Planinarska tura koja me je redovno ispunjavala divljenjem kada shvatim šta sve može da stane u jedan vikend koji bih kod kuće provela poprilično monotono i bez nekih bitnijih dešavanja bio je odlazak na planinu Lovćen. Tu je bilo svega – turističkog obilaženja, šetnje po planini, uživanja u prizorima, ali i kupanja u moru.
Uvek se kretalo od odlaska na Cetinje. Prvo grupa obilazi crkvu Sv. Petra, Manastir sv. Petra Cetinjskog, grob Vladike Danila na Orlovom kršu, Muzej kralja Nikole, a ima se čak i malo slobodnog vremena i za dodatnu šetnju ili kafu. Pošto je Cetinje nekada bilo glavni grad Crne Gore, u njemu i dan danas postoje zgrade bivših ambasada. Meni je posebno bilo zanimljivo da vidim zgradu bivšeg poslanstva Francuske, pošto sam za nju čula jednu anegdotu. Naime, davnih dana mi je jedna koleginica pričala kako je čula od vodiča koji je nju vodio kroz ovu izuzetno lepu i delikatnu zgradu da su se prilikom izgradnje ovog objekta zamenili projekti i da je ovde došao projekat za francusku ambasadu u Kairu, a tamo je otišao onaj za Cetinje. Pošto su projekti, navodno, bili takvi da su predviđali objekte koji su u skladu sa okolinom u kojoj su podizani, nas dve smo se silno kikotale zamišljajući kako je francuska ambasada u Kairu bila napravljena u vidu gomile kamenja, imajući u vidu krševitost predela oko Cetinja. Naravno da ja ne znam da li je ova priča uopšte tačna, ali se i danas sećam kako smo se nas dve lepo zabavljale u vezi sa njom.
Posle opuštanja na Cetinju, odlazili smo na Jezerski vrh na Lovćenu gde se nalazi Njegošev mauzolej. Postoji velika kontroverza oko ovog mauzoleja sagrađenog u drugoj polovini 20. veka, pošto je ranije tu stajala originalna zavetna crkva, koja je svojevremeno porušena da bi se mauzolej podigao, ali to mu je što mu je. Ono što je meni posebno impresivno u vezi sa ovim mestom jeste da je Njegoš baš tu, na Jezerskom vrhu, drugom vrhu po visini na Lovćenu, još za života podigao svoju zavetnu crkvu. Najviši vrh je Štirovnik. Priča se da je Njegoš, mada potpuno svestan svoje veličine i važnosti za svoj narod ipak bio i čudesno ponizan i skroman, pa je rekao da najviši vrh Lovćena treba da se čuva za onoga koji bude bolji i važniji od njega. Puno iz toga može da se nauči.
Lovćen, spomenik Njegošu rad vajara Ivana Meštrovića
Kada bi završili sa obilaskom mauzoleja, planinarska grupa bi krenula jednom stazom da se peške spušta ka selu Njeguši. Kako bi se približavali mestu, tako bi nas dočekali divni mirisi njeguškog pršuta koji je specijalitet ovog kraja. Jednom prilikom, kada smo prolazili pored neke velike sušare, gazde su nas pustile da uđemo unutra i obiđemo je. Šta je tu bilo primamljivog mesa koje je svaku poru ispunjavalo zanosnim mirisom! Čudesno! Ipak, sve se tom prilikom svelo samo na gledanje.
U Njegušima bi imali još vremena da obiđemo i jednu staru kuću za koju se kaže da je Njegoševa rodna kuća, ali to nije izvesno. Uostalom, nije mnogo ni bitno da li ona to jeste ili nije, ali je ta kuća napravljena kao maleni etnografski muzej u kojem može da se vidi kako su izgledali kuće u Crnoj Gori u 19. veku. Vrlo skromno, čak i kada su u njima rasli budući vladari.
Da ne ispadne da smo samo hodali nizbrdo, jedne godine smo moja drugarica Milena i ja rešile da se iz Njeguša popnemo do obližnjeg sela Bukovica u kojem se nalazi restoran gde može da se naruči medovina, koja je bila poprilična retkost u to vreme. Medovina bi trebalo da je bila tradicionalno piće starih Slovena, ali su tokom vekova „mlađi“ Sloveni prešli na jača pića – rakiju i votku, na primer.
