Planinarenje u Crnoj Gori (1991 – 2000), 1. deo
Čak i pre nego što sam krenula da se bavim planinarenjem i pre nego što sam i znala šta je to, imala sam potpuno jasan osećaj da bih želela da šetam po prirodi. Naravno, kad imate takav osećaj, okolnosti vam se potrefe tako da vam se želja i ispuni. Baš to se desilo i meni. Jedna drugarica je slušala na radiju kada je gostovao neki čovek koji je pričao o planinarskom klubu kojem pripada, pa mi je ona prenela to, a onda smo zajedno otišle na sastanak kluba, učlanile se i ubrzo otišle i na prvi izlet. Posle toga, ta moja drugarica više nije ni išla na planinarenje, ali sam ja nastavila.
Imala sam puno sreće da sam postala član kluba u kojem je jedan od najaktivnijih planinara bio Krsto Žižić – Žiža. On je, nažalost, pre par godina preminuo, ali sam ja istinski duboko zahvalna Univerzumu što me je uputio u Žižinom pravcu, što sam imala tu čast da ga upoznam i što sam sa njim išla na brojne planinarske ture. Ne samo da je to bio čudesno dobar i častan čovek, ne samo da je imao gotovo neiscrpno znanje o svemu na šta smo nailazili prilikom naših izleta, ne samo da je on svoju Crnu Goru poznavao, to na neviđeno smem da tvrdim, bolje od bilo koga drugog, on je takođe i svuda imao divne prijatelje koji su ne samo njega, već i sve nas koji smo sa njim išli primali i dočekivali kao da smo rod najrođeniji.
Krsto Žižić (1940-2015), uz osećaj zahvalnosti i časti što sam ga poznavala, neka počiva u miru.
Moja prva ozbiljna tura bila je na planini Sinjajevina. Ja sam bila novajlija, bez dovoljno kondicije, ali i bez ikakve predstave o tome šta me realno čeka. Sećam se da je naša mala grupa, predvođena Žižom, prvo svratila kod nekih domaćina na kafu. Lepo smo se okrepili (uz jutarnju kafu najbolje ide i čašica rakijice, a ne možete da uvredite domaćine i ne popijete jednu), a onda je došlo i vreme da se krene. U pitanju je bila vikend tura, tako da sam imala veliki ranac na leđima i do tada mi se sve činilo lako i u redu, ali kada smo došli iza kuće kuda je vodila staza, samo što se nisam onesvestila. Pred nama je kretala strmina koja mi se činila kao vertikalni zid po kojem treba da se penjemo. Moram da kažem da je ostatak grupe bio sjajan, pre svega jer su imali puno razumevanja i strpljenja za moj potpuni nedostatak kondicije. Ohrabrivali su me, bodrili i tako smo malo po malo došli do jednog sedla. Plan je bio da se tu ostave rančevi i da se bez tereta ode na Babin Zub, najviši vrh Sinjajevine sa svojih 2277 m nadmorske visine. Ideja da se rančevi ostave bukvalno tako, na otvorenom, nije u stvari bila ni malo čudna, pošto nigde na vidiku nije bilo žive duše, nije ni postojala ikakva opasnost da bi se rančevima i stvarima u njima bilo šta desilo. Ja sam se nećkala i rekla da ne bih išla, ali je grupa bila potpuno ubeđena da ja to mogu i da je sasvim u redu da krenem sa njima. Toliko su me ubeđivali da sam na kraju i pošla, ali kada sam iza jednog prevoja ugledala Babin Zub koji se uzdizao u svoj svojoj veličini, a posebno visini, odmah sam odustala i vratila se do rančeva gde sam par sati sedela i uživala u miru, tišini i odsustvu bilo kakvih napora.
Kada se grupa vratila, stavili smo rančeve na leđa i krenuli dalje. Mada više nije bilo prevelikih uspona, meni je sve to i dalje bilo naporno i sa svakim korakom sam gunđala i psovala samu sebe. „Da li sam ja normalna? Šta mi je sve to trebalo? Nikada više!...“ Kasno popodne stigli smo do jednog katuna gde su nas na spavanje primili neki drugi Žižini prijatelji. Eto, tek tako. I ne samo da smo tu spavali, nego nam je još i domaćica napravila pitu sa sirom. Ona je razvukla kore, a sir i jaja su bili od životinja koje su takođe živele u tom katunu. Danas se ja bledo sećam te drvene kolibe u kojoj sam spavala, pa i te žene koja nas je tako ugostila, ali se sećam i znam da je to bila jedna od najboljih i najlepših pita sa sirom koje sam u životu jela!
