Čile 2006, 9. deo (San Pedro de Atakama)
San Petro de Atakama je oaza u pustinji i danas je to pre svega turistički centar odakle kreću brojne ekskurzije po okolini. Kada smo stigle duvao je vetar koji nas je povremeno zasipao oblacima prašine i peska, ali to je bilo nekako očekivano na takvom mestu. Čim smo se smestile, izašle smo iz hotela i krenule da nađemo turističku agenciju u kojoj bismo se prijavile za nekoliko izleta na koje smo planirale da ovde idemo. To nije bilo teško, jer je turizam u stvari glavna aktivnost stanovnika San Pedra i u selu postoje brojne agencije. Sve je izuzetno dobro organizovano i veoma je lako da čovek izabere ono što mu se najviše sviđa.
Inače samo selo San Pedro de Atakama se nalazi na oko 2400 m nadmorske visine. Kuće u njemu su najčešće od ćerpiča, tj., nepečene cigle, s tim da su neke prefarbane, a neke ne. Osim toga, dosta njih je ograđeno zidom od oko 2 m visine. Vrhovi opasavajućih zidova su često prekriveni polomljenim staklom od flaša ili gusto ubodenim suvim granama ili blokovima ćerpiča koji su naslonjeni jedni na druge u parovima, kao kada se karte naslone jedna na drugu.
Naravno, tu postoje i brojne prodavnice suvenira, a i nas dve smo tu kupile ne samo neke poklone, već i šešire koje smo koristile narednih dana. I u San Pedru postoji glavni trg i obzirom da je u pitanju oaza, onda na trgu čak ima i velikog drveća što obezbeđuje izvestan hlad u toku dana.
Pored je i crkva San Pedro koja je sagrađena od kaktusa koji se na španskom zove kardon, a koji raste u Atakami i koji je dosta čvrst i drvenast, pa se koristi u graditeljstvu (videti: https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/). Osim kaktusa u izgradnji je korišćeno i blato. Crkva je jedna od retkih viših građevina koju smo videli u mestu, a ima i zvonik. Dodatna zanimljivost u izgradnji crkve čiji veći deo potiče iz 17. veka jeste ta da su zbog nedostatka ozbiljnijeg vezivnog materijala za povezivanje kaktusa koristili neko kožno remenje koje može i da se vidi po rubovima krova, a sam krov je skroz prekriven blatom koje je naravno sada suvo.
Već prve noći smo morale da ustanemo u 3.30 ujutru da bismo bile spremne kada nas je pokupio minibus, koji je još malo i kasnio jer smo bile na kraju sela, pa smo bile poslednje po rasporedu. Išle smo na jednu od ekskurzija, a to je bio izlet do polja gejzira El Tatio za koje se kaže da su najviši na svetu – 4320 m.
Put je trajao nešto više od 2 sata i mi smo se sve vreme klackale, a meni je to putovanje ostalo u nezaboravnom sećanju jer nikada nisam spavala u neudobnijem položaju. Kada je minibus došao po nas, ispostavilo se da su sva sedišta zauzeta osim dva prednja pored vozača, pa smo tu sele. Ja sam u sedećem položaju, iskošenih nogu (pošto sam sedela u sredini, a noge držala na Snežinoj strani vozila), sa telom koje se klatilo napred-nazad, levo-desno, ali i gore-dole, jer se minibus penjao po često razrovanom zemljanom putu, čudesno ipak uspevala da spavam! Eto šta radi očaj i potreba za snom!
Kada smo došli do gejzira i izašli iz vozila dočekala nas je velika hladnoća, jer je u pitanju i pustinja, ali i velika nadmorska visina. Zvanični razlog dolaženja ovamo ovako rano jeste da se gleda izlazak sunca. Ono što mislim da je pravi razlog zašto je izlazak sunca uzet kao povod za dolazak jeste taj da se isparenja koja izlaze iz zemlje, sa retkim pravim gejzirima koji izbacuju vodu u vis, najbolje vide upravo u to doba dana. Kasnije kada sunce sija, a temperatura vazduha i isparenja približi, ta para se gotovo sigurno ni ne vidi. Ipak, bez obzira na sve to, izlet apsolutno vredi truda i ja se tih slika često sećam u svojoj glavi, bez obzira na neke neprijatne detalje kao što je napad visinske bolesti. Naime, od samog polaska iz San Pedra meni je osim neudobne vožnje bilo i jako muka, a onda je i glava počela da me boli. To su sve prvi simptomi visinske bolesti. Slučaj je hteo da sam kod sebe imala aspirin i kada je sunce izašlo, ja sam se vratila u kola, popila aspirin, sela na prednje sedište i odremala 15-ak minuta objasjana svetlom sunca koje se izdizalo iznad Atakame. Probudila sam se kao nova i bez glavobolje. Nažalost, visinska bolest sa istim simptomima je Snežu uhvatila nešto kasnije, a ja više nisam imala aspirina, međutim, sve joj je prošlo kada smo se spustili i vratili u San Pedro.