Naredno jutro bi se svi budili jako rano da bi se već u 6 ujutru krenulo. Prvo bismo sat vremena hodali putem koji vodi ka Kotoru, a zatim smo silazili sa asfaltnog puta i prelazili na stazu, stari put koji je vekovima kada su se za prevoz koristili konji i magarci spajao primorje i kontinentalni deo, nešto kao srednjevekovni autoput. Taj stari „put“ je danas povremeno urušena staza, ali se njom fino stiže do vidikovca na kojem smo uvek pravili pauzu za doručak. Dok bi sedeli raštrkani po okolnim stenama, svaki put bih imala utisak kao da mi noge vise iznad Kotora, jer je se taj prirodni vidikovac nalazi visoko iznad samog grada koji je na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Pogled na Boku Kotorsku sa vidikovca. Stari deo Kotora je u “trouglu” na dnu slike
Osim divnog pogleda na Boku Kotorsku, prilikom spuštanja starim „putem“ takođe može da se vidi i deo savremenog asfaltnog puta za koji je trasa napravljena još davnih dana za vreme Kralja Nikole (vladao od 1860. do 1918.). Na tom novom putu postoji jedna serija krivina koje, kada se gledaju sa visine, liče na slovo „M“. Priča se da se glavni inženjer za izgradnju puta zaljubio u crnogorsku Kraljicu Milenu i da je to bio znak njegove ljubavi prema njoj. Ne znam da li je to tačno, ali tako se priča. Inače, Kralj Nikola i Kraljica Milena imali su 12 dece i veći deo njih se kroz venčanje spojio sa aristokratskim porodicama po Evropi, uključujući i najstariju ćerku Zorku koja je udajom postala srpska kraljica i ćerku Jelenu koja je bila udata za Vitorija Emanuela III, italijanskog kralja.
Posle doručka, spustili bi se do Kotora, tu malo prošetali i osvežili se, a zatim se organizovanim prevozom prebacili do Sutomora gde bi se lepo kupali u moru. Razlog za izbor baš Sutomora, bio je i taj da bismo tu uveče hvatali voz za povratak u Beograd.
Inače, vidikovac iznad Kotora ostao mi je u sećanju i kao mesto na kojem raste najlepša žalfija ili kadulja (drugi naziv za žalfiju) koju sam ikada videla. Svuda oko tog predela bili su bokori žalfije koja tu raste u izobilju, daleko od bilo kakvih ljudskih aktivnosti. A kada već to pominjem ne mogu a da se ne osvrnem da predivno divlje cveće koje sam viđala šetajući po Crnoj Gori. Ipak, treba i da naglasim da čak i neke endemične vrste koje pominjem nisu vezane samo za Crnu Goru već ih ima u čitavom ovom regionu.
Na samom početku moje planinarske „karijere“, čudila sam se ljudima koji bi povremeno zastajkivali da bi fotografisali neko cveće i mislila sam da su skroz ludi što to rade. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ja nailazila na predivne primerke flore, nisam mogla da odolim da ih i ja ne slikam. I ne samo to, vremenom sam učila i njihova latinska imena! Osim divljeg cveća koje je često bilo predivno, nailazili smo i na razno lekovito bilje koje smo brali za čajeve. I to me je učinilo veoma mušičavom po pitanju čajeva. Na primer, posle nane koju sam brala na Prokletijama, nikada više nisam mogla da pijem čaj od nane u kesicama, jer u poređenju sa „pravom nanom“ iz divljine, čaj od ove iz kesica ima ukus kao da je napravljen od kartona.
Zatim sam na Komovima saznala i za travu ivu (Teucrium montanum) čiji je čaj najgorča materija koju sam probala, ali za koju se u narodu kaže da je izuzetno lekovita i da „trava iva, od mrtva pravi živa“.
Još jedna biljka je veoma lekovita i ona ima skromne, ali veoma ljupke cvetove. To je jagorčevina (Primula veris). Osim što se od nje pravi dobar sirup protiv kašlja, koliko sam čula njena 3-4 sveža listića obezbeđuju dnevnu potrebu za vitaminom C, ali ne treba jesti više od ovoga, jer u listovima ima i nekog saponina koji u većim količinama može da dovede do pojave dijareje.
