Posle par dana neizvesnosti i više odlazaka i razočaranih vraćanja sa aerodroma, gotovo da smo se iznenadile kada su nam trećeg dana popodne na aerodromu rekli da krećemo. Na brzinu su nas spakovali u mali avion i oko 17 časova smo poleteli. U avionu je bilo mesta za dva pilota, šestoro turista, jednog vodiča i naše stvari. Toliko.
U avionu za Antarktik
Letele smo preko Magelanovog moreuza i Ognjene zemlje. Iz aviona se veoma lepo video dubok zaliv na čijem kraju se nalazi Porvenir koji smo posetile par dana ranije, ali i dobar deo ostrva koji nismo ni videle ni posetile. Ipak, osim onih prvih delova koji su delovali blago, ispostavilo se da Ognjena zemlja ima i druge, više delove, pokrivene snegom i da je mnogo veća nego što sam ja svojevremeno zamišljala. A onda su obrisi bilo kakvog kopna nestali i mi smo leteli iznad Drejkovog prolaza.
Let do Antarktika je trajao oko tri sata. Da odmah pojasnim, mi smo išle na ostrvo Kralja Džordža koje je deo Južnih šetlandskih ostrva, a ona su na samoj ivici kontinenta. Teritorijalno gledano, to je kao da se čovek iskrca na neku plažu na Rodosu i onda kaže da je video Evropu. Ali, mi uopšte nismo bile toliko sitničave.
Organizacija je bila takva da smo leteli čileanskim avionom uz čileanskog vodiča, sletanje je bilo na pistu koju održava čileanska vojska i koja je deo čileanske baze (Stanica Presidente Eduardo Frei), a spavali smo i hranili se u ruskoj bazi (Stanica Belingshauzen).
Sneža i ja smo bile uzbuđene i radosne kao deca, a i dodatno smo se kikotale zbog slučajnosti da smo na Antarktik išle kao da svečano obeležavamo Dan Republike – krenule smo 29, a vratile se 30. novembra.
U neka doba su se videli prvi obrisi Antarktika. Bila je to uglavnom niska zemlja prošarana snegom, uz tu i tamo po neko uzvišenje. Dakle, nije bilo sve belo, jer treba imati u vidu i da je tu trenutno bilo „leto“.
Antarktik
Preletevši preko naselja koje se nalazi u okviru čileanske baze, sleteli smo na pistu koja je od crne dobro utabane zemlje, pa je na kraju avion okrenuo i vratio nas do hangara gde se i zaustavio.
Kada smo izašli napolje, dočekala nas je blago blatnjava pista, ali smo mi bile jako srećne. Naša dobra zabava se nastavila kada smo videle čime će se prebacivati neke stvari iz aviona – onim kolicima koja se koriste u građevini, a koja su u ovom slučaju bila stara i sva oblepljena nekim osušenim malterom ili blatom. Naše stvari su prebačene do baze kamionom.
Ono što je bilo zanimljivo jeste da uopšte nije bilo puno hladno. Dok smo čekali da pođemo ka mestu gde ćemo biti smešteni, gledala sam okolinu. Malo dalje su se videle „kuće“ koje su bile deo onog naselja koje smo preleteli, a onda sam na jednom manjem uzvišenju uočila crkvu, pa sam prvo pomislila „nije valjda“, ali jeste. To je bila ruska pravoslavna crkva.
Kao što sam rekla, program je podrazumevao da ćemo spavati i hraniti se u ruskoj stanici. Rusi, tj., Sovjeti su ovde prvi put postavili bazu 1968. godine. Preko puta u odnosu na zaliv i vodu, videla se koreanska baza lepo obasjana suncem koje se baš tu probilo kroz niske i uglavnom guste oblake. Ovde su naravno Čileanci i Rusi bili prve komšije, a u blizini se nalazi i kineska stanica.
Dok smo išli peške od aerodroma do obližnje ruske stanice, komentarisali smo prelepu drvenu crkvicu koja se videla na jednom uzvišenju i Aleho, naš vodič, rekao nam je sa puno divljenja da su Rusi ovde apsolutno najspremniji i najveštiji od svih nacija. Tim povodom nam je ispričao i jednu anegdotu. Kinezima se neki džip pokvario i pošto nisu mogli da ga poprave, dovezli su ga kod Rusa. Narednog dana dođe neki Kinez da vidi šta se dešava, kad tamo, ima šta da vidi – Rusi su razmontirali džip u sastavne delove. Kada je to video, Kinez se rasplakao jer nije znao kako će da to pravda kod svojih nadređenih, ali su mu Rusi rekli da ništa ne brine, već da dođe sutra. On je, naravno, došao, džip ga je čekao sastavljen i u savršenom funkcionalnom stanju. Sneži i meni je ova pričica bila veoma simpatična i čak smo jedno vreme koristile naš izraz „rasplakao se k'o Kinez pored džipa“, ali pošto retko pričamo o ljudima koji su se rasplakali, izraz je ispao iz upotrebe.
