Danska 2018, 1. deo (Kopenhagen, Roskilde)
Onog dana kada sam na svom blogu objavila tekst o poseti Italiji na proleće 2018. godine gde sam pomenula susret sa svojim drugom Radetom krenula sam na put upravo u posetu tom istom Radetu. Naime, on trenutno radi u Kopenhagenu, ima gostinsku sobu i pozvao me je. Smatrala sam da nema potrebe da ja tu mnogo razmišljam, već sam u dogovoru sa njim oko datuma kupila avionsku kartu.
Doduše, avionska karta je bila do Malmea, ali sa izgradnjom mosta između Švedske i Danske, od aerodroma u Malmeu do Kopenhagena vozi autobus i taj put traje oko sat vremena.
Zbog pomeranja leta u Beogradu, sve je znatno kasnilo, ali sam ipak pre ponoći stigla kod svog druga i onda smo morali još da se malo ispričamo tako da sam legla oko 1 posle ponoći.
To je značilo da sam se naredno jutro probudila gotovo mamurna, ali mi je jako prijalo lagano buđenje i razvlačenje. Nešto kasnije smo Rade i ja otišli u nabavku, a onda smo i fino doručkovali. Tek posle par sati čavrljanja krenuli smo u šetnju po gradu.
Mada sam se pre dolaska u Dansku informisala šta je zanimljivo za obilaženje pre svega po samoj zemlji, nisam ulazila u previše detalja, ali sam na kraju obišla mesta koja su obeležena na mapi.
Glavni razlog zašto nisam htela da napravim detaljan plan unapred bio je taj da sam htela da vidim sa svojim drugom da li je on zainteresovan da nešto obiđemo zajedno, jer to je ipak bio njegov vikend kada ne radi, pa sam sve ostavila otvoreno. Tako smo tog prvog dana otišli samo u neobaveznu šetnju po Kopenhagenu i to mi je neverovatno prijalo. Rade živi u Frederiksbergu, apsolutno autonomnoj opštini koja je u potpunosti okružena Kopenhagenom sa kojim u svakom praktičnom smislu čini celinu, ali lokalni stanovnici baš insistiraju na toj svojoj nezavisnosti. Da bih se ja što bolje upoznavala sa okolinom, mi smo se peške uputili ka centru grada i to je bila jedna veoma lepa šetnja.
Kao što se vidi na slici, vreme je bilo divno, ali ne samo da je bilo sunčano već smo imali i prijatnu temperaturu, i meni je baš odgovaralo da se lagano upoznajem sa rasporedom mesta u gradu, tako što sam na grubo memorisanu mapu u glavi lagano dodavala slike, čime sam sebi olakšavala buduću orijentaciju.
Glavna pešačka ulica Kopenhagena, Streget, jedna je od najdužih pešačkih ulica u Evropi i naravno ona je prepuna radnji. Rade i ja smo mirno šetali njom, ne obazirući se na radnje, već smo sve vreme čavrljali. Kada se stigne do kraja ulice potrebno je još samo malo da bi se došlo do jednog od najpoznatijih ili najviše fotografisanih delova Kopenhagena, a to je Nova luka ili Nihavn.
Nova luka je kanal iz 17. veka sa slikovitim kućama koje su izgrađene na njegovoj obali i tu je danas i lepo šetalište, kao i brojni barovi, kafei i restorani.
Bez obzira na naše čavrljanje, Rade se sasvim fino potrudio da mi ipak skreće pažnju na neka bitna mesta pored kojih smo prolazili i posle lepe pauze za lagani ručak, odveo me je i do Kristijanije, veoma zanimljivog projekta. Naime, u pitanju je Slobodni grad koji je na prostoru napuštene kasarne osnovan 1971. godine. Najpribližniji opis jeste da to liči gotovo na hipi komunu, ali tu postoje stalni stanovnici i neka autonomna čvrsta pravila, a u međuvremenu su posle raznih peripetija ti stalni stanovnici postali i vlasnici zemljišta koje zauzima Kristijanija. Osim ovoga, stanovnici ove zajednice su uspeli i da ispregovaraju sa vlastima da u neku ruku budu „država za sebe“, pa to ponosno stoji objavljeno ne samo na ulazu, već i pre svega na izlazu iz Kristijanije.
Fotografisanje nije svuda dozvoljeno unutar ove „države“, koliko sam shvatila da se ne bi snimili ljudi koji prodaju marihuanu i druge „lake“ droge. Naime, ovo je jedino mesto u Danskoj gde se to toleriše i to je jedna od kontroverznih stvari vezanih za Kristijaniju. Mene droge generalno uopšte ne zanimaju, ali je ipak bilo zanimljivo prolaziti pored malih štandova na kojima su bili izloženi različiti proizvodi, kao kada se na vašaru prodaju slatkiši. Neko ko se u to razume svakako bi znao šta se tačno tu prodaje, ali ja niti to znam, niti mi je to bitno. Postoje ovde druge simpatične stvari kao što su slikovite male kuće ili parkovski deo, a koje sam smela da fotografišem.
