Narednog dana nas je dočekalo savršeno plavo nebo i idealna temperatura, što nam je posebno bilo drago jer smo za taj dan planirale lep izlet u prirodu.
Prvo smo lokalnim autobusom vozeći se pored obale jezera Ljankiue otišle do mesta Ensenada. Uz put smo uživale u divnoj prirodi, a pre svega u divnom pogledu na vulkan Osorno (2660 m). Kada smo napustile prevoz, prošetale smo do obale jezera, a vulkan se uzdizao veoma blizu nas. To je bila jedna tako jednostavna, a ipak fantastična slika da sam se jedva odlepila od plaže i fotografisanja.
Jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Jezero Ljankiue i vulkan Osorno
Malo smo prošetale plažom, a onda se vratile na put gde smo uz puno sreće veoma brzo uspele da uhvatimo prevoz koji je vozio baš za Petroue. Petroue je tačka na jezeru Todos los Santos odakle se izliva istoimena rečica i ona se kasnije uliva u jedan obližnji pacifički fjord. U svom ne previše dugom toku rečica ima posebno lepe slapove i mi smo se odlučile da taj deo (ukupno 6 km) u povratku prođemo peške kako bismo na miru mogle da uživamo u lepoj prirodi. Iz Petrouea se takođe polazi u obilazak Nacionalnog parka Visente Peres Rosales, a sistemom brodskog i suvozemnog prevoza može se doći i do Argentine i tamošnje jezerske oblasti, pošto je čitavo ovo područje mešavina jezera, reka, brda, planina i šuma, i to je sve zaista izuzetno lepo.
Tu smo krenule u šetnju po prirodi i do jednog dela obale oko jezera Todos los Santos, ali smo prvo morale da prođemo preko suvog dela, koje je ličilo na korito reke, ali je u stvari to svojevremeno bila reka lave koja se odavno ohladila i pretvorila u mešavinu vulkanskog sitnog šljunka, peska i praha.
NP Visente Peres Rosales, vulkan Osorno i “reka” osušene lave
Staza je prvo vodila kroz šumu, a onda i kroz špalir nekih velikih grmova koji su bili prekriveni žutim cvećem i to je bila samo još jedna u nizu predivnih slika kojima smo ovde bile okružene.
NP Visente Peres Rosales
Posle kraće šetnje došle smo do jednog dela obale i tu je mir bio apsolutan i zaista je bilo divno za uživanje. Oni grmovi sa žutim cvećem su očigledno jako dobro uspevali na vulkanskom tlu, tako da ih je bilo i na toj plaži i svuda gde bi se čovek okrenuo bio je neki novi lep prizor.
NP Visente Peres Rosales, jezero Todos los Santos
NP Visente Peres Rosales, jezero Todos los Santos i vrh vulkana Puntiagudo
Tu smo videli i vrh vulkana Puntiagudo (2490 m), čiji nas je prizor pratio i kasnije kada smo hodale niz reku Petroue. Osim grmova sa žutim cvećem bilo je i druge vegetacije koja je rasla na obali jezera.
NP Visente Peres Rosales, jezero Todos los Santos i ostrvo Margarita
Na jezeru Todos los Santos postoji i ostrvo Margarita pored kojeg prolaze brodovi koji vode u pravcu granice sa Argentinom. Još malo smo se divile vrhu vulkana Puntiagudo, a onda smo krenule da se vraćamo prema Upravnoj zgradi Nacionalnog parka odakle smo i krenule u šetnju do jezera.
NP Visente Peres Rosales, jezero Todos los Santos i vrh vulkana Puntiagudo
U povratku ka Petroueu išle smo nekom drugom stazom koja nas je vodila između veoma visokog i vitkog drveća, a njihove krošnje ličile su na delikatnu čipku koja razdvaja niže delove od beskrajnog neba koje se pružalo iznad njih.
