Uveče po povratku sa Antarktika legla sam relativno rano i narednog jutra sam spavala do pola 9, ali sam ipak kasnije u toku dana povremeno bila strašno umorna. Dok sam bila na Antarktiku ne znam na kom gorivu sam radila. Tamo nisam osećala ni deo umora koji mi se pojavljivao po povratku.
Kada sam ustala prvo sam pisala duge mejlove i javljala se prijateljima, a kasnije kada je i Sneža ustala, lagano samo se spremile i otišle u grad. Tu smo u stvari ubijale vreme, jer smo zbog pomeranja odlaska na Antarktik, morale da promenimo i let kojim smo napuštale jug Čilea, pa smo tako neplanirano došle do tog jednog slobodnog dana.
Po centru grada smo opušteno šetale, otišavši do glavnog trga Munjos Gamero gde je bilo štandova za prodaju narodne radinosti. Osim toga, na sredini trga nalazi se i spomenik posvećen Magelanu koji je ovde prošao pre skoro 500 godina i koji je zbog vatri koje je video na ostrvu preko puta osmislio i naziv za to ostrvo koje je postalo njegovo zvanično ime – Ognjena zemlja.
Spomenik Magelanu na trgu Munjos Gamero
Takođe smo posetile i muzej Palata Maurisio Braun, koji se zove i Kuća Braun-Menendes. Naime, krajem 19. i početkom 20. veka krenuo je uspon dve porodice koje su se vremenom uzdigle do nivoa jedne od najuticajnijih familija u čitavoj Južnoj Americi. Danas se u kući koja je poklonjena državi, a nekada je pripadala ovoj familiji, nalazi muzej u kojem mogu da se vide i eksponati koji se odnose na istoriju ovog regiona, ali i oni koji pokazuju kako je ova porodica živela u prvoj polovini 20. veka.
Muzej Palata Maurisio Braun
U dvorištu muzeja smo takođe videle i zastavu oblasti Magaljanes koja se nalazi na krajnjem jugu zemlje i koja ima nekih pretenzija vezanih za otcepljenje od Čilea.
Pogled sa stepeništa muzeja Palata Maurisio Braun i zastava oblasti Magaljanes
Posle muzeja smo otišle na ručak, a zatim i do mora da bismo sa čežnjom gledale preko Magelanovog moreuza prema Ognjenoj zemlji i dalje.
Ipak, i tome je došao kraj, pa smo se vratile kući jer smo morale da se pakujemo. Posle izvesnog vremena kući je došla i Sesilija, pa smo veselo čavrljale i večerale. Obrok nam se sastojao od divne ukusne salate, sireva, hleba i vina. Simbolike radi, pile smo vino koje se zove Tjera del Fuego (Ognjena zemlja), ali je to takođe bilo i lepo pitko vino koje nam se dopalo. Ja sam uskoro otišla da spavam, a Sneža je ostala sa Sesilijom da bi joj nešto pomogla oko tabela i formula koje su Sesiliji bile potrebne za posao, a Sneža se u to jako dobro razumela. S druge strane, bilo je lepo i da na neki način možemo da se odužimo našoj sada već prijateljici koja nam je pružila gostoprimstvo.
Ono što je dodatno zanimljivo jeste da sam i ja lično imala priliku da se odužim našoj domaćici. Naime, par godina kasnije, njen sin Matias je putovao po Evropi, pa je došao i u Beograd gde je par dana boravio kod mene kao moj gost, a isto se desilo i godinu dana kasnije kada mi je u gostima bila i sama Sesilija, a ja sam bila presrećna da ponovo vidim svoju prijateljicu sa kojom me deli toliko velika fizička udaljenost.
Naredno jutro smo imale rani let za Puerto Mont koji je otprilike na pola puta između Punta Arenas i Santjaga. Kada se iz Punta Arenas leti ka severu, pod uslovom da je lepo vreme, ako se sedi sa desne strane aviona može da se vidi Nacionalni park Tores del Paine, a sa leve strane se vidi ogroman glečer Južno ledeno polje. Dan je bio blistav i sunčan i zaista smo mogle da uživamo u divnim prizorima.
Pogled na jezero koje nastaje otapanjem lednika; jasno se vide sante odvaljenog leda
Već pre sletanja u Puerto Mont bilo je jasno da dolazimo u sasvim drugačiju geografsku i klimatsku zonu.