Posle ovoga smo Rade i ja krenuli da se vraćamo ka centru, ali je tu još bilo lepo osvrnuti se ka delu grada koji smo napuštali, a koji se zove Kristijanshavn. Pogotovo je bilo lepo gledati neke delove pri svetlosti sunca koje se veoma lagano spuštalo ka zalasku.
Da bi se vratili do centra, trebalo je da pređemo preko pešačko-biciklističkog mosta kojim smo i došli. Ovo je potpuno novi most koji je otvoren pre manje od dve godine.
Pošto ovaj most vodi iz Kristijanshavna direktno ka Nihavnu, bilo je logično još malo se diviti ovom lepom kanalu i njegovim slikovitim zgradama, ovaj put obasjanim nešto mirnijim svetlom.
Zatim je usledila šetnja do Amalienborga, doma danske kraljevske porodice. Amalienborg se zapravo sastoji od četiri identične palate koje okružuju osmougaoni trg.
U središtu trga se nalazi spomenik Kralju Frederiku V na konju, a nešto dalje se može videti i Frederikova crkva koju zovu i Mramorna crkva.
Onda smo se vratili do obale moreuza i tu nastavili da šetamo ka severu. Na suprotnoj strani su se videle veoma zanimljive i slikovite stvari: savremena elektrana, centralna stražarnica Niholm sa slikovitim tornjem sa krunom, „penzionisani“ ratni brod, kao i kran za postavljanje jarbola iz 18. veka.
Uskoro smo prošli i pored Kasteleta, jedne od najbolje očuvanih tvrđava u severnoj Evropi, ali je već bilo dovoljno kasno da smo samo uživali u lepom odrazu neba u sumrak koje se ogledalo u vodama koje ispunjavaju jarak.
I konačno, kao cilj naše kasne šetnje, došli smo i do nezaobilazne Male sirene, jednog od simbola Kopenhagena. Ova statua napravljena od bronze zasnovana je na bajci koju je napisao upravo Danac, Hans Kristijan Andersen. Postavljena je 1913. godine i može se videti kako sedi na steni odmah pored šetališta.
Sada je već uveliko počeo da pada mrak, pa smo se vratili u centar i tamo otišli na divne kolače i pićence, jer je Radetu prethodne sedmice bio rođendan pa smo na taj način zajedno malo proslavili njegov „divan dan“.
Naredni dan smo zajedno otišli do mesta Roskilde. To je bio prvi glavni grad ujedinjene Danske i Norveške koji je izabrao Harald Plavozubi, koji je uzgred zaslužan za jedan od dva velika kamena sa runama koji se nalaze u mestu Jeling koje sam kasnije obišla. Pošto je Harald Plavozubi značajan i zbog prihvatanja hrišćanstva, ubrzo je „njegov“ glavni grad dobio i svog prvog biskupa (1020. godine). Ti biskupi od Roskilda su bili neverovatno uticajni tokom narednih 300 godina, a pogotovo Biskup Absalon koji se smatra zvaničnim osnivačem Kopenhagena.
Godine 1417, Erik od Pomeranije je glavni grad zemlje preselio u Kopenhagen, ali značaj Roskilda nije tu nestao. Naime, 1170. godine je Biskup Absalon započeo izgradnju Katedrale (završena u 13. veku), a 1413. godine, godinu dana posle smrti, tu su preneseni i sahranjeni ostaci Kraljice Margarete I. Tako je započela tradicija sahranjivanja danskih vladara u ovoj Katedrali i do danas u njoj počiva 38 kraljeva i kraljica. S druge strane, tu takođe postoje i grobovi drugih članova kraljevskih porodica, ali i nekih imućnih i uticajnih ljudi.
Za početak smo krenuli da obiđemo Katedralu sa spoljne strane. U zadnjem delu se vidi pokriveni most koji spaja Katedralu i rezidenciju biskupa, a zove se Absalonov luk. Bez obzira što je u pitanju bila nedelja i što je bio divan sunčan dan, zanimljivo mi je bilo da smo sretali jako malo ljudi.
Kada smo napravili ceo krug oko Katedrale, Rade i ja smo konačno ušli unutra. Katedrala u Roskildeu se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine i Rade i ja smo je ovom prilikom veoma lepo i temeljno obišli.
U pitanju je prva gotska katedrala u Skandinaviji koja je sagrađena od cigli i kasnije se taj stil proširio po severnoj Evropi. Kao što sam rekla, već od 15. veka se u njoj sahranjuju vladari Danske, ali kako tokom vekova nije bilo dovoljno mesta za sve, dodavane su kapele sa strane i tu ujedno mogu da se vide primeri različitih arhitektonskih stilova koji odslikavaju doba u kojima su kapela građene.
