Čile 2006, 4. deo (Punta Arenas, Ognjena zemlja, Antarktik)
Dan posle povratka iz Puerto Natalesa je počeo stresno. Nismo imale dovoljno lokalnih para, pa smo pre bilo kakve akcije morale da odjurimo do obližnjeg hipermarketa gde smo uspele da se “finansijski osvežimo”, ali pošto je bila nedelja rano ujutru sve je išlo usporenije, pa tako i naš lokalni prevoz. Nijedan linijski taksi nije išao baš do luke koja je bila naše odredište, a mi smo bile u stisci sa vremenom, pa smo bile vrlo zabrinute. Međutim, dobra strana ranog nedeljnog jutra bila je ta da kada smo uspele da uhvatimo jedan linijski taksi nikoga drugog nije bilo unutra, pa je vozač više nego ljubazno napravio izuzetak, odstupio od svoje uobičajene putanje i odvezao nas direktno za luku za iste pare. Sjajan čovek!
Razlog zašto smo bile u panici da li ćemo stići bio je taj da smo želele da uhvatimo trajekt za Porvenir, koji je logično imao fiksno vreme polaska i to je bio jedini prevoz tog dana. S druge strane, mi više nismo imale slobodne dane za ovaj izlet koji nam je bio tako bitan. Naime, Porvenir je gradić koji se nalazi na Ognjenoj zemlji.
Za mene je Ognjena zemlja jedan od “krajeva sveta”. Kada sam u osnovnoj školi na časovima geografije po prvi put čula za ovo egzotično mesto to mi je delovalo kao da se ono nalazi na drugoj planeti. Ovo veliko ostrvo, sa nizom manjih ostrva koja mu pripadaju i koja sva zajedno u stvari čine istoimeni arhipelag, nalazi se na krajnjem jugu kontinenta. Da budem preciznija, Punta Arenas je najjužniji grad na južnoameričkom kontinentu (ne i najjužnija tačka!), onda dolazi Magelanov moreuz, pa Ognjena zemlja, pa ogromna vodena masa koja se zove samo Drejkov prolaz, a zatim sledi sledeći kontinent, a to je Antarktik.
Arhipelag je dobio svoj sadašnji naziv već tokom Magelanove ekspedicije kada su Španci na njegovim obalama uočili velike lomače koje su zapalili lokalni stanovnici. Ognjena zemlja je takođe teritorijalno podeljena između Čilea i Argentine, a Porvenir je jedno od mesta na čileanskoj strani.
Na glavnom ostrvu je moguće da se ide u pešačke ture, ali je naš program bio veoma sveden – odlazak u Porvenir, zadržavanje tamo nekoliko sati, a zatim i vraćanje u Punta Arenas istog dana. Trajektu je potrebno dva i po sata da bi prošao Magelanov moreuz koji inače spaja Atlantski i Tihi okean. S druge strane, prevoznik je insistirao da se u povratku u luci bude sat vremena pre polaska, tako da smo mi zaista imale samo 3-4 sata na raspolaganju.
Kako se trajekt odvajao od luke u Punta Arenas, shvatila sam da napuštamo kopno i čitav kontinent ili dva, zavisno kako se gleda (Amerike kao jedan kontinent ili Južna i Severna Amerika kao dva kontinenta).
Dan je bio skroz oblačan i nije bilo plavog neba čija bi refleksija davala plavičastu boju površini vode, ali mi je ipak bilo fascinantno koliko je voda bila crna. Delovalo je kao da brod plovi po nafti koja pri površini pravi beličastu penu. Ali, ono što je bilo bitno jeste da more uopšte nije bilo uzburkano tako da je vožnja bila prijatna.
Porvenir je najveće naselje na Ognjenoj zemlji, sa 5-6000 stanovnika, ali je to i dalje veoma malo mesto. Eto, sve je relativno. U mestu postoji glavni trg, par dužih ulica koje idu paralelno sa obalom i više poprečnih koje ih seku pod pravim uglom i to je – to. Prošetate njima i obišli ste Porvenir.
Bila je nedelja i možda je to bio i glavni razlog zašto je čitav centar odzvanjao od neke muzike, pa smo po pristizanju autobusom iz luke požurile i na jednoj bini u centru naišle na vojni orkestar koji je svirao šlagere.
