA godišnja doba bez obzira kada idete! Upravo zbog svog položaja i oblika zemlje, Čile u istom trenutku na svojoj teritoriji ima praktično sve klime, jer ide od najsuvlje pustinje na svetu na severu, do večnog leda na jugu. Osim toga, kao što je istakao jedan moj dragi poznanik Čileanac koji živi u Beogradu, ja sam ovom prilikom obišla i tri kontinenta – Južnu Ameriku, Antarktik, ali i Okeaniju, pošto Uskršnje ostrvo, iako je teritorija Čilea, pripada tom kontinentu koji se vezuje za Australiju.
Tako smo Sneža i ja dan posle šetnje po sunčanom i toplom Santjagu krenule na izlet u Valparaiso i Vinja del Mar, pa smo se obukle laganije, ali smo na svu sreću ponele i džempere jer nas je na obali Pacifika dočekalo tmurno i prohladno vreme.
U stvari, dok smo se autobusom vozile prema Valparaisu u početku prolazeći kroz ravne predele gde su nas pratili vinogradi, nebo je bilo skroz plavo iznad nas, ali kako su se pojavili brežuljci, a mi se približavale Pacifiku, tako smo pred sobom videle oblake. Kada smo stigle na odredište, nebo iznad nas je bilo skroz oblačno. Na svu sreću, vremenom se ipak razvedrilo, pa je i otoplilo.
Valparaiso, koji je oko 150 km udaljen od Santjaga, drugi je grad po veličini u zemlji i to je pre svega veoma bitna luka. On je tokom 19. i početkom 20. veka bio značajno mesto za trgovačke brodove i tada je grad doživeo veliku ekspanziju koja je utihnula sa otvaranjem Panamskog kanala. Ipak, istorijski centar Valparaisa je razlog zašto se ovaj grad nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Ono što smo mi prvo videle kada smo stigle u Valparaiso bila je ogromna zgrada Kongresa. Ona je po Pinočeovom nalogu sagrađena 1990. godine i tu je prebačena zakonodavna vlast zemlje. Pinočeova ideja je bila da malo razvuče vlast, pošto se izvršna vlast (vlada) svakako nalazi u Santjagu.
Za razliku od ogromne većine gradova koje su Španci osnivali po Latinskoj Americi i koji po pravilu imaju manje-više isti urbanistički raspored (četvrtasti centralni trg i ulice pod pravim uglom), Valparaiso ima onakav raspored ulica kakav mu dozvoljava lokalna geografija, a ona u ovom slučaju znači relativno uzak ravan pojas pored mora, a onda strmi uspon ka kosi koja se pruža iznad Pacifika, a iza koje postoji niz brežuljaka i brda. Ipak, zahvaljujući ovome, Valparaiso je svojevremeno imao preko 20 uspinjača koje su napravljene krajem 19. i početkom 20. veka, od kojih je danas u upotrebi manje od deset. Čovek može gotovo čitav dan da provede obilazeći ove uspinjače i vozeći se njima gore-dole, ali smo Sneža i ja išle u kratku posetu gradu, pa smo onda i aktivnosti svele na princip „od svega po malo“, uključujući i kupovinu nekih pamučnih letnjih majici. Bile su jeftine, lepe i uz put, tako da nismo odolele.
Zbog ograničenog vremena koje smo imale za obilazak i uživanje u Valparaisu, nismo stigle da odemo da obiđemo groblja. Naime, zanimljivo je da iznad centra postoje dva groblja koja se zovu “Groblje katolika” i “Groblje disidenata”. Ovo prvo je jasno i u stvari znači da se tu uglavnom sahranjuju Čileanci. Ovo drugo nema veze sa političkim neistomišljenicima, mada je njih bogme u relativno skorijoj istoriji Čilea bilo puno, već je predviđeno za Engleze, Amerikance i pripadnike mnogih drugih nacija koji su kraj svog života doživeli u Valparaisu, a nisu katolici.
Mi smo se ipak prvo uputile ka uspinjači koja vodi na brdo Konsepsion, a koja se nalazi odmah blizu zgrade i sata Turi, pa čak često ovu uspinjaču ne zovu po brdu na koje vozi, već jednostavno Turi. Prilaz uspinjači vodi jednim uskim prolazom između zgrada i vožnja kratko traje, ali je svakako bilo zanimljivo, a i lakše nego da smo se negde pele peške.
Pogled sa uzvišenja i nije posebno lep, jer se gleda ne previše privlačna luka, ali nam je svakako bila draga ideja da gledamo u vode velikog Pacifika. Ipak, sam taj deo grada je veoma simpatičan i u njemu postoje brojne kuće čije su fasade obojene jarkim bojama. Sam oblik zgrada nije posebno maštovit, ali te raznobojne fasade daju izrazit izgled slikovitosti, pogotovo na prvi pogled. Kada malo zagledate, vidite da su kuće veoma često obložene talastastim limom. Nekada je čak prizemlje i izmalterisano, ali gornji sprat bude obložen limom koji je ofarban istom bojom kao i malter u prizemlju.