NP Visente Peres Rosales, krošnje i nebo
Kada smo se vratile do autobuske stanice na kojoj smo sišle, po planu smo krenule peške da se vraćamo tim putem, prateći tok rečice Petroue, jer su se 6 km nizvodno nalazili ti slapovi koje smo želele da vidimo.
NP Visente Peres Rosales, reka Petroue
Put je bio zemljan, ali sav od one tamno sive vulkanske usitnjene zemlje. Negde je rečica bila bliže putu, negde malo dalje, ali takođe je bilo jasno i da to nije potok, već manja brza reka bogata vodom, pošto je bila sasvim impresivno široka na par mesta. I korito reke i put vodili su između strmih planina prekrivenih šumama, a povremeno su se na tim padinama videli i manji vodopadi koji su dopunjavali reku.
NP Visente Peres Rosales, reka Petroue; u daljini se vidi vulkan Kalbuko
NP Visente Peres Rosales, reka Petroue
Kod slapova postoji mali parking za one koji dođu kolima, ali je potrebno da se pređe preko mosta i dalje ograđenom betonskom stazom koja vodi do slapova i preko njih. Ovde nemam mnogo što šta da pričam, već mislim da su slike dovoljne.
NP Visente Peres Rosales, vulkan Osorno
NP Visente Peres Rosales, vulkan Osorno i slapovi reke Petroue
NP Visente Peres Rosales, vulkan Osorno i slapovi reke Petroue
NP Visente Peres Rosales, planina La Picada i slapovi reke Petroue
NP Visente Peres Rosales, planina La Picada i slapovi reke Petroue
Nama se sve ovo izuzetno dopalo, tako da smo se i dosta slikale na vidikovcu, ali i na drugim mestima pored kojih smo prolazile na putu ka Ensenadi.
NP Visente Peres Rosales, kod slapova reke Petroue
NP Visente Peres Rosales, pored reke Petroue
Mada smo se dosta napešačile, bile smo veoma zadovoljne čitavim danom. Po povratku u Puerto Varas prvo smo otišle na kolače, da bismo se u stvari malo odmorile, a onda posle kraće šetnje i na večeru. Treba da pomenem da je u svim restoranima u koje smo išle u Čileu običaj da, dok čekate da vam donesu hranu koju ste naručili, donesu činijicu sa sitno seckanim povrćem koje se zove „pebre“ (paradajz, crni luk, beli luk, paprika i lišće korijandera, začinjeno i naliveno sokom od limete), hleb i puter. Na komadiće hleba se prvo namaže malo putera, a onda preko toga stavi pebre. To mu dođe kao meze dok čekate glavno jelo i mi smo uvek uživale jedući ga. Tako je bilo i ovo veče u Puerto Varasu.
Pebre
A onda nam je došao i glavni deo večere koji se u stvari sastojalo od deset različitih jela od morskih plodova. Bilo je spektakularno! Ili smo to samo nas dve bile jako gladne.
Morski plodovi u Puerto Varasu
Pune utisaka i punih stomaka krenule smo do obale jezera da još malo uživamo u njegovoj lepoti.
Jezero Ljankiue i vulkan Osorno
A kada je pao mrak, prvo smo se divile punom mesecu nad Osornom i jezerom Ljankiue, da bi se zatim brzo uputile ka autobuskoj stanici gde smo kasnije imale polazak noćnog autobusa za Santjago.
U Santjagu smo imale jedan dan odmora, ponovno divno druženje sa Saškom, Dragijem i Maretom, ali i vreme za prepakivanje i uzimanje nove vrste odeće, jer već naredno jutro smo imale let za Antofagastu na severu zemlje.
Približna ruta našeg prebacivanja na sever
Sletele smo na aerodrom koji je 25 km severno od grada Antofagasta i tu smo već bile u potpuno pustinjskom predelu. U pitanju je Atakama, najsuvlja pustinja na svetu koja se nalazi bukvalno odmah uz Pacifik. A ipak, suvlja je i od Sahare. Inače, Atakama je veoma bogata mineralima, ima dosta bakra i Čile je u vreme kada sam bila tamo važio za najvećeg svetskog izvoznika bakra, a takođe tamo postoje i ogromne količine litijuma koji je sve više tražen u svetu. Severne delove zemlje, Čile je preuzeo od Bolivije u 1879. godine tokom Pacifičkog rata i od tada Bolivija nema izlaz na more, što je i danas tema oko koje se pregovara i dogovara.