Obala Pacifika u blizini Puerto Monta
Sletele smo u Puerto Mont, ali smo se odmah prebacile u obližnje mesto Puerto Varas gde nam je bila baza narednih par dana. A onda, čim smo ostavile stvari, odmah smo se vratile u Puerto Mont, da bismo prvo njega obišle i na neki način ga skinule sa dnevnog reda. To je bilo lako moguće zahvaljujući činjenici da su ova dva mesta udaljena jedno od drugog samo pola sata vožnje.
Vrativši se u Puerto Mont, prvo smo malo šetale po gradu i pored obale Pacifika, a onda smo otišle do glavnog trga gde je katedrala, ali je u vreme kada smo mi stigle bio i nekakav koncert.
Katedrala i glavni trg u Puerto Montu
Ipak, ništa nam se tu posebno nije dopalo, pa smo ubrzo mini-busom otišle do 3 kilometra udaljenog sela Anhelmo gde se nalazi poznata pijaca riba i školjki, kao i pijaca narodne radinosti osrednjeg kvaliteta.
Prizori sa pijace riba u selu Anhelmo
Osim svežih riba i školjki, kojih je bilo u izobilju, tu smo videle i dosta sušenih riba, sušenih školjki i plaštaša koji su bili nanizani kao da su u pitanju ogrlice, a takođe je bilo i poznate pacifičke jestive trave, koćajujo. Ova trava se suši i kasnije koristi u supi ili nekom sličnom jelu i navodno je puna joda i smatra se zdravom. Kada je osušena, podseća na kaiševe osušene svinjske kože.
Pored sušene ribe, sušenih morskih školjki i plaštaša, a tu je i osušena morska trava
Sve je ovo bilo zanimljivo i slikovito, ali nas je ipak znatno više privlačilo da se vratimo u Puerto Varas, što smo posle ručka i uradile.
Razlog zašto smo na neki način i žurile da se vratimo u Puerto Varas bio je taj da smo već prilikom ostavljanja stvari uvidele koliko je to mesto lepo. Sa stanice smo otišle pravo do obale jezera Ljankiue na kojem se mesto nalazi, a imale smo sreće i da su u međuvremenu retki oblaci u potpunosti nestali sa neba. Ja sam potpuno fascinirana samo krenula da škljocam sa aparatom. Pogledajte kakav je pogled u mestu Puerto Varas:
Pogled iz Puerto Varasa na jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Puerto Varas možda i nije tipično čileansko mesto ili ono što bi se moglo očekivati u Čileu. Naime, ovde postoji veoma jak uticaj Nemačke, jer su iseljenici iz ove evropske zemlje u ove krajeve počeli u većem broju da dolaze polovinom 19. veka. Pretpostavljam da su svakako stizali i posle 1945. godine, ali to već pripada prošlosti. Uticaj ovde dominantne grupe doseljenika je više nego vidljiv, pošto je veliki broj kuća napravljen u stilu koji podseća na Nemačku, a takođe se i po poslastičarnicama u gradu mogu naći nemački slatkiši.
Puerto Varas, jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Kao što sam rekla, Puerto Varas ima fantastičan položaj na obali jezera Ljankiue i sve bi u mestu možda i bilo kao „Nemačka u malom“ da se iznad suprotne obale jezera ne vidi savršena kupa vulkana Osorno (2660 m) koji je prilikom našeg boravka blistao u svoj svojoj lepoti. Desno se vidi i vulkan Kalbuko (2003 m) koji je nešto niži i koji postojano mora da trpi što Osorno deluje impresivnije i lepše. Inače, vulkan Osorno se nalazi u Nacionalnom parku Visente Peres Rosales.
Meni su i jezero Ljankiue i vulkan Osorno bili posebno lepi i privlačni i činilo mi se da bih mogla da satima sedim na obali i gledam ih, a da mi to ne bude previše. Ipak, kao da to nije bilo dovoljno i u nekom trenutku se pojavio i skoro puni mesec koji je krenuo da lagano plovi u blizini Osorna. Ja sam naravno „poludela“ i slikala sam i kada je još bio uveliko dan i kada je sunce počelo da zalazi i kada je sunce zašlo i sve vreme sam slikala taj isti prizor. Ali bio je savršen!
Jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Naravno, u neka doba sam ipak morala i da odem u sobu i legnem da spavam, jer smo već organizovale izlet za naredni dan, a i sustigao me je umor od čitavog dana pokretanja.
I naredno jutro smo ustale rano, jer smo išle na izlet na ostrvo Ćiloe. Pokupio nas je mini-bus u kojem je već bilo par ljudi, pa smo prvo otišli do jednog sela koje se nalazi relativno blizu Puerto Monta i tamo se ukrcali na trajekt. Trajektom smo prešle deo okeana koji lokalno zovu Mali Pacifik. U pitanju je jedan široki moreuz kod Puerto Monta koji odvaja kopno od prilično velikog ostrva koje u stvari kao da štiti Puerto Mont i obalu južno od grada od otvorenih pučina Pacifika. Zato je taj deo znatno mirniji i tu se na različitim vodenim farmama najviše gaje lososi i školjke. Obala Čilea nije posebno privlačna za kupanje, barem ne za one koji su navikli na toplija mora, ali je zato idealna za morske životinje, ribe, morske plodove i sve morsko, pošto pored te obale prolazi hladna Humboltova struja koja iz voda oko Antarktika nosi sa sobom ka severu i hladnoću, ali i hranjive materije. Dok smo prelazili trajeknom na Ćiloe, u našoj blizini smo videli morske lavove koji su se tu nešto brčkali.
Ćiloe je veliko ostrvo – dugačko 180 km, a široko 50 km i u stvari je u pitanju arhipelag koji se sastoji od Velikog ostrva navedenih dimenzija i niza manjih ostrva koja se nalaze uglavnom u tom moreuzu istočno od Velikog ostrva. Na Ćiloeu uglavnom žive stanovnici koji su mešavina starosedelaca i Španaca. U odnosu na stanovništvo na obali, gde dominira mešavina Nemaca i Španaca, pa su potomci malo viši, a ima i plavokosih ljudi ili ljudi svetlije kože, na Ćiloeu su uglavnom crnomanjasti i tamnoputiji.
Na Ćiloeu smo prvo otišli u mesto Ankud, jedan od dva veća grada na ostrvu, uz glavni grad Kastro. Ćiloe je ostrvo poznato po velikoj količini drveća koje tu raste i ima takvu mikroklimu da je često oblačno i kišovito. Osim ribe, pre svega lososa koji se ovde gaji u velikim količinama, na ostrvu se gaji i veliki broj ovaca.
Prvo smo išli da obiđemo tvrđavu San Antonio u Ankudu koja je sagrađena 1770. godine. Bila je aktivna do 1826. godine i smatra se jednom od najduže korišćenih španskih fortifikacija u Južnoj Americi.
Gradić Ankud na ostrvu Ćiloe
Zatim smo otišli do muzeja u Ankudu. To je jedan mali muzej u kojem izložba prikazuje kako su se ljudi ovde vremenom nastanjivali, kako su osvajali ostrvo i živeli na njemu, ali mi je posebno bilo zanimljivo da vidim veliku mapu Ćiloea na kojoj se fino videlo Veliko ostrvo, ali i niz manjih ostrva koja se nalaze nekako ušuškano uz ovo veliko, kao da ono štiti ne samo obalu, već i te svoje malene komšije. U okviru muzeja, u njegovom dvorištu, mogao je da se vidi i kostur kita položen na zemlju. Naime, zbog Humboltove struje, u blizini ovih obala redovno prolaze kitovi.
Kostur kita u muzeju u Ankudu
Na glavnom trgu u Ankudu, osim muzeja, nalazi se i katedrala, pa smo ušle u nju da je posetimo. U njoj je služba bila u toku, tako da smo se samo malo zadržale, ali ono što me je zaprepastilo bio je pas koji je mirno ležao i spavao na sred crkve. To je u mojoj kulturi nezamislivo, ali mi je sada već postajalo jasno da u Latinskoj Americi to uopšte nije tako. Već sam pominjala sličnu situaciju kada sam pisala o Ekvadoru (videti: https://www.svudapodji.com/ekvador-mart-2004-kontinentalni-ekvador-1-deo/).