Ali da se vratim na lepote gejzira El Tatio koji se tako zovu zbog obližnjeg istoimenog vulkana. El Tatio inače znači „starac koji plače“. Što se gejzira tiče, u pitanju je čitavo jedno polje u kojem na raznim mestima mogu da se vide rupe iz kojih izbijaju termalne vode. Drugim rečima, kome je baš hladno, može da umoči ruke ili noge i da se ogreje. Šalu na stranu, ta kipuća voda je opasno vrela, ali ipak njena isparavanja nisu bila dovoljna da bi se ljudi bez pomoći sunca ugrejali (bilo je minus 4 stepena C), tako da je većina turista stajala okolo ušuškana u svoju odeću koja je podrazumevala jakne, kape, rukavice i šalove, ali su svi i dalje bili smrznuti.
Iz mog dremanja u kolima me je u stvari probudila Sneža da bih došla i probala sveže skuvana jaja. Naime, izlet je uključivao i doručak, sa posebnim akcentom na jajima skuvanim u gejzirima, ali smo naravno dobili još hrane, kao i čaj.
Kao što sam rekla, meni je glavobolja prošla i posle okrepljujućeg doručka mogla sam još više da uživam u divnim prizorima oko sebe.
Ne samo da smo bile okrepljene za uživanje u prirodi, već smo bile spremne i za ono što je logično sledilo, a to je jutarnje kupanje. Do otvorenog bazena su nas prebacili minibusem. Naime, u jednom delu postoji malo veća rupa u kojoj se skuplja topla termalna voda i tu izlet nudi mogućnost kupanja. Sa jedne strane je ta rupa ozidana i postoje čak i stepenice da se uđe u vodu i izađe iz nje. Tu takođe postoji i zid na kojem su ljudi ostavljali garderobu da mogu da se obuku po izlasku. Naime, potrebno je da se ponese oprema za kupanje i da se kod minubusa presvuče. Sneža i ja smo znale za to i bile smo spremne, imale smo čak i papuče da ne bismo ugazile u neko blato. Posle presvlačenja i izlaganja hladnoći, veoma brzo se ubacite u bazen, ali sam ja poučena iskustvom iz južnog Perua (videti: https://www.svudapodji.com/juzni-peru-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/) sebi, a i Sneži, jasno rekla da ne smemo dugo da se zadržavamo u vodi i da je sve to samo radi štosa. Štos je uspeo i posle 10-15 minuta provedenih u kupaćim kostimima u divno toploj vodi, izašle smo i brže bolje se vratile u punu garderobu – donji veš, majice, džemperi, termo pantalone, jakne, kape, šalovi i rukavice! Dobro, rukavice već više nismo morale da koristimo.
Posle pauze za kupanje, izlet nas je vodio kroz divne predele Altiplana (pustinjske visoravni), a uz put smo na jednom mestu videli i čitava krda vikunja koja su mirno pasla retku travu koja ovde može da se vidi. I o vikunjama sam pisala u tekstu o Peruu čiji je link gore naveden.
Povremeno smo se zaustavljali da bismo bolje videli neki od detalja, još isparavanja iz zemlje ili vrh vulkana koji se dimi, što upućuje da je vulkan aktivan. Meni je čitav taj pejzaž Altiplana JAKO prirastao za srce, još od vremena kada sam bila u Peruu i Boliviji, a posebno kada sam obilazila Salar de Ujuni. U stvari, čitav ovaj deo na severu Čilea nalazi se sa druge strane slaništa u Boliviji i mi smo praktično sve vreme tu bili blizu bolivijanske granice. San Pedro je prvo naseljeno mesto u koje se dođe kada se iz Bolivije pređe u Čile iz pravca Slaništa Ujuni (videti: https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-3-deo/).
Osim vulkana i pustinje, povremeno smo i viđali neke vodotokove koji su se na par mesta širili u plitka jezerca, a na jednom takvom mestu smo naišli i na jato flamingosa koji su se tu hranili.
Onda smo krenuli da se spuštamo. U nekim delovima između uzvišenja kuda je vodio put, bez obzira što je u pitanju pustinja, očigledno se skupljala i prolazila voda, tek bilo je malo više trave, pa su tu mirno pasle lame, a mi smo se i tu zaustavili da bismo ih posmatrali neko vreme.
Sada možete da kliknete i da vidite kratki, ne baš vešto snimljen i namontiran video snimak sa prizorima sa Altiplana.
Tako smo došli do sela Maćuka na oko 4000 m nadmorske visine. Leti tu živi samo 40 ljudi. U tom, nazovi selu, napravili smo pauzu i tu je moglo da se jede meso od lame. Mi smo probale ražnjiće od mesa lame i bilo je ok, ali smo takođe jele i sopaipilje, divno prženo testo.
Po povratku u San Pedro de Atakama, obišle smo lokalni muzej, a onda i sele u jedan restoran na centralnom trgu sa debelom hladovinom da bi se malo okrepile. Naime, u oazi nas je dočekala velika vrućina koja nas je skroz oborila. Ništa od one hladnoće koju smo iskusile u ranu zoru. Zbog nedovoljne ispavanosti, intenziteta utisaka, rekonvalescencije posle naleta visinske bolesti, ali i zbog raspona od 40 stepeni koje smo prošle u nekoliko sati bilo je neophodno da se oporavimo, jer smo već nešto kasnije išle na drugi izlet koji nas je vodio u Dolinu meseca.