Narednog dana smo se spustili u niže krajeve i pošto više nisam imala onaj agonični premor, niti mi je srce ludački udaralo, postala sam svesna da se kondicija teško i neprijatno stiče, ali ipak relativno brzo. S druge strane, napor se svodio na nošenje ranca, ali ne i na penjanje, pa se sve činilo lakše.
Takav utisak je doprineo tome da ipak nisam odustala od planinarenja, već sam narednih godina sa velikom radošću i dalje nastavila da se bavim njime. U Crnu Goru sam uvek išla u okviru grupa koje je vodio Žiža i zahvaljujući tome, moja iskustva i sećanja vezana za crnogorske planine su čudesno lepa. Toliko, da sam na svaku od tura išla više puta i nikada mi nije bilo dosadno ili previše, već sam se uvek radovala novoj sezoni kada ću ponovo ići da obilazim te divne predele.
Jedna od najzanimljivijih i najuzbudljivijih tura bila je ona koja je vodila kroz kanjon reke Mrtvice. Teško mi je da kažem da je bila i jedna od najlepših, jer su sve bile lepe na svoj način. Sve te ture na koje sam išla u to vreme bile su vikend ture. Vozom bi u petak uveče iz Beograda krenuli za Crnu Goru i onda se redovno dešavalo da bi negde u 4 ili 5 ujutru pospani izlazili iz voza i išli do nekog prevoza koji bi nas čekao da nas prebaci do odredišta odakle bismo krenuli u hodanje. Redovno sam se sebi čudila da bilo šta osim spavanja radim u subotnje praskozorje, kada bi trebalo da se odmaram od rada prethodne nedelje, ali bih vrlo brzo zaboravila na to koje je doba dana, a umor ne bih ni osećala.
Tako je bilo i prilikom odlaska do kanjona Mrtvice. Autobus bi nas odveo do nekog predela severno od Nikšića gde osim puta nije bilo ničeg drugog. Mi bismo izašli, stavili rančeve na leđa i krenuli za Žižom preko naizgled nepreglednih livada.
Uz put smo uživali u predelima oko nas koji su se sastojali od kamena, vode, trave i cveća. Jedne godine je bila i najezda nekakvih ogromnih skakavaca, ogromnih za moje pojmove – bili su dugački po 6-7 cm, ali to je bila vanredna situacija. Pod normalnim okolnostima, sve je bilo mirno, pitomo i predivno.
Mada tu nije bilo velikih uspona, hodanje tokom čitavog dana sa punim rančevima bilo je dosta naporno i do uveče kada bismo stigli do odredišta, a to je bilo Kapetanovo jezero na 1678 m nadmorske visine, svi bismo bili dosta umorni. Doduše, jedne godine smo stigli ranije, pa smo čak posle ostavljanja rančeva kod jezera „na brzinu“ popeli planinu Stožac, 2141m, koja pripada Moračkim planinama i koja se uzdiže tik iznad Kapetanovog jezera.
Rančevi mojih saputnika su po pravilu bili teži od mog jer je na ovu turu bilo potrebno da se nose šatori. Ja sam ipak bila privilegovana, jer mi je Žiža omogućavao da spavam kod nekih domaćina koji kod jezera imaju katun. Sećam se da sam se jednom prilikom lepo igrala sa nekom malom decom iz tog katuna, pa me je njihova majka pozvala u goste i ponudila me „varenikom“, sveže namuženim i skuvanim mlekom. Ona je zaista želela da me lepo ugosti i zahvali za pažnji koju sam posvetila njenoj deci, pa mi je ubacila dosta kajmaka. Mada sam bila ganuta tom ljubaznošću, kao i svako stvorenje iz urbane sredine koje je naviklo na vodnjikavo mleko bez previše masnoća imala sam problem da popijem to što mi je ponuđeno, mada sam znala da je to vrhunski kvalitetno mleko. Na kraju sam ipak popila mleko, da ne bih uvredila domaćicu, ali ne baš rado.