Antarktik, put od aerodroma do Stanice Belingshauzen
E, sad – smeštaj. Ja jako volim kada samoj sebi mogu da se od srca nasmejem u situacijama kada shvatim da sam se zanela i nešto odvalila. Tako je bilo i sa smeštajem na Antarktiku. Kada sam planirala i platila ovaj put, uopšte ne ulazeći u detalje, pitala me je jedna drugarica gde ćemo da budemo smeštene. Ja sam joj kao iz topa rekla: „Pa valjda u nekom hotelu sa pet zvezdica!“ Naravno, ova ideja je meni čvrsto bila utemeljena u mozgu imajući u vidu cenu ekskurzije. Na moju ogromnu sreću i radost, ovde ne postoji ništa slično. Kažem „na ogromnu sreću i radost“, jer sam shvatila da bi tako nešto bilo katastrofa za prirodu na Antarktiku. Dakle, mi smo bili svi smešteni po građevinskim kontejnerima!
Antarktik, reklama za smeštaj
Naš kontejner je imao dvoja vrata, jedna su bila bušna, a druga nisu mogla da se zatvore, nego smo ih držale da se ne otvaraju pomoću protivpožarnog aparata. Unutra smo imale dva kreveta sa madracima, ali i vrećama za spavanje koje su već bile postavljene, a osim par stolica imale smo i uljani radijator pošto je kontejner bio povezan na struju i on je već bio uključen, tako da se “soba” polako zagrevala. Pored centralnog svetla koje je lepo radilo, postojale su čak i lampe za čitanje iznad kreveta.
Jedan obližnji veliki „kontejner“ na stubovima, služio nam je kao dnevna soba, mesto na kojem ćemo držati svoje stvari. To je sve bilo u okviru ruske stanice, a kod njih smo imali i hranu, u prostranoj trpezariji koja se nalazila malo dalje i koju su koristili i sami stanovnici baze. Toalet i tuševi su nam međutim bili u okviru hangara koji je pripadao čileanskoj bazi, a u kojem su se nalazili i sportski tereni.
Antarktik, ruska i čileanska stanica; naši kontejneri su desno ispod tamnog brda, između dva veća crvena kontejnera
Posle smeštanja i ostavljanja stvari, otišle smo u trpezariju gde smo večerale. Ni tu nije bio tretman koji bi mogao da se očekuje u vrhunskom hotelu, već je bilo sve skromno i posluženo u vidu švedskog stola, međutim ni Sneži i meni to uopšte nije smetalo. Nijedna od nas ne zna ruski, ali smo ipak razdragano (Hej, pa mi smo na Antarktiku!!!!) nekako komunicirale sa par Rusa koji su bili zaduženi za kuhinju i trpezariju. Dok smo jele, verovatno razočaran, pa možda i ljut zbog ponude hrane u ruskoj bazi, „Advokat“ me je pitao: „A šta se jede u Bosni?“ Pogledala sam ga i sa strpljenjem ali i dosadom u glasu rekla da nemam pojma šta se jede u Bosni, ali ovde koliko vidim postoji Lipton čaj (britanska marka) i viršle (na engleskom se viršle zovu „frankfurters“, tj., „frankfurtske kobasice“). Ne znam šta se tačno desilo u tom trenutku, ali advokat više nijednom nije pomenuo Bosnu u našem prisustvu.
S druge strane, i u ovoj situaciji treba imati razumevanja za njega (videti: https://www.svudapodji.com/cile-4/). Ako sam ja očekivala hotel sa pet zvezdica, mora da je i on. Jedina razlika, čini mi se, bila je ta da sam ja bila spremna da uvidim svoju besmislenu omašku u proceni i da se opustim, uživam u svemu tako kako jeste i čak da se smejem na sopstveni račun, a njemu je sve to išlo znatno teže.