Jagorčevina
Na više mesta, mada ne previše često, nailazili smo i na još jednu čuvenu lekovitu biljku, lincuru (Gentiana lutea), čiji se koren stavlja u rakiju koja posle izvesnog vremena postaje lekovita. Ova rakija je veoma poznata i popularna i to, naravno, stvara veliki problem u prirodi jer lincure danas ima sve manje i manje. Naime, kada naiđu na ovu biljku, berači najčešće iskopaju čitav koren u potrazi za profitom (da, da, ponovo taj čuveni profit koji svuda u prirodi pravi problem, a volela bih da mi neko da njegov broj telefona, pa da mu ja saspem u lice šta sve mislim o njemu). Time se, logično, potpuno uništava biljka. Niko nema ništa protiv da ljudi beru lekovite biljke, ali to treba da se radi na održivi način, odnosno, po principu „posluži se, ali budi makar toliko pristojan da ostaviš nešto i za drugog ili makar za drugi put“. Nije to ni samo pitanje pristojnosti, već i mudrosti. A ovde je u pitanju totalno odsustvo mudrosti i vladavina gluposti. Jer dovoljno bi bilo da se ostavi deo korena biljci koja bi onda mogla da se oporavi i da dalje raste i razmnožava se, pa bi bilo i više korenja, ali ne. Ljudi kratke pameti, ali nezasitih finansijskih apetita kopaju sve, a lincura je u izumiranju.
Postoji još jedna biljka iz iste porodice kao i lincura, ali njena glavna prednost leži u lepoti njenih cvetova. To je prolećni encijan (Gentiana verna).
Prolećni encijan
Kada smo kod lepote, tu se posebno ističu divlji ljiljani (Lilium) kojih ima u više različitih verzija. Za razliku od razvijenih hibridnih vrsta, cvetovi ovih divljih ljiljana su maleni i budu po 3-4 cm u prečniku.
Divlji ljiljan
Divlji ljiljan
A ne treba zaboraviti ni endemične vrste. Njih, naravno, ima dosta, ali se u mojoj kolekciji fotografija izdvajaju dve – dalmatinski šafran (Crocus dalmaticus) i ljupka ljubica (Viola elegantula).
Dalmatinski šafran
Ljupka ljubica
Posebno je zanimljiva biljka iz roda tustica (Pinguicula) koja je mesojed. Ja sam uvek mislila da su ovakve biljke potpuna egzotika, vezana za džungle i neke daleke krajeve, ali evo jedne takve i u sred „pitome“ Evrope.
Vrsta tustice sa Komova
Ipak, možda najlepši moj doživljaj vezan za cveće u Crnoj Gori bio je kada smo prelazeći preko planine Bjelasica naišli na čitavo veliko polje prekriveno narcisolikom breberinom (Anemone narcissiflora). Tu ste bukvalno mogli da plivate u cveću!
Narcisolika brererina na Bjelasici
Narcisolika brererina
Ta tura tokom koje smo se peli na vrhove Bjelasice sa jedne strane, a spuštali na drugu, pred svoj kraj je vodila kroz veliku šumu gde sam se prvi put susrela sa sremušem – divljim belim lukom. Bilo je to tako što je u stvari čitava šuma mirisala na beli luk, pa sam bila potpuno zbunjena od čega je to. Onda su mi moje kolege planinari objasnili. Na kraju smo pešačenje završavali kod Biogradskog jezera koje je i samo po sebi posebno lepo. Oko jezera postoji fina pešačka staza tako da i oni koji kolima dođu do jezera, koje nije daleko od puta koji spaja sever i primorje Crne Gore, mogu tu da naprave pauzu i da uživaju u lepotama jezera i okolne prirode.
Biogradsko jezero
U to vreme sam koristila foto-aparat sa polarizacionim filterom, što je omogućavalo dobijanje nekih posebnih efekata, a to se veoma lepo vidi upravo na jednoj fotografiji sa Biogradskog jezera gde je uklonjena kompletna refleksija sa površine jezera i kroz vodu se vidi jezersko rastinje. Uživajte!
Biogradsko jezero