Mi smo na aerodromu uhvatile linijski taksi do grada, a pošto smo bile samo nas dve u kolima, ljubazni vozač nam je ponudio da nas za iste pare odveze i do jednog lepog vidikovca gde postoji zanimljiva stena u okeanu, La Portada. Uživale smo. Poput juga, sever zemlje je od samog starta počeo da nas očarava.
Antofagasta, La Portada
U Antofagasti smo prvo ostavile rančeve na garderobi autobuske stanice odakle smo par sati kasnije imale prevoz do mesta San Pedro de Atakama i odmah se uputile ka luci gde postoji pijaca ribe sa izvanrednim malim restoranima/kuhinjama gde smo rešile da prvo uzmemo seviće kako bismo malo prezalogajile. Prvo da objasnim te „restorane/kuhinje“. Naime, to sam često viđala po pijacama u Latinskoj Americi. Oko pijace ili u njenom centru postoji niz malih odvojenih prostora u kojima su instalirane kuhinje. Tu se sprema hrana, a svako od tih mesta ima i par stolova koji mu pripadaju i tu može da se sedne i jede. Što se sevićea tiče, to je vrsta jela koja se priprema po čitavoj Južnoj Americi. Sitni komadi ribe, morskih plodova ili piletine pomešaju se sa začinima i seckanim povrćem i naliju sokom od limete u kojem se „kuvaju“ bukvalno par minuta pre nego što mogu da se jedu. To je izuzetno ukusno jelo. Pošto smo ovde bile na ribljoj pijaci, sve verzije sevićea vodile su svoje poreklo iz Pacifika, a mi smo kupile par verzija koje su nam prikladno upakovali „za poneti“, sa sve plastičnim escajgom, pa smo ga pojele par desetina metara dalje u ribarskoj luci gledajući nekolicinu morskih lavova koji su se tu okupljali.
Antofagasta, Luka sa morskim lavovima dole desno
U luci su takođe bili i brojni galebovi koji su leteli oko nas ili plutali po vodi, dok su pelikani mirno stajali sa strane i sve posmatrali sa krova pijace. Posle te kraće pauze, vratile smo se na pijacu gde smo sele u jedan od tih mini-restorana i naručile glavno jelo. Tu se prodaju isključivo jela od ribe i morskih plodova, a sveže ulovljeni primerci prodaju se na okolnim tezgama. Mislim da ne može da bude svežije od toga.
Antofagasta, jedna porcija u restoranu u luci
Posle lepog ručka, malo smo prošetale po centru. Centar Antofagaste ima izvestan broj građevina iz starijih vremena, ali je to pre svega jedno industrijsko mesto. Oko grada ima dosta industrijskih postrojenja imajući u vidu blizinu rudnika u Atakami, a ovo je i najveći grad u severnom delu Čilea.
Glavni trg u Antofagasti, Plasa Kolon, fino je sređen trg pun zelenila i cveća, sa spomenicima, velikom fontanom i sa brojnim klupama na kojima može lepo da se sedne i odmori. Pored trga se nalazi Katedrala, a ima i novih i starijih zgrada, dok je saobraćaj živ.
Antofagasta, glavni trg u gradu
Ipak, nismo se dugo zadržale u Antofagasti, jer smo išle dalje za San Pedro. Put se prvo penje uz kosu koja se pruža paralelno sa obalom i čim dođete na njen vrh sasvim je jasno da ste u pustinji. Vide se gola brda i planine, ali se pre svega prolazi kroz ravne delove prekrivene peskom i sitnim kamenom koji se postepeno uzdižu i u mestu San Pedro de Atakama dostižu visinu od 2408 m.