Zatim smo krenule da obilazimo Porvenir. Kao što sam rekla, to se uglavnom vrlo brzo završi, mada smo mi čak otišle i do oboda naselja.
A onda smo otišle na kafu u hrvatski klub! Ovde na Ognjenoj zemlji, a i u dobrom delu Južne Amerike ima dosta potomaka doseljenika iz Dalmacije pre svega, a Dalmacija je deo Hrvatske. Dok je postojala Jugoslavija, čak se ovde u Porveniru veliki trg pored obale mora zvao Jugoslovenski park (Parque Yugoslavo), bilo jugoslovenskih zastava i svi su ti potomci mislili da su Jugosloveni. Onda se promenila politika i državne granice, pa su ti isti ljudi sada Hrvati, trg je sada Hrvatski (Parque Croata), a umesto zvezde sa jugoslovenske zastave može da se vidi šahovnica sa hrvatske.
Zbog velike netrpeljivosti između Srba i Hrvata, još sam davnih dana čula za priče da na ulazima u neke hrvatske klubove po belom svetu zna da stoji natpis da je ulaz zabranjen Srbima i psima. Pošto to ovde nije stajalo, Sneža i ja smo rešile da uđemo i da vidimo šta je to toliko posebno u ovim klubovima što Srbi i psi ne treba da vide. Ovde svakako ništa. Ali smo zato mi lepo popile kafu, vrlo fino popričale sa domaćinom, govoreći mi na srpskom, a on na hrvatskom, i to bez prevoda. Kada su ljudi normalni, komunikacija ide dobro i bez problema.
I ovde moram da kažem za sve one koji imaju bilo kakvih nedoumica da je to sve isti jezik. Da nije političara, suludih nacionalista i lingvističara koji prave karijeru šijući carevo novo odelo, ljudi na Balkanu bi lepo pričali bez ikakvog prevoda i bez ikakvih problema. To što se danas čak i po navodno ozbiljnim međunarodnim organizacijama odvojeno pominje između dva i četiri “jezika” sa ovog područja bilo bi isto kao kada bi postojao engleski, škotski, irski, australijski, kalifornijski, teksaški, njujorški, itd. Britanska kraljica i neki reper iz predgrađa Los Anđelesa svakako stilski govore značajno drugačije, i ako bi ikada i imali priliku da međusobno komuniciraju, možda se i ne bi sve razumeli, ali bi oboje govorili engleski.
A sada da ostavim sve ove zajedljive komentare po strani, pa da kažem da je život ovde izuzetno surov. Treba imati u vidu da je Dalmacija, pogotovo leti, jedan divan, sunčan region, koji osim blistavog plavog mora ima i fantastičan miris koji pre svega dolazi od borova i druge vegetacije. Ovde ničega od toga nema. S druge strane, osim što po nepreglednim livadama na Ognjenoj zemlji mogu da se napasaju ovce, ovde su u 19. veku otkrivena i ležišta zlata. Omanja zlatna groznica koja je usledila ujedno je i glavni razlog zašto su dalmatinski pečalbari ovde uopšte i dolazili.
I pošto je već bila nedelja rano popodne, oblačno i prohladno, pa onda ulice puste, taman smo pomislile da ovde nema šta da se radi, kad... Naletimo mi na noćni klub! Doduše, bio je zatvoren, ali uliva nadu da čovek ovde ipak može da se provede.
U nedostatku stvari koje bismo mogle ovde da radimo, krenule smo u jedan restoran za koji smo čule da je dobar. A restoran na kraju grada. Nađemo ga mi i baš smo se obradovale, kad ono zaključano i stoji cedulja – gazda otišao u Punta Arenas na svadbu svoje ćerke. Pa mogao je da ostavi neki uslužni sendvič makar za putnike namernike i da časti što udaje ćerku. Ali to je ujedno značilo da smo morale da se vratimo u centar. Ipak da ne kukam, bilo je to samo laganih 10-ak minuta dalje. Našle smo jedan otvoren restoran i tu se lepo okrepile čorbom od kukuruza koja je bila jako ukusna.
I tako je lagano došlo vreme kada smo na glavnom trgu uhvatile nešto poput gradskog autobusa kojim smo otišle do luke. Kada je trajekt krenuo, pre nego što je ušao u vode Magelanovog moreuza, jedno jato delfina je počelo da nas prati i da iskače iz vode.