Posle jela, krenuli smo u šetnju, mada je bilo već skoro 9 uveče. Međutim, u ovo doba godine, sunce ovde skoro da ne zalazi, jer bilo je leto (!!!). Svi smo se uputili ka crkvi.
Antarktik, ruska stanica Belingshauzen. Na zemlji kod „putokaza“ vide se pršljenovi od kita
Kada smo se popeli na uzvišenje idući prema crkvi, na jednom mestu smo videli par pomornika, što je vrsta većih ptica koje ovde žive i koje su ovom prilikom mirno hodale po zemlji, a mogli su da se vide i prstenovi koje su nosili na po jednoj nozi. Takođe smo lepo videli i oba „naselja“ sa velikim kontejnerima na stubovima, od kojih je jedan bila naša trpezarija, i na jednom mestu su se videle i zastave Rusije i Nemačke. Vodič Aleho nam je objasnio da to znači da naučnici ove dve zemlje ovde zajedno rade na nekom projektu. Malo dalje videla se i jedna malena santa leda. Ipak smo bili na Antarktiku.
Antarktik, ruska crkva Svetog Trojstva u okviru stanice Belingshauzen
Ruska crkva je u potpunosti napravljena u Rusiji i ovde je donesena u delovima, pa sklopljena na licu mesta. Dakle, u pitanju je montažna crkva. Crkvica je potpuno neverovatna i čudesno lepa. Sva je od drveta. Unutra je sve kako treba, oltar, ikone, svećnjak, ali i polica sa knjigama. Pošto nije bilo nikoga koga bismo pitale, mi smo same našle neku fiokicu u kojoj su bile sveće i šibica, ostavile smo novac i zapalile sveće, ali smo se malo i zadržale da bi sveće gorele, pa smo ih ugasile pre izlaska da ipak ne bismo ostavile upaljene sveće u crkvi od drveta. Inače, na Antarktiku uopšte ne raste nikakvo drveće. Postoji trava, mahovina i lišajevi, ali ništa veće od toga. Zbog toga je crkva napravljena od nekog posebnog drveta koje raste samo u Sibiru kako bi bilo otpornije na surovu klimu koja ovde vlada dobar deo godine i koja razorno utiče na sam materijal.
Antarktik, ikonostas crkve Svetog Trojstva
Onda smo odšetali do obale. Kako smo se približavali, malo smo prepali jednu grupu pingvina, pa su oni uskočili u vodu i tu malo plivali, ali su onda opet lagano izašli na suvo. Vodič nam je rekao da se oni generalno ne plaše previše ljudi i ako se smirite i sedite na mestu, spremni su i da vam priđu. Mi smo to pokušale, ali je jedna od koleginica iz grupe sve vreme išla okolo-naokolo, fotografisala i tako ih plašila.
Antarktik, čekajući da nam priđu pingvini
Dok smo se motale tu po plaži, već je bilo posle pola 11 uveče, a uveliko nam je bio dan ili barem dobro vidljivo. Takođe je došao i jedan mladić sa kojim smo se upoznale u trpezariji, pa nas je on fotografisao i uz put rekao nam da u ovo doba godine noć traje samo oko 2 sata.
Sa tim momkom i još jednim smo se dogovorile da posle svrate kod nas u kontejner. Ovo, „ajd' svrati kod mene u kontejner na kafu“ dobro zvuči, zar ne? Elem, Saša i Ruslan su uskoro došli, doneli neku klopu i votku, ali i laptop gde su nam pokazivali slike koje su im dali neki profesionalni fotografi i stvarno je bilo uživanje. Njih dvojica su se čak setili i da ponesu par praznih diskova, pa su i nama narezali te slike. Tu smo i nas dve bile zadivljene spretnošću tih Rusa. Naime, baterija od laptopa je bila na izdisaju, a utičnica je imala suviše tanke otvore za šipkice utikača kompjutera. Saša je onda izvadio neki lovački nož i njegov vrh nabio u rupicu na utičnici!!! To je ono što svi kažu i zna se da ne treba da se radi. Ali i Saša je to uradio samo površno i onda je zavrteo nož, čime je ogulio plastiku utičnice, proširio rupu i priključio laptop. Ipak, upozorenje: ovo nemojte da radite kod kuće!!!
Druženje je bilo simpatično, ali smo Sneža i ja bile već spremne da spavamo, imajući u vidu program za naredni dan. Ujedno nam je bilo i smešno kada smo u jednom trenutku videle da oni nama sipaju pune čašice votke, a sebi samo po pola. Eh, naivna mladosti!