Naravno, nisu sve zgrade ovako šarene, ali one koje jesu zaista odskaču i deluju veselo.
Posle kraće šetnje i divljenja zanimljivim raznobojnim kućama, već smo bile spremne za pauzu i ručak. Rešile smo da odemo u jedan obližnji restoran po preporuci gde smo sele na terasu restorana i tu zaista divno jele i uživale u sada već vedrom nebu. Oba jela koja smo naručile, a običaj nam je da delimo hranu tako da možemo da probamo više različitih jela, bila su od neke morske ribe za koju mi nemamo reč, ali je u pitanju neka vrsta jegulje. Od nje se pravi tradicionalna čileanska riblja čorba, mada sam tokom ovog putovanja shvatila da tu čorbu svako drugačije pravi. To i nema veze. Svaka koju sam probala bila je jako ukusna.
Posle ovako dobre pauze, nastavile smo da šetamo po uzvišenju i tako smo došle do malog trga na kojem se nalazi Muzej lepih umetnosti. Sama zgrada muzeja je veoma maštovita, ali je nama posebno bilo zanimljivo kada smo na spoljnom zidu muzeja videle tablu sa nazivom ulice. U pitanju je bila ulica „Paseo jugoslavo“, a sve se dešavalo krajem 2006. godine, tako da u to vreme već nekoliko godina nije postojala nijedna zemlja pod tim nazivom. Ipak, tu našem čuđenju, kao i zabavi, nije došao kraj. Ispod naziva je pisalo i kako se ulica ranije zvala – „Paseo amerikano“.
Na jednom od obližnjih brežuljaka može da se poseti i jedna od kuća koje su pripadale čuvenom pesniku Pablu Nerudi koji je 1971. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Osim što je bio sjajan književnik, on je bio i izrazito politički angažovan i mada je već bio teško bolestan, njegova iznenadna smrt u bolnici desetak dana posle državnog udara 1973. godine takođe je decenijama bila pod velikim velom sumnje. I on je bio ekshumiran u okviru istraga koji su se skorijih godina pokretale ne bi li se došlo do konačnih saznanja. Koliko sam shvatila, ništa pouzdano nije moglo da se ustanovi.
Sa uzvišenja smo se uspinjačom (ili, možda u našem slučaju bolje rečeno, spuštačom) El Peral spustile (!) do trga Sotomajor, koji je u stvari glavni trg u gradu. Na njemu se nalazi Spomenik herojima iz Ikikea, a tu je i zgrada koja pripada jednom velikom osiguravajućem društvu, a koja mi je posebno zapala za oko zbog sasvim jednostavne, ali meni zanimljivo uklopljene kombinacije starog i novog.
Posle spuštanja u ravni deo grada, svratile smo i do pijace, ali nam ona nije delovala dovoljno egzotično da bi nas na duže privukla, pa smo nastavile sa šetnjom po Valparaisu, jer on odaje utisak veoma lepog grada koji apsolutno zaslužuje posetu. Ipak, naša poseta tog dana je bila kratka, pošto smo se uskoro prebacile i u obližnji grad Vinja del Mar.
Vinja del Mar je čuveno mondensko letovalište. Ona je prepuna suptropske vegetacije, ali imajući u vidu hladne vode Pacifika koje zapljuskuju njene plaže, to nije bilo letovalište po našem ukusu.
Posle kraćeg zadržavanja u gradiću Vinja del Mar, vratile smo se prvo u Valparaiso, a zatim i u Santjago.
U Santjagu smo se do stana prebacile metroom koji je izvanredno sređen i veoma lepo izgleda. Potpuno nam je bilo impresivno kada smo na metro-stanici Moneda videle izložene slike velikog formata sa motivima iz Čilea. Mi smo prvo mislile da su u pitanju fotografije ili posteri, ali se ispostavilo da su to bile baš slike koje predstavljaju stalnu izložbu na ovoj stanici. Autor je Giljermo Munjos Vera i nama su se njegovi realistični radovi zaista dopali, ali smo ih i dalje sa čuđenjem posmatrale, jedva verujući da je u pitanju bila prava izložba slika na mestu kao što je metro stanica.
Dakle, kao što sam rekla, u Čileu morate da budete spremni za sva godišnja doba. Tako smo mi već narednog dana odletele za grad Punta Arenas na krajnjem jugu zemlje i tu smo morale da budemo dobro obučene jer je bilo hladno. Dakle – topla jakna, kapa, rukavice i ostalo.
Mi smo u Punta Arenas stigle rano popodne i vrlo brzo se smestile kod neke ljubazne žene koju ja nisam poznavala, ali sam je našla preko interneta, a koja nam je obema ponudila besplatan boravak kod nje kući. Kada smo mi stigle, ona nije bila kod kuće, bio je njen sin, ali je plan bio da joj se javimo i kasnije nađemo u gradu. Naime, mi smo bile nešto dalje od centra, ali je smeštaj bio više nego odličan.