Što se tiče same Ognjene zemlje, to je naravno bilo veoma kratko i površno iskustvo, ali je predeo oko Porvenira uprkos tmurnom vremenu meni delovao specifično prijatno i privlačno. Glavno ostrvo je dosta veliko i ako čovek ima vremena, ono svakako može da se duže obilazi.
Prilikom odlaska na Ognjenu zemlju more je bilo poprilično mirno, što nije bio slučaj u povratku, ali nije bilo strašno. Nama je samo bilo bitno da se na vreme vratimo u Punta Arenas jer smo uveče imale zakazan sastanak sa agencijom koja organizuje odlazak na Antarktik radi dogovora i uvodnog predavanja jer je već za sutra ujutru bilo planirano da se tamo uputimo.
Pošto su vremenske okolnosti posebno bitne prilikom odlaska na Antarktik, a one u ovom delu sveta znaju veoma brzo da se menjaju, dogovor je bio da mi budemo spremne za polazak već od 6 ujutru, a da će nas oni kontaktirati.
Sneža i ja smo se dogovorile da ja budem dežurna, tako da sam u početku sedela sama, a posle mi se i Sneža pridružila i nas dve smo samo tako jednostavno čekale na njihov poziv. Oni su se javili tek znatno kasnije da kažu da se još čeka prognoza, pa su nas posle nekog vremena ponovo zvali i rekli da dolaze po nas.
Veoma brzo, ispred Sesilijine kuće je došao mini-bus u kome je bilo još četvoro putnika i onda su nas sve prebacili na aerodrom. Ipak, tamo smo svi opet samo sedeli i čekali. To vreme smo iskoristili da bi se makar elementarno upoznali. Osim nas dve iz Srbije, ostali putnici su bili iz SAD-a, jedna žena, jedan bračni par i jedan stariji čovek. Dok smo svi iščekivali tako željeni polazak, a ljudi iz organizacije tek povremeno dolazili da nam saopšte da još moramo da čekamo, taj stariji gospodin je postavio sebe kao autoritet kroz priču sa njima i uskoro smo čuli njegovo prvo “You know, I’m a pilot, I know these things” (Znate, ja sam pilot, ja se razumem u te stvari). Mada smo ga mi svi veoma dobro čuli taj prvi put, on jednostavno nije prestajao da to ponavlja. On mora da je već uveliko bio u penziji, ali mu je njegova profesija očigledno veoma prirasla srcu i jedva je čekao da nekome može da kaže šta je on u životu radio.
Vreme je prolazilo veoma sporo i bezveze, ali sam se ja zaista trudila da mislim pozitivno. To nije imalo nikakvog efekta. Posle par sati džudžanja u prilično praznoj sali aerodroma rekli su nam da ništa neće biti od letenja tog dana, a “pilot” nam je odmah objasnio da je to normalno i da on to zna, jer ... “Znate, ja sam pilot, ja se razumem u te stvari”.
Vratili su nas mini-busem tamo odakle su nas pokupili. Sneža i ja smo uskoro izašle da bismo iskoristile neplanirano slobodno vreme, pa smo prebacivale slike na CD-ove, jer nisam imala veliki broj memorijskih kartica, ali smo odlučile i da mi organizujemo ručak za taj dan, pa smo kupile pečeno pile i još neku hranu. Tako smo se vratile “kući” i zajedno sa Sesilijom pripremile salatu, da bismo svi zajedno lepo jeli.
To što nismo tog dana odletele na Antarktik nije bio jedini problem. Naime, mi smo već imale avio karte za let do Puerto Monta, pa nam se sada sve to pomalo iskomplikovalo. Ne samo da je trebalo da promenimo karte, a za dan kasnije i nije bilo puno slobodnih mesta, već smo shvatile i da ne vredi da bilo šta rezervišemo jer ne znamo da li ćemo i kada ćemo otići na Antarktik.