Scena iz katedrale u Ankudu
Zatim smo otišli u mesto Dalkaue i tu posetili prvu od par crkava koliko smo uspeli da vidimo, a koje su meni posebno bile zanimljive. One su bile i glavni razlog zašto smo ovde došle. Naime, te crkve se nalaze na Uneskovoj Listi svetske baštine. Razlog je taj da su u potpunosti napravljene od drveta. To se možda i ne čini tako neobičnim dok se ne vidi veličina tih crkava. To nisu male kapele, već propisno velike crkve. Stanovnici Ćiloea su uvek bili vrsni i vešti graditelji brodova i onda su te iste tehnike primenili na izgradnju crkava. Ovih crkava ima 16, ali se neke od njih nalaze i na malim ostrvima pored Ćiloea, tako da je nemoguće da se sve posete u jednom danu ili tokom izleta kao što je bio naš. Mi smo, dakle, uspeli da vidimo samo dve, a ova prva je bila Crkva Naše gospe od tuge i ona potiče s kraja 19. veka.
Crkva Naše gospe od tuge u mestu Dalkaue
Unutrašnjost crkve Naše gospe od tuge u mestu Dalkaue
Posle posete crkvi, spustili smo se do obale. Tu su se videli brojni ribarski čamci, ali i jedno od manjih ostrva koja pripadaju arhipelagu.
Ribarski brodići na ostrvu Ćiloe
Poseta ovom ostrvu ne bi bila kompletna da nismo otišli i do jednog od brojnih mesta gde smo mogli da vidimo čuvene „palafitos“ – tip sojenica koji je tipičan za Ćiloe i u kojima tradicionalno žive lokalni ribari.
Palafitos, sojenice na ostrvu Ćiloe
A onda smo došli i do Kastra, glavnog grada ovog regiona, odnosno arhipelaga Ćiloe. Tu smo prvo imale pauzu za ručak, a onda smo krenule u obilaženje. Imajući u vidu da je ovo ostrvo i da je okruženo farmama lososa i školjki, ova vrsta hrane može da se nađe u jelovnicima i najskromnijih restorana. Mi smo otišle u jedan bolji restoran i tu smo istinski uživale u fantastičnoj hrani.
Tradicionalno jelo na Ćiloeu, kuranto ili pulmaj: školjke, kobasica i bareni krompir
Losos na žaru i prilog od krompira, koji se zove papa dukesa
Posle divnog ručka, otišle smo do velike crkve u Kastru – Crkve San Fransisko de Kastro. Ona spolja na nekoliko mesta ima metalne oplate koje štite drveni deo, ali je iznutra skroz na skroz od drveta i zaista izgleda impresivno.
Crkva San Fransisko de Kastro
Crkva San Fransisko de Kastro, unutrašnjost
Ipak, bitno je reći da ovde nisu samo crkve pravljene od drveta. Za razliku od juga gde su kuće uglavnom bile oblepljene limom, ovde su oplate kuća uglavnom bile od drveta, pošto ovde jednostavno raste puno drveća i to je najpristupačniji građevinski materijal. Mada ove crkve predstavljaju vrhunac ove tehnike, drvene oplate mogu da se vide na običnim kućama u čitavoj regiji. Na ostrvu Ćiloe je ovo sve naglašenije zbog njegove specifične mikroklime gde su kiše veoma česte, što u kombinaciji sa umerenim temperaturama pogoduje rastu drveća.
Tipična kuća na ostrvu Ćiloe
Posle posete crkvi, spustile smo se i do vode, tj., do obala fjorda Kastro, gde smo još uživale u prizorima oko nas.
Palafitos u fjordu Kastro
Tu se naše obilaženje ostrva Ćiloe i završilo, pa smo posle okupljanja krenuli da se vraćamo. Mada su nas čitavog dana na ostrvu pratili tamni oblaci, kiša ipak nije pala. Zanimljivo je bilo da kako smo trajektom prelazili ka kopnu, tako se lepo videlo da ti teški oblaci lebde nad ostrvom, dok je nebo nad kopnom bilo potpuno vedro. Čak su se u daljini lepo videli i snegom pokriveni Andi. Opet smo mogle da posmatramo morske lavove kako plivaju u relativnoj blizini broda, a naravno i razne ptice koje su nas preletale.