Vrlo brzo po dolasku, mi smo krenule ka centru Punta Arenas koristeći jedan od brojnih linijskih taksija koji služe kao javni prevoz. Taksi u koji smo sele je imao neku svoju trasu, tako da smo time ujedno dobile i mini turu po Punta Arenas. Van centra grada uglavnom su u pitanju bile prizemne kuće i retko koja je imala sprat, a takođe je i arhitektura bila vrlo svedena.
Razlog zašto smo na neki način žurile u centar, bio je taj da smo imale “posao” koji je trebalo tamo da obavimo. Naime, Sneža i ja smo bile čvrsto rešene da želimo da idemo na Antarktik. Ako neko hoće da ide na ovaj kontinent, onda mu Punta Arenas dođe kao idealno mesto, jer to je praktično najbliže kopno odakle može da se ide na Antarktik. Postoji agencija koja organizuje “izlet” do Antarktika u trajanju od dva dana. Ja sam ih već ranije kontaktirala i platila, ali je ostalo da još Sneža plati na licu mesta, pošto smo već imale njenu rezervaciju. Zbog svega ovoga morale da odemo do agencije što je bilo moguće pre.
To smo i uradile, sve je bilo u redu i mi smo brzo ponovo bile na ulici gde smo bile već po malo gladne. Međutim, ovde oko 5 popodne nismo ništa mogle da nađemo, jer lokalno stanovništvo ruča i večera, a između toga može eventualno samo nešto da se gricne s nogu. Morale smo da se zadovoljimo vegetarijanskim empanadama i čokoladom, ali smo se čule sa našom domaćicom i dogovorile da se sa njom nešto kasnije, posle njenog posla, nađemo u jednom restoranu u centru.
Slobodno vreme koje smo imale iskoristile smo da bismo potražile neku turu za Ognjenu zemlju i Nacionalni park Tores del Paine. Uspele smo da se prijavimo samo za ovo drugo, pa smo kupile autobuske karte za gradić Puerto Natales odakle je izlet za nacionalni park i kretao dva dana kasnije.
Dok smo sve to završile, već je bilo vreme da odemo u onaj restoran u kojem smo dogovorile susret sa onom nepoznatom ženom u čijoj kući ćemo boraviti tih dana, a ujedno i ostavljati stvari dok idemo na izlete. Računale smo da je najlakše da se nađemo i prepoznamo u restoranu, a i zaista smo bile gladne.
Tako je i bilo. Ispostavilo se da je Sesilija, a to je njeno ime, bila jedna IZUZETNO simpatična osoba, sličnih godina kao Sneža i ja, i mi smo odmah krenule sa pričom kao da se znamo od ko zna kada. Ona nam je uz put objasnila i zašto oko 5 sati popodne nema konkretne hrane. Naime, taj deo dana oni zovu “onse” (onze) i tada se valjda služi samo užina, kafa ili čaj, a nema ozbiljnog obroka. To mi je u stvari čak i bilo potpuno logično i jasno. Evo kako.
Ja sam svojevremeno pet godina radila kao prevodilac (za engleski) jednog Španca starog kova i on je svakog dana posle ručka imao svoju sijestu. Njega je jako nerviralo što svet smatra da to što Španci imaju sijestu znači da su lenji. I tako mi je objasnio da je upravo sijesta dokaz njihove vrednoće. Naime, ranije je rad uvek započinjao u 6 sati ujutru. Kada bi došlo podne, pravila se pauza, a podne je bilo “šesti sat” ili “hora sexta”, tako da “sijesta” svoj lingvistički koren ima upravo u ovom šestom satu kada bi pauza krenula. Imajući ovaj dnevni raspored u vidu, moj matematici sklon mozak je odmah izračunao da bi 5 sati popodne bio jedanaesti sat od početka dnevnog rada, a jedanaest se na španskom kaže upravo – onse! Eto mog skromnog doprinosa hispanističkoj kulturi. Molim, izvolite i drugi put!
Ali da se vratim na konkretne stvari. Pošto i Sneža i ja volimo morsku hranu, a Čile je idealno mesto za tako nešto, za predjelo smo uzele kraljevsku krabu sa sosom po želji, a za glavno jelo po porciju lososa i one morske jegulje, obe sa sosom margarita koji podrazumeva plodove mora pripremljene sa pavlakom. To mu nekako dođe kao preko hleba pogača. Ali – moglo nam se!
Doživljaj ipak ne bi bio potpun da hrana nije bila ispraćena nekim divnim pitkim čileanskim vinom! Za razliku od temperature napolju koja je bila niska, u restoranu je postojala jedna peć koja nas je dobro zagrejala, a pomoglo je bogme i ovo vino.
Posle divnog čavrljanja, jela i pića, u neka doba smo konačno otišle “kući”, tj., kod Sesilije. Ona i njen sin Maksi bili su sjajni domaćini, mi smo imale izvanredan i udoban smeštaj kod njih, tako da smo divno spavale i dobro se odmorile te noći.