A jednom prilikom su oblaci počeli da se navlače tokom popodneva i baš kada smo došli do jezera i smestili se ko po kolibama, ko po šatorima, krenulo je jako nevreme sa gradom. Sa vrata kolibe iznad koje se spuštao krov pokušavala sam da vidim nešto, ali nisam mogla jer je velika količina grada koja je padala udarala u krov i klizila niz njega, tako da je pred mojim pogledom bila samo zavesa od ledenih komada. Jedinstven doživljaj!
Ipak, svako jutro kada sam spavala kod Kapetanovog jezera, pa i tog jutra posle oluje sa gradom, dočekalo bi me blistavo plavo nebo, mirna voda jezera, i opšti mir i sklad.
Posle doručka, a to je bilo po principu „hrana iz ranca“, odnosno, jedeš šta si poneo sa sobom, i nakon što bi se spakovali krenuli bismo da se spuštamo. U tom prvom delu Žiža je takođe imao prijatelje, pa smo jednom prilikom par nas svratili na „jutarnju kafu“ kod njih i lepo se ispričali sa domaćinima, a zatim bi nas dalje hodanje dovelo do sela Velje Duboko.
U tom selu smo jedne godine čak i spavali, i to u prostorijama osnovne škole koja je sada gotovo pusta, a to je upravo osnovna škola u koju je svojevremeno išao i koju je tu i završio naš akademik i pisac Matija Bećković.
Od sela Velje Duboko jedan zemljani put koji postepeno prelazi u pešačku stazu lagano uvodi u kanjon Mrtice koji je i bio naše glavno odredište. Mrvica teče između Maganika i Moračkih planina i uliva se u Moraču u predelu koji se zove Međurečje. Do kanjona je moguće doći i idući uzvodno od ušća Mrtvice, ali je nama naravno bilo lakše kada smo se spuštali.
Ova tura je uvek išla krajem maja i tada je ova rečica prepuna vode koja dolazi od topljenja snegova. Voda je redovno bila bistra i divne zeleno-plave boje, a kako je bilo toplo i sunčano, uvek je mamila da se čovek u nekim njenim proširenjima malo osveži. Tako sam i ja nekom prilikom došla do jednog predivnog dela, gde je voda bila kristalno čista, pa su se na dnu videli sitni obluci. Izula sam se i krenula kroz rečicu da bih stigla na jednu lepu stenu sa druge strane obasjanu suncem. Mada je stena bila samo nekoliko metara dalje, skoro da nisam uspela da dođem do nje, jer je voda bila toliko hladna da sam jedva pokretala noge. Teškom mukom sam se ipak prebacila na drugu stranu, popela na osunčanu stenu i krenula da se grejem. Trebalo je i da se vratim na stranu gde su mi stvari i staza. Zato sam rešila da kada se dobro zagrejem jednostavno pretrčim kroz vodu. Lakše zamisliti nego učiniti. Krenem ja sa namerom da protrčim kroz vodu, ali već posle par koraka noge su mi se opet ukočile od hladnoće i gotovo da sam rukama morala da ih odlepljujem od dna reke i naizmenično prebacujem ispred sebe da bih došla do druge strane. Nikada mi više nije palo na pamet da se kvasim u Mrtvici.
Da bi se kanjon prošao, na par mesta potrebno je da se pređe preko velikih stena koje prekrivaju korito, a između kojih se provlači rečica. Veći deo je ipak fina pešačka staza, mada u jednom delu ne postoji nikakav prirodni prolaz, već samo vertikalna stena u kojoj je davnih dana vojska dinamitom “prosekla” skoro 3 metra visok tunel, pa i dan danas tu mogu da se vide rupe u koje su stavljani detonatori.
Posle nekoliko sati se izađe iz kanjona i potrebno je da se još neko vreme hoda po otvorenijim delovima gde sunce više prži, a dan je odmakao, pa onda bude dosta vruće. To je uvek bila idealna uvertira za kraj pešačke ture koja se završavala u jednom restoranu u Međurečju gde nas je čekao prevoz do železničke stanice, ali i – hladno pivo!