Stvar je bila u tome da po ugovoru agencija pokušava da turiste prebaci na Antarktik tokom četiri dana. Ako se potrefi da vreme bude toliko loše da se ne pojavi ni jedan period u kojem bezbedno može da se tamo odleti, a naravno i vrati odande, posle četiri dana pokušaja tura otpada, a agencija zadržava novac. Organizatori su nam, kao vrstu pripreme za najgori scenario, ispričali da se upravo to desilo Ričardu Giru. Naime, čovek je, po ovoj priči, sve fino uplatio i došao u Punta Arenas, a onda su posle četiri dana pokušaja, morali sve da otkažu. Ričarde, ako budeš čitao ovaj putopis, izvini, ne znam da li je ovo tačno, ali čisto da znaš, tako se priča po narodu na jugu Čilea.
Osim propale ture, pomisao da mi propadnu i pare, nije mi bila ni malo simpatična niti laka. Naime, ova tura je, za mene, bila izuzetno skupa, šta više, to je najskuplji dan i po koji sam ikada u životu platila. Ali, moja logika, kao i Snežina, bila je “Sada smo tu i verovatno nikada više, a ovo je najbliža tačka gde sa nekog kontinenta može da se ode do Antarktika”.
U prilično ubedačenom raspoloženju smo ubijale vreme to popodne, jer jednostavno zbog razočaranja nismo bile u stanju ni da mislimo kako valja, niti da isplaniramo nešto ad hoc.
Kasnije popodne su nas pozvali iz agencije i rekli da će sutra da nas pokupe u 7 ujutru. Tako je i bilo, otišli smo na aerodrom, sedeli u onom praznom holu, “pilot” je i dalje u više navrata istim rečima ponavljao da je njemu sve to jasno, ali su nas na kraju isto tako lepo i vratili odakle su nas pokupili. To isto se ponovilo i popodne.
Tokom tih perioda koje smo provodile sa grupom čekajući da li ćemo da poletimo ili ne, gospodin koji je tu bio sa svojom ženom koristio je svaku priliku da bi nas pitao “kako je u Bosni” ili bi se kao podsećao “A vi ste iz Bosne, zar ne?”. Naravno da je vrlo brzo postalo jasno da to nije bilo pitanje zaboravnosti, već je on imao neku meni nejasnu potrebu da nas pecka jer smo iz Srbije, što smo mu jasno rekle prilikom upoznavanja. Čovek je ipak, očigledno, čitao vesti, pogotovo tokom 90-ih godina 20. veka. Sa puno strpljenja ja sam mu svaki put jednostavno odgovarala, ali bi se uskoro opet nekako namestilo da on pita nešto u tom stilu.
Ne mogu da kažem da mi je to smetalo, više mi je bilo dosadno, ali sam sa druge strane imala i puno razumevanja za njega. On je čovek advokat po struci. Koliko ja shvatam hijerarhiju američkog društva, gore negde na vrhu nalaze se neuro-hirurzi, kardio-hirurzi i advokati. Onda ide više praznih mesta, ne zato što neko može da im se približi, već da bi imali čist vazduh gore, na vrhu. Tek onda dođe Bog. Posle Boga,... Pa, to u stvari i nije bitno, jer ove gore na vrhu to ni ne zanima. E, sada. Zamislite tako nekog advokata koji ne da misli, nego zna da je uspeo u životu i krene sa svojom suprugom na daleki Antarktik. I tu se sada, na istom mestu i istim povodom, pojave neke dve koje dolaze iz zemlje o kojoj je čitav svet godinama brujao u negativnom svetlu. To je za njega verovatno bilo kao da smo izašle iz kontejnera. I ne samo to, nego, kada je advokat pitao čime se bavimo, jedna je rekla da je elektro-inženjer, a druga da je prevodilac. Ajde inženjer, to još i đene-đene, ali prevodilac, da li je to uopšte i zanimanje? Morao je nekako da uzvrati udarac zbog narušenih snova o hijerarhiji, makar i peckajući nas. Šteta, jer kada se ovo bespotrebno politizovano verbalno mrcvarenje apstrahuje, iz ostatka komunikacije bilo je sasvim jasno da su i taj gospodin i njegova žena bili su potpuno pristojni i čak simpatični ljudi.
Narednog dana su nas ujutru opet odvezli na aerodrom, opet smo slušale “Znate, ja sam pilot, ja se razumem u te stvari”, kao i pitanja o Bosni, pa su nas opet vratili. Ne mogu da opišem nivo razočaranja.