U prostranoj grobnoj kapeli sa leve strane, nalazi se nekoliko sarkofaga. Ne želim sada da ulazim u detaljnu priču o svim danskim vladarima koji su sahranjivani po kapelama, ali mi je posebno zanimljiv praktično trivijalni podatak u vezi sa skulpturama pored sarkofaga Kralja Kristijana IX i njegove supruge Luize. Naime, ove tri skulpture žena simbolizuju Sećanje, Ljubav i Duboku tugu, a njihov autor je Edvard Eriksen, isti onaj koji je uradio i Malu sirenu koja se nalazi u Kopenhagenu. Trivijalni podatak koji pominjem jeste da je vajar kao model za ove tri skulpture koristio svoju ženu, a isto je uradio i u slučaju Male sirene, pa se ova tri ženska lika zovu sestrama Male sirene.
Sledeća kapela Svete Birgite je zanimljiva jer je predviđeno da se u njoj sahrani trenutno vladajući danski kraljevski par, Kraljica Margareta II i njen suprug. Mada se zna kako će izgledati sarkofag i ko mu je autor, u kapeli koja je bogato ukrašena freskama iz XVI veka danas se vidi samo jednostavna stilizovana instalacija.
I tako smo, kapelu po kapelu, obišli čitavu Katedralu. Bilo je tu još zanimljivih delova i detalja, ali smo takođe želeli i da stignemo na još jedno bitno mestu u gradu Roskilde.
Naime, posle obilaska Katedrale, spustili smo se do obližnjeg Roskildskog fjorda. To je jedan od dva najveća fjorda u Danskoj, a oba se nalaze na severu Sjelanda (taj drugi je Ise fjord). Ipak, glavni razlog za taj odlazak do obale fjorda bio je da bismo posetili Muzej vikingških brodova. Mada mali i ako mogu da kažem skroman muzej, to je mesto koje svakako ne treba zaobići prilikom posete Roskildeu, jer se u njemu nalazi epohalno otkriće. Naime, da bi se brodom došlo od Roskildea do otvorenog mora, treba ploviti tim 30 km dugim fjordom. I za to u jednom delu postoje tri rukavca. Ali, kako se isplovljava, isto tako je to pravac i kojim mogu da dođu osvajači, kao što su i dolazili u prošlosti. Da bi zaštitili svoj glavni grad, Vikinzi su u rukavcu koji je bio najdirektniji potopili 5 brodova da bi na taj način sprečili ili barem otežali pristup neprijateljskim brodovima. Imali su i druge sisteme koji su primenjivali u ona preostala dva rukavca, a najverovatnije su sami najviše koristili najduži i najkrivudaviji rukavac. Bilo kako bilo, vreme je prolazilo i to u formi vekova, a vode fjorda su povremeno na obalu izbacivale neke delove ovih potopljenih brodova. Tako je u drugoj polovini 20. veka jedan arheolog krenuo da istražuje i pronašao je ostatke ovih brodova. Onda je istraživački tim okružio lokalitet i odvojio ga od ostatka fjorda, a onda su ispumpali vodu i došli do muljevitog dna. Tu je sve vađeno ručno da se delikatni ostaci ne bi uništili, a onda je sve isprano i posebno tretirano. Konačno su veoma pipavo naučnici ipak uspeli da sklope brodove i sve ovo je trajalo oko 20 godina. Danas se ti brodovi, tj., njihovi ostaci mogu videti u muzeju koji je napravljen specijalno za njih. U pitanju je 5 brodova i oni su svi drugačiji i koristili su se za druge svrhe.
Ovaj zatvoreni deo muzeja i nije posebno veliki i brzo se obiđe, ali postoji i deo muzeja koji se može posetiti napolju. Za početak je tu, blizu obale fjorda, bio mali meditativni lavirint – lavirint napravljen gotovo na nivou zemlje. I Rade i ja smo se oprobali, ali bez previše meditacije.
Dakle, muzej čine i razne radionice gde posetioci mogu da se oprobaju u pravljenju brodova na tradicionalan, vikingški način. Naravno da to nismo isprobavali, ali je bilo impresivno videti razne alatke i mene uvek zadivljuje kako su ti ljudi bez svih ovih pomagala koje mi danas imamo uspevali da smisle i razvijaju različite načine za pravljenje brodova (ili raznih drugih stvari) sve dok ne dođu do najboljeg.
Takođe mi je bilo fantastično da u jednoj radionici vidim pravi brod u nastajanju i to sve deluje tako delikatno i pedantno kao da se tu pravi tek neka malena kutija ili komad nameštaja, a ne impresivno plovilo.
U međuvremenu su napravljene i savremene replike onih brodova koji su izvučeni iz mulja i čiji se ostaci nalaze u muzeju, i oni se koriste za izlete po fjordu. Mi na žalost nismo imali vremena za vožnju, ali je bilo lepo i samo videti ih ukotvljene pored mola.
Po povratku u Kopenhagen otišli smo na lepu večeru, a uskoro i nazad u stan da bi se odmarali i svako pripremio za naredni dan. Rade je išao na posao, a ja sam nastavljala sa obilaskom Danske.